Књижевник
Витомир Пушоњић пише о Балу под „хуманистичким“ маскама или временима
привида и привиђења
Времена привида и привиђења
Нове светске диктатуре
која нас нагони да сами убијамо све божанско и природно у себи,
– правог себе у
себи, одричући се чак и онога што нам је до јуче било, блиско и драго,
што нас је радовало, зближавало и надахњивало, у животу. Уместо тога, у
будућој „Светској држави“ у том „срећном друштву“, зарад голог опстанка
свако од нас појединачно ће морати да чини исто што и Караџић. Да се
прерушава у ''врлог грађанина'' оданог цивилизацијским нормама ''новог
света'', кријући и потискујући своје право биће, мисли и емоције како не
би био обележен као ''фашиста'', ''нациста'', стварајући опште време
привида и привиђења.
 Караџићево
скривање под маском бркатог и брадатог лекара алтернативца, односно
хуманисте који помаже људима да побољшају своје телесно и душевно стање,
некога је одушевило, некога озлоједило, али је свакога у најмању руку
изненадило.
Међу
многим узаврелим емоцијама и аргументима за или против хапшења, истиче
се и дивљење његовом успешном маскирању, захваљујући чему је живео "као
сав нормалан свет", такорећи пред носом ЦИЕ, БИЕ и других белосветских
тајних и јавних, и служби и информационих агенција, које су трагале за
једним од мноштва "истакнутих ратних злочинаца" међу Србима. Овај његов
успех је и многим малодушницима повратио веру у могућност нашег опстанка
и одбране од ''Међународне заједнице'', ЦИЕ, НАТО-а, ''Европске уније''
и других велесила. Јер ако је неко у својим педесетим и шездесетим
годинама тако вешто измицао толиким камерама, сателитима, обавештајним
мрежама, војним и полицијским снагама и другим средствима контроле,
праћења и прогона којом располаже светска олигархија, то значи да она
није баш толико свемогућа нити су њене структуре моћи баш толико
савршене. Одушевљени показаном вештином, многи тврде да овај Србин неће
бити запамћен ни као психијатар, ни песник, ни председник странке, ни
председник државе, а ни као ''ратни злочинац'', него баш по овој
маскаради којом је обмануо не само тајне и јавне службе безбедности, већ
и комшије са којима је седео, пијуцкао топле напитке и ћаскао.
Међутим, сама забезекнутост вештином и могућностима неометаног живота
и рада под маском, толика је као да се ради о неком до сада
невиђеном ремек-делу у овој области. Али у новијим временима, а поготову
на нашим просторима, ово није први пут да неко из било какве личне,
људске или нељудске побуде, под маском лика и дела превари и
Државу и Народ. То што је Радован Караџић дуги низ година надмудривао
људе из ЦИЕ није нешто што сама ЦИА не чини много дуже и успешније,
маскирајући своју агентуру у ''миротворце'', ''напредњаке'',
''хуманисте'', па чак и ''патриоте'', да их не можеш препознати и када
јасно видиш да отворено раде против српства.
Међу нама Србима сасвим слободно се шета, на пример, Теофил Панчић,
прерушен у ''грађанина'' и ''независног новинара'', човек који је
постао ''угледни колумниста и аналитичар'' пљујући у сред Србије по
Србима и свему српском. И иако му због тога не фали ни длака са главе
(што вероватно не би био случај у земљама које га награђују дебелим
хонорарима за ''ширење демократске свести'' у Србији) он не престаје да
нас ружи, вређа и понижава називајући нас ''фашистима'', ''зликовцима''
и каквим све не именима. Антисрби слични њему, попут Мише Бркића,
Драгољуба Жарковића, Петра Луковића, Мирка Ђорђевића, Ивана Торова,
Николе Самарџића и других безбројних, више од деценије дејствују по нама
за рачун туђина, заоденути разноврсним маскама ''људскоправаштва'' и
''човекољубља'' и још увек их нико ни вербално не опомиње, а камоли
хапси, што показује да њихова вештина прерушавања далеко надмашује
Караџићеву, чијем се ''хапшењу'' они данас јавно и отворено радују.
 И
циина медијска тврђава задужена за тровање, обмањивање и ментално
слуђивање народа, међу Србима још увек пролази као ''Независна
телевизија Б-92'', а ових дана се показује да је још једна таква тврђава
живела под маском ''Националне телевизије'' и ''Јавног сервиса''.
Прерушен у борца за српске интересе Борис Тадић је чак постао и
председник Србије, иако је више него очигледно да су му амерички,
енглески, немачки и ко зна чији све интереси у Србији далеко изнад
српских. И млакост и метиљавост вођстава такозваних ''патриотских
странака'' у опозицији, када год се треба отворено супротставити
душманским лажима, подлостима и силеџијствима, такође указују да можда и
они под маскама патриотизма крију ко зна каква права лица.
Разноврсним прерушавањима не зна се ни броја, тако да је у општем
хуманистичком маскенбалу постало немогуће утврдити ко се и шта се
уистину крије иза толиких човекољубаца, демократа, миротвораца,
родољубаца (не родољуба) и сваковрсних добротвора, који се упињу да
''унапреде Србију'' на неки свој начин, потпуно супротан српском бићу и
потребама.
Маскирањем брадом и брковима може се постићи пуно, што је Караџић и
доказао, али се неупоредиво више и далекосежније постиже маскирањем
хуманим
и светлим идеалима.
Нарочито у овим временима ''свеопштег напретка'', која су омогућила да
се нитков, тиранин, изрод, издајник, властољубац или диктатор огрне било
каквим ''модерним идејама'', ''научним ауторитетом'' и ''академским
звањем'', те се представи као напредан и човекољубив, иако је у својој
бити све супротно томе. Пред широком лепезом мимикрије и прерушавања,
омогућених ''хуманистичким напретком човечанства'', показали су се
немоћним и народ и држава. Од почетка деведесетих па до данас нема ни
једног јединог српског политичара, ни у позицији ни у опозицији, за кога
се није испоставило да је нешто сасвим друго од онога што је проповедао
на митинзима, са говорница или екрана. Вука Драшковића, на пример,
гледали смо најпре као ''обновитеља равногорства'' и творца ''Српске
гарде'', који се муслиманима заклињао да ће им поставити путоказе за
Турску уколико буду радили против Српства, а затим као министра
иностраних послова који се здушно залагао за изручење ''злочинаца''
Хашком трибуналу. И данас га гледамо поред Чанка, Чеде, Весне Пешић, и
других антисрба прерушених у ''европске хуманисте'', који су се
својевремено такође представљали као борци против ''Милошевићеве
диктатуре'', да би се по њеном слому испоставило како су и тада и сада
заправо били борци против Српства и Србије, којима је Милошевић служио
само као изговор. О прерушавањима самог Милошевића, који је своје право
лице комунисте, титоисте, југословена и сарадника ''Међународне
заједнице'' заоденуо маском ''српског патриоте'' не треба ни трошити
речи.
Од мимикрије и обмане није поштеђена ниједна државна институција, ни
Универзитет, Академија, Службе безбедности, Војска, па чак ни Црква
(односно, њена водећа јерархија), тако да се слободно може рећи како су
са развојем ''напредних хуманих друштава'' наступила времена привида
и привиђења. Када околину затрпаш хуманом и напредном фразеологијом
са таквом силом да то продире до дна њене душе, када је опјаниш оним што
воли да чује, можеш да радиш шта год ти је воља, нико неће препознати
твоје право лице и праве намере. Уколико се то случајно и
догоди, те неко покуша да ти стргне маску с лица како би те онемогућио у
твојим правим намерама, уз већ опјањене слушаоце, наклоњене ''службе
безбедности'' и ''средства информисања'' и прећутно одобрење осталих
институција, дотичног ћеш лако прогласити ''непријатељем напретка'' за
који се ти, наравно, несебично бориш. У том смислу поучни су и
историјско и текуће време.
Караџићева вештина маскирања, којом је као наводни ''ратни злочинац''
штитио голи живот, можда и заслужује дивљење, обзиром да се читавих
дванаест година показивала делотворном. Али та његова вештина сигурно не
превазилази ону којом је, рецимо, Јосип Броз Тито, као истински
мирнодопски злочинац, чија небројена злодела и данас испаштамо,
постигао да педесет година буде слављен као ''љубичица бела''. Иако се
''највећи син свих наших народа и народности'' није крио иза браде, већ
се усрдно бријао и свој лик јавно рекламирао, ми га нисмо препознали као
немилосрдног диктатора, који је сатирао све што му је стајало на путу,
за који се испоставило да је само Он знао куда води (тј. у наш данашњи
сваковрсни расап, који и јесте био дугорочни циљ ''великих газда'' из
света, чију је вољу Тито спроводио).
Када су тзв. ''савезници'' углавном почистили окупаторе, ''љубичица
бела'' се побринуо око тзв. ''домаћих издајника''. Пошто су му они као
''класни непријатељи'' представљали веће непријатеље и од окупатора (с
којима, узгред буди речено, за време четворогодишњег рата није ушао ни у
један озбиљнији сукоб), својом службом Државне безбедности (ОЗНА, потом
УДБА) он је и у ''миру'' наставио делатност убијања и то са већом
жестином него у самом рату. Без обзира што је на најмонструозније начине
убијао, затварао и мучио по шумама заостале равногорце, сеоске домаћине
(кулаке), угледне предратне интелектуалце, разне истакнуте Србе, као и
бројне наше комшије, рођаке, земљаке и пријатеље, нама ипак није личио
на убицу и злочинца, већ на ''љубичицу'', некад белу а некад
плаву, у чију славу су певала и деца по школским приредбама. Није
престао да буде ''љубичица'' ни када је успоставио Митровицу, Голи оток
и друга мучилишта, где је, поред многих храбрих и честитих Срба, трпао и
своје дојучерашње сараднике, одане Стаљиновој, а не његовој варијанти
комунизма.
Нисмо у њему препознали ни пљачкаша када је у име ''народних
права'' таманио богаташе и кулаке, тако што им је помоћу својих државних
органа отео сву стечену и наслеђену имовину, све, наравно, зарад
остварења идеје једнакости, али не у богатству већ у сиромаштву. Док смо
убеђивани да смо ''радничка класа на власти'', која је, по Марксу, била
једини гарант праведног социјалистичког друштва, није нам боло очи што
се Он, његови директиваши и одани следбеници даве у раскоши, живећи
бахатије и развратније од некадашње буржазије од које су нас ослободили.
Сам Тито поседовао је двеста вила широм тадашње СФРЈ, са комплетном
послугом. Толика материјална раскош и богатство нису се видели иза
њихове веома ''високе класне и пролетерске свести'', којом су се
свакодневно разбацивали и истицали у свим приликама. Од величине
''Највећег сина'' нисмо примећивали да се иза ''најдемократскијег начина
народног управљања државом'' званог "самоуправљање", крију његове
најокорелије диктаторске жеље и амбиције, које су сви државни, партијски
и самоуправни органи беспоговорно спроводили као "директиве одозго".
 У
''нашем највећем сину'' нисмо препознали ни лажова и подлаца,
док нас је заводио идејама ''братства и јединства'', распарчавајући
Србију на покрајине и подстичући хрватски, шиптарски и друге сепаратизме
на рачун српског бића и територија, док је истовремено и најблажи
приговор у одбрану Српства проглашавао ''шовинизмом'' који је у корену
сасецао. Неколико деценија нисмо знали да, такорећи, живимо на бомби
која је темпирана да експлодира када се за то испуне одређени историјски
услови. И не само ми, већ га је и ''сав мирољубиви свет'' , упркос
толиким жртавама његове страховладе и толикој пљачки државне и народне
имовине, славио као миротворца. Мало је фалило да добије чак и Нобелову
награду за своје ''животно дело''.
Иако
доказани диктатор и мирнодопски злочинац, Јосип Броз Тито дочекао је
дубоку старост и сахрањен је уз највеће светске почасти.
Без
обзира на страшне последице његовог вишедеценијског терора, на крају смо
за њим и плакали као за истински "највећим сином свих наших народа и
народности". Па и поред тога што још увек грцамо у последицама његовог
лика и дела, о Титу се и данас све чешће говори са осећајношћу и
носталгијом, а многи још увек, са посебном убеђеношћу у тону изговарају:
''Тиле је био цар''.
Ето какву моћ дају ''светли идеали'' и прерушавање у њих.
Зато би суђење мирнодопским злочинцима, и тренутно актуелнима и
онима ''у одсуству'', имало далеко више и моралног и правног смисла од
суђења ''ратним злочинцима''. Јер, рат је сам собом злочин, па је
''ратни злочинац'' помало бесмислен израз, али убијати људе када је
извојевана слобода и завладао мир представља неупоредиво већи злочин од
ратног. Пошто је рат одувек подразумевао убијање и отимање, жртва
унапред зна шта је чека од непријатеља, па може да предузме све у циљу
одбране и спасавања, док у миру човек ту шансу нема, јер живи
опуштено ''као сав нормалан свет" и када га било чија ''служба
безбедности'' ћапи на спавању, радном месту или у аутобусу, не преостаје
му никаква шанса за одбрану. Не само слободе, него и голог живота, пошто
хапшење у миру, углавном значи унапред изречену пресуду којој се
формалном судском процедуром само даје привид правно регулисане
сигурности грађана.
Осим тога, увођење категорије мирнодопских злочинаца онемогућило
би силна прерушавања којима, поред многих ''миротвораца'' из Света,
данас прибегавају видљиви и невидљиви господари Европске Уније,
маскирајући баш ''идеалима мира'' своје господарске и диктаторске
амбиције и спроводећи сурову уравниловку на свим пољима живота. Пошто
ћемо за сада само краставце и још понеку природну творевину морати
правити према евро-стандардима, за очекивати је да ће то равнање бити
унапређивано до мере када у евро-будућности човеку неће бити дозвољено
ни честито да се помокри, уколико му она ствар не буде по прописаним
евро-мерама, а камоли да се користи и другим њеним природним наменама.
Бал под хуманистичким маскама, дакле, резултат је Нове светске диктатуре
која нас нагони да сами убијамо све божанско и природно у себи, другим
речима – правог себе у себи, одричући се чак и онога што нам је
до јуче било мило, блиско и драго, што нас је радовало, покретало и
надахњивало, зближавало са околином и животу давало ону благословену
спонтаност размишљања, говорења, испољавања и делања. Наместо тога, у
будућој Светској држави успостављеној на светским хуманистичким
принципима под будним оком светских хуманиста, вероватно ће, зарад голог
опстанка у том срећном друштву, свако од нас појединачно морати да чини
исто што и Радован Караџић – да се прерушава у ''врлог грађанина''
оданог цивилизацијским нормама ''новог света'', кријући и потискујући
своје право биће, мисли и емоције како не би био обележен као
''фашиста'', ''нациста'', ''антихуманиста'' или већ тако неки
''ретроградни елемент''.
Бол подвојене душе, међутим, лечићемо алкохолом, бенсендинима,
опијатима, медитацијама, егзитима, гучама, куповинама, пакет аранжманима
и другим шареним лажама и привидним задовољствима.
Витомир Пушоњић
|
