10. август 2010.

Отворено писмо Бошка Обрадовића Српском расејању

Човек који је заслужио одговор

Проблем асимилације Срба у расејању је тешко заустављив, и повратак у Матицу је једно од целисходно решење, али на том путу постоје бројне препреке, више економске природе. Стога "сеоби Срба у обрнутом правцу” мало је вероватна све док у Матици постоје бројни економски проблеми мало људи ће се вратити.

Свака реч господина Бошка Обрадовића (Српски Сабор Двери) је искрена, отворена, надахнута жарком патриотском жељом да се помогне српском народу пре свега у матичним државама, а онда и расејању широм света. Већ сама упечатљива добронамерност обавезује на „одговор”, мада то може да подразумева одговор у име расејања, што би било претенциозно са наше стране. Јер као што и сам г. Обрадовић констатује - не постоји јединство матице, нема га ни у расејању. Стога, ако смо и ми део расејања коме се аутор обраћа, ово што следи је наш осврт на његов родољубив апел.

Добронамерност јесте обавеза да се са поштовањем и у истом духу на апел осврне, али не и јемство да су оцене, анализе и одговарајући закључци у њему, по нашим сазнањима, увек тачни. Сматрамо стога, да нас добронамерност са наше стране, обавезује да писцу на исте пријатељски укажемо.

Представљајући данашњу власт и поредак у Србији, г. Обрадовић их овако карактерише (бирамо само оне најцрње): туђиноманија, државни распад, контролисани медији, стране агентуре које воде унутрашњу политику, колонијална власт, приучени западњаци, тзв. демократски усрећитељи постоктобарске Србије. С друге стране има у Србији и “сјајних људи: способних, честитих... патриота”, али се “налазе на маргинама друштва”; неповезани су и неорганизовани; недостаје им “ауторитет”, каже аутор - и свакако ту убраја и људе око Двери Српске.

У поглављу „Снага Српског Расејања”, говорећи о свету у коме наше расејање живи и дела, сасвим јасно, тзв. Западном свету, г. Обрадовић је написао: „... у који смо толико загледани и заљубљени...”. Очигледно пише у множини и Србима уопште, не искључујући ни себе. После свега што је г. Обрадовић написао у свом апелу, са неверицом и данас читамо ово место. Ту нам се једино чини недоследан и противречан самом себи. Хтели би да разумемо да је у питању иронија - мада у контексту написаног не “звучи” тако - или простије, да се погрешно изразио. С обзиром на његову неприкосновену добронамерност, тако се и мора разумети ова несрећна реченица писца апела, али не и само стање српске „загледаности и заљубљености” у Запад.

Сложићемо се да је такво емотивно стање априори некритично и необјективно и као такво непримерено доношењу здравих и разумних одлука. Код Срба права хронична болест и историјски један од главних узрока понављаног тешког народног страдања и друштвених и државних ломова. Ко" разуман, у искуству онога што нам је Запад историјски чинио и последњих година још увек приређује, може да прижељкује такво стање и расположење? У контексту овог начелно родољубивог апела, ова српска пошаст, треба - надамо се - да објасни неке мањкаве оцене како о матици, тако и о расејању.

Један важан, можда и пресудан фактор, чини се недовољно осветљеним. То је данашња “глобалност” светске политике у којој доминира политичка демократија. Колико смо запазили, г. Обрадовић је само једном индиректно помиње, квалификујући је “такозваном”. Демократија и није оно што пропагандно и популарно значи. Она је један облик владавине у матичним западним земљама одакле је поникла и где је “дизајнирана” да служи првенствено њиховим интересима, а други у “извозним” и “колонијалним” земљама. У светској демократији, слично пораженом комунизму, доминира ауторитет и глас најјачег и јачег; итекако постоји хијерархија. У матичним западним земљама политички систем је двопартијски и малопартијски; у "извозним” је вишепартијски и ситнопартијски, итд. Отуда и велика несразмера у стабилности влада и другим проблемима владања уопште, у матичним и "извозним" земљама.

С друге стране партијски систем у демократијама даје предност посебном интересу над општим; пре "диференцира" него што уједињује. Стога и тешкоћа, упркос имену демократија -хронично потискиваном - општем, народном и националном интересу да дође до израза. И као што већина гласова доноси изборну победу, тако је и цео демократски систем усмерен на предност јачем - политички, привредно, економски и финансијски. Добри познаваоци Запада упорно говоре да је демократија политички систем њеног високог капитала и тесно повезан са њиме. Данашња катастрофална финансијска криза, коју су узрочиле хазардерске инвестиционе банке, то несумњиво потврђује. Док широке народне масе диљем света "отплаћују" спекулативне губитке светских банака „стезањем каиша” - драстичним смањењем опште потрошње, пензија, здравственог и социјалног старања, итд; банке-губитнице и даље плаћају милионске дивиденде својим водећим банкарима.

Демократија је снажно подржана и тајним друштвима чије су везе не само добре за „обављање посла”, већ по свему велики "бизнис" њима и доминира. За разлику од видљивих структура демократије у којима преовлађује утисак слободне дебате и добровољности, тајна друштва су ауторитарна, ритуална и стриктно дисциплинована. Њихово тајно чланство је инфилтрирано у врхове и главне одборе свих политичких партија, владе и опозиције, те тако остварује свој моћан утицај на друштво. И у матичним демократијама, тајна друштва су углавном "табу" теме. А кад о њима нешто и процури у јавност, чак и у контроверзним случајевима, саопштења и објашњења која се дају усмерена су на њихову суптилну рекламу. Да су тајна друштва невидљива кичма демократије говори чињеница да су она у претходници демократизације сваког друштва; прво она обезбеђују слободу свог тајног деловања, оснивају се и етаблирају, па тек потом приступа процесу демократизације. Светска демократија се може даље анализирати, али за оне које интересује суштина и истина довољно је речено.

У светлости оног што је г. Обрадовић напред рекао о власти и поретку у Србији и на другој страни, њеним „сјајним људима”, али „на маргинама” и оног што смо ми изложили о српској пошасти „заљубљености у Запад” и глобалном утицају светске демократије - да размотримо неке од његових предлога.

Треба пре свега јасно одговорити на питање: Ко" је довео ту прокажену "постоктобарску" гарнитуру на власт и ко" их до данас на власти издржава и одржава? Ма колико незадовољан Милошевићевим режимом, то није био неорганизован народ, већ „стране агентуре” које су организовале и повезале тада разнородне западне политичке пријатеље, да их „освајањем” Скупштине, тј. „пучем”, доведу на власт. Зашто их је довео и одржава на власти? Зато да суштински служе западним интересима и извршавају његове налоге. Може ли се сумњати у то? Тешко. Док власт само речима "брани" Косово - оно, по свему, као што Запад хоће, неповратно "одлази". Ко" гони Тадића да форсира самооптужујућу и срамну Декларацију о Сребреници, која минира и онако лабаву позицију Републике Српске? По чијем налогу Тадић пушта "низ воду" Републику Српску?

Кад ће Запад престати да подржава ову ненародну власт? Кад не буде у стању да им даље служи. На Западу врхуни бруталан интерес. Биће отпуштени безобзирно, као свако ко" је „одиграо своју улогу”. Ко" ће да их замени на власти? Опозиција - коју г. Обрадовић назива разбијеном и неспособном - то је њена улога у демократији. Треба само пратити како Запад припрема СНС Томе Николића, најјачу опозициону странку, до јуче неподобну, у "демократски" подобну да преузме власт кад зато дође време. За узимање власти нужна је демократска подобност, јер подразумева поштовање правила демократског понашања, која између осталог садрже и признавање „хијерархије ауторитета”. У глобалној демократији ауторитет истиче из матице и најјачи је у њој, а онда степенасто опада у ширењу према својој демократској периферији. У нашем случају - крајњој периферији - то подразумева просту послушност пред врховним ауторитетом матице.

Шта у том случају бива са „сјајним људима” Србије г. Обрадовића? Они су у међувремену постали још бољи и у сваком погледу још искуснији, зрелији и организованији, али "демократски неподобни" без озбиљнијег утицају на политичку сцену - и даље „на маргинама”. Дакле, не остају они у запећку друштва само вољом домаћег режима, већ и санкцијама Запада.

Каква би у том случају била корист од уласка представника дијаспоре у Скупштину Србије? Број представника расејања би вероватно био врло мали, али и да је већи број у питању - практична корист би била никаква. Број је мање важан фактор. Много пресуднији је: која врста људи би били ти представници дијаспоре? У знатној већини некритички про-западно настројени појединци, а од њих никакав бољитак, јер би здушно подржали владајући политички курс и само увећали владину „гласачку машину”, што је легитимно право свих влада и у "зрелим" демократијама да, строгом партијском дисциплином, тако користе скупштинску већину. Или оно друго "демократско" право владе, уколико обезбеди своју скупштинску већину, да истраје цео законски период свог мандата - што данас практикује и наш Тадић - упркос видног губитка народног поверења. Ако би се у Скупштини Србије и нашли неки појединци који су на Западу живели отворених очију; познају га изнутра, све његове предности и мане и остали патриоти - како их је представио г. Обрадовић - шта би било са њима? Они би увећали "јалову" мањину Скупштине, њену "демократски неподобну" страну, па тако мале практичне користи и од њих.

Овде треба размотрити и ово питање: Ако Запад, као спољашњи фактор, врло успешно мешетари и у тако "периферним" демократијама као што је наша, да ли се логично може претпоставити, да неће учинити све у његовој моћи, да у нашу Скупштину из дијаспоре - где располаже и искуснијим методима и свим полугама власти и утицаја -пошаље себи привржене људе који ће подржати њихове намере и циљеве, а не своје - ма колико објективне - критичаре и српске патриоте.

Пишући о расејању г. Обрадовић му даје и следеће оцене, поред оних напред поменутих, „познавање Запада и светских кретања, и свега тога без одрицања себе и свога” и од њега очекује, између осталога, „нове ветрове духовности, морала и патриотизма”, што је само малим делом тачно и пре родољубиво прижељкивање племенитог аутора него стварност.

У српском расејању уопштено живе три врсте људи. Огромна већина је економска емиграција која је у расејање пристизала у више таласа после рата. Опште узевши, то су добри и радни људи који су се уклопили у живот средине која их је примила, обезбедили скромну економску егзистенцију за себе и своје. У односу на своје национално порекло, одржавају везе са својима и рутински прате прилике у земљи; у расејању евентуално посећују цркву и учествују у њеном животу и поштују верске празнике. Они су махом аполитични. Запад их, изузев економске егзистенције, само узгред интересује, колико живот у тој средини нужно изискује. Они који су се потрудили да "суштински упознају Запад и светска кретања" из ове средине биће ретки изузеци. У односу на основно питање поруке г. Обрадовића - Сеобе Срба у обрнутом правцу - из ове групе, било би потенцијално највише повратника, зависно од економских прилика у земљи. Док год буде егзистенцијално повољније живети у дијаспори - значајног повратка неће бити. А њиховим старењем у расејању, биће их још теже померити.

За другу групу би се могло рећи да су "упознали Запад изнутра" и "познају светска кретања". Њу сачињава ратна и први таласи послератне политичке емиграције и ретки појединци из већ поменуте економске емиграције. И то би било све о "јединству" ове групе, јер се она јасно дели у две посебне групе.

Стога, друга група је нашавши се у емиграцији, ако је и знала зашто је ту, скренула свој поглед са народних и националних проблема и "општег добра" и почела да "упознаје Запад" и "светска кретања" како би се, кроз његове филтере, опортунистички што боље снашла и ситуирала. Брзо је схватила да је најлакши и најбржи пут за то некритичко прихватања "западних вредности" и "начина живота". Запад за такве "регруте" има своје службе и установе које их одговарајуће ситуирају и они постају духовно "западњаци". Ово је група која у одбрани свог западњачког става подгрејава размирице и спречава свако национално јединство у расејању. Управо, из ове групе били би регрутовани посланици за Скупштину Србије. У националном погледу не крију своје порекло, јер би иначе били неуспешни у свом неуморном залагању и пропагирању "западних вредности". Остају формално уз СПЦ, мада будући "напредни" нису велики верници; врста су "демократске" контроле око црквених одбора, да је "све лојално" у односу на земљу-домаћина. Из ове групе, осим "по задатку", било би најмање повратника. Против тога су њихове године, јер су махом остарели људи. Али још важније, они су на Западу, својој "духовној" отаџбини; друга им не треба.

Трећу групу чине они који никад нису хтели да забораве зашто су у емиграцији, нити престали да мисле и живе у проблемима нашег народа и отаџбине; у расејање су ушли "отворених очију", коригујући своје предрасуде о Западу ако су их раније имали. Понуђене "западне вредности", политику, мере и поступке Запада према нашем народу и земљи, критички су пропуштали кроз филтер нашег суштинског народног и националног интереса и само тако ценили њихову подобност за нас. Нема сумње да се они залажу за слободну и независну државну и националну политику, ма колико то било тешко под непрестаним притиском Запада. Остали су искрени верници и несумњиви подржаваоци СПЦ у тешким условима туђине. И данас слове, пишу и размишљају готово искључиво о кључним питањима са којим се суочавају наш народ и отаџбина, што из расејања није лако. А ако је та истрајна верност суштинским вредностима нашег народа патриотизам - онда су и патриоти.

Да разуверимо оне који би помислили да пишемо само о себи. Ова група је далеко већа од претходне - "духовних западњака", али углавном немушта. Ми смо у њој само мањина која се још чује. Пошто је реч о слободној, неорганизованој духовној и мисаоној заједници, сигурно је да у њој постоје разлике у небитном о њеној горњој дефиницији. С том квалификацијом у виду, слободни смо да у ову групу убројимо и г. Срђу Трифковића, угледног млађег коментатора наше политичке сцене, који се у својим виспреним анализама никада није огрешио о суштински народни и национални интерес. У односу на повратнике из ове групе, кад би била само воља у питања, начелно би било доста кандидата. Али и њих би у главном спречавале године, али и пријем на који би наишли код садашње власти и оног дела друштва који је још увек подржава.

Писац апела тачно уочава проблем асимилације у расејању и сматра је незаустављивом, те зато позива на повратак у Матицу као једино одговорно и целисходно решење. Али онда као да сам увиђа препреке на том путу и већ на следећој страни, мало противречно, препоручује низ палијативних мера, углавном у сарадњи са СПЦ у расејању - да се спречи „даља асимилација”.

Ми и даље сматрамо апел г. Обрадовића начелно исправним и изнад свега добронамерним и родољубивим. „Сјани људи” Србије и они око Двери Српске треба да наставе и интензивирају рад у том смеру. Није г. Обрадовић крив што његовом позитивном предлогу о "Сеоби Срба у обрнутом правцу” стоје на путу објективне околности. Мало људи ће се вратити. Оно што још увек може доћи из расејања, од оних који су критички и суштински упознали Запад и светска кретања а "остали своји", су здраве и национално корисне идеје за које се треба искрено отворити и размотрити их. Ако се то постигне, отворила би се перспектива даље сарадње родољуба матице и расејања са многим добрим изгледима.

В. Димитријевић

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->