Предходна страна

Како запад већ виђеном тактиком, хоће бити – неће бити, па све допуњено изјава – па деманти полако тестира Србију и њено руководство а Србе навикава на прихватање неприхватљивог

Косово – рез по живом

Тема поделе Косова све чешће се појављује у штампи. Прво се пласира информација, затим следи деманти, па опет некакве гласине и све у недоглед. Све то ствара стабилан осећај да се ова опција разматра у политичким круговима.

Тако, у понедељак приштинска штампа јавља како је наводно посредник УН на преговорима између Београда и Приштине Ендру Ледли понудио косовском руководству да северним деловима Косова, насељеним углавном Србима, делегира право на сопствену царину, посебну командну вертикалу у полицији и издвајање судства у посебну структуру, која се не би руководила у свом раду законима и Уставом Косова.
Идућег дана министар одбране Немачке Франц Јозеф Јунг, који је обилазио немачки контингент КФОР-а неочекивано излази са изјавом како је његова земља против поделе Косова по етничком принципу, - на албанску већину и српску мањину.

Одмах затим званични представник УНМИК-а Александар Иванко оштро оповргава наводе приштинске штампе: „Посредник генералног секретара УН на преговорима између Београда и Приштине Ендру Ледли не разрађује пројекат „административне поделе“ аутономије. Ледли ништа у своје име не предлаже. Његов је задатак да успостави дијалог око шест питања, које је странама предложио на разматрање генерални секретар УН“, - изјављује Иванко.

Ипак, остаје загонетка, - шта је немачком министру требало да даје сличне изјаве и какав то документ цитира приштинска штампа. Сем тога, наводно непостојећи папир прокоментарисали су и председник и премијер непризнате државе. Тачи и Сејдиу оценили су све то на исти начин, - условљавање.

Ако господин Ледли заиста води преговоре те врсте, цурење информације му никако не треба. Пред њим стоји тежак задатак, - да наговори Београд да пристане на ширење ЕУЛЕКС-а по целој територији Космета, на место УНМИК-а који је у фази активног повлачења. Заузврат треба нешто понудити, и посебни услови за север Косова сасвим се могу сматрати равноправном трампом. Али само са позиција велике, рекла бих глобалне политике. А ако се спустимо на земљу, и погледамо у очи косметским Србима јужно од Ибра, у њима ћемо прочитати само једно питање, - шта смо ми, грађани другог реда? Или, како је то формулисао лидер Српског покрета отпора Момчило Трајковић, - „Србија не може да се одрекне целог Косова због северног дела“. На тај начин, пристанак Београда на поменуту трампу може да испадне не само морално ретардирани потез, - тај корак ће изазвати активан и сасвим оправдан протест оних 60% косметских Срба који остају јужно од те линије среће.

Са друге стране бременит је протестима, и то не само на Космету, већ и у самом Београду, и пристанак српске власти на ширење ЕУЛЕКС-а по целој територији покрајине. Опозиција овај корак унапред оцењује као корак у правцу признања независности Косова, о чему је СРС већ саопштила јавности, подсетивши, успут, да је реч и о кршењу Устава Србије. Лидер ДСС био је још оштрији, рекавши да ће користећи пропаганду власт и то представити као своју велику дипломатску победу.

Да ли ће београдска дипломатска лађа успети да мимође Скилу и Харибду? Мало вероватно. Свака одлука, коју донесе Београд на Западу ће се тумачити у корист независног Косова, док ће је опозиција и, што је далеко важније, - косовски Срби примити као издају. Најзад, можда је једини достојанствен излаз из ситуације да се преговори о распростирању ЕУЛЕКС-а, о посебним условима за север Косова и сличним глобално-политичким питањима пренесу из Београда, Њу-Јорка и других престоница негде у Грачаницу, Штрпце или Липљан?

Албанство уместо ислама

Тако ситуацију на Косову карактерише лист Експерт. По мишљењу издања, искуство коегзистенције православних Срба и Муслимана Албанаца показује: национална мржња је у много већој мери рушилачка од регилиозне.

Они који желе да на Косову нађу цитаделу европског ислама неће бити разочарани. Овде џамија заиста има на сваком кораку. Не обраћајте пажњу. То исламски фондови дају новац да се граде џамије. Албанци их граде поред путева, да би они који проверавају видели да новац није узалуд издвојен. А саме џамије скоро су празне, нико у њих не иде. Јендом речју, „за извештај“, наводи Експерт речи Србина Миодрага Ристића.

Албанци нису толико религиозно затуцани, као што се сматра. Тачније, они су религиозни, али не сасвим на муслимански начин, говори становница Косовске Митровице. Ево примера: постоји православни манастир Дечани који веома поштују Срби. И Албанци га такође поштују – ако Албанка не рађа синове, она иде у Дечане да запали свећу, и да јој свештеник очита молитву!

Долазило је до апсурда: када су била НАТО бомбардовања, Албанци су се сами крили у Дечанима, зато што су били сигурни да је то свето место, тамо неће пасти бомба. При томе недељу дана пре тога су могли да дођу да пљачкају Дечане, а затим да се крију тамо од бомби. Сами Срби признају: конфликт са Албанцима уопште није религиозне, већ националне природе. Религија Албанаца је абланство, кажу овде.

У престоници независног Косова, Приштини, још јаче осећаш да та парола заиста одражава реалност – наставља Експерт. То да се у Приштини са 500 000 становника исламски фундаментализам може наћи само ако се добро потрудиш, јасно је кад уђеш у локалне џамије. У приземљу једне од њих је супермаркет, уз другу бутик женске одеће. У центру града бљеште савремена казина, из филијала банака излазе младе сараднице са европским маникром, а жене полицајци обучене у панаталоне са интересовањем разгледају за време паузе за ручак излоге са женским доњим вешом. На улицама нема жена у марамама, зато је мноштво девојака у мини-сукњама.

Сада смо најмирнија нација Европе. Добили смо независност и срећни смо, говори приштински новинар Адус Рамадани. Његовим речима желели бисмо да верујемо: гигантска незапосленост и корупција образују такву експлозвину смесу да остаје само да се надамо да су косовари апсолутно срећни. За нас је главно што смо сви Албанци. Реч је управо о националном јединству, говори Рамадани.

За суседни сто приштинског кафеа седају две Албанке одевене у строге костиме са панталонама и наручују лате и баклаву. Брадати мушкарци који су управо изашли из џамије гледају их равнодушно. Изгледа да је то заиста секуларно друштво, закључује руски лист Експерт.

Хашке егзибиције
Али да пређемо на друге теме. На страницама интернет-издања Фонд стратешке културе делатност Хашког трибунала анализира Александар Мезјаев. Међународни трибунал је изрекао нову важну пресуду. Овог пута бившем начелнику генралштаба армије БиХ Расиму Делићу. По мишљењу аутора чланка, тако неадекватна пресуда – 3 године лишавања слободе за ратне злочине не захтева коментаре. Ипак случај генерала Делића је много сложенији, него што је то покушао да престави суд.

Случај Расима Делића је иживљавање и над Србима, жртвама босанске агресије, и над здравим разумом, пише господин Мезјаев. Још је Слободан Милошевић за време свог суђења ради доказивања пристрасности трибунала према у погледу страна југословенског конфликта поставио једном сведоку питање: Колико бошњака је осудио дати трибунал? Судија Меј, предухитривши сведока, рекао је: У датом трибуналу уопште нема ни једног случаја против бошњака, зато не може ни да буде пресуда! И тек затим је судија схватио како се глупо умешао. У томе и јесте проблем, господине Меј, одговорио му је Милошевић, подсећа Фонд стратешке културе.

Заиста, још 2003. године, седме године делатности, Међународни трибунал за бившу Југославију не само да није осудио никога од бошњака, већ није чак ни подигао против њих оптужницу. То је био необорив доказ пристрасности трибунала, зато је било одлучено да се хитно покрене оптужница против неколико бошњака, Албанаца и Македонаца, између осталог против Делића. Све те оптужнице успешно су завршене или ослобађањем или пресудом за једну или две незначајне тачке и смешном казном.

Најупечатљивији пример су случајеви Насера Орића и Рамуша Харадинаја. За време суђења оптужба је учинила све могуће да Орићева кривица не буде доказана. Чак ако тужилаштву заиста није пошло за руком да докаже личну кривицу Орића за злочине својих потчињених у концентрационим логорима, заиста је невероватан став суда који се није чак ни запитао какво право је имао исти тај Орић да прави концентрационе логоре и врши над њима контролу! Такво иживљавање над правосуђем сасвим се уклапа у заједничко усмерење делатности Међународног трибунала, пише Фонд стратешке културе.

У априлу 2008. трибунал је изрекао пресуду још једном бандиту, бившем министру независног Косова, Рамушу Харадинају, наставља руско интернет-издање. По истој схеми, на фону масовног убијања десетине хиљада Срба, по личним наредбама Харадинаја, о чему је он писао у својој књизи, тужилаштво трибунала је покренуло оптужницу за појединачне епизоде, у већини случајева невезане за убиства, већ за жестоко обраћање у концентрационим логорима. И поново потпуно ослобађање! Поново ни речи о томе какво право је имао премијер-бандит да ствара концентрационе логоре за Србе.

Случај Расима Делића у целини се уклапа у дату схему. Зато оптужница против Делића није садржала никакве друге злочине осим злочина које су извршили муџахедини. То значи да за Међународни трибунал армија БиХ није вршила никакве злочине. Зашто тужилаштво Међународног трибунала није приметило убиства десетина хиљада српских цивила која није извршила само шака муџахедина, већ и армија БиХ. На том фону покретање оптужнице против команданта армије БиХ за извршене злочине муџахедина је демонстративно неправедно, јер га ослобађа одговорности за извршење главних злочина. Све то може да се упореди само са ситуацијом када серијског убицу оптужују за незаконито држање оружја. А затим доказују да је оружје он чувао на законским основама! За своје злочине Делић није одговарао. Сматрамо да ће Хашки трибунал историја оценити не само за његове званичне пресуде, већ и за његово одбијање да покрене оптужнице против оних који су организовали и вршили геноцид српског народа у Босни од 1992. до 1995, закључује правник Александар Мезјаев на страницама интернет-издања Фонд стратешке културе.

Завршићемо овај текст писањем руског листа Известија, који наводи фрагменте интервјуа са замеником помоћника државног секретара САД Метјуом Брајзом, који је дао за грчке медије. Још од сижеа око Јужне Осетије Метју Брајз је изрекао такве бисере који су просто ошамутили грчке новинаре, пишу Известија. Почев од тога да рат није започео нападом Грузије на Цхинвал, већ Русије на фрузијске пограничне трупе. А даље је америчког чиновника понела машта, па је извало такву глупост да су новинари били на кратко збуњени да ли се ради о неком „посебном“ америчком хумору!! По његовим речима, резолуција СБ УН бр. 1244 за Косово тобоже је укинула првенствени значај територијалног интегритета. При томе на примедбу новинара да тај документ није предвиђао независност Косова, Американац је без сенке сумње одговорио: Не. Али се истог тренутка исправио рекавши – наравно, независност Косова је дошла сама по себи, као резултат преговора Мартија Ахтисарија. Додавши - Истина, са друге стране следи да не треба прибегавати поједностављеним поређењима Косова са Јужном Осетијом. Све сте схватили? – зачуђено пита руско издање Известије. Али то је Америчка политика, а ту је све могуће.

  Штампа