ИНТЕРВЈУ
Генерал Момир Стојановић, бивши директор Војно-безбедносне агенције у
интервјуу за „Српску политику“ указује на тешку ситуацију на КиМ -
упозорава на сепаратистичку припрему новог оружаног насиља Шиптара
Шиптари неће губити време !!!
Шиптари потпомогнути Америком неће губити време, па нам је стога у овом
тренутку, више него икада, потребно истинско јединство политичких
релевантних опција и државних органа у борби за очување територијалног
интегритета земље.
Подршка из иностранства од неких земаља Међународне зaједнице зависиће
од наше слоге и истрајности да заштитимо државне интересе на том
подручју
За опште безбедносно стање у јужној српској покрајини генерал Момир
Стојановић, бивши директор Војно-безбедносне агенције, каже да је далеко
од сваке стабилности, и упозорава да ће албански сепаратисти, након
председничких избора припремити оружано насиље потпомогнуто оним страним
силама које се годинама залажу за отцепљење Космета. За наш лист, некада
први човек задужен за безбедност државе говори о тренутној ситуацији,
грешкама које су нас скупо коштале, али и о могућој ескалацији немира у
државама Међународне заједнице са сличним проблемима.
•
Тврдите да се албанске оружане снаге ОВК, после заседања у УН, увелико
припремају на Косову и Метохији, прилично изреволтирани, по њих
-негативном исходом!!
– И политичким аналфабетама у Србији је ваљда данас јасно да многи
догађаји који су се десили на Косову и Метохији у ближој или даљој
прошлости нису настали због друштвених противуречности и антагонизама на
том простору већ као израз вековне тежње локалних Албанаца да тај део
територије Србије отцепе и припоје пројектованој великоалбанској држави
на Балкану. Жалосне су и погубне за одбрану виталних државних и
националних интереса, изјаве појединих представника политичке елите у
самој Србији, лансиране у протеклих седам година, да узроци кризе на
Косову и Метохији леже у наводном непоштовању основних људских и
мањинских права, или репресивној политици бившег режима према косметским
Албанцима. Протагонистима такве политике се ових дана као бумеранг враћа
сазнање да се напросто ради о смишљеној дугогодишњој сепаратистичкој
политици косовских Албанаца која ће у месецима пред нама резултирати
једногласним проглашењем независности.
Као човек који је рођен и одрастао на Косову и Метохији и који се дуги
низ година професионално бавио проблемом албанског сепаратизма и
тероризма потпуно сам уверен да су косметски Албанци припремили и
разрадили читав низ мера, укључујући и оружано насиље, у случају даљег
одлагања очекиване независности. Реалним ценим да ће те мере уследити по
окончању председничких избора у Србији.
•
Зна се да припадници ОВК, организовано, по задатку, обилазе куће
Албанаца, доносе им оружје. Породице које то одбијају беже у земље
Европске уније, Македонију, Албанију. У окружењу Дренице, које је,
иначе, ван контроле КФОР-а, УНМИК-а и КПС већ су ускладиштене огромне
количине наоружања. Тамо нико нема приступ! А, све се зна!
– Од свог доласка на простор Косова и Метохије па до данас међународне
снаге нису успеле да потпуно разоружавање припадника бивше
„Ослободилачке војске Косова“. Нити су пак успеле да остваре потпуну
безбедносну контролу појединих области на простору Централног Космета
(Дреница, Малишево, Јабланица). Добар део наоружања и војне опреме бивше
„ОВК“ ускладиштен је у тајним складиштима на тешко приступачним теренима
и под контролом је ветерана „ОВК“. У сваком тренутку то наоружање може
бити употребљено у функцији насиља.
• Од 1993. до 1999. године били сте начелник наше Службе безбедности.
Располажете, дакле релевантним подацима, шта се све у том периоду
дешавало на терену. Какве су потезе повлачиле наше одбрамбене снаге и
војни врх на челу са Милошевићем, а шта ОВК. Колико се грешило?
– Окончањем грађанског рата у Босни и Херцеговини средином 90-тих година
прошлог века завршен је драматични распад бивше СФРЈ. Проценивши да је
наступио погодан моменат за реализацију свог сепаратистичког циља,
косметски Албанци се под политичким покровитељством терористичке
организације „Национални покрет Косова“ опредељује да тај циљ реализује
свим расположивим средствима укључујући и оружано насиље. Посредством
америчких експерата за изазивање криза крајем 1996. и почетком 1997.
године у Албанији је изазвана криза у форми распада пирамидалне штедње
грађана, која је резултирала распадом свих државних институција у земљи
закључно са распадом војске и полиције. Огроман арсенал наоружања из
магацина албанске армије доспео је у руке многобројних банди на северу
Албаније. Крајем 1997. и у првој половини 1998. године то наоружање и
војна опрема се интензивно илегалним каналима пребацује преко границе са
Републиком Албанијом на простор Косова и Метохије и доспева у руке
терористичких банди. Почетком 1998. године тзв. главни штаб „ОВК“ на
простор КиМ убацује групу терориста на челу са Хашимом Тачијем, Рамушом
Хадинајем и Кадри Весељијем са задатком да омасове терористичке саставе,
хијерархијски и функционално их увежу у јединствену војну организацију,
те да организују масовну оружану побуну Албанаца.
До јуна месеца 1998. године терористички састави ОВК на КиМ су прерасли
у респективну оружану силу која је бројала око 25 хиљада наоружаних
припадника који су под својом контролом држали око 40 одсто територије
наше покрајине. Опредељење државе у том периоду да се снагама МУП-а
угуши оружана побуна Албанаца на КиМ због слабе попуне, лоше
координације и малобројности јединица МУП-а показала се погрешном.
Изгубљено је драгоцено време, омогућено да терористички састави знатно
ојачају. Енергичном акцијом јединица Војске Југославије и МУП-а Реп.
Србије у лето 1998. године потпуно су разбијени терористички састави ОВК
на КиМ. Интервенцијом неких центара моћи у свету предвођеним САД долази
до потписивања споразума Милошевић – Холбрук чиме се терористички
састави ОВК спашавају потпуног слома и добијају у времену за поновну
консолидацију и припрему за извођење масовне терористичке активности са
којом ће отпочети синхронизовано са НАТО агресијом на нашу земљу.
Мисија ОЕБС-а која је наведеним споразумом успостављена на КиМ није била
у функцији обезбеђења мира и стабилности на КиМ већ у функцији припреме
елемената за каснију НАТО агресију. Бројни су докази који указују на
пристрасност наведене мисије, везу њених представника са терористичким
штабовима ОВК којима су уступали податке и сазнања о локацији, јачини и
активностима јединица ВЈ и МУП-а на Косову и Метохији. Представници
наведене мисије су, боравећи на Космету, прецизно снимили координате
војних и других циљева за каснију НАТО агресију а у току свог извлачења
су терористичким штабовима оставили кодиране карте са тачно уцртаним
положајима јединица војске и МУП-а и опремили их са извесним бројем
модерних средстава везе. Не мислим да се у току 1998. и 1999. године
грешило у погледу поступања државних органа на сузбијању оружане побуне
Албанаца на КиМ, већ се напросто радило о неискрености Међународне
заједнице, или неких центара моћи, који су се већ тих година отворено
ставили на страну албанских терориста. Испоставило се да су наши државни
органи наивно веровали да се преговорима и споразумним решењем може
решити криза на Космету
•
Постоје индиције да је у поменутом периоду владао сукоб између наше
Државне безбедности с једне, и војске са друге стране? Каква је, у том
смислу, сада ситуација ?
– Није било никаквих сукоба. Процене органа војне Службе безбедности о
стању безбедности на Космету се често нису слагале са проценама органа
Службе државне безбедности. Мислим да су процене органа војне службе
безбедности биле свеобухватније, аналитичније и утемељене на валидним
подацима и сазнањима. Процене Службе државне безбедности су ишле у
правцу закључака да постоје безбедносни проблеми у Покрајини, али да су
под контролом и да су снаге безбедности у стању да се са њима носе.
Напросто, радило се о чињеници да поједини стручни државни органи нису
били спремни да прихвате сурову реалност и државном врху презентују
чињенице које су указивале да се на КиМ тих година дешавала масовна
оружана побуна са елементима најсуровијег тероризма.
Жао ми је што се више веровало проценама органа Службе државне
безбедности, него органима војне Службе. И данас су присутни бројни
проблеми у погледу координације и усмеравања активности свих
обавештајно-безбедносних служби у нашој земљи. Они су продукт
непостојања јасне законске регулативе, нити органа или тела која би
јединствено координирале и усмеравале активности свих служби безбедности
на заштити виталних државних и националних интереса. Недавно формиран
Савет за националну безбедност при кабинету председника Републике по
свом статусу, постављеној организацији и кадровским потенцијалима не
обезбеђује јединствену координацију и бољу ефикасност рада служби.
Наиме, наведени орган је конципиран као прост збир представника
појединих министарстава у Влади Републике Србије, а не као тим признатих
стручњака и експерата из области безбедности који би се аналитички бавио
свим безбедносним изазовима, ризицима и претњама, којима је изложена
наша земља и на основу тога предлагао одговарајуће мере надлежним
државним органима.
Посебан проблем представљају и реформе у службама безбедности. Реформа
Војно-безбедносне агенције је заустављена, а реформа
Безбедносно-информатине агенције није ни отпочела. Потребне су нам
корените организационе, методолошке, едукативне и кадровске реформе
службе безбедности, али та проблематика захтева више простора. Неопходно
је редефинисати тежишта у раду служби безбедности и њихово стављање у
функцију заштите виталних државних и националних интереса, а не у
функцију заштите политичке елите на власти.
•
У случају албанског насиља, указујете да су Шиптари у стању да мобилишу
50 хиљада војника, док је наша армија, у постојећим околностима,
однедавно и „реформисана” знатно ослабљена, (војно технички, технолошки,
кадровски и бројно). Од 28. хиљада расположивих војника Србије, постоји
бојазан да не бисмо били у стању да мобилишемо више од 19 хиљада људи !?
– Ако су терористички састави ОВК у зениту своје моћи бројали око 25.000
наоружаних припадника не сумњам да у садашњој ситуацији сепаратистички
елементи на Космету, у сваком тренутку, под оружјем могу ставити око
50.000 својих присталица. То је наша реалност. Ако су терористички
састави ОВК, у зениту своје моћи, говорим о подацима из 1998 године,
могли да наоружају 25 хиљада, не сумњам да у сваком тренутку не могу да
организују 50 хиљада својих припадника. Албанци стално, при том, уцењују
Међународну заједницу, да ће прибећи радикалним мерама, уколико буду
изневерена њихова очекивања. Са друге стране, Србија шаље несхватљиву
поруку Међународној заједници. Изјаве нашег министра одбране да војска
Србије неће слати своје припаднике ни у Ирак, ни Авганистан, а ни на
Космет показује или елементарно незнање министра одбране, или врло лошу
поруку по питању решења коначног статуса Космета. Актуелни министар
одбране, наиме, ставља у исту раван уставну обавезу Војске Србије да
штити територијални интегритет и суверенитет земље - и добру вољу и
опредељење ове државе да ли ће уопште нашу војску слати у мировне
мисије. Ова порука је врло опасна и симптоматична, јер за очекивати је
да министар одбране домаћој и страној јавности пошаље поруку да ће
Србија штитити безбедност свих својих грађана, укључујући и наше грађане
на Космету, ако то није у стању да учини Међународна заједница.
Реформским процесима бројно стање Војске Србије сведено је, по мом
мишљењу, на меру која доводи у питање њену способност да реализује
задатке предвиђене Уставом и Законом о одбрани.
То је питање којим су
одавно требало озбиљно да се позабаве Парламент и влада Србије.
Не сме се заборавити да би јака и модерно опремљена Војска Србије била
итекако значајан фактор одвраћања од намера милитантних Албанаца на КиМ
да своје циљеве реализују оружаним насиљем!
Сведоци смо чињенице да
Међународна заједница стрепи како ће реаговати 1,5 милиона Шиптара на
Космету, у случају да буду изневерена њихова очекивања. Али, уопште их
не интересује како ће реаговати 10 милиона Срба у Србији!! То отвара
питање наше укупне политике према Косметском проблему и способности наше
дипломатије. Зашто се наша држава устручава да свету пошаље поруку да ће
у случају да то Међународна заједница не обезбеди, свим расположивим
средствима заштитити Србе и друго неалбанско становништво? То је уставна
обавеза ове земље!
• Након лошег искуства са НАТО снагама на Космету, (подсећамо на 17.
матровска дешавања), када нису реаговали, иако им је обавеза да бране и
штите мир, нису положили испит, нису оправдали своје постојање. Колико
се може веровати међународним војним снагама уколико се обистине
шиптарске претње да ће „почистити овај пут КиМ од српског живља”?
– Сматрам да се у овом случају не ради о неспособности међународних
војних снага, већ о њиховој искреној жељи да то учине. Они су у обавези
да прате укупну безбедносну ситуацију на Космету и у односу на околности
да адекватно планирају додатно ангажовање снага. Искуства из дешавања у
марту 2004. указују да оне нису адекватно реаговале и нису обезбедиле
заштиту неалбанског становништва, имовинску сигурност и српске светиње.
У случају усложњавања безбедносне ситуације и избијања насиља суочиће се
НАТО снаге са бројним проблемима. Познато је да Албанци потпуно
контролишу КПС и да су у знатном броју у УНМИК-овим огранима
администрације. И та чињеница указује да би мере и активности снага
КФОР-а на обезбеђењу мира и сигурности могле бити миниране од самих
Албанаца из поменутих институција.

Препогрома
и масовног дивљања Шиптара 17 марта 2004 упозорења
генерала Стојановић политичко руководство Србије „није
чуло“. Да ли ће и сада на ова нова упозорења генерала о
озбиљности ситуације на КиМ поново остати глуви?
|
Својевремено сте располагали информацијама да ће се десити „17.
март”, чак сте на то упозоравали српске власти, кључне људе.
Очигледно без ефекта! Ко је и зашто био „глув и слеп” на ваша
озбиљна упозорења која су се, евидентно је, у потпуности обистинила?
– Овде је реч о преиспитивању озбиљности надлежних државних органа.
Када су у питању подаци, процене и анализе надлежних стручних
органа, пре свега служби безбедности у мартовским догађањима,
очигледно је да поменуте процене нису озбиљно схваћене. У време док
сам био на челу Војно-безбедносне агенције (2003.-2005.) ми смо врло
озбиљно пратили и анализирали стање на Космету. Према информацијама
које сада имам, том врло битном питању, поклања се све мања пажња
.Не знам да ли је у питању став, опредељење одговарајућих државних
органа, или је у питању „ нешто друго”
• Ваша оцена борбене способности наше војске??!
– Укупно стање наше војске по свим елементима борбене готовости врло
је лоше. Више је показатеља за то. Протеклих неколико година
примењена је негативна кадровска селекција. Одстрањени су скоро сви
стручни и способни кадрови који су били на руководећим дужностима
при одбрани земље од НАТО агресије. И поред јавно прокламованих
опредељења о деполитизацији и департизацији војске, сматрам да је
уплив појединих политичких опција у Министарству одбране,
Генералштабу и јединицама, по дубини већи, него икада. Уместо да
реализују наставне планове и програме обуке, старешине војске по
инструкцији из врха похађају курсеве енглеског језика. Забрињава и
технолошко заостајање наше војске. Министарство одбране није
обезбедило продају вишка наоружања и војне опреме, већ се делом,
приступило уништавању, део је продат преко сабирно-продајних центара
у бесцење, а нешто наоружања и опреме се и данас налази у неколико
сабирних центара, изложен пропадању због лоших услова смештаја.
Зачуђујућа је изјава начелника Управе за односе са јавношћу
Министарства одбране, капетана бојног брода Бошковића, који је
поводом инцидента код Батајнице, објаснио да су расуте ручне
одбрамбене бомбе по асфалту, превожене, заправо, на уништавање у
Техничко-ремонтни завод у Крагујевац! Бечким Споразумом о
суб-регионалној контроли наоружања, није лимитиран број ручних
одбрамбених бомби, које може поседовати наша војска. Остаје нејасно
зашто се оне уништавају и шта се још и по којим мерилима уништава од
наоружања и војне опреме. Илузорно је говорити о цени коштања
производње бомбе и одбрамбених средстава, која је немала и колика се
штета наноси држави.
•
Ваш коментар да војне снаге Међународне заједнице треба да се
распореде између српских енклава које су опкољене албанским
екстремистима, и да заштите српске светиње и спрече на тај начин
могући грађански рат, сасвим су на месту. Међутим, то се неће дести.
Зашто?
– Сведоци смо претходних месеци да јачају Међународне војне снаге на
Космету. Нејасно је то што се оне не распоређују око српских енклава
и светиња, већ дуж административног прелаза са Косметом. Да ли то
указује да Међународна заједница процењује да опасност по безбедност
на КиМ прети из Србије, или је решена да пружи подршку неким
центрима моћи у опредељењу да подрже сепаратистичке циљеве Албанаца.
Све то захтева свеобухватну процену и анализу надлежних државних
органа и планирање механизама и модалитета заштите Срба од
евентуалног насиља.
•
Шта нам је чинити? Шта нас чека, по вашој процени?
–У
овом тренутку, више него икада, потребно нам је истинско јединство
политичких релевантних опција и државних органа у правцу борбе за
очување територијалног интегритета земље.
Недавно усвојена Декларација о Косову и Метохији у Народној
скупштини Републике Србије неким својим решењима оставља сумњу да то
јединство постоји. Реално је да ће након одржаних председничких
избора у Србији косметски Албанци плански повлачити потезе усмерене
ка једностраном проглашењу независности. Њихова активност на том
плану биће тесно координирана са онима који се отворено залажу за
независност Космета, у првом реду САД.
Подршка из иностранства од неких земаља Међународне заједнице, и
доказаних пријатеља, зависиће од наше слоге и истрајности да
заштитимо државне интересе на том подручју.
•
Не постоји ли могућност да се могући нереди на КиМ брзо прошире на
остале кризне регионе у свету, што је, очигледно је, геостратешки,
војни циљ Америке - од кога она не одустаје?
– Свакако. Косметски проблем у свету се не може посматрати
изоловано. Уколико се погазе основни принципи Уједињених нација,
међународно право и правда, то ће изазвати ланчане реакције и
проблеме у многим регионима. Евидентно је да те чињенице бројне
државе у правој мери нису свесне и тренутно их се то не тиче. Али,
сасвим сам сигуран да ће дугорочно, „отимање” Космета, озбиљно
угрозити функционисање целе Међународне заједнице.
Упозорили сте 2004. челне људе на присуство припадника радикалног
ислама и вехабија на КиМ и рашкој области и смењени сте. Коме сте
сметали? Ко је спречио да се правовремено одреагује, јер оно што је
уследило у Новом Пазару, још једном је потврдило да сте били у праву
?
– Не верујем да сам некоме лично сметао. Сменили су ме трули
политички компромиси. Тадашње црногорско руководство оценило је да
моја изјава узнемирила лидере бошњачких, али и албанских партија у
Црној Гори. Пошто је тадашња актуелна власт у Црној Гори имала
подршку тих партија, ја сам морао да одем, да би они са поменутим
опцијама обезбедили већину у парламенту. На Врховном савету одбране
представници Црне Горе затражили су моју смену, а представници
Србије зарад трулих политичких компромиса, не желећи додатно да
усложњавају ионако лоше односе две републике, пристали на то. Тако
сам пензионисан као најмлађи генерал војске Србије и Црне Горе са 46
година живота.
Разговор водила:
Биљана Живковић
|