Предходна страна

Одговара историчара Јована Пејина на све већу и учесталију кампању дискредитације Јаше Томића, па чак и захтеву да се његов споменик у Новом Саду уклони

О Јаши Томићу и још нечему
Вокс попули као порота,

Говорити о антисемитизму Јаше Томића на бази неколико истргнутих цитату из брошуре „Јеврејско питање" је крајње непознавање историјских чињеница и прилика у јужној Угарској тога времена. А везивати Јашу Томића за фашизам је крајње неморално јер је Јаша Томић умро још 1922. далеко пре појављивања Хитлера и фашизма са којим га неке незналице желе повезати.

Недопустиво је пројектовати савременост у прошлост! Треба познавати и знати друштвену историју земаља које чине савремену Војводину у време од Нагодбе Беча и Будимпеште 1867. године до распада Монархије и Угарске па тек онда говорити o антисемитизму Јаше Томића. Дијалог није једноставан у халабуци коју су дигли политичари и људи малог угледа, знања и утицаја. Оптужба да је Јаша Томић антисемита изазвала је шок у Војводини. Подсетила је на борбу против великомађарства која је тесно везана са текстовима Јаше Томића о Мађарима „израелске вере" ради одбране од ширења антисрпске мржње!

Питање је занимљиво пошто су се у расправу уплели они који се не баве друштвеном историјом савремене Војводине. Њихово мишљење о антисемитизму Јаше Томића није мишљење већ политички став! Они не помињу чињенице – њима је важан став! Ако ћемо говорити о Јаши Томићу онда треба поћи од тога да историчар мора да говори о нужди, и не сме да избегава истину и моралне кодексе тога времена. Историја је између осталог и огледало моралног понашања!

Мишљење које је дала др Сузана Рајић је избалансирано, без упуштања у расправу о брошури „Јеврејско питање" и књижевној и политичкој делатности Јаше Томића. Овај став је у потпуности разумљив будући да се не бави друштвеном историјом Срба у данашњој Војводини.

Други саговорници су више него неозбиљни. Без имало знања о мржњи која је владала у Угарској од стране Мађара и Немаца, њиховом охолом односу, чак и потпуно ниподаштвајућем ставу према Србима, не може да се говори о спорном цитату из брошуре „Јеврејско питање" Јаше Томића.

Зато немам намеру да коментаришем закључак социјалног психолога из Београда Јована Бајфорда о утицају овог или оног антисемите на Јашу Томића. Очигледно се ради о непознавању угарског друштва тог времена, политичког рада Јаше Томића, друштвеног и привредног миљеа Угарске после 1867. до 1918. године. Поменуто време је време жестоке мађаризације немађара – мењана су имена лична и породична од стране самих власти, мењани су топоними и хидроними…

На другој страни се развија, захваљујући парној машини, речни и железнички саобраћај, млинска индустрија, зидају се касарне а јефтина индустријска роба уништава занатство у читавој Угарској. Оснивају се мали новчани заводи и штедионице на одређени рок који оперише зеленашки. Паралелно са овим развојем врши се колонизација Мађара у крајеве где их никада није било а са њима и Мађара „израелске вере" који располажу новчаним капиталом, предузимају јавне радове, воде трговину и зеленаштво. Зеленашење погађа сељаке и занатлије који због немогућности да врате зеленашима дугове остају без имовине и посла, селе се у градове а затим преко Хамбурга, Бремена, Трста и Ђенове у прекоморске земље. Као чисто одбрамбени механизам опстанка јавио се отпор према новодошлим мађарским колонистима а затим пошто је спровођена мађаризација и мађаризацији.

Срби пружају отпор мађаризацији и живе окружени мржњом од стране Мађара, Немаца али и других. Колонизовани Мађари и Мађари „израелске вере" у жупанијама Јужне Угарске се жестоко обрушавају на Србе за време српско-турских ратова 1876-77, што је додатно оптеретило међунационалне односе све до пропасти Монархије. У таквој, због зеленашења, трговине економског потискивања, социјално тешкој и антисрпској атмосфери настала је брошура „Јеврејско питање" као одбрана од антисрпске мржње. У тако сложеној борби Срба за голи опстанак сасвим је логичан отпор поготову од стране водећих српских личности.

Пратећи ову мржњу, да ли Новосађани када се окупе око његовог споменика и Чика Јову Змаја треба да прогласе за антисемиту због афоризма: Браћи Мађарима, Немцима и Израељима, да вам бог да исто оно које нам желите!" Афоризам је плод времена, политичке атмосфере и одбране од мађаризације али и економског упропаштавања Срба од стране Јевреја.

Какве везе све ово речено има са антисемитизмом?

Када би се уклонио споменик Јаши Томићу у Новом Саду, Срби у Војводини постали би политички инвалиди. Лишили би се оног што им је најдрагоценије, симбола националног и државног јединства са Србијом.

Можда је ово за принципијелног марксистичког историчара др Ранка Кончара неважно! Он је као марксист можда увређен јединством Републике Србије и заједништвом Срба уопште.

Које је многобројне Србе је споменик увредио поред припадника јеврејске заједнице – боље речено, Мађара „израелске вере"? Ово је кључ целе афере око споменика. Ако Мађари као национална мањина, њихови партијски вођи овога момента још не могу да поставе питање ревизије Тријанонског мировног уговора онда бар покушавају да уклоне једа од симбола српске државности и јединства. Ако то ме могу Мађари онда то можда могу да учине Мађари „израелске вере" односно како се представљају Јевреји. Они су то покушали и пре две године, покушавају и сада. Сматрају да је дошао њихов тренутак и знају врло добро да свако ко брани дело Јаше Томића може да падне под удар оптужбе да је антисемита. Тиме ће му бити везане руке, бар од стране домаћих проевропљана, а уједно ће се таквим таласањем обезбедити подршка аутономашима и сепаратистима.

Таким ставовима осигурали су своје предузеће ангажовањем принципијелног марксисте попут др Ранка Кончара кумровачког професора, који није везан традицијом за Војводину, за борбу Срба Баната, Бачке, Барање и Срема за ослобођење и уједињење са Србијом. Кончар је везан за НОБ и негде другде, за антисрпску епоху Брозове диктатуре коју покушава да продужи рушењем споменика Јаши Томићу. Али сматрам да Срби Банаћани, Бачвани и Сремци али и Барањци, имају високу историјску свест о Војводини, скојом ће лако схвати шта се иза брега ваља.

Ранко Кончар бахато вређа Србе Банаћане, Бачване и Сремце речима: …Није споменик Јаши Томићу увредио само припаднике јеврејске заједнице, него и многобројне Србе…" а затим у маниру познатих комунистичких прозивки проглашава Јашу Томића за контраверзну личност!

Да скратимо, пре две године представници јеврејске општине у Новом Саду успротивили су се откривању споменика Јаши Томићу ујединитељу Баната, Бачке, Барање и Срема са Србијом! Без анализе политичког рада и књижевно-политичких радова Јаше Томића покренули су питање антисемитизма прикривајући тиме великомађарство па се склонили – нека разгневљени Срби говоре колико хоће! Подметнули су кукавичије јаје из којег се излегао птић обновљеног осећања угрожености од великомађартва!

Наведени цитати из брошуре „Јеврејско питање" је фина превара како би упозорење упућено 1884. године српским читаоцима на притисак мађаризације и економски опстанак уклопило у сасвим нов контекст. Њиме се прозивају Срба као народ с којим не могу националне мањине и Европљани да живе па је потреба да се према њима примене дисциплинске мере.

Јаши Томићу се качи оно што је било опште уврежено мишљење од Беча, Будимпеште, Прага и других кутурно-политичких центара Монархије и ствара се нова порука његовог текста не на основи каква је била 1884, у време антисрпске кампање у Угарској вођене из Будимпеште него после нацистичког холокауста. Не могу Александар Лебл или др Ранко Кончар, као и други да буду оптужени за превару. Они цитирају оно што је Јаша Томић написао. Александар Лебл може као Мађар „израелске вере" да наступи у недељнику НИН као Јеврејин и да изван контекста тог времена сматра да је Јаша Томић антисемита. Али је то сасвим погрешно јер не може се један писани цитат посматрати из угла друштвених збивања које дели 150 година. Исто чини и др Ранко Кончар који је додао да је Јаша Томић опасан по Србе без обзира на његову историјску улогу у процесу ослобођења и уједињења 1918. године српског народа и територије Баната, Бачке, Барање и Срема са Србијом. Да ли нам то Кончар шапуће да је ослобођење и уједињење Срба 1918 било погрешно и да је сада време за поновно ропство и поделе Срба.

Претходно су се јавили Студио Б 92, радио Слободна Европа „наши“ дежурни „чувари Српства и морала“, понављајући стално неколико реченица из брошуре „Јеврејско питање" пројектујући крај 19. века у почетак 21-ог. Да би се разбила ова злонамерна конструкција великомађарских неонациста и аутономаша/сепаратиста потребно је поћи од историјског миљеа када је настао рукопис и брошура штампана 1884. године. Већ је доста речено о антисрпској кампањи коју су водили будимпештански листови на мађарском и немачком језику против Срба и Руса. Да поновимо, власници ових листова су били Мађари „израелске вере". Међутим ово није довољно, потребно је навести и неки цитат из српске штампе који је одговор антисрпској кампањи и притиску мађаризације. Лист „Банаћанин" из Кикинде 1894. године објавио је вест и некролог поводом смрти професора гимназије Ереди Данијела под насловом: „Умро је србождер“. У некрологу прокоментарисано је његово великомађарство Мађара „израелске вере" односно како је написано Чивутина.

Цитат којим се доказује да је Јаша Томић антисемита је тако изабран да неупућени читалац стекне утисак да је Јаша Томић страшни антисемита а поред тога и убица. Зато не заслужује споменик од српског народа а када је већ подигнут треба га склонити из центра Новог Сада да би Ефраим Зуроф могао да дође и прими повељу почасног грађанина. На другој страни читаоци а ни Ефраим Зуроф не смеју да знају да је Јашу Томића бранио адвокат Владислав Зомбори, управо Мађар „израелске вере" и да је првостепену пресуду због убиства Мише Димитријевића са доживотне робије свео на законске оквире од 6 година. Нико да наведе зашто је Јаша Томић убио Мише Димитријевића и каже да га је убио после тешких увреда Јашине супруге, јавно објављујући њена љубавна писма и јавно вређајући Јашу Томића. Нико да схвати да је то био век када се достојанство и част супруге бранила двобојима и убиствима.

Правник из Будимпеште, др Самуел Блајер, такође Мађар „израелске вере" у својој брошури о Јаши Томићу пише и сматра га присталицом Аристотелове и Демокритове школе на кога су посебан утицај имала дела Достојевског и Золе. А борба против јеврејског капитала, зеленашења, као и антисемитизам Јаше Томића протумачен је класним мотивима и од комунистичке и од социјалистичке пропаганде. 

Да би се боље схватио миље међунационалних односа у бившој Аустро-Угарској поставио бих на крају и једно питање: Да ли је Јарослав Хашек био антисемита својим романом „Добри војник Швејк"?

Приказао је пијаног римокатоличког свештеника Каца, покрштеног Јеврејина, са флашом ракије у џепу како покушава да благослови војнике који полазе на фронт. Или, када Швејк у Галицији хоће да чвака печену гуску док му ортодоксна Јеврејка брани јер ако гуску такне хришћанин мораће да пече другу. Да ли је Станислав Винавер (Јеврејин) био антисемита када је превео ову књигу?

Споменик Јаши Томићу је подигао српски народ за оно што је он за тај свој српски народ учинио. Како уопште, Ефраим Зуроф, који се бори за свој народ може да сматра Јашу Томића не мање опасним од Ајхмана? Како може да му смета споменик Јаши Томићу у Новом Сада а не сметају му Езра Паунд или Чарлс Линдберг да путује у САД.

  Штампа