Предходна страна

Треба добро размислити да ли је на ред дошло ново силовање историје као учитељице живота, и да ли смо стварно желели да своје животе уништавамо ослобађањем од комунизма да би нас у канџе експлоатације дочекао глобализам.

Скривене поруке силоване учитељице живота

Заблудом несвесног народа једна велика прошла јерес комунизам, замењује се још већом, глобализмом. Једина разлика између ове две уништавајуће јереси интернационализма јесте што се глобалисти више не ослањају на радничку, него капиталистичку класу, хијерархијски устројену од крупнијих светских бизнисмена, мултинационалних компанија, најужег круга супер-банкара и шпекуланата, до локалних јајара и никоговиће, спремне на све могуће проневере на штету државе и свог народа.

Упитан својевремено “шта мисли о Титу”, Слободан Милошевић је кратко одговорио: “О томе ће Историја рећи свој суд”. Та реченица звучала је обећавајуће, јер се чинило да је доба комунизма заувек прошло и да ће деценијама обешчашћивана “учитељица живота” напокон добити своју сатисфакцију. Подразумева се самим тим и прилику да саопшти пуну истину о српском страдању под комунистима и другим катастрофалним учинцима њихове страховладе. Пошто су нови победници – антикомунисти (међу које се с почетка веровало да спада и Милошевић) - увелико рушили дело и раскринкавали лик Јосипа Броза Тита, изгледало је да ћемо врло брзо сазнати, не само истину о Голом отоку, него и о другим, далеко горим и далекосежнијим антисрпским, антихришћанским, антипородичним, антидомаћинским комунистичким злочинима. А онда, одбацивши тековине њиховог интернационализма, који нас је разорио физички и духовно, морално и материјално, започети постепену националну обнову кроз покајничко враћање изворним српским и хришћанским вредностима.

Супротно таквим очекивањима, Милошевић је, тек унеколико променивши своје идеолошко име, и даље неустрашиво стајао на комунистичким темељима. Мада се представљао за “националног вођу”, било је све очигледније да Милошевић не жели да пљује по свом идеолошком оцу. Због притајеног обожавања или из пуке пристојности. Или је можда однекуд знао да наступајући евро-победници, чији је скори долазак на власт вероватно слутио, осим неких терминолошких огреботина, неће вршити значајније насиље над, већ доста времешном и истрошеном “комунистичком учитељицом живота”, па није хтео да им се својим “национализмом” претерано замера.

Тако се “комунистичка учитељица живота” у доба наводног “антикомунизма” само привремено притајила, да би са доласком евро-демократије поново синула. Синула и то у свом пуном некадашњем послератном сјају, додатно гламуризована и обогаћена новом терминологијом “глобалне интернационале”.   

Ту своју “учитељицу живота” комунисти су обликовали проглашавањем Марксове идеологије за “научну истину”, па су на бази тога “научним чињеницама” потиснули Бога из Историје, да би на Његово место поставили Јосипа Броза Тита, под чијим ће се вођством уместо божанских остваривати само идеолошке вредности. Интернационализам, братство и јединство, општа једнакост свакога са сваким, висока класна пролетерска свест итд. Вера у Бога, љубав према свом роду, имовинске, старосне, полне и друге од Бога дате неједнакости, нашле су се под непосредним ударом “комунистичког система вредности”. Мада су током четворогодишњег рата упорно тврдили да воде борбу против окупатора (окупатор – војна сила једног народа која запоседа земљу другог народа), што су у периоду од 1941-1945, када је о српским земљама реч, били Немци, Италијани, Хрвати, Албанци, Бугари и Мађари. Али је како се рат ближио крају, негативно тежиште са речи окупатор полако прелазило на реч фашизам. Тек се по завршетку рата испоставило да њиховом револуционарном интернационализму није сметао окупатор као такав, већ идеали које је фашизам као “националистичка идеологија” собом оличавао. Другим речима, одласком Немаца, Италијана и њихових локалних помагача са окупираних српских простора, нису испуњени “првобитни циљеви” комунистичке борбе (иако су многи честити Срби и ушли у партизанске редове верујући да је баш “борба против окупатора” прави и једини циљ те борбе).Чак напротив, борба за комунистичке праве циљеве тек је требала да почне, са првим данима тзв. “мира”.

Борба противу окупатора је замењена борбом противу фашизма

Наиме, почињена злодела Немаца и Италијана за време окупације наших простора нису приписана окупаторским претензијама дотичних народа, које се као такве суштински нису разликовале од било којих познатих у Историји, него њиховим идеолошким опредељењима. Фашизам и нацизам после 1945. године више нису постојали нигде у свету, па ни у Србији, али пошто су фашизам и нацизам били “националистичке” идеологије, тежиште негативитета против кога се даље требало борити, комунисти су померили за још један крупан корак. Тај корак се односио на “национализам”, који од тог тренутка представља највеће замисливо зло, макар и немао никаквих додирних тачака са идеологијама насталим у окриљу немачког и италијанског народа. По том основу, у злу торбу омражених идеологија на силу су стрпани чак и они који су се против нацизма и фашизма током Другог светског рата борили, попут нпр. равногораца Драже Михаиловића.

Припадници Михаиловићеве “Југословенске војске у отаџбини”, који су се после 1945. године затекли “по шумама и горама”, остављени на цедилу од тзв. “савезника” (Енглеза и Американаца, такође “интернационалиста”) иако су им били одани до самог краја, зверски су убијани и мучени од стране комуниста као “сарадници окупатора”, односно “фашисти”. Као “фашисти” су у “извојеваној слободи” стрељани и затварани не само њихова најближа родбина и пријатељи, него чак и они који су било ког четника било када послужили и тањиром чорбе, макар и из најелементарнијег људског обзира.

Комунистичка логика била је једноставна. Ако су фашисти у ствари националисти, а равногорци су били националисти, то значи да су равногорци исти што и фашисти. И не само они, него било који Србин, уколико би држао до своје националности и свега што она представља, убудуће се имао сматрати “фашистом”.

Далекосежно лудило овог интернационалистичког силогизма (у својој тадашњој, комунистичкој фази остваривања), узроковало је све “напреднија” открића током наредних деценија. Иако су и фашизам и нацизам били изразито атеистичке идеологије, а такође и антимонархистичке (што их је све чинило ближима комунизму него било ком облику српског национализма), Бог и Краљ, који су уз Отаџбину представљали упоришне тачке српског националног програма, морали су нестати. Требало их је уклонити као “фашистичке тековине”, из живота народа, обзиром да су сви српски “националисти” били по аутоматизму и “доказани” фашисти. Но и ту су се појавили неки чудни аршини па је само српски „национализам” опасан. Неки други национализми су толерисани чак и гајени објашњавајући то као неопходношћу националног буђења (посебно виђена у односу према Шиптарима). Отаџбина је постала непожељна реч, пошто је “комунистичка интернационала” тежила брисању свих граница међу државама и народима. Краљу је забрањен повратак у земљу, а Бог проглашен за непостојећег. Зато је комунистима и Црква изгледала врло “фашистичка”, па су је, упркос свему што је вековима значила за српски народ, сасвим уклонили из његовог живота, понижавајући је на све могуће начине. Свештеници који су се томе успротивили, убијани су, затварани и понижавани као “фашисти” (а неки “антифашисти” који су их јахали и данас седе у нашој скупштини).

Иако правом фашизму више није било ни трага ни гласа, интернационалисти, који су се тада звали комунисти, деценијама потом нису обустављали своју “антифашистичку борбу”, таманећи у “миру” и “извојеваној слободи” националисте, буржује, кулаке, „непоштене” интелектуалце, црквене великодостојнике и многе друге, који са фашизмом нису имали ама баш никакве везе. У ту сврху формирали су ОЗНУ, УСАОЈ, СКОЈ, па чак и “Антифашистички фронт жена” (АФЖЕ).

По српским селима и градовима људи су се обезнанили и престравили, јер се “слобода” показала суновратом, где “ослободиоци” од њих чине оно што ни окупатор није. Само једна погрешна реч значила је саслушање, батинање, затвор и пресуда без суда. Јер, свако ко је имао макар и “информативни разговор” са ОЗНОМ, постајао је неприродно ћутљив, док би однекуд “процурило” да су га у “унутрашњем” тукли као вола, како би им о себи и комшијама признао све што зна и не зна. А при пуштању на “слободу” исти би му заприпретили: “Ако о овоме икоме проговориш, ликвидираћемо и тебе и све што је твоје”.

Чак и ако у рату није учествовао као припадник “националиста” (фашиста), човек се могао одати као кривац ако ма чим личи на претке: религиозном и патријархалном свешћу, оданошћу монархији, непоштовањем женске равноправности са мушкарцима и другим “фашистичким” особинама, осећањима и схватањима. Дојучерашњи “виђени домаћини” и “људи за углед” наједном су били принуђени на невиђен опрез и пред кућном чељади, која су постала чланови и активисти АФЖЕ-а или СКОЈ-а. Чак ни пред својим укућанима ни једним гестом се нису смели показати као “класни непријатељи”, односно непријатељи “Тита, Партије и „напредних” тековина НОБ-а”.

Тако су и у мом родном Врбову и околним селима, млади СКОЈ-евци и АФЖЕ-еовке, све момци и девојке у цвету младости, програмирани од локалних комунистичких великодостојника на “омладинским конференцијама”, водили жестоку “антифашистичку борбу” против својих “патријархалних очева, ђедова, рођака и комшија”. Зна се за једну младу припадницу “Антифашистичког фронта жена”, која је у сред крсне славе упутила оштре речи прекора рођеном оцу, иначе по свему ваљаном човеку и угледном домаћину, због “заосталих религиозних схватања” и “упражњавања превазиђених обичаја”, а затим демонстративно напустила скуп да би и њему и присутним гостима показала своју “напредну свест”. Иако бесан, отац је морао да ћути и у сопственој кући црвени пред гостима, да као “ретроградни елемент” и “фашиста” не би трунуо у неком од интернационалистичких казамата.

Еманципација
Ова “антифашистичка борба” добродошла је омладини оба пола, коју су “назадна схватања” патријархалних родитеља и старијих генерација до тада ометала у упражњавању разних “слобода”. Наиме, једина могућност да се дође до блиских односа са супротним полом, коју је дотадашњи патријархални морал није дозвољавао, био је брак. Није постојала већа несрећа за једну девојку ако би, не дај Боже, “згрешила са неким” пре удаје, јер би тиме била заувек осрамоћена и она и њена кућа. Девојке су стога строго надзиране од очева и мајки, чувале поштење по цену живота, ма колико их мучили хормонски немири. То је и младиће онемогућавало да се понашају “авантуристички неозбиљно” (тј. да девојку искористе и оставе), јер су се девојци могли приближити једино као “просци”. Ово патријархално правило вековима се показивало као делотворно, јер захваљујући њему готово да није било неожењених или неудатих, уседелица. Међутим, “интернационалисти” су и њега поништили као ретроградну “фашистичку заоставштину”, па се нпр. један од моје знатно старије браће, иако је у СКОЈ ступио, не из идеала, већ руковођен инерцијом своје генерације, веома радо сећа тог свог периода, који му је омогућио да “изгуби невиност” пре брака. О свом искуству са једном “другарицом” причао је овако:

“Пошље рата, био сам момак, а она ђевојка. Тада, док се не ожениш ниси могао прићи женској. Међутим, дошао социјализам, други обичаји, омладина у првим борбеним редовима: конференције, састанци, активности, и то највише по ноћи. Она скојевка и афежеовка, а и ја скојевац. Једне ноћи када смо се враћали са “конспиративног” састанка, навалим ја, најприје издалека, но она се не брани, рада ко и ја, те на Мокровцима свратимо у стају пуну сијена. И ту би-што би... а што је најгоре пошље тога заспимо ко ђеца. Кроз сан чујемо како неко зове, разаберемо се, кад њен отац. Погледамо, а оно сунце два јарма одскочило од брда, требало је да је већ одавно овце отворила... те ти она низ, а ја уз поток и бјежи. Срећа те је увелико завладао социјализам, па јој отац није смио рећи ништа, иако се могао досетити о чему је ријеч. Али ето, кћи била на “конспиративном”... борили се против “мрачне прошлости”. А да није било социјализма, то се не би могло ни десити. Јер женско није пуштано само, без пратње, ни дању а камоли по ноћи...”.

Ето како је изгледао послератни “револуционарни преображај” када су мушко-женски односи били у питању, на темељу чега се касније, током шездесетих година породила и тзв. “сексуална револуција” када су се “другарице” у још већем степену ослободиле “предрасуда прошлости”. Изборивши се за право да “мењају партнере” и ходају у више него оскудној гардероби, све до данашњих дана када је “револуција” ваљда доживела свој врхунац озваничивши све “сексуалне слободе” могућим, чак и најгнусније сексуалне настраности. Од кћерке АФЖЕ-еовке која је на крсној слави избрусила рођеног оца пред гостима, до савременог детета које се не либи да родитеље, наставнике и старије људе тера “у материну“ па на њих и физички насрне. Такође постоји револуционарни континуитет, који је почео са тековинама “антифашистичке борбе”, да би данас доспео до честих брачних ломова уништавања породице и разореног друштва. Добар део те „светске еманципације“, „напредности“ и настраности увезено је управо од данас водећих земаља глобализма, а где ће нас све оно довести није тешко закључити.

Тај свој борбени антифашистички ореол комунисти су украсили мирољубивошћу и револуцијом као нечим што је само по себи племенито. Међутим, “мир” до кога је комунистима било стало, није онај каквом се одувек надао обичан човек, који би да живи и ради неоптерећен било каквим и било чијим “идеолошким вредностима”. Комунисти, као и сви потоњи “интернационалисти”, борили су се за “мир” у коме би њихова власт била апсолутна, а народ ропски покорно прихватао и спроводио све њихове “идеје”. Али за исти такав “мир” вероватно се борио и Хитлер, па се поставља питање у чему је разлика између њега и “интернационалиста” који су га у рату победили. Можда “национализам” и може постати деструктиван, ако се одвоји од Бога и постане самом себи циљ, као што се то десило у случају нацизма и фашизма, који у периоду четворогодишњег рата јесу нанели велика зла многим народима. Али се чак ни највећа злодела Хитлерових и Мусолинијевих следбеника према туђим народима у Рату, не могу мерити са злоделима које су починили следбеници Стаљина, Мао Це Тунга, Јосипа Броза Тита и других “интернационалиста” својим народима у “Миру”. Јер, чак ни Хитлер од покорених народа није захтевао да се одрекну свога имена, вере, језика, обичаја и морала, кажњавајући физичким ликвидацијама искључиво за отворену непослушност својој диктатури, док су “интернационалисти” (комунисти) поред физичких ликвидација, разарали целокупан систем вредности и духовну структуру народа на свим нивоима.

Комунизам и глобализам
Да “учитељици живота” нису подметнути “интернационалистички” критеријуми одређивања позитивних и негативних учесника неког рата, већ прави историјски и људски критеријуми, оно што нам се дешавало од 1941-1945. године не би се поновило 1991. године, Тај се “мир” међу југословенским народима, успостављен комунистичким интернационализмом, распао као кула од карата обзиром да је био саздан на злочину, одржаван диктатуром и идеолошком индоктринацијом путем школства и медија. Под том окупацијом живели смо читавих педесет година, када су нас од комунистичког терора “ослободили” уједињени неокапиталисти, светски и домаћи. И мада су се о Јосипу Брозу Титу почеле обелодањивати многе знане а и по нека прећуткивана или сасвим незнана истина, тековине његовог интернационализма и даље су остајале нетакнуте. Како под наводно “националистичком” владавином Слободана Милошевића, који готово ни у чему није одступао од комунистичких идеала свога претече, тако и под актуелном владавином “евродемократа”, са којима је започела нова фаза интернационализма који се више не зове комунизам него глобализам. Појмови створени комунистичком победом 1945. године, остали су на снази као и даље важећа “непобитна историјска истина” са којом се владине, провладине и невладине организације боре против непријатеља “евро-атлантских интеграција” са ништа мањом жестином од некадашњих АФЖ-а и СКОЈ-а. Они који речју или делом заступају било шта српско и даље слове као “фашисти”. 

Једина разлика између ове две фазе интернационализма јесте што се глобалисти више не ослањају на радничку, него капиталистичку класу, хијерархијски устројену почев од крупнијих светских бизнисмена, мултинационалних компанија, најужег круга супербанкара и шпекуланата а све са намером да загосподаре планетом. Локалне јајаре и никоговићи, спремни на све могуће проневере на штету своје државе и народа, су том хијерархијски устројству само пуки извршиоци „великих замисли“ својих глобалистичких газди, реализатори прљавих послова и дежурни полицајци за држање поробљеног нерода под контролом. “Радничка класа” која је у бившој фази интернационализма веровала да је “на власти” сада је претворена у “јефтину радну снагу” односно робље светског капитала. У процесу глобализације света “Међународна заједница” смиче непослушне државнике по Србији, Украјини, Грузији Ираку и другде, уколико су уместо за “интернациналне”, радили за “националне” интересе. То чини уз помоћ добро организованих незадовољних народних маса, које је претходно измрцварила вишегодишњим санкцијама. Уколико ништа од тога не помогне у смени непослушних лидера, онда прибегавају и бомбардовању или ратном агресијом. Када све то сагледамо све дословце изгледа како су и предвидели “Сионски Мудраци” у “Протоколима” зарад успостављања владавине над читавим светом.

Глобализам за највеће зло сматра “национализам” који свим силама треба искоренити, коме не признаје баш ништа добро и племенито. Крстећи га етикетама ретроградног наслеђеним из комунизма, од којих му је “фашизам” најомиљенија. Иако су и фашизам и комунизам потпуно идентични по врсти и количини почињених злочина, глобализам се обрушава једино на фашизам као најнегативнију историјску појаву, док комунизам, чак и ако му не одриче диктаторски карактер, мање-више оставља по страни, обзиром да са њим дели заједничку, интернационалистичку идеолошку матрицу. Шездесет милиона Руса, жртава комунизма несталих у Стаљиновим чисткама, нису неопростив злочин, али наводних шест милиона Јевреја, жртава нацизма и фашизма, итекако јесу. Нова интернационалистичка “учитељица живота” поручује нам отприлике следеће: Хитлер је био злочинац, Стаљин само диктатор, док је Лењин „безазлени” идеолог, пошто је царска породица Романови (који су по његовом наређењу сви до једног побијени) сама по себи представљали зло, па их треба сматрати безвредним бићима, који су и заслужила што их је снашло. Занемаривање комунистичког зла и придавање другоразредног значаја толиким његовим жртвама, уз свођење фашизма само на антисемитизам, и поред чињенице да Хитлер није напао и таманио само семите, већ готово све европске народе (у првом реду словенске), додатно потврђује истину изнету у “Протоколима сионских мудраца” - да су само семити тај повлашћен народ који треба да завлада другим народима као “гојским” (животињским).

Осим интернационализма, у Нови глобални светски капиталистички поредак уклопиле су се и друге “напредне хуманистичке тековине” остварене у комунистичким “диктаторским системима”. Све што разара хришћански морал, цркву, породицу, нацију и ма какву заједницу (осим “међународне”), све што нацију слаби, деградира, уништава и понижава, дочекује се као велики допринос “процесима интеграције” у глобални поредак. А чак и најбезазленије противљење толиком суноврату и безбожништву анатемише се као “повампирени фашизам”. Са нескривеном скојевском мржњом и нетрпељивошћу, сваку реч у корист опстанка и постојања српства мирне савести квалификују као “говор мржње” и претњу “ евро-будућности”. Ко не буде пристао да му се из Брисела, Стразбура и других центара интернационалистичке моћи, евро-стандардима регулише сваки детаљ живота, у будућности може очекивати исто што у послератном комунизму. Својим “говором љубави и толеранције” нови интернационалисти неодољиво подсећају на своје претходнике, који су покличем “удри банду” ликвидирали све који нису прихватали “одлуке самоуправних органа народне власти”.

Ако нацизам, фашизам и други извитоперени облици обезбоженог национализма јесу чинили зла за осуду, та осуда припада искључиво онима који имају морално право на њу, а то сигурно нису комунисти, глобалисти, амерички интервенционисти, евроунијати, натовци и други “интернационалисти”. Не може се судити ни Аушвицу ни фашизму, са Гулагом, Голим отоком, Хирошимом, Нагасакијем, Вијетнамом, Камбоџом, Србијом, Ираком и другим бројним местима интернационалистичких злочина на савести. И ако су се све интернационалистичке идеологије показале као сушто зло, у непрекинутом континуитету од ево па скоро читавог века, жртвама далеко надишавши и фашистичке, с којим моралним правом (осим на силу прибављеним) могу спочитавати фашизам чак и самим фашистима, а камоли Србима. Срби  су и од фашиста и од антифашиста трпели (од ових других још увек) све што се замислити може, стекавши тиме још увек непризнати статус “многострадалног народа”.  

Јасно је, дакле, да “глобалистичка учитељица живота” чини исто што и комунистичка – лаже, подмеће, замајава, заводи, спутава, етикетира, уништава чинећи тешке злочине. Та глобалистича рука нас је бомбардовала а и даље нас шамара онемогућавајући тиме нашу праву националну обнову која је увек и свуда започињала само са Истином.

Пише: Витомир Пушоњић

  Штампа