SRPSKA POLITIKA

Intervju general-pukovnika Leonida Grigorjeviča Ivašova “Nezavisimoj gazeti”

Zašto smo izdali Srbe

Izdali smo Srbe, a kad smo izdali narod koji nam je i po duhu i po veri blizak, ko će nam sad poverovati da nećemo izdati Arape, ili ma koga bilo? Izgubili smo obraz, prestali su da nas poštuju.

“Da su Srbi zaokrenuli na jug, natovci bi

Sve do sad sahranjivali svoje mrtve vojnike!”

• LEONIDE GRIGORJEVIČU, kako ocenjujete odluku o povlačenju ruskog vojnog kontingenta sa Balkana i kakve su geopolitičke posledice tog koraka za Rusiju?

- Takva odluka, ne zamerite, predstavlja još jednu glupost geopolitičkih razmera. Strateški interesi Rusije na Balkanu postoje već ne jedno stoleće (stolećima), a nisu nestali ni danas. Na žalost, na vlasti praktično nije ostalo ljudi sposobnih da strateški i vide te interese, izračunavaju posledice desetinama godina unapred.

A zato se stvar često svodi na čisto knjigovodstveno duguje-potražuje, kada se sasvim ozbiljno prebrojava koliko se može kupiti obojaka za vojnike za istih tih (dotičnih) 25 miliona dolara. No, zar treba dokazivati da ta pitanja leže u sasvim različitim ravnima, i da ljudi ovlašćeni za donošenje strateških odluka moraju misliti upravo strateški. A mi smo zbog trenutno vladajuće knjigovodstvene, utilitarno-pragmatične logike napustili Lurdes, ostavili Kamranj... Ali, recite - da li je armija zbog toga postala borbeno sposobnija ili makar bogatija? Jesu li vojnici i oficiri počeli da bolje žive? Avaj.

Isti takvi biće i rezultati odlaska sa Balkana. Međutim, da su spoljnopolitički resor, strukture sile i biznis maksimalno iskoristili potencijal koji su naši desantnici stvorili u tom regionu, to bi se preokrenulo (pretvorilo), uveren sam, u milijarde dolara ekonomske koristi. Jer, prvi put za mnogo godina momci-desantnici su, izvršivši skok u Prištinu u doba sramotnog rata NATO protiv Jugoslavije, obnovili u onom delu svetske zajednice koja ne želi da živi po zapovesti iz Vašingtona, veru u Rusiju. Nju je samo trebalo još ovaplotiti (pretočiti) u konkretne političke i ekonomske projekte.

Balkan je strateški važna raskrsnica svetskih komunikacija, i onaj ko učestvuje u kontroli nad njom, utiče na situaciju, u najmanju ruku u Evropi. S odlaskom ruskih mirovnjaka sa Balkana ozbiljno su pogoršane pozicije “Lukojla”, ”Gazproma” i drugih ruskih biznis-igrača. Slabe i naše vojno-strateške pozicije u Evropi i konkretno na Sredozemnom moru. Čak i snažnoj velesili, kakvom svi mi želimo da vidimo Rusiju, biće potom teško, ako ne i sasvim nemoguće da ih povrati.

• Dok ste bili načelnik Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane RF, bili ste neposredni učesnik događaja vezanih za uvođenje ruskog bataljona na Kosovo. Kada se to zbilo, mnogima se zaista učinilo da Rusija podiže glavu, da kao i ranije poseduje autoritet i uticaj na svetskoj areni. Oživela je nada da je naša armija ne samo živa, nego i sposobna za odlučne akcije. Ispričajte podrobnije o tim događajima.

- Pred uvođenje našeg desantnog bataljona blok NATO je dospeo u složenu i nezavidnu situaciju. U Evropi je započelo previranje (komešanje, nemir) zbog agresije na suverenu Jugoslaviju, javnost je vršila izuzetno snažan pritisak na vlade, a u sredstvima javnog informisanja je narastala bujica podataka o tome da je taj rat nečovečan. Počeli su da se probijaju izveštaji o gubicima, a u Nemačkoj je opozicija (HDS/HSS) čak postavila pitanje prestanka finansiranja učešća zemlje u toj avanturi. Rečju, sve je postajalo nepovoljno po NATO.

U tim uslovima Rusija je dobila šansu da postane centralni igrač u regulisanju jugoslovenske krize. Evropljani su, pa čak i Amerikanci, s nadom gledali u nas, smatrajući da će Rusija moći da razdvoji strane-učesnice u sukobu. Mi smo stalno pregovarali s Amerikancima, a sem toga nezvanično bili u tesnoj vezi s ministarstvima odbrane Nemačke, Grčke, Švedske i Finske.

Uspeli smo da od Amerikanaca izborimo (postignemo, dobijemo) mnogo toga. Na pregovorima s delegacijom SAD na čijem čelu je bio general Foglison (posrednici su bili Finci, koji su odigrali pozitivnu ulogu), bilo je odlučeno da će se “bezbedonosno prisustvo” - takav naziv je nosila posleratna operacija na Kosovu - sprovoditi (izvesti, ostvarivati) na sledeći način. Snage koje su učestvovale u ratu protiv Jugoslavije, razmestiće se duž granice Kosova s Albanijom i Makedonijom. Njima je određen koridor od najviše 50 kilometara. Te snage je trebalo da blokiraju granicu između Albanije i Makedonije i SRJ u cilju filtracije izbeglica, sprečavanja prodora ekstremista. Na preostaloj teritoriji savezne Jugoslavije je trebalo da se razmeste jedinice neutralnih država i zemalja NATO koje nisu aktivno učestvovale u agresiji. Mi smo po tom pitanju radili s Ukrajinom i drugim zemljama ZND, s islamskim državama.

Rusija je postigla da bezbednosne snage Jugoslavije samo delimično povuku svoje jedinice, mi smo govorili - najviše 50%, a Amerikanci - najmanje 50%. Amerikanci su molili da i u drugim, nenatovskim sektorima budu njihove jedinice. Mi smo se s tim složili, dali saglasnost za prisustvo medicinskih, kao i inženjerskih jedinica za obnovu srušenih mostova i komunikacija. Rečju, “lopta” je bila sasvim na našoj strani, natovci su se, premda i sporo, ali (ipak) priklanjali našem stavu.

• Očigledna je uloga vojnih diplomata u procesu regulisanja prilika na Kosovu. Međutim, po nalogu predsednika zemlje, glavna violina na pregovorima pripadala je Viktoru Černomirdinu. Poznato je da ste sa njim imali nesuglasice. Šta je bilo razlog i u čemu su se te nesuglasice ispoljavale?

- Krajem maja 1999. godine je održan završni sastanak delegacija zainteresovanih strana u Kelnu. Na njemu su učestvovali Viktor Černomirdin, predsednik Finske Ahtisari i prvi zamenik državnog sekretara SAD Strob Talbot. U svakoj su delegaciji bili vojni predstavnici. U ime Ministarstva odbrane RF smo na uporno traženje maršala Igora Sergejeva u sastav delegacije bili uključeni ja i general Viktor Zavarzin, naš predstavnik u Savetu “Rusija-NATO”. Što se tiče MIP RF, smatram da je ono unekoliko umanjilo svoje učešće u procesu pregovora, poslavši samo jednog, i to još trećerazrednog diplomatu Ivanovskog koji pri tom uopšte nije bio naklonjen Srbima.

Kada sam izvestio Černomirdina da smo za sedam najvažnijih tačaka ugovora od Amerikanaca dobili saglasnost, on je rekao Ivanovskom:

- Vidiš koliko su vojni predstavnici daleko uznapredovali?

To je bilo uveče, a sutradan ujutru je tokom pregovora Černomirdin počeo da se neshvatljivo ponaša. Talbot je iznenada predložio vraćanje na dokument u kome smo već bili usaglasili veći deo, izuzev nekoliko pitanja. Prigovorio sam:

- Zašto da se vraćamo kad smo se već oko mnogo toga dogovorili i utvrdili (fiksirali) dogovoreno?

Međutim, čudno, Černomirdin je podržao suprotnu stranu i počeo da insistira da se vratimo na američki nacrt. Objavljena je pauza. Viktor Stepanovič izjavljuje: kao, neka se Amerikanci razotkriju, sve iznesu, mi ćemo sve razmotriti i onda ćemo se dohvatiti.

- Zašto, kada je njihov stav sasvim jasan? Ta on je iznet u njihovom nacrtu završnog dokumenta.

- Pa, već sam obećao...

Onda sam ga oštro upozorio da ne možemo dozvoliti nikakve izmene razmotrenog dokumenta zato što sam već referisao ministru odbrane, a ministar - predsedniku. Ja imam odgovarajuću direktivu ministra odbrane, a Viktor Stepanovič - istovetnu direktivu šefa države.

On je, namrštivši se, upitao:

- A što se ti obraćaš mimo mene?

Šta to znači - mimo mene? Na to sam odgovorio da sam potčinjen ministru odbrane zemlje, njemu referišem, od njega dobijam direktive i naloge.

Opet smo počeli da radimo s dokumentom. Talbot uporno gura svoju varijantu, Černomirdin se po većini tačaka ne protivi. Ahtisari je neutralan. Kada bih prigovarao da smo to pitanje već nedvosmisleno rešili, Strob Talbot bi počinjao da insistira na novom razmatranju. Situacija je postala neshvatljiva. Uz to sam zapazio da je tokom pregovora čovek iz Černomirdinovog okruženja njemu poluglasno (šapatom) govorio nešto o rejtingu.

Međutim, prepuštanje pozicija je nastavljeno. Ja nisam izdržao i kažem:

- Viktore Stepanoviču, hajde da odletimo u Moskvu. Mi imamo predsednikovu direktivu, a vi nemate prava da je menjate.

A on samo ponavlja:

- Nek Amerikanci sve iznesu, a mi ćemo se onda okupiti i doneti odluku. A ja sam predsedniku već referisao.

General Zavarzin i ja smo se naoštrili na ozbiljnu diskusiju sa šefom delegacije i odlučili da ćemo u slučaju prepuštanja pozicija zahtevati vraćanje u Moskvu. Ali, iznenada, kada je Talbot već stigao do kraja teksta, koji je u to vreme prestavljao, u suštini, čisto američku varijantu, Černomirdin je izjavio:

- Poštovani predsedniče Ahtisari, poštovani Strobe Talbotu, ruska delegacija se slaže s dokumentom koji ste predstavili.

Zavarzin i ja smo bili prosto zgranuti takvim preokretom. Ustao sam i izjavio da to nije dokument, već ultimatum američke strane, da vojni deo ruske delegacije neće učestvovati ne samo u njegovom potpisivanju, nego ni u razmatranju i da mi napuštamo taj skup.

Černomirdin je viknuo za mnom:

- Vaš potpis tu nije ni potreban.

Dakle (Prema tome), kao rezultat Černomirdinove izdaje (ne mogu to drugačije nazvati) bio je prihvaćen američki dokument, i to onda kada je Rusija igrala glavnu ulogu u pregovorima, i kada su se svi uzdali u njenu snagu i čvrstinu (nepokolebljivost, istrajnost)!

I Srbi su se držali zato što je Moskva bila na njihovoj strani. Uspostavljala se izvesna ravnoteža. S jedne strane - NATO, moćna vojna mašinerija zapala u politički ćorsokak (bezizlaz). S druge strane - Rusija, Srbija i mnoge zemlje sveta, uključujući Kinu. Na Rusiju je čitav svet gledao s nadom. I posle onoga što je učinio Černomirdin, u kakvu je situaciju dospela naša zemlja? U trenu smo postali niko, srozali se na trećerazrednu ulogu. Izdali smo Srbe, a kad smo izdali narod koji nam je i po duhu i po veri blizak, ko će nam sad poverovati da nećemo izdati Arape, ili ma koga bilo? Izgubili smo obraz, prestali su da nas poštuju.

Pojedini kažu: zato smo, kao, sa Zapadom uspostavili odnose, ekonomske veze i ostalo. Sasvim odgovorno kažem da nije tako. Prestali su da nas poštuju kao partnere, stekli smo reputaciju koja više dolikuje uličarki nego li državi koja želi da je smatraju velesilom. I u strateškom pogledu smo izgubili izuzetno važan mostobran (odskočnu dasku-?).

Da bi se stvar nekako popravila, trebalo je nešto učiniti, ali šta?

• I kako su se događaji dalje odvijali?

- Kasnije se u Kelnu okupila “osmorka” za izradu rezolucije br. 1244. Ministar inostranih poslova Igor Ivanov se vrlo čvrsto držao. Tamo je bilo svakojakih stvari... Na primer, Madlen Olbrajt je uporno cedila partnere u pregovorima. Već je bilo jedanaest uveče, a ona kaže:

- Igore, mi nećemo otići dok se ne dogovorimo.

Ivanov ustaje, uzima akten-tašnu i izjavljuje:

- Želim vam uspeha.

I čitava ruska delegacija odlazi.

Rezolucija Saveta bezbednosti br. 1244 je manje-više ispravila situaciju. Međutim, ipak smo mi ispadali iz procesa regulisanja stanja na Kosovu. Ja sam se 9. juna sastao sa generalom Foglisonom koji je zajedno sa Talbotom stigao u Moskvu. Tokom sastanka sam mu rekao, kao da se ništa nije desilo:

- Usaglasili smo sedam tačaka, sad idemo dalje.

- Ne, gospodine generale - čuo sam odgovor - situacija se kardinalno izmenila, mi imamo svoj predlog za Rusiju.

- Kakav?

- Dozvoljavamo vam da s jednim bataljonom učestvujete u američkom sektoru.

Ruska delegacija je, prirodno, odbila da pitanje razmatra u takvoj postavci, pošto je ona protivrečila rezoluciji SB. Posle pauze Amerikanci kažu:

- Imamo drugi predlog. Predlažemo vam da sa dva bataljona budete u mobilnoj rezervi generala Džeksona.

Onda ja uzimam reč:

- Vi niste proučili rezoluciju Saveta bezbednosti OUN. A tamo je rečeno da članice OUN i međunarodne organizacije obavljaju (sprovode) bezbednosno prisustvo u Jugoslaviji. E pa, nema NATO, već mi, kao stalni član Saveta bezbednosti, prioritetno pravo na to prisustvo.

- Šta to imate u vidu?

- Imam u vidu tačno izvršavanje rezolucije br. 1244.

Pregovori su bili prekinuti. Mi smo sa kolegama iz MIP-a počeli da pripremamo izveštaj za Borisa Jeljcina o tome da pokušavaju da nas izbace iz balkanskog procesa i da treba predvideti mogućnost uvođenja naših jedinica istovremeno s Amerikancima. Zamenik ministra inostranih poslova je parafirao, referisano je Igoru Ivanovu, i Ministar odbrane Igor Sergejev je krenuo s tom beleškom kod Jeljcina. Kroz sat i po se maršal Sergejev vratio i odmah mi telefonirao. Po njegovom bodrom glasu sam shvatio da je sve u redu. I stvarno, predsednik je odobrio naše zaključke i predloge.

Bataljon ruske brigade u Bosni je po naredbi Moskve krenuo na Kosovo. To za natovce nije bilo neočekivano, pošto je komandant brigade na predviđeni način obavestio komandanta divizije “Sever” - američkog generala. Trebalo je da mi uđemo istovremeno s NATO, ali su natovci stalno pokušavali da nas prevare.

Po završetku pregovora u Moskvi, ne dogovorivši se ni o čemu, američka delegacija na čelu sa Talbotom odletela je u Vašington. Međutim, tokom leta iznad Evrope avion je dobio naredbu da se vrati u Moskvu, okuje (parališe) pregovaračkim procesom vojno-političko rukovodstvo Rusije i, štono kažu, kradom obezbedi (postigne) da nas natovske jedinice preduhitre ulaskom (prilikom ulaska) na Kosovo.

Ministar inostranih poslova Ivanov je kasno uveče doveo čitav tim Stroba Talbota u Ministarstvo odbrane RF. Potonji je zahtevao (upravo tako!) da pregovore sa njim vode ministar odbrane, ministar inostranih poslova, načelnik Generalštaba i drugi visoki vojni zvaničnici. Zapravo nikakvih pregovora nije ni bilo. Talbot je prosto, krišom pogledajući na sat, vodio lagani (polagani, spori) otmeni razgovor.

A na pitanja Ivanova i Sergejeva kada se planira uvođenje jedinica NATO na Kosovo, Amerikanci su kao iz puške odgovarali - najranije kroz 24 sata. Pri tom su se generali pravili da razgovaraju preko mobilnog sa Pentagonom i potvrđivali ono što je Talbot rekao: da, kroz 24 sata. Međutim, ruska vojna obaveštajna služba je jasno referisala o tome da je pokret natovskih jedinica započeo. Uskoro je ruskim ministrima postalo jasno da se vreme isprazno provodi (da se samo presipa iz šupljeg u prazno) i oni su napustili Amerikance, ali su ovi odbili da odu iz Ministarstva odbrane.

Situacija u kabinetu ministra odbrane RF se usijavala. Stalno su stizale vesti o napredovanju natovaca i našeg bataljona kome je kod Beograda bio na čelu general-lajtnant Zavarzin. Čim su prve (isturene) jedinice NATO presekle (prešle) granicu Makedonije i Kosova, naš je bataljon u skladu s planom prešao (presekao) administrativnu granicu Srbije s Kosovom i ustremio se (jurnuo) ka Prištini. Viktor Zavarzin je povremeno referisao o kretanju bataljona.

Šef MIP-a Igor Ivanov, koji se nalazio u kabinetu ministra odbrane, pokušavao je da zadrži uvođenje ruskih jedinica na Kosovo. Možemo ga i razumeti: pribojavao se mogućeg sukoba sa natovcima. Ali, postojala je predsednikova odluka, postojale su naredba ministra odbrane i direktiva Generalštaba. I postojala je objektivna nasušna potreba da se Rusiji vrati uloga igrača u svetskoj politici.

Situacija je postajala izuzetno složena. Ministra odbrane Igora Sergejeva je i tada, i pre toga, još na stupnju rešavanja pitanja, takođe najviše brinulo: da ne udare natovci po nama? Mi smo navodili argumente u korist toga da oni neće udariti bez odluke Saveta NATO. A da takve odluke ne bi bilo, trebalo je raditi s pojedinim članicama NATO. Pa čak i ako donesu odluku da udare, preostajalo nam je vreme za reagovanje. Ubeđivali smo ga da postoji još i varijanta: mi letimo u Beograd (vrlo dobro sam znao raspoloženje srpskih vojnih lica: bili su spremni da zaokrenu vojsku u južnom smeru) i natovci će se naći pred pretnjom kopnene operacije koje su se strašno plašili. Taj je argument bio presudan.

A raspoloženje Srba je bilo ratoborno (borbeno). Da su osetili da im je iza leđa Rusija, bili bi spremni za sve.

•

Uzgred, a kako su Srbi reagovali na rezultate pregovora?

- Kada je Černomirdin predao Amerikancima pregovore, srpski generali su mi bukvalno sa suzama u očima govorili: “Ta mi nismo izgubili, zašto se moramo povući i kapitulirati?”

Da su Jugosloveni krenuli na jug, natovci bi sve dosad sahranjivali svoje vojnike, zato što su Srbi - hrabri i srčani ratnici. Natovci su bombardovali, bombardovali, a Jugoslovenska armija je ostala praktično sasvim netaknuta.

No, vratimo se skoku na Prištinu. Talbot je još u zgradi Ministarstva odbrane RF dobio vest o tome da CNN prikazuje ulazak ruskog bataljona u Prištinu i zahtevao od Igora Ivanova objašnjenje.

Međutim, stvar je već bila učinjena. Naš bataljon je ušao u Slatinu, zauzeo kružnu odbranu, pripremio se za borbu. Ka istom rejonu se kretala engleska brigada. General Zavarzin mi je iznenada referisao da mu Englezi predlažu sastanak. Ja sam, sa svoje strane, referisao maršalu Sergejevu, dobio saglasnost i dao Zavarzinu zadatak:

- Sastani se, ali na svojoj teritoriji, Engleza ne sme biti više od petorice, da se ne dozvoli čak ni senka provokacije ili nečeg sličnog. Po završetku sastanka referiši.

Vreme prolazi, Zavarzin ćuti. A potom referiše:

- Normalni ljudi, brinu ih mere bezbednosti. Komandant brigade i još njih petorica - njegovi zamenici, mole da prenoće kod nas. Njihovo osoblje (vojska) su sve sami Nepalci, Englezi su digli ruke od njih i brinu za sebe. Šta da radimo?

Završilo se tako što su Englezi prvu noć proveli na položaju našeg bataljona, i to je bio prvi, ali izuzetno važan korak za potonje sadejstvo.

• Kakav je, po vama, značaj prištinskog skoka naših desantnika?

- Ne sumnjam da će prodor naših momaka ući u istoriju. Mi smo zauzeli ključni objekat na Kosovu. Čitavom smo svetu pokazali da mi, Rusi, bez obzira na sve, čak i u beznadežnim situacijama ostajemo ono što smo. A o našim vojnicima ću reći da su bili nekako nadahnuti, kao zasenjeni (zaklonjeni) likovima ruskih vitezova. Njima se treba ponositi!

Pa i narod je, mislim, likovao: to je bio najsnažniji duševni potres (provala) pozitivnih emocija u ruskom društvu za sve vreme zastoja i reformi. Posle ponižavajućih desetleća, Rusija je mogla da se sobom ponosi. Njen međunarodni ugled je tih dana skočio neviđeno visoko, geopolitička situacija je počela da se menja u korist pristalica SRJ i Rusije, a ne NATO.

Tekst preuzet iz lista “Nezavisna gazeta”

Za Srpsku politiku preveo Ivan Rosičkov

Predhodna strana

Štampa