Скоро је 20 година прошло од почетка уништавања СФРЈ

„Ко с ђаволом тикве сади...”

Баш ових дана, пре четрнаест година - значи: прошлог века, 1995. - склопљен је Париски мир којим су окончани ратови око разарања Савезне Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Другојачије речено, Дејтонски споразум од 21. новембра 1995. године, преточен је у праксу. То је тема овог написа.

Упитно је: Какву? Оваква питања увек значе нека упоређивања. Конкретно, у овом случају, значе упоређење пред-дејтонског и пост-дејтонског стања на просторима бивше СФРЈ. Тачно. Али обавезно уз ову квалификацију: оба, и пред Дејтон и онај после њега имају сваки уз себе и своју временску дистанцу.

Тако, пред Дејтон, мислим почиње 30. јуна 1990, дан кад је Анте Марковић, тада председник Савезног извршног већа (СИВ) - јер је Председништво СФРЈ било блокирано - издао заповест Југословенској народној армији (ЈНА) стационираној у Словенију да изврши деблокаду државних царинских испостава на граници према Аустрији и Италији, јер је словеначка Територијална одбрана (ТО) нешто раније противуставно и сецесионистички исте окупирала - тако је почео рат у Словенији. Пост Дејтон, као што смо видели траје већ 14 година. Укупно, дакле, од рата у Словенији до данас јесте, значи, без 6 месеци - 20 година. Та два стања се стога упоређују.

Пред-дејтонско стање
Уопштено говорећи, а што се тиче националног питања, иначе рак рана сваке Југославије, али наравно гледано изоловано од политике, у СФРЈ практично није постојало. Народи СФРЈ између себе се можда нису волели - мада је то можда престрог закључак - али су били вољни за „суживот” (како би рекли Хрвати) можда највише због тога што им је велика Југославија давала потенцијално унутрашње уверење и наду да ће им само кроз њу можда и бити боље, а и сам живот сигурнији. У СФРЈ се до последњег тренутка буквално и „играло” и „певало” и „уживало” и поред свега. чини се, баш због тога, врло често, чак и данас, на тим бившим југо-просторима долази до излива врло јаких тзв. „југо-носталгичних” сентимената.

Такво - да га назовем - „идилично” стање међу народима СФРЈ, није међутим постојало код комуниста, носилаца њених власти. Међу њима је и без рата, буктао не обичан грађански већ онај страшан шовинистички, по карактеру, потенцијални рат још од Устава СФРЈ из 1974. Истина, док је Тито био жив (1980), његове размере су се једва примећивале. После, пак, тога датума, а те комунистичке генерације - што рекли - „од колевке па до гроба” васпитаване су како се граби и чува једном уграбљена власт, оне су у том уставу наслутиле да Савез комуниста Југославије (СКЈ) неће моћи да буде више руководећа снага СФРЈ на дужу стазу и да је због тога власт неопходно уграбити сад и одмах у свом феуду: републици, покрајини, срезу, граду, селу... да је други неко не би уграбио. Из тога је природно избило у први план право националистичко и шовинистичко лудило у свим федералним републикама СФРЈ. За чудо - да ли случајно? - најконструктивнији народ тадашње Југославије, Словенци, били су „барјактари” тог рушења СФРЈ. Они су разбили четрнаести (последњи) Конгрес СКЈ и од њих потиче прво, почетно ратовање против ње.

Милошевићев феномен
Од Титове смрти десет је година узело да отпочну ратна дејства против СФРЈ. Тај „интерегнум” су испуњавале жучне дебате кроз Партију, односно државне институције, у ком правцу кренути, а с обзиром да је свима било јасно да СКЈ не може више бити носилац власти, мада се ова чињеница јасно и јавно прећуткивала. Кроз њих су се јасно оцртала три блока. На једној страни је био Милошевић, односно Србија и Црна Гора, који се залагао за очување СФРЈ каква је до тада била. На дугом су, пак, крају биле Словенија и Хрватска. Оне би да наставе живот у СФРЈ али под само крајње конфедералним условима. Тај модел су оне назвале - „асиметричном федерацијом”. У трећој групи су биле БиХ и Македонија. Оне су за наставак федералне Југославије, али са много мање централизма који би долазио из Београда.

Поред чињенице да су због Милошевићевог става по питању одржања СФРЈ њега „красиле” пропагандне крилатице као што су „централиста са диктаторским амбицијама”, „непоправљиви комуниста”, „великосрпски шовиниста” дошле су и друге „експонент Москве”, „популаран у ЈНА” а ова „четврта војна сила у Европи”, итд. Били су то елементи његове феноменалности.

Страни фактор
Још пре рата у Словенији, под изговором „да помогне”, страни фактор - у овом случају САД; председник је био Буш старији - се умешао у распетљавању кризе у СФРЈ. Пре тога, међутим, два САД амбасадора у Београду: бивши, Игелбергер који тек што је именован на позицију САД државног секретара и нови, Ворен Зимерман, договарали су се о новом САД спољно-политичком курсу кога би Зимерман морао да примењује у СФРЈ: Престаје тзв. „заштитни” курс а примењује се нови „условни” његов облик. По овом другом: СФРЈ може и даље да постоји али само под условом да се држава демократизује (укидање СКЈ и увођење много партијског политичког система) за разлику од оног „заштитног” курса где је Партија била неопходна -зато је и САД морају штити и бранити од евентуалних совјетских против удара - да би она могла што ефикасније да обавља разбијање монолитности совјетског комунистичког система.

Зимерман је радио свој посао тачно у складу са новим условним курсом. Ишао је од једног до другог републичког центра проповедао демократизацију а што су локални југовићи то схватали као његов позив на разбијање СФРЈ, то већ није његова кривица. Међутим, да не би био затечен, он је чак захтевао од ЦИА да му ова научно шпијунска кућа израчуна дужину једног грађанског рата, ако би отпочео такав један рат. ЦИА одговор на његово питање са проценом да би под најтежим околностима рат трајао око 18 месеци.

1.      СФРЈ се мора уништити. Због чега?

Пост-дејтонско односно данашње стање бившег СФРЈ простора
Већ сам овај поднаслов сведочи дубину разлике између та два стања који су временом омеђила пред и пост Дејтон: онда је била СФРЈ; данас је то само - бивши СФРЈ простор; онда је то било нешто - и поред владајућег комунизма - самосвојно наше; хтео сам рећи: народ је тихо, притајено, на неки мистичан начин урушавао комунизам; данас је то серија олупина под нашим именима које нити знају зашто постоје нити чему теже.

Порука претходне уопштене реченице, мада је у смислу просека тачна, најмање би се могла односити на Словенију а највише на Србију. Зашто Словенци? У њих постоји једна страховито развјена самоодржавајућа интуиција. То је њихов словеначки језик. Они га чувају као зеницу ока, неисквареног у најближем свом старословенском оригиналу већ сигурно хиљаду година, а с њиме и свој идентитет. Једна незнатна скупина људи у односу на окружење, не само да се одржавала већ је једном другом својом, такође, интуицијом - назовимо је радиност - задивљавала свет те су је свуда, готово по правилу, благонаклоно прихватали. Тако су Словенци кроз историју преживљавали и преживели - али и остали самосвојни, Словенци -, Аустријанце, Немце, Мађаре, Југославију, па ће ваљда и ЕУ.

Зашто је Србија у тој гомили „олупина” - она најгоре врсте? За разлику од Словенаца који, као што смо видели љубоморно чувају свој језик, специјално Србијанци, не само да се стиде свог језика већ и писма ћирилице. Нема језика који је више корумпиран туђицама него што је српски. Турцизми се више и не осећају као туђице. Код Срба уопште нема хтења и воље да се за стране изразе пронађу или изграде одговарујући српски, за разлику, рецимо, од хрватског „млатолета” (хеликоптер), који можда помало нама звучи смешно и примитивно, али је сачувао у себи суштину хрватског језика али и његову самовојност. У српском, чак и кад се употребљавају туђице, врло често се употребљавају супротно од предвиђених правила која кажу: стране речи се у српском употребљавају како се чују, па им се на то придодају српски граматички облици. Рецимо, страна реч „протест” се може граматички „србизовати” као „протестирање” или протестовање. Није ми јасно како се једна слична реч „процес” у српској верзији претворио у праву накараду од језика - „процесуирање”.

Управо и видим: реч процесирање: није довољно „модернистичка” и „отмена” у западњачком смислу, па како је модерно српско друштво већ допрло до нивоа те отмености, то је и процесирање морало да постане процесуирање. Мислим, међутим, да је то одсјај једног другог сентимента који се усталио у Србији а произвео и још производи многе кобне последице по њу. Суштина тог сентимента јесте: „Да живимо као и сав остали свет!” - прескочено је да се ту каже да је тај „остали свет” уствари искључиво Запад који је, уз то, и богат!. Најважније, пак, за то богатство није потребно радити. Некако мистично само од себе се враћа онима који га прижељкују - хвалећи га. Ето, и отуда то екстра „у” у процесуирању. Али и много више. То је, пак, следећа тема.

Идеја евро-атлантских интеграција односно ЕУ у Србији?
Прве видљиве последице пост Дејтона биле су Милошевићево обарање од 05. октобра 2000. године које је планирао, организовао и финансирао из Будимпеште, доцнији САД амбасадор у Београду, Вилијам Монтгомери. уз тесну сарадњу његовог главног оперативца и руковаоца 120 милиона долара у Београду пок. др Зорана Ђинђића, који је изгледа највећи део тог америчког новца утрошио на мафију, да би се Милошевићево обарање што професионалније обавило. И то је успело, али су одмах настали и проблеми.

Наиме, требало је Србију демократизовати и економски обновити. Појавиле су се две „школе” како тај гигантски посао без средстава остварити. Једну „школу” је водио др Воја Коштуница, који је захваљујући Ђинђићевом уз помоћ мафије извојеваном преврату, био и формални демократски изборни победник над Милошевићем. Он је заступао тезу - да би Србија остала независна - да би требало обнову обављати сопственим снагама. Одмах је против Коштунице на челу са Ђинђићем устао цео ДОС (Демократска обнова Србије, односно победничка коалиција над Милошевићем али и самим својим шефом Коштуницом). Коштуничин пут је дуг, треба ту много радити а Србија не може толико дуго да чека нити има новца. А зашто би и чекала, кад нас тај новац тамо код тог „осталог света” већ чека - зарадили смо га обарајући Милошевића. Само је потребно да ми јавно пожелимо евро-атланске интеграције. И урадише тако. Настаде мала забуна код Ђинђићевог дела ДОС-а кад им интеграције поручише - само још да Милошевић буде у Хагу. И то се обавило.

Није ни приметио сиромах Ђинђић да је за вечита времена Србију „упецао” у западњачке мреже да просјачки, без достојанства, чека испред врата интеграција, а они иза њих - „још само ово...”. А он лично, ради тога, свесно починио два противуставна акта према Србији: изручио Милошевића Хагу и својски радио да се део суверенитета Србије пренесе на нешто туђе, страно – ЕУ. Устави се и пишу искључиво ради тога да би се тако нешто за увек онемогућило.

А да је Ђинђић имао више храбрости према себи, он је у Милошевићевој судбини која се тицала односа са САД, могао да назре и своју личну. Јер за ове, САД, важно је само да су Срби, али који могу бити опасни сведоци против њихове анти-српске намере, да се Србија уништи као политички фактор. Већ сваки мало искуснији злочинац, чим му се укаже згодна прилика - јер то је у природи злочина - лишава се својих потенцијалних опасних сведока - није важно ко: Ђинђић или Милошевић. Можда је то „наклоност” судбине према овом привидно непријатељском двојцу - да не присуствују уништењу Србије од стране САД, чему су оба, сваки на свој начин, допринели.

Судбина је пренела то сведочење о уништење Србије - није више опасно по живот, изгледа? - на Бориса Тадића и Ивицу Дачића... Нису они узалуд потписали Споразум о помирењу њихове две партије а ради формирања нове коалиције ЗЕС (За европску Србију) власти. Година и по је од тад прохујала...

Н. Љотић

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->