Predhodna strana

Slobodan Jarčević za „Srpsku politiku“ otvara dilemu da li su Srbi isključivo pravoslavci, ili da srpski narod čine pripadnici pravoslavne, islamske i katoličke vere

Budućnost u boju na Mišaru

Kroz prizmu ove kratke pripovetke o turskom paši koji je duboko prihvatao svoj srpski rod, verujem da je vreme da o svojoj istoriji sudimo pravilno shvatajući da srpski narod čine pripadnici pravoslavne, islamske i katoličke vere.

Jezdi turska ratna konjica Mišarskim poljem. Prvi dan avgusta 1806. Konji su udarali kopitama o zemlju; nervozni su. Jahači su im zatezali uzde. Krotili su ih i dozvoljavali samo umeren kas. Sulejman-paša Skopljak je siguran da će ugušiti srpski ustanak protiv turskog cara i da će Srbijom upravljati paše iz Beograda. On se pomolio Alahu i ushićeno uzviknuo svojim oficirima da će danas, ili najdalje sutra, biti u Beogradu.

U prvim borbenim redovima, Turci su gospodstveni. Ruha skupocenog. To su velikodostojnici Bosne. Iz svih gradova. Opreznost se nije ni podrazumevala. Silna turska vojska iz Bosne je prekrila Mišarsko polje. Nije imala čega da se plaši. Oholost je prevladala. Zapovednik Sulejman-paša Skopljak je uveravao starešine i vojnike da će pobunjeni rajetini u Srbiji biti pregažani i isečeni, a da preživelima neće manjkati kočeva ispod kičme. Ponavljao je: „Srbi će umirati i s jedne i s druge strne puta - od Šapca do Biograda“. Govorio je ikavski, kako to čini i narod tamo gde on ima velika imanja – na Kupresu i oko Bugojna. „A na najvišoj kuli Biograda, roptaće krupni Karađorđe“, kliktao je paša, potomak srpske plemićke loze Jablanovića, čija je grana Kotromanića vladala Bosnom do kobne 1463.

Seča i gaženje Srba je najavljeno turskom artiljerijom. Đulad su upućivana prema srpskom šancu, ali niko od ovih konjanika nije brinuo da li ona razaraju srpski šanac, ili ne. Oholi Turci nisu računali s tim da će išta drugo da se desi osim lakog upada među Srbe i seče.

U srpskim redovima, sve je bilo drukčije. Na miru, i uz budno oko Karađorđa, čeka hiljade momaka. Uzdaju se u svoje topove i puške - na čije će cevi, u to su bili sigurni, Turci neoprezno naleteti. Koliko su turski komandanti zanemarili tako jednostavnu, a za sebe opasnu, sliku bojišta, pokazala je činjenica da nisu pridali nikakav značaj ni svojoj izvidnici. Jedan hrabri turski uhoda je uspeo da se popne, neopažen, na stablo u neposrednoj blizini srpskog šanca. Kad je poginuo, turski komandanti tome nisu pridavali neki značaj. Sreća za Srbe, što turske tobdžije ne shvatiše šta im je uhoda s drveta poručio. Pogodio ga je mladi srpski borac - posred srca, dok je davao znake turskim artiljercima. Srbin je uočio Turčina s belom maramom u krošnji drveta. Pucao je ne tražeći dozvolu od svojih starešina i umalo što ga Karađorđe ne kazni smrću. Prekršio je naredbu da se ne sme čuti pucanj pre Voždovog. No, Karađorđe je, u trenu, shvatio silan značaj ovog prvog pogotka i, pored uzrečice: ''Koje kude, po duši te'', oprostio je dobrom nišandžiji.

Komandant turski, Sulejman-paša Skopljak zaostajao je iza čela i slao je momke do prvih redova da prenesu neku zapovest nestrpljivim pašama i begovima. Zadržao je priličnu meru opreznosti samo za sebe. To mu je bilo u prirodi, bez obzira što je ostale sokolio da se što pre dokopaju srpskih rovova. Nije zazirao od neizvesnosti. Radovao se pobedi i utisku koji će ona ostaviti na sultana i Divan u Carigradu. Uživao je gledajući mnoštvo lepršavih turskih ratnih zastava. Mnoge od njih su Turci proneli kroz bojišta na svim krajevima Carstva, od Moldavije, preko Kavkaza, pa do Egipta i Persije.

Sulejman-paša je bio bez detaljnijeg plana predstojeće bitke. Niži komandanti nisu izdali posebna uputstva svojim potčinjenim vojnicima. Zato bitka i poče nenadno. Jedan mladi Turčin obode konja i pojuri prema srpskom šancu. Turci pogledaše za odvažnim jurišnikom. Na mnogim bojištima su videli kako se, počesto, neznanac pojavi i svojom odvažnošću nagovesti pobedu Alaha i Sultana. U većini slučajeva, ovakav junak je to plaćao svojom glavom. Ovog puta im se učini da ne treba zaostajati za njim i da ničija glava, pred slabim protivnikom, neće biti u opasnosti. Mnogi, takođe, obodoše konje, pa nadadoše za njim, bez prethodnog naređenja Sulejman-paše Skopljaka. Najbrži konji brzo donesoše Turke na odstojanje koje je Karađorđe obeležio za liniju preko koje neprijatelj nije smeo preći. Opali prvi sa svog visokopostavljenog naslona. Uslediše puščana zrna iz srpskog šanca. Kao kišne kapi na vetru, zasuše prsa nesmotrenog mladića i glavu njegovog konja. Silni parip se izvi na zadnje noge i pade pobočno. Jahač ne dočeka zemlju živ. Iza njega se proredi turski konjički buljuk. Zanjištaše konji, kao da su iskrsli pred utvare vodeničke, pa svi, i ranjeni i neokrnjeni kuršumima srpskim, s jahčima i bez njih, s povređenim i čitavim gospodarima; po komandi ili bez nje, zasukaše na bočnu stranu, ili okrenuše nazad. Srpski topovi zaoraše travnatu površinu, na kojoj se vrteo buljuk Turaka na konjima. Turci se zbuniše; mnogima sablje ispadoše iz ruku. Trenutna zaprepašćenost im oduze nadu da će pogaziti ušančene rajine buntovnike. Ne nađoše snage da zaustave pomahnitale konje i da pomognu rođacima, prijateljima i komšijama - ječevšim na livadi. Ostaviše i njih i ovaj deo opasnog bojnog polja, pa nadadoše nazad.

Sinan-paša se moljaše Bogu i Svetom Savi. Široko se osmehnu unezverenim turskim konjanicima ispred sebe. Prema njemu, proređena konjica grabi, beži, a iza nje se kovitla prašina. Snažne kopite uhranjenih turskih konja, kao varnice iz kamena, izgone zemljani prah ispod mišarske trave.

U srpskim rovovima radost. Momci se grle. Turci su izmakli ispod puškometa. Karađorđe oseća da je celo Mišarsko polje njegovo. Kao njiva osvojena plugom. Siguran je da mu je sudbina podarila pobedu. Ne onakve kakve je postizao u srpskim bunama i austrijsko-turskom ratu od 1786. do 1790. Ova današnja, na polju Mišaru, je sudbina Srbije. Iskovaće srpsku krunu za obnovljeno carstvo Nemanjića, predosećao je. U mislima, nije bilo mesta za neke druge nagoveštaje.

''Koje kude, po duši vas'', rekao je sebi najbližima, ''ovo će biti tursko Kosovo polje''.

Više nije mislio ni šta će Turci uraditi, ni šta on treba da zapoveda. Ushićenje ga je obuzelo. Nikad nije bio radosniji. Užurbanim koracima, obišao je šanac, s jednog na drugi kraj. Stezao je ruke poznanicima, ostale je tapšao i mahao im rukom. Kad su videli tako veselog i samouverenog komandanta, poveća im se samopouzdanje. Mnogi predložiše da iziđu i da jurišaju u Turke. Karađorđe ih je umirivao i to ga ohladi. Shvati da predstoji i teži okršaj s Turcima. Presabra se. Pogleda niz polje. Turci su daleko. Primeti da se grupišu i da okreću konje prema šancu.

Boj na Mišaru - slika Afanasij Šeloumov

U turskoj vojsci se, slično Karađorđu, radovao Sinan-paša Sirčić, gospodar Foče. Strahovit uzmak turskih konjanika pred prvim plotunima srpskih pušaka i zaprepašćenje u njihovim očima odavali su strah. Strah koji ne iščezava. Nagoveštavao je turski poraz. Taj kobni osećaj kod vojnika, znao je, neće izlečiti ni poslovična veština u komandovanju Sulejman-paše Skopljaka. Turski poraz je neizbežan.

Dok su se Fočaci tiskali oko njega i sklanjali ispred lavine konja s jahačima i bez njih, što su grabili iz pravca srpskog šanca prema začelju turske ordije, Sinan-paša Sirčić se savlađivao da mu čelo i lice ne obasja radost - što su Srbi ovako uspešno razbili više nego odvažan turski konjički juriš. Noćas se molio Bogu i pravoslavnim svecima da se nešto ovako desi na Mišaru. Slike srpskih svetaca su mu sada titrale ispred očiju i, neuobičajeno za njihov svetački izgled, lica su im bila prelivena radošću. Među njima su i sveti Nemanjići, tako često slikani u crkvama oko Foče - za čiju gradnju je, neštedimice, davao novac.

Da nije iz jedne od najuglednijih porodica i da nije bio na glasu kao junak i čestit čovek, davno bi ga spletke u Travniku, Sarajevu i Carigradu odvele pod sultanov svileni gajtan. Njegova dobrota prema srpskoj raji i trud da u svakom većem selu podigne pravoslavni hram, jesu s podozrenjem posmatrani u krugovima turskih velikodostojnika u Bosni, ali se na podozrenju sve i završavalo. Po koji turski skorojević je besneo i pretio paši, ali ne na važnim mestima i ratnim sastancima. Među njima je bio i Kulin-kapetan, danas komandant konjice na Mišaru. Na jučerašnjem savetovanju je goreo od želje da prebaci paši Sirčiću da se, tokom ovog vojnog pohoda, ne trudi - kao što je to činio na drugim ratištima, ali se nije usudio. Jedino je siktao na Srbe, pretio im, a time se dodvoravao Sulejman-paši Skopljaku i, uvijeno, prebacivao Sinan-paši Sirčiću na njegovom blagom stavu prema Srbima.

Oko paše Sirčića se uskomešala turska konjica. U jednoj gomili je jahao i Kulin-kapetan. Bio je obučen u najskupoceniju odeću. S isukanom sabljom, urlao je da se stane, da se ne beži, da se pokupe ranjenici... Oni koji su bežali to nisu čuli. Sirčić je dao znak rukom svojim momcima da krenu za razbijenom Kulinovom grupom. Nisu svi Turci učestvovali u jurišu na srpski šanac. Do mnogih nisu ni dobacili srpski kuršumi, ni srpski topovi. Komandna grupa, sa Sulejman-pašom Skopljakom, je osvestila izbezuljene konjanike. Na znak komandatove ruke, prvi redovi begunaca su umirili konje i stali. Panika ih je polako napustala. Pred pašom i drugim velikodostojnicima su se posramili, pa su počeli da se okreću i da umiruju one koji su tek pristizali; skakali su s konja pomagali ranjenicima i hvatali konje bez jahača.

Sulejman-paša Skopljak je bio miran. Obuhvatio je pogledom Mišarsko polje i brojnu tursku vojsku. Shvatio je da su gubici manji, nego što to pokazuje prisutna izbezumljenost vojnika. Kao da su od šejtena bežali, i oni i konji.

Zapovedio je da konjanici sjašu i da mu priđu svi komandanti.

Izložio je prilike na bojištu onako kako je to učinio i prethodnog dana. Opet je naglasio da su Srbi malobrojni i da neće dati duži otpor, bez obzira kako su se učvrstili u šancu. Zapovedio je da okršaj počne pažljivije – da se napadne s tri strane, odmah posle topovskih plotuna po šancu. Raspored u centru i na krilima nije menjao, samo ja zapovedio da udar na šanac izvrše istovremeno. Ne, kao malopre, kad je centar, bez dogovora s krilima, samoubilački naleteo na napunjene srpske puške i topove.

Turska konjica se postroji. Krila i centar krenuše dogovorenim pravcima. Konji se više nisu otimali jahačima kao u prvom jurišu. I oni su naučili lekciju. Sinan-paša Sirčić se blago osmehnu. Na kratkom savetovanju je uočio strahovit propust Sulejman-paše Skopljaka. Neoprostiv ni janičarskom polazniku u carigradskoj vojnoj školi. Skopljak je imao podatke o brojnoj srpskoj konjici, ali s njom uopšte nije računao. Da li je Skopljak bio ponesen zaključkom da će brzo i lako slomiti Karađorđev otpor, pa je zaključio da je bez značaja prisustvo srpske konjice na bojištu, ili je u svemu bila samo Božija volja, Sirčić nije znao. Ali, nije želeo da ga podseti na ovaj propust. A kad je shvatio da Sulejman-paša Skopljak nije predvideo ni tursku rezervu, bio je siguran da će Srbi pobediti. Tome se radovao, ali ga je obuzela i briga za rođake, prijatelje i poznanike u turskoj vojsci, koje će, danas, smeteni Skopljak i brzopleti Kulin-kapetan poslati na klanicu. Sve ovo ga, kao često puta dosada, nosilo u neko neodređeno vreme u budućnosti, kad će vaskrsnuti srpska država u Šumadiji, Mačvi, na Kosovu i u Bosni i kad će Srbi, i pravoslavni i muslimani, biti jedan narod, kao što su bili pre turske pošasti na Balkanu. Vrata za vaskrs države Nemanjića bila su na Mišaru. Radi ovakvog cilja, odbacio je svaku pomisao da bi trebalo želeti neki drugi ishod na bojištu. Pomolio se Bogu u sebi – da mu rođaci, prijatelji i poznanici oproste za svoje moguće stradanje, na ovom turskom Kosovu.

Karađorđe je osmotrio Mišarsko polje i video da se Turci vraćaju. Postupio je mudrije od svog protivnike Sulejman-paše. Sedam hiljada svojih vojnika je stavio pod komandu četiri vojvode, a svaki od njih je obezbedio sopstvenu rezervu. Karađorđe je zadržao deo vojske pod svojom komandom i ona je činila zajedničku rezervu. Računao je s tim da na svakom delu bojišta neće biti istovetan pritisak na šanac i da će negde Turci pokleknuti, a negde imati više hrabrosti i više ratne sreće. Zato je dogovorio s vojvodama brzu pomoć tamo gde bude šanac najugroženiji.

Dve hiljade konjanika je čekalo u šumi i bio je siguran da ih Turci nisu otkrili. Komandanti su Luka Lazarević i prota Matija Nenadović. Računao je s njihovim iznenadnim udarom u bok turske konjice i bio je uveren da to četrdeset hiljada turskih vojnika neće izdržati. Posebno zato što će uslediti juriš srpske pešadije iz šanca.

Turci su opreznije napali, nego prvi put. Ali, opet su pred šancem bili u gomilama. Kad su se primakli na domet pušaka, Karađorđe je opalio prvi. Kao da se prolomilo nebo. Ubitačnom plotunu iz hiljade pušaka, pridružili su se i gromovi iz tri srpska topa. Turci se nisu uspaničili kao pri prvom jurišu, mada ih je, ovog puta, više pogođeno. Metež je nastao, ali panike nije bilo. Sređivali su borbene poretke i opet jurišali prema šancu. Pucali su i dojahivali do ivica, pokušavajući da sabljama zapodenu boj. Bilo je opasno po srpsku odbranu, pa je iznenadni juriš srpske konjice spasio branioce oko Karađorđa. Napali su turski desni bok i to ne bi tako zabrinulo turske vojskovođe da se deo srpske konjice nije pojavio i u pozadini neprijatelja, tamo gde joj nisu bilo daleko Sulejman-paša i ostali turski komandanti. Luka Lazarević je učinio najbolji mogući korak kad je svojih dve hiljade momaka poslao da udare na dva mesta. Turci se nisu brzo pribrali, niti su mogli da tačno procene pravce udara srpskih konjanika. Sulejman-paša je naredio povlačenje od šanca, da bi odagnao s ratišta drske Srbe na konjima i da bi se, treći put, obrušio na šanac, verujući da će ovog puta uspeti da ga pregazi.

Mada je to planirao, Karađorđe, pri drugom povlačenju Turaka od šanca, nije naredio pešadijski juriš na Turke. Video je da turski gubici nisu, ni ovog puta, veliki i da bi bilo suludo uleteti među toliko brojnijeg neprijatelja. Sreća, srpski konjanici su pretrpeli beznačajne gubitke i uspeli su da se odlepe od Turaka. Opet ne računajući ozbiljno s opasnošću od srpske konjice, Turci napadaju šanac, treći put. Pri najnovijem jurišu, gine mnogo Turaka. Srpska konjica se opet umešala u boj i ponovo napala tursko desno krilo. Turski gubici se povećavaju. Srbi u šancu već znaju svaki turski korak. Prošao ih je strah i nišane mirno. Turke već hvata panika, a konji im postaju neposlušni i propinju se.

Konji lakše shvataju uzaludnost juriša na šanac, nego ljudi na njima. Karađorđe uočava da je vreme za opšti obračun. Naređuje da se šanac napusti i da svi jurišaju na Turke. Uz gromoglasno ''ura'', Srbi uleću među turske konjanike. Grme puške i kubure; sablje i jatagani zveče i sevaju. Turske zastave padaju, konji ih gaze, srpski ustanici kupe. Kao po komandi, mada je nije bilo, svi Turci okreću konje i beže. Svako svojim pravcem, uglavnom nasumice. Jedni prema Savi, drugi prema Drini.

            ...Otac jedan, jedna mati,

Sad vidi koliko je pesnik Hevaji bio u pravu, jer se Srbi ovako paski kolju na svojoj zemlji, na svom Mišarskom polju. A da bi to činili, ovi (kojima i sam pripada) zovu se Turcima – ne poslušaše Hevajija da je jedna mati i jedan otac i onima u šancu i onima što jurišaju na šanac.

Možda neće biti ovi drugi Turci u nekom neodređenom budućem vremenu. A možda i u bliskom, jer Karađorđe je danas udario temelje srpskoj državi. Tome se raduju i sveti Nemanjići, koje su naslikali najbolji majstori u crkvi Svetog Đorđa, nedaleko od Foče, po naredbi Sinan-paše i za njegov novac. Osmeh mu pobedi bol u grudima i brigu za bližnjima.

Sveci i osmeh su bili poslednje što je Sinan-paša Sirčić osetio u zemaljskom životu.

Ostalo je zapisano da je izginuo cvet bosanskih muslimana na Mišaru 1806. godine, a među njima i Sinan-paša Sirčić, Fočak - poreklom od ugledne srpske plemićke porodice iz srpske srednjevekovne Bosne.

Grupu begunaca s Kulin-kapetanom, presreli su Stojan Čupić i mladi vojvoda pocerski Miloš Stojićević. Samo su dva Turčina preživela (dva crna gavrana), a odelo i skupocenu sablju Kulin-kapetana, zaplenio je Miloš Stojićević.

S malo vojnika i begova, preživeo je ovaj strašni boj i Sulejman-paša Skopljak. Njegov sin Miralem i još tri člana pašine porodice su ostavili kosti na Mišaru.

Šezdesetčetiri godine posle boja na Mišaru, rodio se potomak Sulejman-paše Skopljaka – Omer-beg Sulejmanpašić. Kad je odrastao, dodao je svom muslimanskom prezimenu i ono srpsko – plemićko: Despotović. Poput Sinan-paše Sirčića, Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović će pozivati muslimane svog bosanskog zavičaja da se osveste i da shvate da su Srbi. Književnik Jovo Bajić će ovako opisati rodoljubivo pregalaštvo ovog potomka paše Skopljaka:

U poimanju Srpstva, Omer-beg je otišao dalje i od Njegoša, dajući mu, u neku ruku, čak i kosmičke razmere. Srpstvo je za njega nešto veliko i sveto, kao nebo pod kojim se klanja. U tom pojmu sadrži se i celokupna prošlost srpskog naroda, njegova istorija, njegovi junaci. Na istorijskoj pozornici ispod nebeske kapa, marširaju ratnici sa sjajnim kalpacima, na kojima se viju perjanice, a barjaktare po plećima biju zlatne kite. Ta budućnost, izaziva ganuće koje prati suza „ljubavi i krvi“. Možda bi se ceo njegov pesnički zavet mogao naznačiti u jednoj strofi njegove najpoznatije pesme Srpstvu:

Autor:  Slobodan Jarčević

  Štampa