<%@ Language=JavaScript %> SRPSKA POLITIKA
 
   Politički komentari

15. septembar 2011.

Predhodna strana


------------------ Odavde možete da kopirate tekst ------------------->

Tadićev kraj kosovske igre

Vikiliks nam otkriva kako je Srbija prodala Kosovo za beli Šengen,  da je Boris Tadić Amerikancima obećao da će lično ukrotiti Srbe na severu pokrajine, i kako se prikriveno već mesecima sprovodi plan o „dve Nemačke“ koji će na kraju ipak morati da rezultira uzajamnim priznanjem Srbije i Kosova

Odbacili su plan Martija Ahtisarija o nadgledanoj nezavisnosti Kosova, a onda prihvatili Euleks koji je tim planom predviđen da nadgleda kosovsku nezavisnost; lobirali su protiv nezavisnosti Kosova i tražili nove pregovore o njegovom statusu, a prihvatili da uđu u pregovore s Prištinom o „praktičnim pitanjima“ i pod pokroviteljstvom Roberta Kupera, koji je u ime EU s Amerikancima pravio strategiju koordiniranog proglašenja nezavisnosti srpske pokrajine; ohrabrivali su Srbe na barikadama u Rudaru, Zupču, Leposaviću… da izdrže u borbi protiv uspostavljanja kosovske carine na Jarinju i Brnjaku, a onda im novim briselskim sporazumom iza leđa doveli carinike Hašima Tačija. Kako objasniti ovolike preokrete u srpskoj politici prema Kosovu? Američke diplomatske depeše, koje je Vikiliks u celosti objavio proteklih dana (ukupno više od četvrt miliona dokumenata – 251,287), pružaju bolno jasan uvid u sakrivane uzroke ovih preokreta, u funkcionisanje ove države bez države čiji predsednik podnosi izveštaj stranom ambasadoru o svom sastanku s premijerom (pošto je premijer to odbio da učini) i zaklinje se na vernost onima koji mu komadaju zemlju već dan pošto su je raskomadali, obmanjujući pri tom svoje građane da se protiv tog komadanja bori svim snagama.

Ova hronologija izdaje, denuncijanstva i beščašća, zabeležena i raskrinkana u depešama iz Beograda, Vašingtona, Brisela, Prištine… (u kojoj su izdaju pokušali da ulepšaju, opisujući je kao „pragmatičan“ i „konstruktivan pristup“, „realističan“, „demokratski“, „prozapadni“, „reformatorski“…), pokazuje put koji su srpski vlastodršci prešli od 2006. godine do danas. Od čvrstog neprihvatanja kosovske nezavisnosti i borbe protiv njenog proglašenja, preko tihog prihvatanja nezavisnosti Kosova ali samo pod uslovom da birači to ne primete i prilježnog rada na konkretizaciji tog prihvatanja, pa do onoga što tek ima da nam usledi ako nastavimo ovim bezalternativnim putem ka Evropskoj uniji. Do uzajamnog priznanja Beograda i Prištine.

BORKOV PEČAT NEZAVISNOSTI

Pri čemu je sporazum o izgledu carinskog pečata, koji su u petak 2. septembra u Briselu, pod budnim okom Roberta Kupera, postigli Borko Stefanović i Edita Tahiri, samo jedan od nužnih međukoraka ka prvom od postavljenih ciljeva, ka zaokruživanju kosovske državnosti uz pomoć Srbije. Srbija je, kako smo najavili još u avgustu („Srpski pečat na kosovsku nezavisnost“, „Pečat“ br. 179), prihvatila postojeći carinski pečat Kosova (na kome piše „Carina Kosova“), uveden u upotrebu posle proglašenja nezavisnosti. Srpske vlasti ga dosad, baš zbog toga, i nisu priznavale, kao što (zasad, ali sve manje uverljivo) ne priznaju ni nezavisnost Kosova.

A svojim velikim uspehom su, kako smo takođe najavili, proglasili to što su izdejstvovali da na prihvaćenom carinskom pečatu ne stoji „Carina Republike Kosovo“. Jednako bi tačan bio i iskaz Borka Stefanovića da nas je spasao tako što je odbio invaziju Marsovaca; jer, koliko je bilo pokušaja invazije s Marsa, tačno je toliko bilo i predloga da se u upotrebu uvede žig „Carina Republike Kosovo“, koji bi zahvaljujući Stefanovićevom žestokom zalaganju za srpske interese bio odbačen.

Štaviše, živi bili pa videli: sva je rasprava o izgledu carinskog pečata bila skoro potpuno izlišna. Bitno je bilo, samo, postići ma kakav dogovor o carini i pečatu, jer će za njim uslediti i naredni nužni korak – sprovođenje tog dogovora. Što će značiti da će na carinske prelaze – uključujući i preostala dva gde ih dosad nije bilo, na severu Kosova, na Jarinje i Brnjak – biti dovedeni oni koji će kontrolisati sprovođenje dogovora o carini, odnosno, kosovski carinici Hašima Tačija. To je, uostalom, ove srede rekao i sam Tači, najavljujući „lociranje kosovskih carinika, granične policije i pripadnika Euleksa na punktove 1 i 31, kod Jarinja i Brnjaka“. Šta će povodom toga da uradi Goran Bogdanović, srpski ministar za Kosovo i Metohiju? On je, naime, posle briselskog sporazuma Stefanović-Tahiri, a pre ove Tačijeve najave, poručio da „Beograd ne može da prihvati da carinici Kosova budu na prelazima“ i da prihodi koji se tamo ubiraju odlaze u kosovski budžet („Prihodi od carine moraju da idu u budžet Kosova,“ stav je, pak, američke administracije, otkriven u depeši od 26. januara 2010). „Ako bi Beograd to prihvatio,“ kazao je ministar Bogdanović, „onda bi oni koji sporazum o carinskom pečatu vide kao priznanje nezavisnosti Kosova možda bili u pravu“…

Ima, pritom, neke odvratne doslednosti u tome što je baš Borko Stefanović učestvovao u sastavljanju sporazuma koji će prištinske carinike dovesti na Jarinje i Brnjak, i tako izbrisati administrativnu liniju koja je spajala Srbiju i njenu južnu pokrajinu i od nje načiniti granicu između dve države. Tu Borkovu doslednost otkriva nam, naime, Vikiliksova depeša 07BELGRADE1632, od 10. decembra 2007. Politički direktor srpskog Ministarstva spoljnih poslova tada je Amerikancima otkrio detalje Akcionog plana Vlade Srbije u nastajanju, koji će biti usvojen 14. januara 2008. i dobiti status „najvišeg stepena državne tajne“, i bilo bi zaista urnebesno čuti javnog tužioca kako objašnjava zašto nije odmah po objavljivanju ove Vikiliksove depeše, već ovih dana dakle, po službenoj dužnosti, zbog odavanja državne tajne pokrenuo postupak protiv Stefanovića. Stefanović je, elem, „na privatnom sastanku sa službenikom ambasade 5. decembra“ Amerikancima potvrdio ono što se i javno govorkalo (povlačenje ambasadora i slične diplomatske mere), ali im je otkrio i konkretne mere koje će preduzeti Vlada Srbije; pored ostalog, da „Srbija neće priznavati uvozno/izvozne dozvole, pasoše, ili bilo koje druge dokumente države Kosovo“ – sve ono što je četiri godine kasnije, kroz dva briselska dogovora sa Editom Tahiri, uspešno poništio.

Sve u svemu, Borko Stefanović je te 2007. godine Amerikancima izdao ono što njegova (naša) vlada namerava da učini ako Kosovo uz američku pomoć proglasi nezavisnost, a ove, 2011, angažovao se i na poništavanju poslednjih zaostalih pokušaja Srbije da se suprotstavi kosovskoj nezavisnosti. Time je, i simbolički i faktički, označio odustajanje Srbije od Kosova.

NAŠ NAJBOLjI TADIĆ
No, kako rekosmo, Stefanovićevi su dogovori sa Editom Tahiri, a moguće i ovi privatni razgovori sa službenicima američke ambasade, samo deo šire kosovske igre. Igre koja za cilj ima „integrisanje kosovskih Srba u kosovsko društvo i očuvanje teritorijalnog integriteta države“. To je, kako otkriva depeša 10PRISTINA48, „srž politike SAD od 1999“, pri čemu Srbija ne sme da pređe „našu veoma značajnu crvenu liniju“, što bi učinila „podrivanjem novog statusa Kosova“ (07BELGRADE750). Kako smo, dakle, dospeli nadomak ostvarenja ovog cilja američke spoljne politike?

Kraći odgovor sadržan je u depeši 06BELGRADE1407, od 1. septembra 2006: „Tadić je verovatno najbolji sagovornik koga imamo za upravljanje krajem kosovske igre i ostalim ključnim pitanjima. (…) Mi zbog toga imamo jasan interes da ga podržimo, i podstaknemo ga da bude hrabriji.“                                                                                                              

Duži odgovor, ove sage o izdaji i beščašću, sadržan je u čitavom nizu američkih diplomatskih depeša, od 2006. do 2010, koje opisuju kako je srpski državni vrh, od toga da nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova, preko zadatka da nezavisnost mora da prihvati i da joj čak i pomogne, došao nadomak konačnog rešenja, konačnog cilja svojih američkih i evropskih prijatelja. Do priznanja nezavisnosti Kosova. Od neprihvatanja, preko prihvatanja, do priznanja Tadićeve vlasti stižu uz tek nešto malo krivudanja, osmišljenog da se Vlasi (tj. svi mi) ne bi dosetili. Jer, kako sam Tadić reče pomoćniku američkog državnog sekretara Danijelu Fridu, „nezavisnost Kosova ne mora nužno da znači ‘gubitak’, ako se podesno odredi u umovima birača“ (06BELGRADE1566)…

A sve je počelo sasvim drugačije. Još koliko 2006. godine, 12. maja, u razgovoru s ambasadorom SAD Majklom Poltom Tadić izjavljuje da je „neprihvatanje nezavisnog Kosova ‘kamen temeljac’ zajedničke politike“ njega i tadašnjeg premijera Srbije Vojislava Koštunice.

Krajnje predvidljivo, na ivici dosadnog, ovakav se Koštuničin stav ponavlja iznova i iznova. „Koštunica misli da može da odloži odluku (o statusu Kosova) i da u međuvremenu konačni rezultat odvrati od nezavisnosti. On nastavlja da nam nedvosmisleno govori da nikada neće prihvatiti nezavisno Kosovo,“ stoji u depeši od 31. maja 2006. godine. Frenku Vizneru, američkom specijalnom izaslaniku, tadašnji premijer saopštava 27. jula: „Nećemo samo na rečima odbiti kosovsku nezavisnost; mi ćemo i delovati. (…) Moram da budem iskren: naše neslaganje oko pitanja konačnog statusa imaće posledice po našu saradnju sa SAD.“ Pa godinu dana kasnije, 5. jula 2007, ambasador Polt zaključuje kako „sa Koštunicom nije ostalo mnogo šta da se kaže privatno. On se neće pomeriti sa svoje pozicije.“, šalje i depešu naslovljenu „Koštunica ne popušta oko Kosova“…, te Amerikanci naposletku dolaze do zaključka (07BELGRADE1552) da je „Koštunica očigledno spreman da se protiv gubitka Kosova bori do kraja“, citirajući ga da „ne može da pravi kompromise u vezi sa  pitanjem srpskog suvereniteta nad Kosovom“.

A Tadić? Eh, Tadić, koga Amerikanci posmatraju kao pukog denuncijanta. 06BELGRADE1381: „Koštunica se sastao sa Tadićem 28.8. (2006.) uveče povodom paketa prioritetnih pitanja, ali nije hteo da nam tokom razgovora otkrije detalje. U narednim danima tražićemo izveštaj od Tadića.“

Taj se, dakle, Tadić, predsednik Srbije koji američkoj ambasadi na zahtev podnosi izveštaje, još onog 12. maja 2006 („… neprihvatanje nezavisnog Kosova je kamen temeljac zajedničke politike…“) Amerikancima žali da zbog „zajedničke kosovske politike sa premijerom ne može da bude kreativniji oko nezavisnosti Kosova“, i govori da nezavisnost „ne može da prihvati sada, ali da je njegov budući stav, pod predviđenim poražavajućim okolnostima, neizvestan“. Da bi već dva i po meseca kasnije (27. jula 2006, 06BELGRADE1202) bio „mnogo bolji“ od Koštunice i izaslaniku Vizneru „pružio uveravanje da je u sebi obradio, i prihvatio neizbežnost nezavisnosti kao ishoda“.

Ovaj početak prihvatanja kosovske nezavisnosti, kako ćemo videti, neće se završiti samo na Tadićevom unutrašnjem procesu, već će imati i konkretne političke posledice u neproglašenom,  postepenom sprovođenju „modela dve Nemačke“ koje i dalje traje…

06BELGRADE1294 beleži da je „Tadić još jednom pokazao svoju naklonjenost razmatranju budućnosti Srbije posle Kosova. On je posvećen bližim odnosima sa SAD i Evropom, iako nije uvek spreman da odlučno pogura u pravom smeru.“ I, otuda i već spomenuta ocena u 06BELGRADE1407 da je „Tadić verovatno najbolji sagovornik koga imamo za upravljanje krajem kosovske igre i ostalim ključnim pitanjima. (…) Mi zbog toga imamo jasan interes da ga podržimo, i podstaknemo ga da bude hrabriji.“, uz konstataciju da „dok premijer odbija, javno ili privatno, da prihvati izvesnost nezavisnosti Kosova, Tadić privatno priznaje značaj priprema za nezavisnost i obezbeđivanja onoga što je moguće za Srbiju i kosovske Srbe“.

Ipak, uprkos ovom privatnom priznanju Borisa Tadića, 21. septembra 2006. godine Majkl Polt konstatuje: „Uveren sam da pokušajima da ubedimo lidere Srba da prihvate nezavisnost Kosova nećemo postići mnogo. Oni je neće (prihvatiti).“

CENA IZBORNE PODRŠKE
Kako pogrešna procena! Samo nekoliko dana kasnije, 25. septembra (06BELGRADE1566), naime, sa pomoćnikom američkog državnog sekretara Danijelom Fridom razgovaraju Koštunica (koji „odbija da prihvati nezavisno Kosovo“) i Tadić, koji „reaguje veoma različito od Koštunice, želeći da se fokusira na budućnost posle statusa Kosova“. Da bi u novembarskom razgovoru sa izaslanikom Viznerom (06BELGRADE1810) Tadić otišao i korak dalje, i „daleko pragmatičnije od premijera“ naveo da shvata da je „ključno da Srbija održi odnose sa ključnim igračima poput SAD“, i primetio da će Srbija to učiniti ako joj on bude na čelu, a u tome mu pomognu Amerikanci: „On je primetio da bi najbolji način da se osigura odgovorno ponašanje Srbije bio da se ohrabri i obezbedi demokratska vlada u Srbiji posle predstojećih parlamentarnih izbora. Tadić je rekao da će mu u tome biti potrebna snažna podrška vlade SAD.“

I, pošto su demonstrirali popustljivost pred mogućom nezavisnošću Kosova, i pošto joj je ovako utvrđena cena (američka podrška na izborima), posle izbora stiže i ono što je po toj ceni kupljeno. Poruka: morate da prihvatite nezavisnost Kosova. Donosi je, 5. marta 2007, Danijel Frid, govoreći svojim srpskim sagovornicima da „od njih očekuje da prihvate realnost nezavisnog Kosova i da se fokusiraju na najbolje interese srpskog naroda“. Tadić mu na to odbrusi (verovatno je u tom trenutku zagrmelo od snage njegovog glasa) da „ne može javno da podrži nezavisnost Kosova“. Ali: „Iznad svega, Tadić – koji je prećutno priznao predstojeći gubitak Kosova – ističe da će težiti ka evropskoj budućnosti pošto Kosovo bude rešeno. Pomoćnik sekretara mu je rekao da su evro-atlantske integracije dostižne svim Srbima i da je Tadić, kao duboko poštovani i napredni srpski patriota, jedini lider koji je sposoban da svoju zemlju dovede u NATO i u EU.“ Na kraju ovog razgovora „jedan na jedan“, tako nabijenog lepim emocijama, Tadić je uz uzdah (naša pretpostavka, možda uzdaha i nije bilo) „primetio da je međunarodna zajednica Kosovo trebalo da učini nezavisnim još 1999, ‘kada je Milošević bio na vlasti’.“ Polt na kraju ovog izveštaja zaključuje: „Tadić samo želi da proces bude završen.“

A da bi taj proces bio završen što brže i lakše, ambasador SAD  će 21. maja 2007. Tadiću i Vuku Jeremiću, šefu srpske diplomatije, preporučiti da „srpski prigovor na nezavisnost Kosova svedu na jednostavnu izjavu da ‘nikada neće prihvatiti ili priznati’, bez odlaženja dalje (npr. pozivanje na nove pregovore, dalja odlaganja i sl.).“ Na to će mu Jeremić odgovoriti da će „’učiniti sve što (on) može’ da odnose SAD-Srbija održi-produktivnim i u skladu sa ‘predsednikovom vizijom evroatlantskih integracija’.“ Ambasadora, ipak, kao da ne slušaju dovoljno pažljivo, pa on Danijelu Fridu, pred njegov novi dolazak u Beograd, preporučuje da Tadića „podseti da mi primećujemo razliku između njegovih privatnih obećanja da će se Srbija ponašati odgovorno, i njegovog skoro entuzijastičnog javnog držanja za Koštuničin odbijajući stav.“

Otkud ta razlika između tajnih obećanja i javnih istupa? Zbog straha od sopstvenog naroda, koji na najbolji način pokazuje koliko je prosrpskom predsedniku Srbije, i zašto tačno, stalo do Kosova i borbe svoju zemlju. Jer, kako beleži 07BELGRADE988, Tadić iz sve snage želi da posle Kosova Srbiju povede ka svetloj evroatlantskoj budućnosti, „ali brine da bi cena nezavisnosti Kosova mogao da bude njegov sopstveni politički opstanak“…

MODEL DVE NEMAČKE
U prošlom broju „Pečata“ pisali smo o koordiniranom radu SAD, EU i Tadićevih saradnika na odlaganju proglašenja nezavisnosti Kosova do okončanja predsedničkih izbora u Srbiji 2008. godine, kako se ne bi omela Tadićeva pobeda, o „diskretnoj podršci“ Amerikanaca i Evropljana pred parlamentarne izbore koji su usledili nedugo potom, o dilu DS-a i SPS-a koji je bio sklopljen još pre izbora ali je držan u tajnosti da ne bi odbio glasače (potvrđuje to i tajna 08BELGRADE452 depeša, načinjena uoči majskih izbora: „Iako predsednik SPS-a Dačić nastavlja da u štampi demantuje da bi se dogovorio o vlasti s Tadićevom koalicijom, viši savetnici iz DS-a kažu nam da je dil sa SPS-om sklopljen u zamenu za podršku DS-a kandidaturi SPS-a u Socijalističkoj internacionali“), što je sve zajedno pro-našem aktuelnom predsedniku omogućilo da preživi nezavisnost Kosova i baci se u nove radne pobede.

Kako je, posle preživljene nezavisnosti Kosova i dva izborna uspeha u 2008. godini, formulisana kosovska politika evropskih snaga u Srbiji? Da li su usvojili onu zapovest Danijela Frida i „prihvatili novu realnost nezavisnog Kosova“, ili su se pak usudili da pređu „našu veoma značajnu crvenu liniju“ i nastavili da „podrivaju novi status Kosova“? Našta ih, inače, i obavezuje ustav na kome su i Tadić i njegovi ministri položili zakletvu. Kakva se, uopšte, zamka krije u formulaciji „prihvatanja“ nezavisnosti Kosova, pri čemu se ne misli na unutrašnji, psihološki proces mirenja sa tom činjenicom već na konkretan politički projekat?

„Srbija mora da pronađe način da koegzistira sa nezavisnim Kosovom,“ navodi beleška iz maja 2009, upućujući na „model dve Nemačke“ koji je garantovao de fakto, iako ne i de jure međusobno priznanje suvereniteta Istočne i Zapadne Nemačke, čemu bi  ekvivalent bilo prihvatanje (koegzistencija), premda ne (ne još, zapravo, ali o tome na kraju) i priznanje Kosova od strane Srbije.

Ovo prihvatanje, da izbegnemo moguću zabunu, ne znači samo pasivno mirenje sa činjenicom da je Kosovo postalo nezavisno, već i aktivno pomaganje Kosovu u zaokruživanju njegove nezavisnosti. Tome, uostalom, i služe aktuelni briselski pregovori, u kojima smo Kosovu dali matične i katastarske knjige (i ljude i zemlju, dakle), priznali dokumenta Kosova, prihvatili carinski pečat i carinike… Omogućili pre toga, podsetimo, i dolazak EULEKS-a, kome je osnovni cilj upravo da od Kosova napravi državu, pošto već Tačijevi Albanci to ne umeju sami.

A EULEKS smo, i to se danas otkriva, potpomogli da bismo dobili beli Šengen. 09BELGRADE506: „Neodoljiva želja Vlade Srbije da obezbedi viznu liberalizaciju sa EU predstavlja tačku za pritisak koja može da obezbedi saradnju Srbije po pitanju Kosova. (…) Bez pune saradnje, EULEKS će morati da izvesti Brisel da Srbija nije sposobna da garantuje bezbednost svoje granice (koju Srbija još smatra administrativnom linijom), što je važan preduslov za šengensku ‘belu listu’ i putovanje bez viza.“
Najzad, da Srbija, zaista, aktivno radi na stvaranju države Kosovo, kroz „model dve Nemačke“ koje postoje jedna pored druge kao države u punom smislu te reči ali se međusobno ne priznaju, svedoče i Vikiliksove depeše. „Konkretno, Tadić je spomenuo razmatranje kinesko-tajvanskog modela i scenarija ‘dve Nemačke’… Tadić je rekao Robertu Kuperu da bi (…) Beograd bio više nego spreman da razgovara sa Prištinom – čak i direktno – dokle god razgovori ne bi bili percipirani ili opisani kao da Srbija direktno ili indirektno priznaje Kosovo,“ zabeleženo je u 10BELGRADE3. 10BRUSSELS85 to potvrđuje: „Prema Francuskoj, Srbija razmatra samo dve opcije pred predstojeće pregovore s Kosovarima. Jedna je otcepljenje severa, druga ‘međunemački’ model.“ A 10BELGRADE25, razgovor s Tadićevim spoljnopoplitičkim savetnikom Jovanom Ratkovićem, ove dve opcije spaja u jednu: „Izvesno razumevanje za veću srpsku ulogu na severu i nad pet manastira na jugu, u kom slučaju će Beograd ‘prihvatiti’ premda ne i priznati Kosovo. (…) Ova opcija najverovatnije oslikava ideju za koju je Beograd najviše zainteresovan.“ Konačno, i Vuk Jeremić je, prema 08BELGRADE1338, rekao da je „takav nemački model najbolje čemu Srbija može da se nada, ‘ako budemo imali sreće’“.

OSAM AMERIČKIH ZAHTEVA
Ili, ipak, pogrešno tumačimo sve ove izjave? Možda Tadićeve prosrpske vlasti ipak rade na očuvanju Kosova u sastavu Srbije? Pa, Vuk Jeremić je onoliko putovao po svetu i lobirao protiv nezavisnog Kosova; kao vuk, ma, kao lav se borio da Generalna skupština Ujedinjenih nacija od Međunarodnog suda pravde (MSP) zatraži savetodavno mišljenje o legalnosti kosovske deklaracije o nezavisnosti. Rado bismo poverovali u tu Vukovu lavovsku borbu, ali, avaj. Kako da verujemo u Vuka Jeremića kada nas sam Jeremić razuverava. 10STATE9661: „Septembra 2008, na sastanku sa tadašnjom državnom sekretarkom (Kondolizom) Rajs, srpski šef diplomatije Jeremić ustvrdio je da srpska strategija s Međunarodnim sudom pravde predstavlja samo pametan diplomatski i politički potez koji će omogućiti srpskoj vladi da izađe iz kosovskog problema i fokusira se na domaće reforme i evro-atlantske integracije. Slučaj pred MSP omogućava vladi da održi svoje predizborno obećanje da će se boriti za Kosovo, a da se pri tom ne upusti u agresivnije akcije.“ Pa ga još, u 08BELGRADE1206, citiraju kako je „njegova vlada nestrpljiva da ‘dekosovizuje srpsku politiku’“, a u 08BELGRADE1290 ocenjuju da se „Tadićeva vlada nada da će Kosovo nestati“…

Pre toga, ipak, moraće i da ispune neka od obećanja i očekivanja. Jedno od „odavno neispunjenih Tadićevih obećanja“, kako se navodi u 08BELGRADE1290, jeste i obećanje da će se obračunati sa Markom Jakšićem i Milanom Ivanovićem, a među očekivanjima su i „zamena ilegalnih paralelnih struktura legitimnim telima Kosova“, o čemu je nedavno u Beogradu i javno progovorila nemačka kancelarka Angela Merkel, „ponovno uspostavljanje carinske službe na punktovima 1 i 31 (Jarinje i Brnjak), kao deo jedinstvenog, kosovskog carinskog poretka“, što je Borko Stefanović upravo dogovorio, ali i ono što nam tek sledi: uspostavljanje decentralizovane (po Ahtisarijevom planu) opštine Severna Mitrovica, sud u Mitrovici koji će raditi po kosovskom pravnom sistemu… (10PRISTINA44 od 27. januara 2010).

Šta sve Tadićev Beograd ima da uradi, zapravo, nabrojano je u demaršu zavedenom pod oznakom 10STATE9661, 30. januar 2010. U 8 tačaka, od Beograda se u prve dve traži da odustane od rezolucije koja poziva na nove pregovore o statusu Kosova, ponavlja podrška EU aspiracijama Srbije ali pod uslovom da Srbija „prevaziđe pitanje Kosova“, poziva Beograd da prestane da lobira protiv priznavanja kosovske nezavisnosti i podstiče da se angažuje na rešavanju praktičnih pitanja, ističe se potreba za koegzistencijom Srbije i Kosova, omogućavanje Kosovu da učestvuje na međunarodnim skupovima pod sopstvenim oznakama, i podseća da Srbija zarad svojih EU težnji mora da pokaže da ume da izgradi i održi dobrosusedske odnose…

I, kao što nam je i poznato, tako je u međuvremenu i učinjeno. Umesto pregovora o statusu Kosova pod okriljem UN, sa Kosovom smo počeli da pregovaramo o praktičnim pitanjima. Štaviše, pod okriljem statusno neutralnog Roberta Kupera koji je u ime EU, kako pokazuje 07BRUSSELS3465, sa Amerikancem Danijelom Fridom učestvovao u koordiniranju proglašenja nezavisnosti Kosova…

Šta dalje, pošto su srpske vlasti učinile ono što je od njih zahtevano, i po uzoru na dve Nemačke aktivno prihvatile nezavisnost Kosova? Da li je time aždaja namirena? Ne. 10BRUSSELS85, od 26. januara 2010: „Francuska je rekla da ‘međunemački’ model može da bude samo privremeno rešenje, i da moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova. Velika Britanija je sugerisala da bi bilo ključno da se to ugradi kao uslov u ranoj fazi ulaska u EU. (…) Francuska je rekla da je međusobno priznanje cilj, i da mi treba da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj.“

Piše: Nikola Vrzić   

------------------ Dovde možete da kopirate tekst ------------------->
 

 

Predhodna strana

 

.


     © 2002 Srpska politika