SRPSKA POLITIKA

Dr MIRA ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ

Intervju: dr. Mila Alečković Nikolić govori za sajt „Srpska politika“ o izborima u Francuskoj, novom predsedniku Nicolas Sarkozy, i političkim kretanjima koja se mogu očekivati

Francuska „oranž revolucija”

Izbore u Francuskoj ćemo najlepše opisati onim što mi u kliničkoj psihologiji zovemo „dubinska motivacija“. Ta dubinska motivacija rezultirala je time da se finansijski, medijski, propagandno gura i izgura jedan pro-američki kandidat, a najbolje se može sažeti u rečima Kondolize Rajs, kojih svi treba da se setimo: „Nemačkoj ćemo oprostiti, Rusiju ćemo ignorisati, a Francusku treba kazniti“

Bio sam malo zbunjen kada je ovim rečima u naslovu i podnaslovu započela svoje izlaganje psiholog dr. Mila Alečković – Nikolić, koja više od dvadeset godina živi u Parizu i predaje na nekoliko fakulteta u Francuskoj. Moja znatiželja se naglo povećala jer sam pored sebe imao ličnost koja odlično poznaje prilike u Francuskoj kao i tamošnja politička zbivanja. Ograđujući se unapred da će pitanja biti mnogo, jer ni ja ni naša šira javnost ne znamo o francuskim prilikama mnogo, razgovor je lagano krenuo.

• Gospođo Alečković pre svega zamolio bih vas da našim čitaocima malo približite političku scenu Francuske jer tamo živite i radite skoro trideset godina.

- Francuska je bila jedina zemlja u zapadnoj Evropi koja je bila relativno slobodna. Posle kapesijanskih kraljeva koji su stvorili ovu zemlju od tri rase i nekoliko konfesija, i koji su ucrtali put stabilnoj i jakoj istorijskoj državi, jedina svetovna politička veličina bio je šef pokreta otpora u II svetskom ratu, general Šarl De Gol. Iako je bio u egzilu u Londonu, De Gol je odmah shvatio politiku „perfidnog Albiona“ (arhetip koji se vuče još od Jovanke Orleanke) i vrativši se u zemlju, inteligentno uklonio sve anglosaksonske tražnje i ucene.

Poznato je francusko Degolističko nasleđe koje je od kraja pedesetih godina predstavljalo pravu moru za Ameriku. Čuvene De Golove reči: „ako čitavoj toj Nato sviti zalupim vrata, šta mi mogu“? udvostručile su američku službu u ovoj zemlji. Nigde nije bilo toliko USA špijuna i agenata u zapadnoj Evropi kao u Parizu. Što se tiče zvanične politike, London je oduvek bio njihov, Brisel takođe, Rim manje ili više isto, jedino je Pariz bio relativno slobodan grad u kome je postojao duh otpora. Nigde, uostalom, slovenska (i pravoslavna) emigracija nije tako dobro primljena kao u Francuskoj. Naravno, Degolizam je kao politika nezavisnosti u odnosu na američku Nato vojnu komandu, zatim kao politika ravnopravnih odnosa sa Rusijom, Kinom, ali i balkanskim zemljama, evropski preteća današnjeg antiglobalizma, odnosno borbe za multipolarni svet. Degolizam je takođe i prva jasna politička strukturacija borbe protiv partitokratije, vladavine isključivo političkih partija (IV francusku Republiku partijske otimačine De Gol je uspešno uklonio i doneo ustav prave antipartitokratijske države).

Relativno propadanje Francuske počelo je već sa Pompiduom, mada se on još uvek može smatrati državnikom. Žiskar d Esten je bio simpatičan i elegantan čovek koji je ceo život voleo jednu Srpkinju. Ali, njegova politika već popušta prema prekookeanskim snagama. Sve državne institucije i priznanja već su počinjali da propadaju, i recimo, Legija Časti, kao najviše francusko (tada vojno) odlikovanje već više ne znači ono što je značila 60-ih godina. Majka mi je to pričala, jer je ona ovo odlikovanje dobila šezdesetih godina, a zatim joj ga Miteran ponovo daje došavši na vlast, da bi pokazao da nastavlja tu istu politiku. Posle Miterana ovo odlikovanje je potpuno dezavuisano, kao i mnoge druge stvari, jer počinje postepeno drobljenje svih francuskih tradicionalnih institucija. Legiju Časti, koja je sada i civilna, dobijaju svi, glumci , pevači, simpatizeri...i ona vise ne znaci ništa. Ne samo što se odlikovanje daje bilo kome, nego iza njega više ni ne stoji država i potomci onih koji su primili odlikovanje nemaju ono što se nekada imalo, recimo pravo na besplatnog advokata, određeni status itd. Ako iza nečega ne stoje ni pare ni čast, to je onda samo čokoladna medalja.

Miteran je, na drugi način imitirajući De Gola (i sprovodeći u potpunosti njegovu spoljnu politiku) pokusao da obnovi francuski ugled i da povrati najznačajnije mesto u Evropi (De Gol-Adenauer, Miteran-Kol). Relativno je u tome i uspeo. Žak Širak je, po mom mišljenju bio lazni Degolista, iako je voleo da se poziva na De Gola, i imao je , nesumnjivo neke odlike Degolizma (pre svega ljubav i prijateljstvo prema Rusiji).

Takođe, Francuska je jedina zemlja zapadne Evrope koja je spajala kapitalizam sa jakim elementima socijalizma i dobro institucionalizovanom socijalnim pravdom, što nema nikakve veze ni sa marksizmom ni sa komunizmom, već predstavlja mnogo starije Rusoovsko nasleđe. Zato je ta zemlja, ako uzmemo u obzir da je više od veka i zemlja azila, bila zanimljiva za ceo svet. Jedina zemlja sa razvijenim i bogatim tržištem, u kojoj se zbog dobre državne raspodele moglo živeti po visokom standardu socijalne pravde (besplatna socijalna zaštita za siromašne, skoro besplatno državno školstvo, besplatni advokati za siromašne, bogati penzioni fondovi, itd...), bila je u zapadnoj Evropi, prva u istorijskoj realizaciji, upravo Francuska.

„Smatram da je danas nastupilo možda najgore vreme za modernu Francusku“

• Šta se to zapravo desilo u francuskoj na predsedničkim izborima, s obzirom na francusko istorijsko nasleđe?

- Kratko rečeno predsednička kampanja u Francuskoj izgledala je prvi put kao neka mini „oranž revolucija“ koja se sprovodi u svim istočno-evropskim i tranzicionim društvima.

Nikolas Sarkozi izabran je kao kandidat velikog kapitala, i to ne onog kapitala koji je pošten a bazira se na malim i srednjim preduzećima gde kontrola postoji, već krupnog spekulativnog kapitala. To je kapital velike parazitske, spekulativne, bankarske, internacionalne, zapravo američke, oligarhijsko-plutokratijske monopolističke kontrole finansija i ekonomija drugih zemalja. „Narandžasta revolucija“ u Francuskoj, koja je razvijena zemlja sa velikim političkim iskustvom, nije mogla da se izvede preko nekih plaćenih marginalnih grupa kao u tranzicionim zemljama, već jedino preko predsedničkog kandidata kakav je Sarkozi.

• Kakva je bila predsednička kampanja i nije li to zapravo bila američka „osveta“ Francuskoj za kritike američke politike prema Iraku?

- Sarkozi je kao kandidat od početka kampanje vrlo agresivno nametan, sa čuvenom tehnikom „exit polls“ u toku još nezavršenih izbora, kao što se to danas radi u Srbiji („Vodi, Pobediće!, Vodi, Pobediće!“), a što je inače, po svim pravilima, zabranjeno pre konačnih rezultata izbora. Ta američka metoda namenjena je zemljama gde treba uticati na rezultat izbora i cilja na to da stvori utisak da neko koga Amerika želi vodi na izborima, pa ako on posle realno i izgubi, kaže se da su izbori „pokradeni“. S druge strane, ova metoda takođe cilja na to da izbore odluče oni koji su inače neopredeljeni i koji ne bi i ni izašli da glasaju jer nemaju nikakav stav. Uvek imate jedan dobar procenat takvih ljudi. Upravo oni u ovakvim demokratijama odluče konačni rezultat, budući da su povodljivi i bez ubeđenja, te na njih najlakše deluje lažna propaganda i „utisak da je neko pobednik“ dok još traje glasanje.

Taj metod „exit polls“-a je prvi put sada primenjen i u Francuskoj, tako da je „pobeda Sarkozija“, koja uopšte nije bila evidentna, vrlo agresivno ponavljana od strane nekoliko lobističkih medija koje takođe pomažu „trans-atlantske“ snage. Može se reći da je taj metod presije na glasačko telo primenjivan od samog izbornog jutra.

Što se tiče onoga što mi u kliničkoj psihologiji zovemo «dubinska motivacija», ta dubinska motivacija da se finansijski i medijski, propagandno gura jedan pro-američki kandidat, najbolje je sažeta u rečima Kondolize Rajs, kojih svi treba da se setimo: „Nemačkoj ćemo oprostiti, Rusiju ćemo ignorisati, a Francusku treba kazniti“. Tih reči se svi sećate i one se odnose na rat u Iraku, protiv koga je Francuska u Ujedinjenim Nacijama prva ustala, a svojim ugledom povukla i druge evropske zemlje. Ne zaboravite da je Sarkozi bio prvi koji se Americi JAVNO IZVINIO posle antiratnog govora De Vilpena u Ujedinjenim Nacijama, zbog toga što Francuska ne ide sa Amerikom u združeni rat u Iraku. Meni je kao Srpkinji žao što se taj rascep nije desio već na primeru tadašnje Jugoslavije i Srbije, ali eto, probudili su se mnogo kasnije.

Amerikanci francusko odbijanje da sa njima ratuju u Iraku nisu zaboravili, ali ni Sarkozijevo pokajničko i docnije izvinjenje zbog toga. U pravu ste, ono što je sledilo, podrška koju je on dobio i način na koji je on guran u vrh, jeste neka vrsta američke političke osvete Francuskoj.

• Ovde se čulo da su i naši zvaničnici iz ambasade Srbije u Parizu bili za Sarkozija?

- Ne znam da li su oni u stvari išta razumeli. Reklo bi se da uopšte ne znaju genezu francuske političke scene. A kako i da znaju kad su došli samo po partijskim ključevima. Pobacani su kao šahovske figure na pogrešna polja.

Tzv „naši“ predstavnici iz ambasade u Parizu, u toku kampanje odmah su pojurili u izborni štab Nikolasa Sarkozija, kao pacovi kad nanjuše hranu. Tako rade amateri. Sada im on „odlično” vraća svojim stavom prema KiM. Ali, to je povezano sa onim što ja već dugo vremena pišem, a to je da mi u otadžbini Srbiji uopšte nemamo profil ljudi za Francusku. Naša vlast u ovu zemlju već dugo šalje „američke ili briselske kadrove“, a to u zapadnoj Evropi može svuda, samo ne u Parizu. Mi smo se u našem antiglobalističkom pokretu držali dostojanstveno. Budući da sam imala kontakte u vladajućoj stranci preko bivšeg prvog ministra, ja sam mogla da se priključim, ali sam shvatila šta se dešava i izabrala sam na izborima mnogo manje zlo: Royalovu.

• Jeste li i vi aktivnije učestvovali u presedničkim kampanjama i na čijoj strani?

- Da, bila sam nešto aktivnija nego obično i angažovana u kampanji na strani antiglobalista, ali budući da ovoga puta u drugom krugu nismo imali izbora, podržala sam kandidatkinju Ségolène Royal. Od nje sam dobijala dnevno po nekoliko sms poruka u kojima je tražila da je podržimo i čija je ekipa stalno ponavljala i upozoravala da nastojimo da budemo otporni, tj. da na nas „exit polls“ ne utiče. Na mitinzima sam videla da je većinska Francuska u stvari bila protiv Sarkozija. Royalova je imala odličnu kampanju, vođenu, iza kulisa, pre svega od strane nacionalnog levičara Žan Pjer Ševenmana, bivšeg ministra policije, koji je nama Srbima dosta toga učinio za vreme godina rata, dajući nam jako obezbeđenje po kvartovima i oko srpske crkve u Parizu. Ševenman je prešao u tabor Royalove i njeni govori su postali snažni zahvaljujući toj podršci. Naučila je dosta o geopolitici i popravila svoj profil „nacionalne figure“, želeći da se distancira od nekadašnje „kavijar levice“. Zahvaljujući toj snazi, čak je u kampanji, u završnom sučeljavanju, kandidatu Sarkoziju, sasula hrabro u lice: „Vi ste američki neokonzervativac koji samo slučajno ima francuski pasoš“!. U kampanji joj je savetovano da vikne: „Oslobodiću Francusku, sledite me”! (reči koje izgovara Jovanka Orleanka pre nego što se stavlja na čelo vojske), ali se završnica već bila odigrala, pa za to više nije bilo vremena. Ipak, u jednom kasnijem govoru, najavljujući ponovnu kandidaturu, Royalova je govor počela pominjanjem svog rodnog kraja: «Ja, mala , devojčica iz Lorene...(reči koje u istoriji odgovaraju svetoj Jovanki)...

• Ako je Le Pen francuska desnica, Royalova „kavijar levica“ kako ih slikovito opisujete, dali je onda Sarkozi neki centar ili… ?

- Treba reći da u Francuskoj, ostrašćena anglosaksonska podela na „levo“ i „desno“ nikada i nije bila mnogo popularna, tako da su se u ovoj kampanji u stvari sučeljavali globalisti sa antiglobalistima, odnosno oni koji su Francusku hteli da uteraju na atlantski, američki kolosek i oni koji su hteli nezavisnost u odnosu na dominaciju i hegemoniju Amerike. Meni je često veoma teško da ovo objasnim jer u Srbiji ljudi nemaju predstavu koliko je jak tradicionalni anti-amerikanizam u Francuskoj, pojačan, naravno, posle užasnog rata u Iraku. U stvari, ova reč „posle“, za Irak još ne može da se kaže, jer će taj rat verovatno još potrajati.

Lobiji su uspeli da proguraju svog kandidata, odnosno kandidata velikog kapitala Sarkozija, inteligentnog demagoga, koji ni u šta ne veruje, ali njegova „popularnost“ (velikim delom izmišljena), već sada (oktobar 2007) počinje da se kruni.

• Protagonistima krupnog kapitala je potrebna jeftina radna snaga koju je najlakše naći među emigracijom, a Sarkozi je najavljivao oštre mere i proterivanje emigracije. Kako će te dve stvari pomiriti?

- Ono što je najavljivao da će učiniti, a to je da će delimično ukinuti socijalne mere, proterati deo emigracije itd..., on ne može da sprovede jer vidi da bi to bilo političko samoubistvo. Što se emigracije tiče, Le Pen je već svoje rekao, te Sarkozi ni tu nema šta da doda (De Gol je prvi upozoravao da dekolonizacija nije vođena na dobar način i da je trebalo platiti odštete zemljama, a ne na silu dovoditi Afrikance u Francusku kao jevtinu radnu snagu i kao biračko telo).

Tako, kako god da uzmemo, Sarkozi ni u čemu nije originalan, osim u svojoj velikoj ljubavi prema američkom predsedniku i Americi, što je u političkom smislu besmislen stav. Diviti se politici kontinenta koji proporcionalno ima najviše samoubistava godišnje, koji nije rešio osnovna pitanja socijalne zaštite, koji u 38 država ima smrtnu kaznu, koji vodi ekonomske ratove po čitavom svetu i sahranjuje milione nedužnih ljudi, koji nameće svoje debilne „kulturne proizvode“ sistemom surovog monopola, koji glasa zakon o patriotskom aktu, gde se svako i uvek može uhapsiti, koji, moguće je , sam protiv sebe proizvodi terorističke akte, diviti se takvoj politici može ili neko ko je potpuno malouman, ili neko ko je dobro plaćen da obavi porobljavanje preostalih slobodnih zemalja. Sarkozi prosto ima zadatak koji treba da sprovede, a njegov politički pad u budućnosti biće vezan upravo za nemogućnost da taj zadatak u Francuskoj odradi.

Ne govorim, naravno, ništa protiv američkog naroda. Živela sam tamo kratko i poznajem tu zemlju. Ja u Americi imam veoma mnogo prijatelja koji su antiglobalisti i koji misle isto kao i mi. Neki zbog toga emigriraju upravo u Francusku, kao, recimo, naša prijateljica Diana Johnstone.

• Ko je zapravo Nicolas Sarkozy?

- To niko od nas ne zna. Znamo samo da je kandidat velikog kapitala i severno-atlantske slike sveta. Znamo i to da mu je otac Mađar (koga, su, na žalost, na Internetu neki pronašli u ratnoj SS honved uniformi), a majka Jevrejka iz Soluna, što govori o vrlo patološkom spoju. Ovo kažem, naravno, kao psiholog, ali on za to ne može biti kriv. Niko nije kriv za kontekst u kome je rođen, već jedino za ono što sam od tog konteksta napravi.

Na žalost, mi ga kao Srbi znamo i po tome što je rekao da treba pooštriti vizni režim prema Srbiji; ali i po tome što je odmah izjavio, još na početku kampanje, da je Kosovo već nezavisno. Naravno, on pojma nema o problemu KiM, ali, uz svog visoko motivisanog ministra Bernara Kusnera, prosto sledi USA stav.

Slušajući Sarkozija dok govori, rekla bih da je inteligentan, ponekad čak i šarmantan, ali potpuno blaziran i površan, savršeno oličenje novovekovnog «profi-mana», koji, naravno, sa francuskom kulturom nema nikakve veze, da je čovek koji, u stvari, ni u šta (osim u novac) ne veruje. Na jedno ranije pitanje novinara zašto je odlučio da se bavi politikom, Sarkozi je prosto odgovorio: Zato što je moj otac bio veoma bogat. Teško se može reći da ovakav čovek inkarnira francusku kulturu.

Francuski političar iz centra Fransoa Bajru, želeći da pokaže psihološki profil novog predsednika, javno je u medijima ispričao kako je dotični Sarkozi, koji je tada bio drugi čovek Širakove stranke, njemu koji uopšte nije bio član dotične stranke rekao: „Hajde da zajedno uklonimo starca“! (misli se na Širaka).

Nikolas Sarkozi ima akcenat Francuza sa severa Afrike, pa ponekad deluje populistički, ali treba znati da je on rođen i školovan u najbogatijem kvartu Pariza, da je zasut u izobilju svim i svačim i da je to čovek koji nikada nije morao da se bori ni za šta, osim za političku fotelju.

A Francuska je zemlja emigracije, azilanata, danas mnogih osiromašenih ljudi... I kao što sam već rekla, Rusoovskog nasleđa...

• Nije li i bivši francuski premijer de Vilpen, čiju ste knjigu u Srbiji vi preveli, deo onih koji su u novom pohodu žrtvovani?

- Upravo to se dogodilo. Bivši francuski premijer je preko Sarkozijevih sudskih veza stavljen „pod led“ u izvesnoj aferi „Klinstrim“. To je naziv jedne banke u Luksemburgu koja je specijalizovana u pranju novca, kao i u okultnom finansiranju, a u kojoj je Sarkozi pod svojim mađarskim imenom Nadj-Bocha imao račun. Ne znam dovoljno detalja o toj aferi, ali postoji osnovana pretpostavka, kako neki tvrde, da je bivši premijer Vilpen čiju smo izvanrednu istorijsku i političku knjigu „Krik koji tera zle duhove“ preveli i na srpskom, optužen u stvari zato što ima dokaze o nelegalnom finansiranju Sarkozija... A dalje se zaključci mogu lako izvesti. Vilpen je doduše rekao da je u pitanju jedna „ekonomska afera“ od koje se napravila „politička afera“. Možda je još tačnije ako kažemo da Vilpen sada ne može eksplicitno da progovori o dolarima koji su poduprli Sarkozija... Vilpen je žrtvovan i zato što predstavlja pravu, obrazovanu (u ovom slučaju aristokratsku i skromnu) Francusku, poslednje što je u toj zemlji valjalo.

• Kako će se po vašem mišljenju ta afera ipak završiti ?

- Mislim da Sarkozi i njegov lobi ne mogu Vilpenu, jednom od najobrazovanijih ljudi na političkoj sceni, apsolutno ništa. On neverovatno mnogo piše, govori javno i nastupa, tako da će se svakako odbraniti. Jedan od najuglednijih ljudi francuske republike, Rezis Debre, dao mu je podršku. Vilpen je, inače protivnik širenja Nato-a, kao i Royalova, kao i mnoge druge francuske patriote.

• Kakva je francuska politička scena posle izbora i odakle Kušner sada kod Sarkozija kada je bio kod Royalove, ako se ne varam?.

- Iako politički aktivisti sebe ponekad tako svrstavaju, teško je govoriti samo kroz poznatu prizmu „levice“ i „desnice“ u Francuskoj. Ja sam mnogo puta pisala o tome kako je ovaj sukob u 21. veku u stvari lažni sukob. On nije više ideološki, već isključivo strateški ili čak taktički. Danas se sve to izmešalo, i jedina prava, realna podela, iz koje dalje logički i nužno sledi sve ostalo, jeste podela na globaliste i antiglobaliste, bilo da dolaze sa pozicija bivše levice ili sa pozicija bivše desnice. Jer onaj ko u svojoj zemlji dok je na vlasti sledi politiku američkog monopola i hegemonije, bio on „levicar“ ili „desnicar“, za svoju zemlju, u stvari, proizvodi iste posledice.

U Francuskoj postoje jake antiglobalističke snage, jer je to, kao što rekoh, u zapadnoj Evropi zemlja -preteća antiglobalizma i multipolarnosti. Pored političara, u Srbiji su poznata francuska "antiglobalistička imena" pisaca i javnih ličnosti : Pjer Mari Galoa, Patrik Bario Žak Veržes, Pjer Anri Binel, Iv Bataj, Peter Handke, Diana Jonston, Filip de Grosuvr, Žak Langloa, i drugi… Na neki način, scena se tako i polariše. Sarkozi je u svoj tabor povukao sve one koji ne znaju ni sami zašto su bili pored Royalove. To je možda najbolji dokaz da levo-desno u takvom slučaju ne znači viče ništa. Iz socijalističke partije su odmah, kao miševi koji beže s probušenog broda, posle poraza Royalove pobegli u tabor Sarkozija: Bernar Kušner, Dzak Lang, Erik Beson... Takođe, tu ponovo nalazimo istu onu kohortu „mislilaca“ koji su se istakli pisanjem protiv Srbije (Gluksman, Brukner i dr...)

Jedan naš zvanični dopisnik iz Pariza ovo tumači kao raspad stranke Royalove, a ja, recimo, kao veliku sreću i jačanje i čišćenje njene stranke od oportunista.

Takođe, tzv. centrista Bajru je solidan političar. Royalova je, sa svoje strane, ponovo najavila svoju predsedničku kandidaturu. Le Pen ima svoje stalno biračko telo. Sarkozi neće slavno proći u predstojećem mandatu, zamerio se već delovima ruske emigracije koja je u Francuskoj moćna i brojna. Svojim stavom prema KiM zamerio se i nama Srbima, mislim na one koji razmišljaju, a ne na par pajaca iz ambasade.

• Ima li još Degolista i kakv je njihov odnos prema srpskom Kosovu ?

- Degolista je najviše u krugovima vojske, i to u onim krugovima koji su skrajnuti, jer su bili opozicija ratu i bombardovanju Srbije i srpskih teritorija u RS.

Sarkozi je, inače, javno najavio raskid sa „degolističkom paradigmom Francuske“, jer taj patriotizam smatra „arhaičnim“. Ali, zato ne smatra arhaičnim njegov lični patriotizam, kada u sred bliskoistočnog rata putuje u Izrael, stavlja crni kepi na glavu i javno se slika u svojoj prapostojbini. Sve se to odvija pre kampanje u Francuskoj, da bi pokazao koja ga strana „vuče“. Naravno, da mu to niko ne zamera, i da je to njegovo pravo, ako on tako vidi politiku, ali pitanje je zašto on onda Francuzima zamera Degolizam, koji čak ni ne predstavlja etničku odrednicu, već političku i svetsku strategiju?

Ipak, mislim da Francuska, bez obzira na sadašnjeg predsednika, nikada u potpunosti neće prihvatiti „US sliku sveta“. Iako je sve romantično počelo, na žalost, Amerika ništa nije naučila od kipa slobode koji joj je Francuska dala.

• A šta će biti sa Evropskom unijom i kako Francuzi gledaju na EU ?

- Francuska će, po mom mišljenju, ostati relativno svoja, ali u ovoj zemlji neće biti lako. Borba će biti teška sve dok se ne napravi jedna drugačija i velika Evropa u nekoj vrsti kohezije sa Rusijom. Za Francuze, Brisel, naravno, ne predstavlja ništa, to se videlo i po odgovoru na referendumu za loš nacrt evropskog ustava. Francuski nacionalni ljudi nisu protiv Evrope, ali ne žele tu malu briselsku; odnosno američku Evropu, koja se gura i kod nas u Srbiji. De Gol je prvi politički formulisao da Evropa nema smisla ako ne ide do Urala. Ali, u Francuskoj je to mnogo lakše demistifikovati nego u Srbiji, jer su ljudi jako kritični, ne projektuju samo emocije u političare kao mi. Takođe, gotovo sve veće političke figure na francuskoj sceni su protiv produbljivanja odnosa Francuske i Nato, osim Sarkozija, koji bi prihvatio čak i američku komandu i koji se zalaže za slanje francuskih trupa u sve ratove.

• Sarkozi se u dosadašnjim stavovima prema Kosovu i Metohiji nije proslavio kako će to ići dalje ?

- Što se našeg Kosova tiče, stav o njemu je samo dedukcija svega rečenog. Sadašnji predsednik Sarkozi bodri nezavisno Kosovo i to je rekao čak i u jeku kampanje. S druge strane, kada smo od Royalove tražili da u kampanji kaže nešto o Kosovu, ona je u jednoj televizijskoj emisiji izjavila: „da se moraju poštovati obe strane, ali da je to srpska teritorija”.

Jasno je da će u Francuskoj onaj ko bude više držao do odnosa sa Rusijom, imati i stav prema KiM bliži našem srpskom. A jasno je i to da je Sarkozi postavljen, odnosno gurnut u vrh da bi Francusku udaljio od Rusije i vratio „Vašingtonskom sporazumu“.

Ali, nekoliko talasa jake ruske emigracije živi u ovoj zemlji, čak i jedan član iz moje dalje porodice pretka po ocu (ostatak je u Rusiji). Zbog ovih brojnih Rusa, kao i zbog naglog jačanja Rusije, znam unapred da Sarkozi neće uspešno obaviti zadati posao.

Razgovor vodio: urednik sajta „Srpska politika“

Nenad Kosovac

Predhodna strana

Štampa