Када 13
година наше власти нису нашле за потребно да туже Хрватску за етничко
чишћење Срба онда као бумеранг стигне тужба Хрватска противу Србије
Хрватска Србију тужила за етничко чишћење Срба!
У
тужби која је суду у Хагу поднета 1999. године Хрватска оптужила Србију
да је одговорна и за етничко чишћење РСК!!! Хрвати криве Србију за
„Бљесак” „Олују” и своје страшне злочине... а док су те војне акције
извођене стотине хиљада српских избеглица из Крајине данима су стизале у
Србију
Колоне ових избеглих Срба из Хрватске по наводима хрватске
тужбе су последица позива из Београда да напусте Хрватску.
Тадићевом политиком извињавања, прихватања кривице и добрих
односа, можда ће мо за коју годину „сазнати“ да је ово у
ствари био „организовани излет“ Срба из Хрватске ка Србији.
|
Хрватска је тужила Србију пред Међународним судом правде у Хагу не само
за наводни геноцид почињен над несрбима од 1991. до 1995. године, већ и
за протеривање 250.000 Срба у акцији „Олуја”!!! У тужби, коју су Хрвати
написали и суду у Хагу поднели 1999. године, у тачки 22 наводи се:
„Моментално након акције “Олуја” српски званичници су се повукли према
наређењу СФРЈ, наредивши, иницирајући и цинично подстичући Србе у
Книнском региону да се повуку из те области...”!
Првобитна намера хрватских власти била је, дакле, да Србији суде и због
„Олује”, али је ова тачка избачена из тужбе 2001. на иницијативу
садашњег главног правног заступника Хрватске у Хагу Ивана Шимоновића.
Срби - једини злочинци
Директор документационог центра „Веритас” Саво Штрбац потврђује да су
нас Хрвати 1999. тужили и за своје злочине у „Олуји”.
- Главна теза им је била да су Срби организовано напустили Крајину на
позив руководства у Београду. Они су тврдили да је Крајина етнички
очишћена на позив Србије. У време писања тужбе, када је превладавало
мишљење да су Срби једини злочинци, а сви остали жртве Срба, шта год је
писано против Србије пролазило је. Међутим, у меморијалу тужбе из марта
2001. та тачка је избачена јер је и расположење према Србији почело да
се мења... - објашњава Штрбац. Он тврди да је у избацивању те
„бесмислене” тачке значајну улогу одиграо управо главни правни заступник
Хрватске пред МСП и актуелни министар правосуђа Иван Шимоновић.
- Он је разуман и рационалан човек, који је тамо објашњавао: „То тако не
може проћи, треба труда да би се доказали злочини Србије над несрпским
становништвом, а камоли за злочине Београда над Србима. Ако суд донесе
пресуду да је геноцид над Србима почињен, шта ћемо онда?! Испашће да смо
тужили сами себе.” И тако је, на његову иницијативу, та тачка
избачена... - препричава Штрбац.
Потпредседник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже
да је првобитну оптужбу, према којој је Србија оптужена за „Олују”, за
владу Хрватске написао амерички адвокат Дејвид Рафин.
- Медији су писали да је он за ту тужбу исписану на 12 страница узео
милион долара! Доласком на власт Рачан је окупио правни тим на челу са
Иваном Шимоновићем. Они су избацили део који се односио на „Олују” -
додаје Пуповац. Он најаву министра спољних послова Вука Јеремића да ће
Србија тужити Хрватску због етничког чишћења и ратних злочина почињених
током „Олује” 1995. оцењује као „очекивану реакцију”.
Пуповац, који је и посланик хрватског Сабора, каже да ће се Српско
народно вијеће тек одлучити да ли ће инсистирати на наставку дијалога
Загреба и Београд или се укључити у припрему контратужбе.
Последица, ове хрватске тужбе и ових скоро невероватних навода
произилази из неактивности наших власти да до сада тужи Хрватску за све
злочине и етничка чишћења Срба из Хрватске. Сви помињи само „олују“ а
она је у ствари крај систематског чишћења Срба са простора Лике,
Кордуна, Баније, Далмације, Славоније….Као да се заборавило на хрватске
злочине у Медачком џепу, Грубишном пољу, регији Пакраца, као и у акцији
„Бљесак“. Етничка чишћења Загреба, Сплита, Задра и осталих већих градова
у Хрватској убијањем читавих породица као породице Зец нико и не
спомиње, или сада Хрватска „доказује“ да тамо Срби никада нису ни
живели. На све ово треба додати и послератно етничко чишћење Славоније и
Барање а које су извођена прављењем спискова оптужених за ратне злочине
и хапшењима Срба који са тих простора нису побегли. И то је био
својеврстан притисак да се и оно мало Срба који су на просторима
Хрватске остали иселе, јер се етничка чишћења не морају догађати само
ратним методама.
И
злочини из НДХ
- Нећемо више допустити да се о нашим главама расправља, суди и одлучује
без нас. То се чинило 90-их, то се чинило и са овом тужбом, и сада је
време да се ми укључимо у то и да кажемо своје јер се то, заправо, нас
највише и тиче - каже Пуповац.
С друге стране, одлуку суда у Хагу и најављено подношење противтужбе
Србије за злочине у „Олуји” Саво Штрбац сматра добрим начином да се
коначно открије шта се заправо догодило током рата.
- Српска контратужба омогућиће да се пред међународном јавношћу изнесу
подаци о свим погинулим, несталим, заробљеним, рањеним и прогнаним, као
и о оштећеној имовини и културним и духовним добрима. Контратужба
требало би да садржи и податке о злочину у континуитету, да мало зађемо,
задремо и у податке злочина у Другом светском рату. Само тако се може
разумети шта се дешавало у Хрватској у последњем рату, који је заправо
био наставак претходног. Зато подржавам идеју министра Јеремића да у
контратужби буду сагледани сви аспекти догађаја из 20. века - рекао је
Штрбац.
Босанци хоће
опет да нас туже!
Правни заступник БиХ Сакиб Софтић изјавио је да одлука МСП-а да је
надлежан за хрватску тужбу против Србије отвара могућност да БиХ затражи
обнову процеса против Србије.
- Све зависи од доказа који ће бити изнети пред судом. С обзиром на
своју међународну позицију, Хрватска има више шанси да дође до важних
доказа које БиХ није успела да прибави. То су докази којима располажу
велике силе, ЦИА и друге тајне службе света, и који би могли бити кључни
да Хрватска добије спор. Пустићемо да Хрвати сада користе те доказе, а
онда очекујемо да нам уступе то ради евентуалног новог поступка против
Србије - рекао је Софтић.
Податке пред Суд
Саво Штрбац - председник Информационо-документационог центра „Веритас”:
Из Хрватске је између два пописа нестало више од 400.000 Срба
Одлука Међународног суда правде да се огласи надлежним поводом тужбе
коју је Хрватска поднела против Србије за мене је очекивана, али и
добродошла. Да се суд прогласио ненадлежним, Хрвати би своју тужбу
користили као пресуду. То су радили и до сада, што се види и по
најновијим препуцавањима између Јеремића и Тадића, с једне, и Месића и
Санадера, с друге стране, када су рекли: „Зна се ко је агресор, зна се
ко је извршио геноцид”. По њима – све се зна унапред. Да се суд
прогласио ненадлежним, Хрватска би то користила по принципу: „ми смо
тужили, све је познато, а само из формално-правних разлога суд није
донео пресуду”.
Други разлог за добродошлу одлуку суда је тај што се нама Србима из
Хрватске сада пружа могућност, и то једина, да изнесемо све доказе о
страдању Срба на простору те републике. По истој методологији као што су
Хрвати правили своју тужбу, у којој су обухваћени и погинули и нестали,
и рањени и прогнани и ми имамо своју документацију. Она се односи на
ратна збивања од 1991. до 1995, али она се не могу сасвим разумети ако
се не зађе мало у догађања од 1941. до 1945. године. Ми то зовемо
„злочин у континуитету”, и он мора наћи место у овој тужби.
Кад је реч о рату 1991–1995, ми у „Веритасу” имамо податке о око 7.000
погинулих и несталих Срба на подручју Хрватске. Од тога је око 1.350
несталих. Хрватска страна, пак, помиње 12.000 погинулих Хрвата, од тога
око 1.500 несталих. Ми наше бројке супротстављамо њиховим. Уколико су
подаци тачни, а то ће утврдити суд, јер ми имамо примедбе на њихове
спискове а они на наше. На први поглед Хрвата је страдало више. И јесте,
гледајући само бројке, ако се занемари да је Срба у Хрватској, по
статистичким подацима из пописа 1991, било 582.000, а Хрвата око 3,7
милиона. Тако да је жртава на српској страни, у односу на број
становника, три пута више од хрватских.
Имамо и документацију о протераним Србима. На попису 1991. године у
Хрватској било је 582.000 Срба и око 106.000 Југословена А на попису
2001. Срба је било – 201.000, а Југословена 74. Међу Југословенима је
1991. највише било Срба. Значи, из Хрватске је у тих десет година
нестало више од 400.000 Срба.
Имамо још један податак из статистичког завода Хрватске, о кретању
становништва, у коме се каже: У току 2007. године из Србије у Хрватску
доселило се око 1.400 особа. У супротном смеру, из Хрватске у Србију,
одселило се више од 3.800 особа. Не треба бити нарочито паметан па
закључити да се одселило више припадника српске националности.
Имамо и податке УНХЦР-а о томе колико се Срба укупно вратило у Хрватску.
Службени подаци Хрватске говоре о 120.000, а ми сматрамо да је реч о
далеко мањем броју. УНХЦР је зато организовао истраживање на основу
којег је констатовано да их се стварно вратило 52.000.
Нама, дакле, одговара да негде, а најбоље је пред Судом у Хагу, сучелимо
наше податке, јер очито је да се на овим просторима Хрвати и Срби сами
не могу договорити о томе ко је од њих агресор, ко је жртва. Све је то
овде супротстављено и очито је да нема сагласности. Зато је најбоље да
истину о томе каже Међународни суд. И кривични Трибунал у Хагу је
основан зато што на овим подручјима ни о чему нисмо могли да се
сагласимо. Исти људи су на једној страни хероји, а на другој злочинци.
Нека онда тај Међународни суд ради свој посао.
Професор Правног факултета у Загребу Иван Шимоновић изјавио је, иначе,
ових дана да Хрватска не треба да одустане од тужбе против Србије, јер
ако суд и одбије тужбу за геноцид суђење ће бити од користи: Суд ће
морати да да оцену, након што провери доказе, шта се то десило, ако није
био геноцид, која су то друга кривична дела у питању. Професор Шимуновић
је то назвао „позитивним поразом”. По истом принципу, и ми размишљамо о
значају противтужбе. Јер многи ће рећи – чему противтужба, кад геноцида
у овом рату није било ни са једне ни са друге стране.
Али, ако изнесемо све податке које имамо, по истој методологији по којој
су то Хрвати урадили, онда ће Међународни суд морати да да оцену и о
нашим и о хрватским подацима. У томе је значај предстојећег суђења: овај
непристрастни суд, а верујем да ће бити непристрастан, утврдиће истину и
онда ће се преко те истине лакше раскрстити с прошлошћу и једне и друге
стране. А та истина би требало да допринесе, прво обештећењу људи који
су у рату оштећени, а онда и помирењу.
Извор „Бета“
Српска политика
|
