Кокаински пут у високо друштво

Пљевљаци долазе у Београд очишћен „Сабљом“. – Колумбијска кока уместо шверца цигарета и хероина. – Улазак у социјално ткиво Србије. – Држава жмури на једно око

Одакле се одједном појавио „клан браће Шарић“за који полиција верује да је успео да заради незамисливе суме новца од продаје кокаина? Докле досежу краци пљеваљске хоботнице? Зашто држава није на време реаговала? Како су тамо неки „Црногорци” (како су Шариће често називали) могли да купују предузећа и земљу по Србији? Зар се нико није запитао одакле им толике паре? Како су се Шарићи инсталирали у социјални живот Србије? Колика је реална опасност и шта се може очекивати после удара државе на криминалну организацију за коју се тврди да досад није виђена у Србији и на југоистоку Европе?

Све су то питања која се појављују откако је на основу информација БИА заплењено 2,1 тона кокаина у Уругвају. До тог 17. октобра прошле године, само мали број људи је знао (углавном поједини чланови Савета за националну безбедност, малобројни инспектори полиције и агенти БИА) да и у Србији делује организација толико моћна и финансијски способна да организује вишетонску испоруку кокаина. Био је то велики шок за јавност потпуно уверену да ниједна криминална група неће моћи толико да ојача да би могла да уздрма темеље саме државе. Поготово се то није мислило после убиства премијера др Зорана Ђинђића и акције „Сабља” у којој је потпуно уништен „земунски клан”. Уверењу јавности да је немогуће да настане нова моћна организација допринеле су многобројне изјаве званичника „да нам се ’земунски клан‘никад више неће десити”.

Но, кренимо редом. „Клан браће Шарић” је, по сада саопштеним подацима заправо клан Дарка Шарића. Његов млађи брат Душко није обухваћен истрагом. Познаваоци прилика кажу да се Дарко свим силама трудио да млађег Душка не увуче у послове којим се бави. Обезбеђивао му је довољно новца да би млађи брат могао да ради оно што воли. А то су углавном фудбал, жене и ноћни живот. Власник је Фудбалског клуба „Рудар” из Пљеваља, многих познатих београдских и приморских дискотека, а од пре неколико година је и супруг познате манекенке Светлане Димитрић, сада Шарић.

Елем, Дарко Шарић, знајући ризике посла којим се бави и гледајући да у то не увуче свог млађег брата, улази у криминалне воде деведесетих година прошлог века када краде 72.000марака од једног кројача из Пљеваља. Одлази у Италију и креће са шверцомцигарета. У то време борави и у Амстердаму, Шпанији и кратко у Словенији. Неколико година касније се враћа у Пљевља где враћа украдениновац кројачу, који против Шарића повлачи кривичну пријаву поднету полицији. Шарић наставља, под менторском палицом једног Никшићанина, незваничног „краља балканског подземља”, посао са шверцом цигарета у којем зарађује свој први милион. Када је шверц цигарета постао „непрофитабилан посао”, читава „црногорска мафија” с, наравно, „незваничним краљем” на челу окренула се послу с наркотицима. Шарић као важан „шраф у машинерији” само је пратио тај пут. Кренуло се са шверцом хероина из Турске, а врло брзо су прешли и на набавку кокаина из Колумбије. Човек за везу „црногорске мафије” с картелима у Колумбији постаје управо Дарко Шарић. Верује се да је посебно добре односе развио с такозваним медељинским картелом, једном од најмоћнијих светских криминалних организација. Од „медељинаца”, које је основао Пабло Ескобар крајем осамдесетих, Шарић у почетку набавља мање количине, до 100 килограма. Касније се заједно с поверењем повећава и количина набавке од којих је последња, она заплењена у Уругвају, достигла две тоне.

Истовремено са пословима набавке кокаина од „медељинаца” а то је 2005. година, на криминалној сцени Београда се појављују „неки Црногорци”. Пре тога, „црногорски мафијаши“су истерани из београдских подземних кругова још крајем деведесетих, када је нестао главни човек истуреног одељења „црногорске мафије“ у Београду Војислав Раичевић звани Воја Американац, за кога се сумња се да је убијен, а потом „забетониран” у темеље неке грађевине. Његово тело никада није пронађено. „Црногорци” су истерани после сукоба са некад моћним „вождовачким кланом”, чије је истакнуте чланове, сумња се, ликвидирао управо Воја Американац. Елем, те 2005. године, у Београд се враћа тај исти клан, само што је овог пута „главни човек” Дарко Шарић. Подземље те године још осећало последице „Сабље”, па ниједан вођа клана није могао толико да ојача да би носио титулу „капо ди тути капи”, иако је било много таквих претендената.

У таквој ситуацији и са озбиљном организацијом (сараднике бира у кругу рођака и најближих пријатеља, често мења људе задужене за организацију набавки и испоруку кокаина и остале послове) Шарић веома брзо успоставља контролу над београдским подземљем. Цена кокаина на тржишту нагло пада, а некако с тим почиње и серија крвавих обрачуна, углавном подметањем експлозива под аутомобил, што је био својеврстан потпис „црногорске мафије”.У том периоду, на малтене исти начин, убијени су Марко Филиповић Таки, вођа „дорћолаца”, и Горан Мијатовић Мита, вођа клана с Бежаније.

Док је старији брат Шарић, Дарко преузимао контролу над подземљем, млађани Душко с милионима у џепу почиње да продире у социјално ткиво Београда и Србије. Отвара сплавове, клубове и дискотеке, који врло брзо постају култна места на којима се увек тражи место више и где гостују најпознатије светске музичке звезде. Шарићи постају популарни, па се многе познате личности из света музике и моде буквално утркују ко ће постати бољи пријатељ с „пљеваљским доном“ и његовим млађим братом. Заузврат, Шарићи галантно финансирају њихове албуме, спотове и промоције. Без трунке сумње да би неко могао да се усуди да крене против њих, Шарићи су мислили да је цео Београд њихов.

То, међутим, нису мислили инспектори криминалистичке полиције МУП-а. Почиње истрага, али се не долази до конкретних резултата. Најближе му прилазе када у гаражи у Новом Београду која се води на име Душка Шарића налазе 20 килограма хероина. Ипак, доказа за хапшење Дарка Шарића или његовог брата, нема. Уместо тога, иза решетака завршава њихов рођак Арсо Шарић. Инспектори задужени за рад на случају „Шарић“ обавештавају своје претпостављене о размерама до којих су се Шарићи разгранали.

Дарко Шарић убрзо почиње и да пребацује новац зарађен продајом дроге у легалне токове. Право питање је зашто државни органи нису тада реаговали? Наша сазнања говоре да су поједини званичници из Савета за националну безбедност итекако знали колику опасност за државу могу да представљају Шарићи. То се најбоље види из сведочења једног члана Савета за националну безбедност који незванично препричава састанак одржан 2007. године, у вили у Ужичкој улици на Дедињу. Било је то у време коалиционе владе ДС и ДСС, а на састанку се нису налазили сви чланови Савета. Током разговора, један од чланова Савета је упитао: „Шта ћемо са Шарићима, морамо да кренемо на њих“? Добио је одговор: „То је јако опасно“. Онда је други члан Савета додао: „Добро, можемо ли да причамо о томе неки други пут“. Одговор је био: „Можемо да причамо“.

У том тренутку Дарко Шарић је, кажу извори „Политике”, почео да шири свој посао на Европу. Конкурентан, са ценама далеко нижим од тржишних и по квалитету кокаина који је изузетне чистоће (више од 90 одсто), Шарић почиње полако да снабдева тржиште Италије, Грчке и Холандије. Почиње да се шири и на Белгију, Шпанију и остале европске државе. У два наврата, његови курири бивају ухапшени. Једном у Аустрији, други пут у Италији. Безбедносне службе широм Европе на основу количина заплењеног кокаина и његове чистоће, тј. квалитета, схватају да је реч о играчу светских размера који се снабдева робом директно са извора, дакле из Колумбије.

Према незваничним подацима из полицијских извора који још нису оспорени, екипа Дарка Шарића протеклих година продајом дроге у региону и свету обрнула је 4,5 милијарди евра. Поређења ради, укупне девизне резерве Србије су око 10,6 милијарди евра, а вредност извоза Србије је око шест милијарди годишње. То су паре које могу потпуно да разоре и државну и друштвену структуру Србије: њима могу да буду купљене не само естрадне и спортске звезде него и политичари, судије, полицајци, министри...

Где су данас актери ове приче?

·   Дарко Шарић је у бекству, сумња се да је у Црној Гори. Полиција Црне Горе га је тражила, није га нашла.

·   Његов брат Душко је у Пљевљима где успешно води ФК „Рудар” који се бори за шампионску титулу.

·   „Незванични краљ подземља” за кога полиција сматра да је газда Дарку Шарићу и даље је то што јесте.

·   Члан Савета за националну безбедност који је упитао: „Шта ћемо са Шарићима” је на власти.

·   Члан Савета који му је одговорио да је то јако опасно, данас није на власти.

·   Инспектори који су започели прву истрагу против Шарића, данас су агенти БИА и управо њима припада највише заслуга за откривање пошиљке од 2,1 тоне кокаина у Уругвају.

Душан Телесковић  

Тајна претња позната барем годину дана

Мада се испоставља да су за Дарка Шарића знали и полиција, и новинари, и независни стручњаци, ћутање о највећем српском наркобосу не показује да су држава и друштво опет огрезли у корупцији

После почетног чуђења у јавности како је један наркобос светске класе успео да у Србији израста неопажено све до пре десетак дана, сад се испоставља да су сви „независни посматрачи”, то јест стручњаци и новинари, иоле упућени у распоред снага у српском подземљу знали ко је Дарко Шарић. Изгледа да није посреди накнадна памет него невољност да се без доказа говори о ономе о чему је тада и полиција ћутала. Шарића је познавало и пола естраде али, мада је она познатија по протурању трачева и измишљотина него по чувању тајни, о њему није ни реч писнула, вероватно зато што, осим што је волео некретнине и плодно земљиште, наводно није одбијао ни да уложи у снимање и издавање њихових албума и да им издашно плати гостовање у неком од његових бројних локала.

Све то, ипак, не значи, сматрају „Политикини” саговорници, да је са Шарићевом групом откривено да су криминал и поједине државне структуре обновиле симбиотску везу раскинуту после акције „Сабља”, да су криминалци остали главни ловци на таленте на српској естради, да набеђени џет-сет, као деведесетих година прошлог века, и даље својевољно гламуризује криминалце у очима својих обожавалаца и да је друштво опет почело да идолизује убице и растураче дроге.

Неколико дана се спекулисало и да Шарић ипак није тако важна фигура и да је анонимност задржао управо зато што је само маска истинских шефова. Добривоје Радовановић, криминолог, одбацује те претпоставке, наводећи да је за Шарића као за озбиљну претњу чуо још пре годину дана.

– Он није посредник него прави „играч”. За њега се и тада знало да је много јачи од „земунаца” и по територији којом је овладао, и по новцу којим располаже, и по сарадницима које је окупио. О Шарићу се није говорило зато што је био заштићен од криминалистичког прогона. Иза њега су стајале политичке странке и у овој и у оној земљи. У оној земљи, прича подземље, он стоји много боље јер јој је криминал главни извор прихода. Овде бих прво проверио какве су Шарићеве везе са садашњим или, можда, дојучерашњим шефом обезбеђења извесне партије – каже Радовановић.

Шарић је остао неприметан и зато што је у још једној ствари био бољи од вођа „Земунског клана” – умео је да тихо води свој бизнис и везе у полицији и политици користи само колико су неопходне да буде миран.

– За разлику од Душана Спасојевића, Шарић није себи ударао рекламу. Чак ни фирме није отварао на своје име. Није отворено петљао са специјалним полицијским јединицама, није се уплитао у политику сем што је тајно финансирао једну или две странке. Премда пресретнути товар кокаина није једини брод који је у том тренутку транспортовао његову дрогу него их је на мору било још седам, замало да га не извуку из позадине које се помно држао. Није чудно, међутим, што је нашао везе у полицији али јесте необично што толику количина дроге која се ваљала и Србијом и Црном Гором није приметила тајна служба ни једне ни друге земље и што о томе нису обавестиле јавну безбедност. Није разумљиво ни то што је могао да купи толико земљишта и да га нико не запази и запита се откуд му новац – рекао је Радовановић.

Он, међутим, не верује да то упућује на широку корупцију него само да је Шарић умео да бира своје људе у државним структурама.

– Његова група није била тесно скопчана с државом. Помагали су им само појединци који раде за државу али су добро распоређени. Већ је и веза са политичарима готово довољна јер странке држе на директној вези државне органе – објашњава Радовановић.

Ни Ратко Божовић, професор социологије, не верује да Шарићев случај показује да су држава и друштво опет потонули у стање с којим смо се пре неколико година једва изборили.

– Ово је и даље анемично друштво, где владају безакоње, хаос и насиље, из транзиције још нисмо изашли. Није да нисмо знали, само нисмо хтели да знамо а бојим се и да ће неки центри политичке моћи покушати да поново заташкају ствари. Али, сада се у начелу осећа потреба и постоји воља да се истргнемо из безнађа. Друштво се неће вратити у некадашњу конфузију – сматра Божовић.

Ипак, разлога за забринутост има. Радовановић упозорава да, према подацима које има, верује у постојање још јачег клана који је, поврх контаката у државним структурама, штитио Шарића. Над снагом тог клана ћемо се, очигледно, тек изненадити, још више када чујемо да су и за њих одавно знали сви који треба да знају.

Владимир Вукасовић

Са Енглезима и Американцима на – Шарића

Озбиљнији рад на случају „Шарић” у Србији почиње средином 2008. године, када Биро за координацију као извршни орган Савета за националну безбедност формира радну групу чији је једини посао да открије како функционише кокаински пут од Колумбије до Европе
 

Неки извори сведоче да је оснивању радне групе претходио неформални састанак у ресторану „Мањеж”, који је заправо био незванична примопредаја дужности Радета Булатовића, тадашњег директора БИА, његовом наследнику на челу агенције Саши Вукадиновићу. Пред ширим бројем поверљивих људи, Булатовић радознало пита, скрећући пажњу Вукадиновићу на клан из Црне Горе: „Да ли је могуће да Шарићи имају профит на сплаву ’Х20’ од 1,5 милиона динара по викенду?” Од блиских сарадника добија потврдан одговор. Радна група убрзо почиње да скупља доказе против Шарића.

У то време, Шарић је посебно занимљив безбедносним службама Енглеске јер оснива фирме у Ливерпулу, преко којих почиње да пере новац. Енглези успостављају сарадњу с радном групом БИА и прате пошиљку која је из Аргентине требало да стигне у луку у Солуну. Акција, међутим, бива траљаво урађена. Када је брод упловио у солунску луку, грчки тужилац улази на брод, гледа папире и саопштава да је брод прегледан у Аргентини и да нема разлога да сејош једном проверава његов товар јер, како је рекао, брод није свратио ни у једну луку. Брод затим испловљава и одлази у међународне воде где га истражитељи, због недостатка опреме, губе из видика. Претпоставља се да је део товара с кокаином бачен у море. Други део кокаина је превезен јахтама до мањих плажа, а затим разрађеним методама пребачен до мреже дилера. Било је то у априлу прошле године.

Послеове неуспешне акције, у истрагу против групе Дарка Шарића укључује се и америчка ДЕА и то преко своје канцеларије у Риму. У августу прошле године, региструју се нови одласци Шарићевих људи у Аргентину и Колумбију.

Почиње нова истрага. Долази се до података да су Шарићеви људи, после случаја у Солуну, разрадили нов начин транспорта кокаина. Наиме, кокаин се на обали утоварује у јахту која без папира, а самим тим и без контроле, испловљава до међународних вода. Ту се налази прекоокеански брод у чијим папирима пише да превози, на пример, жито и који га стварно и превози. У међународним водама, кокаин се претоварује на брод који затим испловљава до договорене дестинације. Када стигне на договорено место, брод се зауставља, такође, у међународним водама. Такође, долазе јахте које се натоварују кокаином, а затим плове до мањих плажа на којима нема контроле.

Сазнавши то, агенти америчке ДЕА, која у посао укључује и локалне безбедносне структуре, прате јахту у Аргентини коју је купио Шарићев човек. План је да се јахта прати до прекоокеанског брода и да се изведе акција хапшења. Међутим услед невремена, јахта натоварена кокаином одлази до Уругваја. Американци се и ту повезују с локалним безбедносним структурама.Они највише верују обалској стражи. Из бојазни да се акција и овог пута не изјалови, одлучује се да се јахта заустави и кокаин заплени. То је било 16. октобра прошле године, када је и објављена вест о рекордној заплени кокаина.

Истрага против Шарића званично се покреће у Србији. И Американци настављају своју истрагу, превасходно према откривању Шарићевих контаката у САД. Истовремено, пружају снажну подршку нашим властима да се до краја обрачунају с Дарком Шарићем. У лоцирање Шарића укључују се и безбедносне службе САД.

Шарић, међутим, нијеухапшен. Један амерички агент крајем прошле године лоцира Шарића у главном граду западноевропске државе. Јавља амбасади САД у Београду о лоцирању овог Пљевљака. Информација се прослеђује нашој полицији која истог момента шаље замолницу властима државе која излази на Атлантик да ухапсе Шарића. Међутим, само сат касније, Пљевљак се одјављује из хотела и одлази на аеродром. То региструје амерички агент као и то да Шарић улази у авион за Подгорицу.

Д. Телесковић

Tekstove objavila „Politika“

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->