Српско-црногорски односи - први пут из угла Срба

Српско-црногорски односи

Како су Срби за двадесет година у Црној Гори постали странци? Откуд озбиљан анимозитет према Црногорцима у Србији, изазван политичким одлукама Подгорице, али и црногорском мафијом?

Односи Србије и Црне Горе одавно су се претворили у црногорско-црногорске односе, тачније у сукобе Црногораца и теразијских Црногораца. Од њихових препуцавања, тешких речи, помињања фамилије и историје често се није ни могло чути шта у ствари о свему мисле Срби...

Психолог Александра Јанковић, као и сви наши саговорници, одушевљени су оваквом поставком теме јер, како кажу, о томе углавном нису ни размишљали, „остављајући све Црногорцима". И зато сада, кад мало размисли, Јанковићева каже да „у Србији постоји озбиљан анимозитет према Црногорцима, који је изазван политичким одлукама Црне Горе, али и црногорском мафијом". - Када се распала заједница СЦГ, ту се на неки начин завршила једна прича. Сада би односе требало регулисати на други начин и на другачијим основама. Треба се и понашати као да смо две одвојене државе, без обзира на велики број људи који заиста јесу наши сународници у Црној Гори. Тај однос је суштински прерастао у однос према Србима у дијаспори. У Црној Гори је велики број Срба препуштен владајућој већини, али су они остали држављани Црне Горе. С друге стране, нико не може мирно да прихвати да су тамо неки Шарићи тек тако добили српско држављанство - прича Јанковићева.

Она тврди да се после признавања Косова пробудио анимозитет према Црногорцима, јер што је моного, моного је чак и од браће. - Мило Ђукановић то сасвим лепо објашњава, истичући да Црна Гора мора да води рачуна о својим интересима. Шта је потребно да ми учинимо како бисмо почели да водимо рачуна о својим интересима - пита се Александра Јанковић.

„Земљачке везе" на штету староседелаца
Такозвани црногорски лоби формиран је током великих миграција из Црне Горе у Београд и Србију у протеклих неколико деценија, каже Александра Јанковић. - Београд је метропола и по својој природи мора да прима људе који долазе са стране. Међутим, метрополе се стварају тако што примају људе који својим квалитетом омогућавају и побољшавају живот једног великог града. Код нас не долазе људи на основу квалитета, него на основу пара које доносе и веза које имају. То је проблем нас Срба из Србије. Сви други су направили свој лоби. Гостољубивост је добра особина, али ми као да имамо проблем да сами створимо своју заједницу. Ко год дође, укључи се у мрежу својих земљака, којима може да се обрати за помоћ. Занимљиво је да они који дођу са стране нас зову Србијанци. Они су по потреби Срби, а кад им не одговара поистовећивање, онда нас ословљавају Србијанци, шта год то значило - прича Александра Јанковић.

У сваком случају, Црна Гора је од земље у којој је 1992. чак 95,96 одсто гласача гласало за заједничку државу, а која је после бурних деведесетих, постала самостална држава у којој је Стипе Месић почасни грађанин, и која признаје независно Косово. Историчар са Цетиња Предраг Вукић каже да односи између две земље никада нису били на нижем нивоу. Он објашњава да су корени раздвајања Црне Горе из српског националног корпуса били у династичком сепаратизму књаза Данила и краља Николе Петровића, али да је то само прва фаза. Друга је, како истиче, стварање црногорске нације по комунистичком концепту, док је завршна етапа рађена по концепту Секуле Дрљевића, који предвиђа, уверен је Вукић, да „српска Спарта постане друга хрватска република на Јадрану".

Када је 1918. формирана југословенска заједница, краљ Никола је покушао да изазове побуну како би отцепио Црну Гору. Краљ Никола се, ипак, осећао Србином и стварање неке унијатске митрополије на Цетињу или црногорског језика није му падало на памет. Идеологија комунизма је друга етапа која је отварала пут данашњем следу догађаја. Не заборавимо да су у Другом светском рату ликвидирани бројни интелектуалци, који су били носиоци српске националне свести. Тако је нова власт наметала доктрину о црногорској нацији, не спорећи јој српско порекло, али полазећи од чињенице да су се Црногорци наводно конституисали у посебну нацију. Крајем шездесетих година, са успоном МАСПОК-а у Хрватској, руководство у Црној Гори почело је да форсира управо теорије које су данас владајуће у Црној Гори - да су Црногорци посебна етничка целина која са српском нема никакве везе. Али и то да је Србија била највећи непријатељ Црне Горе и да је највећи интерес повезивање са Хрватском - објашњава Вукић.

С друге стране, др Новак Аџић, црногорски историчар државе и права, мишљења је да је „Црна Гора била жртва великосрпске окупације и да би Србија требало да се због тога извини". Он каже да су српске политичке елите, „од Стефана Немање, до Коштунице и Тадића, демонстирале освајачко-асимилаторски однос према Црној Гори". - Волео бих да могу да прочитам документ којим је СПЦ признала постојање црногорске нације али, нажалост, он не постоји. Прочитајте само Амфилохијеву књигу „Враћање душе у чистоту", у којој он говори да је „црногорска нација измишљена у Титовој и Ђиласовој лабораторији" и да је „црногорска нација копиле Милована Ђиласа" - наводи Аџић.

Историчар Предраг Вукић уверен је да у Црној Гори постоје потенцијали за оживљавање српске националне свести, подсећајући да се око 32 одсто становника ове републике изјаснило као Срби.

Војислав Коштуница: Национална стратегија према Црној Гори
Србија свој однос према Црној Гори треба да гради на основу дугорочне националне стратегије. То подразумева и дубље сагледавање историјских, културних, верских, језичких, политичких и економских односа између Србије и Црне Горе. Данас постоји снажна потреба да Србија дефинише начела своје националне политике, а уверен сам да је једно од најважнијих начела управо национална солидарност са српским народом који живи у Црној Гори, као и у другим државама на Балкану. Подршка и заштита легитимних интереса српског народа морају бити дефинисани подједнако као морална и државна обавеза Србије. А то свакако значи да морамо имати државну стратегију о јачању националне свести да је наша обавеза да систематично успостављамо духовне, културне, привредне и политичке везе са српским народом који живи изван Србије. Реч је кључним циљевима српске националне и државне политике и они морају важити и када су у питању односи Србије и Црне Горе.

У нашој националној политици посебно место треба да заузме и подршка Српској православној цркви, јер је реч о најстаријој институцији српског народа, која је кроз дугу историју чувала и сачувала његов идентитет и пресудно допринела самом његовом опстанку. Дугорочна национална стратегија треба да има у виду подршку Српској православној цркви у епархијама изван граница земље, како би се сачувао национални идентитет српског народа, и у Црној Гори, и у свим државама на Балкану. Дакле, далеко важније од реаговања на дневнополитичке догађаје у односима између Србије и Црне Горе јесте неопходност да се на промишљеним начелима националне политике утврди наша далекосежнија национална стратегија, која ће представљати основу за вођење целокупне политике Србије према земљама у којима живи српски народ.

Синиша Дедеић, Вељко Миладиновић

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->