27. децембар 2010.

Сви показатељи говоре да САД хегемонизам нестаје

Идемо ли крају историје?

Сва ова дешавања али и друга непоменута овде, која се са сваким новим даном „множе”, и потврђују да САД хегемонизам полако али сигурно вене и нестаје, гоне нас да погледамо да ли се случајно овде не ради о нечем много фундаменталнијем. Идемо ли крају историје? - срећом, не Фукијамином! – или је ово по Шпенглеровом делу „Пропаст Запада“, односно западно-европске културе?

У последње време а нарочито после финансијске кризе од 2008. године запљускују нас све више показатељи који указују да се с најновијим догађајима у свету не ради о локалним дешавањима већ онима - да их тако назовем - глобалним. Свет изгледа као да је засићен досадашњим начинима решавања проблема и у потрази је за нечим новим, бољим, сврсисходнијим моделом разрешења кризних ситуација. Можда све то још није јасно дефинисано, али „атмосфера” - како изгледа - „наелектрисана” је потребом у том правцу.

Да ли је САД хегемонизам у опадању?
Један од индикатора тих промена, долази нам од све очевиднијег слабљења САД хегемонистичке воље. Упетљавши се у два таква рата (Ирак, Авганистан) а с намером да њима прекомпонују тај део света ради коначних својих империјалних циљева, после осам година ратовања, САД би да та подручја напусте па макар и крајње сумњивом Пировом „победом”. Да ли ће чак и у томе успети, све је под знаком питања, толико је заказала њихова хегемонистичка воља. Ова драматична САД промена се може приписати Обамином председниковању, који је уосталом и изабран за председника на једној таквој антиратној платформи, што онда подразумева да су се ти империјални импулси охладили пре свега у самом америчком бирачком телу. Али Обама је изабран за председника и ради трајног и спектакуларног решења палестинског питања, но како изгледа, он губи битку са израелским премијером Натањахуом, па до тога иначе крајње пожељног славља сваког САД председника изгледа нема шансе да ће доћи. Најзад, да споменем и феномен под именом „Викиликс” који је уздигао мало пре споменуту светску „атмосферу” на највиши могући емотивни степен. Узгред, Викиликс се појавио и једно пола године раније; откривене су неке незгоде из авганистанског рата, али то практично никог није узбудило, па је готово и непримећено прошло. У вези њега (овог садашњег) јављају се многа „експертна” објашњења. По некој својој слабости, од свих тих многобројних објашњења, ја најчешће узимам за своје оно које или још нико није додирнуо или најмањи број експерата исказао. Дакле, ево моје интерпретације мистерије Викиликса - због чега, како и кад се појавио.

Да почнем од задњег: кад се појавио? Били су САД избори. Председник Обама их је катастрофално изгубио. Републиканци су преотели Представнички дом и страховито поправили свој статус у Сенату. Ето, у таквој губитничкој атмосфери по Обаму, појавио се Викиликс. Требало је - чини се - ту погубну унутрашњу ситуацију надоместити, амортизовати с нечим на спољно-политичком плану. То је уосталом одговор на подпитање - због чега? А одговор на подпитање - како? - намеће се само: иза Викиликса назиру се прсти Стејт департмана или неке његове тајне агентуре - наравно, Викиликс, не мора бити изузет од те функције. Није, међутим, одговорено у чему је суштина Викиликса. Најкраће, САД мењају своју спољну политику. На место Бушове хегемонистичке политике која доживљава свој фијаско, свету се предочава једна партнерска политика како би се избрисали јаки анти-САД сентименти. Другојачије речено, САД под Обамом прихватају мултиполарност уместо Бушове једнополарности. Сама пак чињеница што се Обама, мада још увек формално главни челник тог хегемоната, њега се лагано одриче, био би јасан доказ да смо ми већ на прагу тог новог времена.

И др С. Трифковић се слаже
У Геополитици од 01. децембра 2010, др Срђа Трифковић, наш познати геополитички аналитичар светског домета, индиректно потврђује моју интерпретацију мистерије Викиликса, само док ја то заснивам на неком својом мистичном „само-набеђеном” „дару”, он то сведочи историјским чињеницама. Он каже да је САД доминација светом отпочела почетком деведесетих прошлог столећа, а завршила се грузијском и финансијском кризом из 2008. године. Даље, вели он, кад год се појави на светској политичкој сцени неки хегемон или империја, одмах се стварају од ривалских нација, „контракоалиције”, па нас води кроз историју, конкретно од Вестфалског мира до наших дана, и приказује како се те коалиције „нивелишу” на дозвољену међународну меру таквог хегемона или империје.

За САД хегемонизам приказује још „два фактора” који додатно обављају ту нивелацију. „Први је економска и финансијска слабост: ниједна империја није могла да почива на сталном девалвирању валуте. Ниједна империја не може да живи од фиктивног произвођења непостојеће новостворене вредности.” Цитира потом Византијски (12 век) и Шпански (16/17 век) монетарни и финансијски колапс, као узрок „почетка краја” обе империје. Под два, др Трифковић говори да је „очигледна политичка, друштвена, културна, морална и духовна разгађеност и неконсолидованост западног света, а САД пре свега”.

Ради ли се о смени култура?
Сва ова дешавања али и друга непоменута овде, која се са сваким новим даном „множе”, и потврђују да САД хегемонизам полако али сигурно вене и нестаје, гоне нас да погледамо да ли се случајно овде не ради о нечем много фундаменталнијем него што је то само „нивелисање” хегемона. Можда је реч о смени култура? Ако јесте, некако спонтано мисао пада на Освалда Шпенглера (1880 - 1936). Овај Немац, али и Прус, по струци математичар, бавио се и историјом култура на планети земљи. Најпознатији је по томе што је негирао и доказао да линеарни поглед на историју - стари - средњи - нови век, круна историје - не постоји.

„Пропаст Запада”
У свом капиталном делу које је Шпенглер назвао Der Untergang des Abendlandes (српски превод дошао нам је од професора Владимира Вујића под једноставним именом „Пропаст Запада”). Оригинал, међутим, некако песнички звучи: Пропаст / нестанак земаља вечери или - можда боље, још песничкије - Пропаст / нестанак земаља залазећег сунца. Зашто се Шпенглер одлучио за овај песнички назив своје књиге, тешко је рећи. Књига је штампана раних двадесетих година прошлог века, када је Немачка била побеђена, а немачки национализам тешко повређен. А можда је он наслућивао неког Хитлера, па да би одвојио Немачку од Запада, та се „пропаст” не односи на нас Немце, већ само на њих - „земље вечери”. Било како, за време Хитлера књига је била забрањена. Пропаст Запад у детаље описује западну културу, али упоредно даје и одговарајуће догађаје из развојног стадијума сваке културе.

Карактеристике Шпеглерових култура
Које су карактеристике Шпенглерових култура? Пре свега и најважније, свака његова култура има духовну основу. Један оперативни дух иза кога стоји нека мисао изникла на једном простору, осваја га да би на њему у времену преко људи исписивао историју тог простора. Њему (духу) жури се, јер у ограниченом времену мора да блесне (мужевно доба) и оваплоти своју мисао до савршенства. После тога, долази стагнација и победа времена над простором, што, пак, доноси смрт дотичне културе. Преживели људи после ње постају „феласи” тј. историјско тесто које друге културе обликују а у складу са својом основном мишљу.

Хтео је Шпенглер да нам каже да је једна култура слична биљци; ова је случајно изникла на терену на ком се нашла; обавила на брзину посао због кога се ту нашла; уморила се и неповратно ишчезла. Или - у нашим сезонским терминима - прошла је кроз своје пролеће, лето, јесен, да би са зимом нестала; а у људском развојном смислу - то су етапе: младалаштва, мужевности, старења и смрти. Уз ово Шпенглер нам поручује још пет важних ствари.

Прво. Једина „истост” међу културама, јесте тај органски развојни поступак. Два. Културе су затворени, самобитни животни културни облици и системи који духовно никакве везе између себе немају. Три. Кад се случајем, две или три културе временски нађу напоредно, као што је случај са арапском, античком и западно-европском културом, долази - каже Шпенглер - до „псеудоморфоза”. Базично то означава да једна култура не може до пуноће да развије своје потенцијале, а с друге стране, и што прихвати од суседне култре, она га толико преиначи да то скоро и не личи оригиналу. (Овом проблему Шпенглер је посветио много времена и простора, али је за потребе овог написа оволико довољно). Четири. Не треба се дуго бавити Спенглеровим културама, да се стекне један утисак несмишљености њиховог постојања. Шта је њихов смисао? Нема га! То је било јасно и самом Шпенглеру, па је зато њихово постојање назвао „узвишеном безциљношћу”! Пет. Шпенглер драстично одступа од владајуће идеје по којој је „цивилизација” највиши облик једне културе. За њега је она само део органског развојног процеса и то оног умирућег. Најинтересантније је то што је он „демократију”, империјалне ратове сместио у цивилизацију, дакле, у доба пред саму смрт једне културе. А и ове „цивилизацијске” облике, нашао у свим културама (рецимо, нашао „демократију” у култури Кине од пре 3000 година).

Шпенглерове културе па и западна
Шпенглер је на овој нашој планети пронашао да су постојале, поред ове садашње западно-европске, још седам култура. Оне су: кинеска, египатска, асиро-вавилонска, индуска, „магиска” или арабљанска култура, античка и мексиканска (Маја / Инка). Дошло је време да се каже нешто више о западно-европској култури. (Уздред, њој је Спенглер, по Гетеу, дао симболично име - фаустовска култура, па су због тога, оба израза у употреби; слично се десило и са античком и арапском а респективно оне су симболично познате као „аполинска” и „магиска”).Свепрожимајућа мисао фаустовске културе јесте продор у непознато велико и мало - макро и микрокозам. Њу сведоче у архитектури готске катедрале чији шпицасти врхови као да би да досегну до краја неба. У уметности, између осталог, то је музика Бетовенова; у математици то су интегрални и диференцијални калкулус. Специјалну изузетност је Шпенглер дао хришћанству. На њему се укрштају три културе: фаустовска, аполинска и магиска. Базично хришћанство је остало имуно од њихових утицаја, мада је, с друге стране, оно, специјално у фаустовској култури, изразило свој драстичан утицај као на пример, у праву, етици и естетици.

Следећа култура - хришћанство Достојевског
Услед тога, није чудо што је Шпенглер, пропашћу Запада, најавио и његовог наследника. Каже он: „следеће хиљадугодиште (просечан век једне културе) припада хришћанству Достојевскога”. И то: упркос чињеници што је Шпенглер направио два „светогрђа” према својој сопственој науци о културама. Један. Ова нова култура не ниче спонтано и случајно већ - чим ју је он најавио - намерно! Два. Принцип „узвишене бесциљности” је погажен, јер хришћанство има један свој јасно оцртан - „узвишен” циљ - нови Јерусалим! Приказао га је у својој визији, Откровењу, апостол Јован Богослов. Како га остварити, дошло нам је од самог Христа у његовој Молитви Господњој - „да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја, како на небу тако и на земљи”, која нас, који се молимо, обавезује да то Царство остваримо. Гле, чуда!? - Христовим, изгледа, „најубојитијим оружјем” - „опраштањем!” Шпенглер, мада га је наслутио, ни сам није био свестан, изгледа, шта долази.

Култура Царства Божијег на земљи
Да!, ствара се једна нова култура, али последња и универзална. Назвао бих је због тога - култура Царства Божјег на земљи. У њој, као кровној, постоје четири врсте подкултура:

Шта би требало да буде функција ових подкултура? Најкраће - да некако дођу у сагласност с Христовим опраштањем. Не понавља ли се, при томе, овде један чисто шпенглеровски циклус? Шпенглер је отпочео са својим самобитним културама „узвишене безциљности” да би најзад завршио са културом и те како циљног Достојесковог хришћанства. Од горе поменуте четири, три подкултуре почињу такође од „узвишене безциљности”, али нехришћанске. Није ли шпенглеровски логично - али и најлакше и најбрже!? - да се то све оконча једним општим свељудским опраштањем!?

Н. Љотић

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->