Предходна страна

Др Мила Алечковић Николић својим текстом подсећа на протеривање Срба из њихове крајне коју никада неће и не могу заборавити

Виктор Иго и Бранко међу Крајишницима

Можда је и срећан Бранко Ћопић што је отишао не видевши «Петровачку цесту», да не мора о њој поново да пише. Да је жив, шта би данас Бранко, гледајући сав овај јад рекао? «Упорни су Крајишници», казао би, највероватније. Вратиће се они на ту земљу. Вратиће се сви они који су живи, ако ништа друго, из ината.

Прво моје упознавање са српским Крајишницима било је у детињству, када је кум мајке и оца, Бранко Ћопић, причао о храбрости овог срца српског народа. Чувена Бранкова иронична хашековска реченица «а онда им је иницијатива из руку прешла у ноге», којом је описивао кукавичлук понеких сабораца у рату, односила се, говорио је Бранко, на све осим на «моје Србе Крајишнике». Код њих је «иницијатива увек остајала у рукама». Они су упорни, говорио је Бранко, они ће увек остварити све што науме…

04. августа 1995. за четрдесет и осам сати избрисана је историја овог вековног укорењеног народа на територији српске Крајине. Људи вредни и поносни, отерани су као сеоска стока, потрпани на камионе и тракторе, без видика и хоризонта, без «напред» и без «назад». Мирнодопски политичари убеђивали су их да територија није важна, да су важни једино језик и култура, као да никада нису чули ни читали Милоша Црњанског. Праве културе народа без државе или бар атрибута државе нема, а државе нема без територије или бар њених атрибута. У државама где су национално и грађанско одавно спојени, ово није проблем, али у Хрватској, после искуства са НДХ, није се ни у ком случају могло рачунати на овакав модел. Чак и у данашњој ЕУ, у парламенту, права новопридошлих држава, пропорционална су управо величини и значају територије.

Тако је, бар за сада, пропало легитимно право Срба из Хрватске да се једном за свагда отргну од шаховнице и припоје матици. Јер, после отцепљења Хрватске од Југославије, Срби Крајине су, бар у том тренутку, имали исто реципрочно право као што управо у другим регионима ЕУ заговара.

Трагичног поподнева, приступ престоници, тада већ све мање Југославије и Србије, био је затворен. Може овуда, не може онуда, пусти их тамо, немој да пушташ овамо…

Затекла сам мајку како плаче седећи испред екрана…Људи у Београду ћутали су док се историја вековних ратника на ободима Царстава завршавала у једном летњем Цезаристичком дану. После трагедије дошла су понижења. Нема тог човека који није добро упамтио очи малог «Гавроша», дечака који је смртно озбиљан возио трактор у колони ка матици или маћехи, Србији. Те детиње очи остале су као вечна опомена. Где је дечак данас, после тринаест година поједеног детињства? Можда по трговима престонице продаје мајице и значке, како би се он нечега хранио…

Французи са терена упозоравају
Сасвим на време, припадник плавих шлемова, лекар и француски пуковник Патрик Барио са супругом Евом Крепин , упозорио је на драму која се над Крајином надвијала. Књига коју њих двоје пишу насловљена речима Виктора Игоа из времена турских зулума над Србима «Убијају један народ», завршена је и у штампи је била пре него што је напад на Крајину почео. Следећи је мајор Пјер Анри Бинел, који је такође познавао терен и упозорио јавност на време. Бинел је чак предвидео да ће се протеривање Срба Крајине одиграти уз свесрдну логистику Америке и да су припреме за то почеле још 1993. године. Ив Батај пише историјске текстове о континуитету НДХ и тадашње државе Хрватске, слутећи  историјска понављања. «Три француска Б»  упозоравају на оно што ће уследити, али их званични Париз на време не чује.

Да ли глувоћа царује зато што учесник «Олује» Анте Готовина има двојно француско-хрватско држављанство, или зато што је нечим другим задужио своје колеге, не зна се. Лист Хуманите 1995. једини јасно пише о «крвавој хрватској победи над Крајином» и о намерном бомбардовању колона српских ненаоружаних избеглица са многобројном децом. Лист пише и то да се Загреб ослања на имплицитну подршку Вашингтона и Бона. Званични Париз изражава згражање и узнемиреност... Српска дијаспора у Француској из револта је препунила париски трг Трокадеро. Француска јавност поделила се у два блока, онај који оправдава «Олују» и онај који је оплакује. На првој страни су јавни радници: Финкелкрот, Анри Леви, неизбежни Кушнер, издавач књига Жак Жулијар, историчар Пол Гард, Анре Гликсман. На другој се налазе: писац Патрик Бесон, Габриел Мацнеф, Владимир Волкоф, академик Жан Дитур, Петер Хандке, Бинел, Барио, Батај... Сукоби су непомирљиви. Желећи да се освети, филозоф Леви јавно прозива француског председника Франсоа Митерана који је управо те године завршио свој други мандат од седам година. Знате ли шта ми је ракао на једној вечери Митеран, пита јавно Анри Леви. Рекао ми је: «Док сам ја жив Француска са Србима неће ратовати, него ће им помоћи»...

Али, Митеран напушта власт тог децемра 1995. године, уочи страшних догађаја, а Ширак у примопредаји моћи прихвата ваздушне ударе на Србе које су предложили Американци.  

Многобројни француски поштоваоци Александра Солжењицина (нека му је вечна слава !), који је тих дана проговорио о страхоти Срба, под утицајем његових хришћанских речи, иако не знајући много о овом рату, јавно реагују. Чувени «радио Куртоази», чију слушалачку публику чине највише руски емигранти у Француској, посвећује те 1995. емисије и сведочанства крвавим догађајима у Крајини.

У зиму 1995. године, на позив српске радиклане странке у Београд долази Жан Мари Лепен да се извини због учешћа француских авиона у бомбардовању Срба. До тада су му, како је казао, Србе представљали као паганске дивљаке који се буне против хрватских смерних Хришћана.

Веома побожна, унука генерала из првог светског рата Андре Транијеа, Ан Мари Траније са групом француских католика улази 05. августа у катедралу Нотр-Дам да се моли за Србе Крајине.

Најзад, Француски комесаријат за избеглице, добија наредбу да широм отвори «нове капацитете за досије екс-Југославија».

На истом месту Јасеновац и „Олуја“

У Јасеновац ове године, отишла сам на комеморацију жртвама свога оца и чула из уста потпредседнице хрватске владе како се, влада да «уштеди» време и ходање, на истом месту клања и жртвама последњег «домовинског рата». Подразумева се, и онима који су спровели «Бљесак » и «Олују». Ако хрватска нова држава 4. август већ назива «Величанственом Побједом», можда то њени трубадури не би морали да говоре у комплексу логора смрти Јасеновац. Око мене је било малобројних Хрвата «антифашиста» који су у тренутку док је званичница говорила демонстративно окренули леђа бини и гласно зазвиждали.

Треба ли данас везивати  «Јасеновац » и «Олују» ? Треба ли успостављати узрочно-последичну везу око које се врте све оптужнице и све одбране намењене српској страни? Та веза је историјски и логички одувек постојала. Ко ово није схватио, у тренутку док Хрватска држава тужи Србију за геноцид, никада ништа неће схватити.

Бранкова порука

Можда је и срећан Бранко Ћопић што је отишао не видевши «Петровачку цесту», да не мора о њој поново да пише. Или ју је можда пред свој трагичан одлазак он управо «видео? Можда је, јадан Бранко, прилазећи мосту, пророчки баш видео нову крв на Петровачкој цести? Никада то нећемо знати.

Да је жив, шта би данас Бранко, гледајући сав овај јад рекао? «Упорни су Крајишници», казао би, највероватније. Вратиће се они на ту земљу. Вратиће се сви они који су живи, ако ништа друго, из ината.

А можда би додао и речи свога јунака: «Рекла је партија, мајко, да нема Бога..., «Како нема сине, побогу, кад знаш да га има?, прошапутала је мајка.

Мила Алечковић Николић

  Штампа