Срби изнад Сарајева постављају
дивовски криж
Српски крст свима смета
Српске удруге подижу спомен-обиљежје на врху Требевића
 САРАЈЕВО
Монументални бетонски криж висине 28 и ширине 18 метара, на којем ће
бити исписано више од 5800 имена погинулих сарајевских цивила српске
националности, бит ће постављен на мјесту Златиште, највећем врху
планине Требевић изнад Сарајева. Унаточ противљењу сарајевских власти,
радови на подизању спомен-обиљежја почет ће у травњу ове године, и то на
темељу захтјева који је стигао од представника удруга из Републике
Српске које окупљају обитељи страдалих и несталих.
Издавање локацијске дозволе, како је у изјави за наш лист потврдио
Бранислав Дукић, предсједник асоцијације невладиних удруга Републике
Српске (СПОНА), у тијеку је. Будући да се простор врха Златиште налази
на подручју под административном управом институција Републике Српске,
наш суговорник каже да неће бити већих проблема у давању сугласности да
се монументални криж на томе мјесту постави.
Сличан мостарскоме
- Нас су бошњачки представници власти из Сарајева напали да се понашамо
као и Хрвати код Мостара. Ја сам им рекао да сватко има право поставити
погинулима из посљедњег рата спомен-обиљежје, па тако и Срби. Златишта
су наша, имамо право на споменик, без обзира на то свиђа ли се то некоме
или не истиче Бранислав Дукић, додајући да цијели пројект нема никакве
негативне политичке, вјерске или етничке конотације.
Пројект изгледа новог спомен-обиљежја, које је већ прије изградње
постало предметом великих политичких и националних спорења, потпуно је
довршен, као и потребна финанцијска конструкција у износу од 120.000
еура. Предсједница организације обитељи погинулих и несталих из Источног
Сарајева Мирјана Симанић тврди "како ће криж бити сличан ономе у Мостару
и бит ће освијетљен рефлекторима како би био видљив у ноћним сатима".
Зденко ЈУРИЉ
И у Македонији крст велика сметња
Подстакнут овим текстом неминовно се присетих велике представе у
Поточарима код Сребренице где је изграђен читав спомен комплекс
„геноцида“ иако никада није могло да се докаже да је на подручју
Сребренице страдао и двадесети део муслимана у односу на српске цивиле
који су побијени у Сарајеву.
 Да
будем прецизан у ослобађању Сребренице и Жепе страдало је око 1.800 људи
углавном муслиманских бораца у покушају пробоја кроз обруч српских
снага. Уз десетогодишња ископавања и прекопавања читаве те регије
међународни и муслимански режисери „геноцида“ успели су да пронађу
укупно 2030 лешева. Прећутано је да су у тој бројци и сви лешеви са
сеоских гробаља читаве регије те да је мање од 100 лешева женског пола
или деце. Али за светске пропагандисте „српског геноцида“ у Сребреници
се догодио геноцид са 6.000 жртава. Мора се констатовати фантомских, јер
нема ни лешева али ни имена тих 6.000 жртава.
За разлику од Сребренице у Сарајеву се није догодило ништа, иако је
побијено 5.800 Срба искључиво цивила којима се тачно знају имана, као и
сви остали подаци. Тим жртвама, Република Српска заједно са породицама
жртава, желе да изграде спомен крста на Требевићу на коме ће бити
уписана имена свих побијених и несталих цивила а њихова бројка више него
импозантна. Ради се о 5.835 цивила које су у Сарајеву муслимани поболи,
па им ваљда зато изградња тог спомен крст толико смета. Нису се само
јасно изјаснили да ли им смета толики број побијених цивила или им смета
сам крст. Из горњег текста изгледа да им смета крст али не и жртве.
Скопски крст
Пре шест година
изнад Скопља, на врху планинског излетишта Скопљанаца званом Водно,
постављен је велики челично-месингани крст. Да би се и ноћу могао видети
из свих делова града, у самим ивицама крста као и у његовом подножју
постављени су рефлектори који га ноћу обасјавају. Крст је импозантних
димензија, његова укупна висина је 66 метара тако да доминира над целим
Скопљем. Због добре осветљености он посебно импресивно делује ноћу јер
је остатак тог брда Водно (не може се рећи планина), у мраку. Тако кад
странац из било ког правца ноћу долази у главни град Македоније једно од
првих ствари које му привуче пажњу је импозантни „светлећи“ крст.
Да није међунационалних напетости на релацији Македонци – Шиптари цела
ствар би се могла описати само као успели визуелни ефекат који оку може
само да прија. Поготову што овај крст није спомен крст било чијих
жртава, као што треба да буде на Требевићу, па стога и не би требао
никоме да смета. Али ипак много смета. Али ни ово не би био Балкан да је
другачије, па сваком оку очигледно не прија нешто што је само украс
града каквих има у многим градовима света. Далеко од тога да се крст
изнад Скопља може поредити са импозантном статуом изнад бразилског Риа,
али нека ово крстимо неком мини варијантом тог типа, чија је једина
сврха украс града и самог Водна.
Међутим то македонским Шиптарима јако смета. Нико не може, пре би се
рекло не жели да каже тачно зашто, али много им смета. Тако је нешто што
је украс града постало озбиљан камен спотицања. Било је чак и неколико
покушаја да се крст сруши, али је све завршило само на оштећењима. Ваљда
су „национални минери“ слабо прорачунали колико им експлозива треба да
то „монструозно здање“ сруше. Да се то не би поновило данас војска 24
часа ту украсну грађевину чува од шиптарских рушитеља. Шиптари су и у
Македонији после Другог светског рат изградили стотине џамија па чек у
новије време и споменике неким терористима, али то нико не руши нити
војска и полиција чувају такве објекте. Но ако се мало дубље заграбе
зашто то Шиптарима толико смета иза свега се крије врло јасан разлог,
пројекат „Велике Албаније“. А по „пројектантима Велике Албаније“ Скопје
би требало да буде главни град те жељене државе, која у својим основама
подразумева чисто муслиманско становништво, па се овако велики крст у
тај „пројекат“ никако не уклапа. Исто као што се ни српски манастири на
Космету у тај пројекат не уклапају па се Шиптари здушно труде да их до
темеља униште. Добар део те Српске културне баштине је већ уништен али
се Срби тврдоглаво труде да то ипак обнове. Бар колико могу.
 Још
је проблематичније што на читавом Балкану па ни у самој Албанији нема ни
једног Шиптарско-Албанског културно историјског споменика старијег од
200 година. Како онда доказати да су Шиптари, или како они сада називају
себе Албанци, живели на тим балканским просторима хиљадама година.
Србима па и данашњим Македонцима који су у ствари јужни Срби то нимало
није проблем. Сви очувани или остаци културно-историјских споменика на
просторима Косова и Метохије, Македоније па чак и Албаније у задњих
1.000 година су Српски са јасним обележјима националног и верског
порекла. И обиље осталих података као и археолошких налазишта неумитно
говоре о припадности тих простора. Пошто пројекат стварања Велике
Албаније није више само Шиптарски већ и Западни, из самопроглашене
„државе Косово“ избрисана је и реч Метохија (на грчком, манастирски
посед) јер и она јасно говори чија је то земља.
И поред свега горе изнетог данашњи парадокси Балкана се ту не
завршавају. Иако и њено руководство и сами Македонци добро знају за овај
пројекат „Велике Албаније“ званична Македонија већ најављује признавање
Косова као нове шиптарске државе. Човек је пред том чињеницом вишеструко
збуњен, па се пита да ли се ради о својеврсном мазохизму. Како то
Македонија намерава да призна „државу Косово“ када им је више него јасно
да су они следећи на удару јер по „пројектима“ Македонији треба отети
пала њене територије али и сам главни град. Ако такво питање поставите
било ком Македонцу, мрзовољно ће вас погледати али вам на то неће
одговорити. Неће одговорити јер нема логичног одговора. Онда се свако ко
не живи на Балкану неминовно запита шта је са мозговима ових људи и кава
је ментална болест опхрвала Балкан, а обољевају само православци.
Објашњење свега је што се на овим балканским просторима тренутно дешава
је невероватно али и врло тривијално – у зависности од тога како се на
објашњење гледа. У свим бившим републикама еx Југославије на власт су од
стране Запада инсталирани монструми у људском облику који су у стању да
ради власти и мало пара ураде све, па и да уништавају сопствени народ.
Потпомогнути медијима и осталим западним полугама специјалног рата
здушно слуђују сопствени народ. Тако Србе Тадић убеђује да ће нам бити
најлепше у загрљају оних који су нас бомбардовали и да ћемо просперитет
моћи да остваримо једино у браку са ЕУ која нам отима 15% територије.
Црвенковски објашњава Македонцима необјашњиво, како је за њих најбоље да
признају „Косово“ па и ако Шиптари отму пола Македоније опет ће сви бити
у крилу „спаситеља“ ЕУ. У Босни и Херцеговини се више и незна ко шта
прича, обећава и пропагира, једино се зна да српски крст свима смета.
Већина па и најразвијеније нације имају 5-8% интелектуалаца ако у њих
убројимо бар све оне који су завршили неки факултет. У тим процентима
смо негде и ми, што значи да бар 92% није у стању да разуме неке
сложеније светске процесе и токове. Хајде да тај проценат умањимо за јој
20-ак % који ће можда и схватити шта се иза брда ваља, остаје онај
велики проценат неинформисаних који мало тога могу разумети. Још мање
тога народ може да разуме јер се сви у ствари труде да он никако не
схвати суштину. Зато му сви подваљују, лажу га и буквално слуђују.
Ужасавајуће је да су у ту прљаву игру слуђивања сопственог народа,
укључени „наши“ медији, „наше“ НВО са својим машинеријама деструкције,
али и наши лидери од којих народ с правом очекује заштиту и објашњење
куда и како кренути. Уместо да лидери свој народ пред светом заступају у
складу са његовим жељама, захтевима, обичајима а све у склопу
националног и државног интереса, они га обмањују, плаше па чак и прете,
не би ли испунили захтеве својих страних спонзора и ментора. Кратко
речено понашају се као да и нису представници свог народа.
Тако слуђен народ се онда изведе на „демократске“ избори да изабере и
определи се. Хоће ли своје Косово и Метохију са изолацијом или ЕУ, хоће
ли Динкићевих 1.000 евра да стрпа у потпуно испражњене џепове или ће
Томино повезивање са Русима. И још десетак потпуно измишљених дилема и
конструкција чији је заједнички збир једна велика лаж. Док траје та
вишедимензионална дилема ионако слуђених грађана медији их 24 часа
бомбардују печеним пилићима који у ЕУ на све стране висе и само их треба
узети, Динкићевих хиљадарки евра које само што нисте добили и Томине
руске зиме гарниране бедом. У том бокс мечу лажи и свих врта обмана
удара гонг. Сви боксери (политичари) су на ногама, једино је нокаутиран
народ. Тако се тај нокаутирани народ са избора враћа а да у суштини
незна ни за кога је гласао, а још мање за шта је гласао.
Због свега горе изнетог, на питање зашто ће Македонија признати
фантомску државу Косово, нема одговора. Нема одговора ни како ће то
Тадић „бранити“ Косово из ЕУ која га је као независну државу већ
признала. А нема ни логичног одговора зашто се Црна Гора одвојила од
Србије па се сада спрема да и она призна фантомску државу Косово, као да
са Космета нису у истом пакету са Србима протерани и сви Црногорци. Али
кад сопствени народ нокаутирате све је могуће.
Звонимир Трајковић
политички аналитичар
|
