Предходна страна

Др. Мила Алечковић Николић о новом медијском пропагандном таласу у француској упереном противу Руса али и противу Срба, или боље речено противу православља

Нова париска русо(србо)фобија

Појам “ србофобије” никада није добио своје семантичко место нити је ушао у интернационалну антирасистичку употребу. Међутим, захваљујући Игору Шафаревичу, појам “русофобије” у свим димензијама, од метафизичке до политичке, одавно се налази у оптицају и у дискусијама, посебно у Француској, и у земљи са највише различитих таласа руске емиграције у Европи.

Корени ове појаве веома су стари, било да су геополитички и прикривени, било да су конфесионални. Тешко је ипак не сетити се историјских покушаја напада чак и на једног Фјодора Достојевског због његове осуде начина живота на западу. Али, већина неуких покушаја русофобије у Француској, на време су заустављени или утишани.

Генерал Де Гол разбио је политички зид ћутања одлучивши да посети совјетску Русију, тврдећи да ће се Русија кад тад опоравити, као и то да без ње праве Европе неће бити. Велика Европа коју је генерал видео, обухватала би заједништво са Русијом на огромном евроазијском простору, тј. јединственом континенту и представљала би срећан спој западних технологија и источних природних сировина.

У наставку хладног рата и у време Совјетске империје, француски певач Жилбер Беко добио је од државе задатак да склепа какву-такву песму у сврху отопљавања односа са тадашњим СССР-ом. Из тог политичког задатка, очигледно примљеног срцем, родио се ненадани успех и његова вечита песма „Натали“.

С једне стране, најбоља рецепција духовног дела руских Славјанофила била је баш у Француској (почевши од Николаја Берђајева чија је мајка Францускиња), а с друге стране, управо је у овој земљи русофобски „лоби“ данас најбучнији. Гласноговорници политичког антируског лобија: Гликсман, Бернар-Леви, Кушнер и слични, своју модернизовану антируску и антисрпску агитацију називају „борба против православног фундаментализма“. У жељи за фалсификовањем, они „фундаменталистичком” називају једну од ретких конфесија која у својој идеји нема никакав прозелитизам. Истовремено, париски професор Жан Франсоа Драјфус на радију изговара да православни нису део Европе.

Упркос томе, руска емиграција у Француској и даље заузима уважено место. Најпре зато што је бројна, друго зато што је од нестанка управо она сачувала француску уметност и књижевност, и треће зато што је моћна. Уместо да своју матицу Русију као некада проклиње и слаби, ова емиграција је данас додатно политички јача. Иако су Руси који живе у Француској у правно-политичком смислу Французи, те имају индивидуална политичка права (у Француској нема колективних политичких права мањина ), они поседују и многе могућности посредног утицаја на сва збивања у земљи. У Америци то зову лобирање, а овде је просто реч о угледу једне старе досељеничке заједнице.

Међутим, руски духовни утицај у Француској, одувек је имао непријатеље, као што уметници увек налете на армије Салијерија.

После ратних деведесетих година у којима су руски емигранти покушавали да објасне српску позицију на Балкану, помажући нама Србима да психолошки преживимо, ствари су се још више заоштриле. Нови, односно стари северно-амерички аколити и органски НАТО-интелектуалци, исти они који су највише својих дотираних памфлета и публицистичких радова штампали баш у временима несрећних ратова у Србији и Југославији, поново су ових дана зграбили прилику да се огласе.

Кушнеризам и руски тенкови

У Француској се међу слободним људима у лингвистичкој колотечини одавно налазе изрази: кушнеризам, БХЛ-изам и глуксманизам, који, у нијансама, изражавају сличне ствари. Кушнеризам је познат као феномен који означава медијску акцију мотивисану пуким нарцизмом, а без икаквог познавања ствари на терену. Отићи у географију коју не познајеш, међу људе и у традицију о којој ништа не знаш, давати неодговорне изјаве и судове и повести са собом париске камере – то би био кушнеризам. Андре Глуксман и Бернар Анри Леви-БХЛ ( два осредња атлантска памфлетиста који себе нескромно називају филозофима), познати по ранијим непрестаним иступањима против “диктатора Владимира Путина”, основали су ових дана комитет за борбу против руске агресије на суверену земљу, Грузију, чланицу Уједињених Нација. Управо оно што је требало да ураде у доба војног напада на Југославију, када су сва тројица уз бројне пипке осудили српску агресију, сада им је дало нови импулс да нападну „руски утицај“ у „њиховој“ Европи која искључује Србију и Русију. Бернар Анри Леви јавно је изјавио да га бруталност и цинизам руске војске подсећа на “дивљаштво” Срба од пре петнаест година. Говорећи у име “неме већине” у Француској, његов лоби је објавио да се Французи данас плаше руских тенкова.

Довољно је било и то што је званична Француска пренела став Хуго Чавеза који је стао у одбрану Русије, будући да овај латиноамерички сељак непогрешиво осећа кад год се у неку ратну трагедију у свету уплету северно-атлантски прсти на обарачу. А додатак свему био је и суд руског политичара Рогозина (за кога француска јавност зна да је српског порекла) о томе да „територијални интегритет Грузије није могућ без територијалног интегритета Србије“. То је било сасвим довољно да се у париском шик кварту одмах поново уједини „анти-руско-српска ћелија“ безначајних агитатора, али са великим медијским средствима и дотираним дворским положајима код „председника Саркозија“, чији „план мира“ они управо промовишу.

Први руски одговор на отето Косово

Француска се и овом приликом поделила на две земље о којима је још давно говорио генерал де Гол. С једне стране је реална земља која рат у Грузији види као, ко зна коју по реду америчку петрол-политичку употребу неке државе (овог пута Грузије, уз помоћ Саакашвилија који је на власт дошао наранџастом револуцијом), за контрирање руским интересима. Као што се на безбројним форумима може прочитати, обичним људима јасно је да је напад на јужну Осетију требало да буде нека врста „грузијске олује“ за тестирање става и реакције руске стране. После огромног броја мртвих цивила, Русија је ушла у рат и одмах га завршила: одговор Нато-у, дакле, потпуно је јасан. Русија се у том рату није „заглибила“, да не би могла да реагује у случају напада на Иран. Нато је тако од Русије добио оба одговора које је желео, и то одједном.

Али, највеће жртве последњег сукоба су наравно Руси, Осетини и Грузијци који су живели заједно и пре него што су почели да их посећују амерички и европски емисари и мировњаци.

Тбилиси, кога се сећам још из детињства, из времена када сам са родитељима обилазила руске рођаке на великом простору бившег Совјетског Савеза, био је град савршене слоге и пријатељства са Русима. Није у то време било авеније Џорџа Буша што спаја центар града са аеродромом на који данас слећу сви западни аеропажи који на најновијем УСА ратишту желе да обнове своје посустале медијско-финансијске каријере. „Филозоф“ Бернар Леви међу првима је изнајмио приватни џет да долети у град Гори, али је на ратишту издржао тек толико док га нису снимиле париске камере. А оне су пожуриле да га сниме како би побегао пре него што угледа руске трупе.

Званична Француска реагује тврдећи да је Русија „ратним гестом у Грузији одговорила на свој начин на отимање Косова. Признање независности Косова од стране Америке и њених савезника, отворило је нову епоху која сада почиње да се операционализује, а ово је тек први “пост-косовски конфликт”. Ово је уједно упозорење и огромној нестрпљивости Украјине за улазак у крила НАТО пакта, о томе шта би могло да се догоди њеном другом, про-руском делу.

Везу рата у Грузији са проблемима на Балкану и Косову види и угледни француски академик Хелена Карер-Донкос, грузијско-руског порекла, специјалиста за бивши Совјетски савез, чији је отац био премијер Грузије 1921. године. „Грузијски председник играо се ватром“, сматра она, када је мислио да Русија неће интервенисати. „Председавање Саакашвилија је катастрофа“, тврди Донкос. Овога пута, политички запад као да је нешто почео да схвата.

Зато русофобија коју монденски париски лоби тренутно покушава да обнови није производ реалне Француске, о чему сведоче стотине електронских адреса на којима се народ и стручњаци слободно изражавају заступајући сасвим супротне ставове од званичних. Званичну русофобију диктира Вашингтон, а следи је увек иста кохорта дворских интриганата који припадају само једном богатом кварту Париза и ослањају се на три црте и четири тачке кушнеризма.

Уобразила жаба да је во

У име бриселске Европе, али пре свега глумећи Незаобилазног и Великог, у времену када више нема ни једног, ни другог, Саркози, тај „мали вашингтонски телеграфиста“, како га зове новинар Франк Бјанкери, покушава да „преговара о миру“ у рату који је одлучен и завршен и без њега. Француским и европским званичницима смета што ће Руси сасвим сигурно остати у Грузији, али зато никоме од њих не смета то што су Американци планирали да остану у Бондстилу на Космету готово наредних пола века. Бернар Кушнер „захтева“ повлачење руских трупа из Грузије, али нема храбрости да „захтева“ повлачење израелских трупа са територије на којој се више деценија води један од најкрвавијих ратова, или да у име Европе тражи повлачење америчких трупа са Балкана. У телефонском разговору, ЕУ-председник Саркози „упозорио“ је руског председника Медведева да ће уколико не повуче своје трупе, „уследити тешке казнене последице ЕУ по Русију“. Медведев, који зна да читава европска унија, а не само Француска, зависе од руског гаса, на ову „претњу“ ЕУ председника реаговао је „дипломатским разумевањем“.

На срећу, француски лафонтеновски језик једном сликовитом изреком за мегаломанију сам описује тренутно Саркозијево стање духа: „уобразила жаба да је во“.

Генерално гледано, управо овако, као у Лафонтеновој басни, изгледа психолошки и морални профил пентагонских гугутки које већ више од две деценије фалсификују слику о српском и руском народу у Француској и читавој Европи. Једино што је у том злу понекада комично или чак добро, јесте то да неукости овог лобија два словенска народа у жестини напада на њих, често побрка.

Мила Алечковић Николић

  Штампа