Предходна страна

Председник државе који на седници СБ УН оптужи свог претходника (Милошевића) да је крив за оружану побуну Шиптара изрежирану и припреману на Западу никако не може бити успешан вођа нације, а о атрибуту државник да и не говоримо.

Глумац на Ист Риверу

Користећи текст бодљикавог „Кактуса“ са форума сајта Српска политика био сам подстакнут да напишем овај текст о недопустивој индолентности нашег актуелног председника Тадића у одбрани КиМ. Председник који са таквим „жаром“ и „одлучношћу“ брани део своје територије има одличну шансу да га не одбрани и добије улогу отирача за прљаве ципеле својих западних ментора.

Очигледно да се ствар око КиМ примиче крају. Наш дични председник је отишао у Савет безбедности УН да одглуми озбиљност и покаже „одлучну решеност Србије“ да Косово и Метохија (КиМ) остане и даље у њеном саставу. Глума је била катастрофална или изврсна - у зависности са које се стране то посматра. Ако ту глуму посматрамо из наше српске перспективе у циљу одбране КиМ она је била крајње дилетантска. Толико дилетантска да би на пријемном испиту за академији лепих уметности „глумац“ добио чисту јединицу уз ризик да га ишутирају напоље јер осталим кандидатима само одузима време.

Што се Тадићевих западних ментора тиче, глума је била врхунска. „Бранио“ је наше, српске интересе, са тако израженом понизношћу да његови западни ментори морају бити задовољни. За оно што је и како је изложио на седници СБ УН, западњаци га стварно морају наградити. Има само један мали проблем. Они такве „државнике“ банана држава никада не награђују, већ их користе као кондом. За једнократну употребу: искористи и баци.

Садржај излагања је брука за читаву нацију, уз неизбежно питање да ли смо колективно мазохисти или са нама ипак нешто није у реду. Начин излагања, монотоност без дикције, статичност која асоцира на равнодушност па чак и досаду. Патетично читање писма злоупотребљене девојчице са КиМ целу ствар је увело у неукус и лоше режирану драму. Све је изгледало у стилу: Господо са Запада мене КиМ и не занима, али сад сам у изборној трци за поновни мандат па морам нешто и да кажем – иначе ви знате да то и нису моји ставови. Овај део глуме је био врхунски. Тако јасан и разумљив свима да су се руски, кинески и… одстали представници у СБ УН морали осећати непријатно. Непријатно због тога што на једног председника назовидржаве они врше притисак да очува део своје територије до које му апсолутно није стало.

Србија неће користити силу
Цела Тадићева литанија се свела на заклињање у поверење УН, међународно право и правду. Како је још само СБ УН остало место где се поданички није заклињао да Србија неће војно штитити своју територијалну целовитост и део становништва изложен етноциду и геноциду, сада је и то остварио. Био је више него убедљив у одрицању од легитимног права употребе силе када је у питању одбрана нације и територијалне целовитости земље на чијем је челу. Дао је чврсто обећање да Србија неће користити силу у одбрани своје целовитости и народа. Ову врло важну чињеницу, одрицање од коришћења силе требало је и у СБ УН подвући јер његове западне менторе једино то занима. Да ли ће Србија и војно интервенисати. Све остале, правне, папирнате и декларативне ствари их и не занимају.

„Србија и њен народ због трагичних грешака прошлог режима преживели су тегобне године последње деценије 20. века. Последице лоше и неодговорне политике достигле су кулминацију неправедним кажњавањем Србије у пролеће 1999. године. Током тромесечног бомбардовања грађани јесу били кажњени, само је режим остао недирнут... Не постоји ниједан оправдани разлог, ниједан правни аргумент да се због погрешне политике једног лошег режима Србија и њен народ сада, скоро деценију касније, поново неправедно кажњавају“.

Више је него јасно - иако не представља изненађење - да је овај став нашег председника, у суштини, истоветан са ставовима и тврдњом америчке администрације. Западу, Американцима посебно, али и шиптарским сепаратистима, је више него потребна потврда да је Милошевић изазвао кризу на Космету. Зато што наш председник Тадић таквим иступањем у потпуности оправдава бомбардовање Србије и све санкције као и остале притиске којима су Србија и српски народ у целини већ 18 година изложени. Он тиме подржава западну реторику да Србија сноси одговорност и зато треба да буде кажњена издвајањем Космета из Србије.

Како говорити а не рећи ништа
Ниједном речју се наш дични председник није осврнуо на више него индикативно вишегодишње понашање УН према Србима не само на Косову и Метохији већ и у Републици Српској, БиХ, Хрватској. Није било ни помена о двоструким стандардима које УН спроводи према Србима већ скоро две деценије помажући у етничком чишћењу територија од Срба – од Хрватске до Космета. Говорећи о деловању УНИМИК-а простим набрајањем изнео је статистику вишегодишњег континуираног напада, жртве, пљачке, узурпације имовине и гетоизацију Срба, али није затражио објашњење зашто се УНИМИК аболира од одговорности. Није се преварио да пита зашто и после осам година нису спроведени неки кључни делови Резолуције 1244 СБ УН о повратку протераних, враћању контингента наших снага безбедности на граничне прелазе и у ризичним регионима по Србе.

Славопојке о стању на КиМ које је у функцији известиоца поднео Високи представник (В.П.) УН Рикер Тадић није негирао, иако је ситуација на терену катастрофална. Тадићу није сметало ни понашање Рикера као и његових претходника иако су управо они главни градитељ косовске независности. Није постављено ни кључно питање да ли ће Рикер у случају да скупштина КиМ прогласи самосталност, ту одлуку поништити, како је то са неким много блажим одлукама рађено више пута у случају Републике Српске. Хоће ли Рикер сходно својим овлашћењима сменити поједине функционере на Космету који такву одлуку донесу, јер она није усвојена у СБ УН па је сходно томе и ништавна. Хоће ли Рикер као В.П. УН спроводити само оне одлуке које су усвојене у СБ УН или ће се понашати према захтевима појединих земаља које заговарају самосталност Космета.

Да не буде забуне. Не очекујем од нашег председника да се свађа са моћнијим Светом. Ни у СБ УН, ни било где ни било када. Очекујем да достојанствено, жустро, аргументовано, па помало и претећи брани територијалну целовитост и интересе земље. Да брани земљу бар са четвртином жара и упорности коју показује на својим изборним митинзима када нас гура у ЕУ и Евро-Атлантске интеграције, обећавајући куле и градове. Да из његових очију сева одлучност да ћемо се свим средствима бранити и одбранити. Ни Хрушчов у УН није ципелом претио када је СССР био јак, већ када је био слаб. Не жали Запад ни милион наших жртава, али нема јаког разлога да у сукобу са Србима који бране своја огњишта, изгуби и хиљаду својих војника. То је тачка на којој се многе политике ломе и почиње да тражи компромисно решење. Председник који се јавно одриче употребе силе у одбрани земље шаље свима разумљиву поруку да је и не намерава бранити.

Али да читалачку публику не давим више тако „досадним стварима“ шта је наш председник могао, требао… а није. Он као ситан западни полтрончић није тамо ни отишао да своју земљу брани. Он се тамо јадник појавио јер је мислио да ће му то помоћи у његовој изборној кампањи. Стога је и читао на српском језику уз директан ТВ пренос за Србију. Цело излагање имало је две врло изражене димензије. Једна је била да још понеког у Србији превари да се ето он „бори“ за очување суверенитета земље чији је председник. А друга димензија је била да се још једном понизно додвори Западу како би му помогли на изборима. Да покаже Западу да је спреман да све њихове захтеве прихвати, те да га требају мало потапшати по рамену, јер снисходљивијег послушника у Србији тешко да ће пронаћи.

Својим наступом у СБ УН тешко да је икога у Србији убедио у своју оданост земљи коју представља. Чак супротно. Поколебао је неке мање обавештене да за њега ипак не гласају. Што се друге димензије намењене Западу тиче, постигао је пун ефекат. Ефекат је био толико снажан да су многи излазећи из сале нехотице пљуцкали при помисли колико „човек“ може ниско да падне. Баш ти са Запада.

Руси су се вероватно питали како уопште помоћи Србима кад их оваква гњида представља. У контексту тога све је јаснија више пута поновљена реченица министра Лаврова: „да Руси не могу бити већи Срби од самих Срба“. За мене као човека који веома уважава председника Путина отвара се још једно сазнање. Путин очигледно има перфектан желудац када уопште може да и са таквим човеком попут Тадића разговара смирено и мирно. Поготову када се он као задња пришипетља угурао у делегацију која је пре пар дана потписивала уговор о изградњи гасовода кроз Србију. Наравно, из јединог разлога да се пред изборе убере још по неког поен, јер Тадића је и председник Путин примио - а то овде има посебну димензију.

Немам а баш ништа лично противу Тадића да на овако груб начин пишем ове редове. Али ако се већ толико упире да помогне Србији, највећа би помоћ Србији била да оде. Тамо на тај лепи Запад, макар му ми као држава доживотно плаћали удобно издржавање. То би био његов стварно патриотски чин.

  Штампа