SRPSKA POLITIKA

Književnik: VITOMIR PUŠIĆ

Književnik Vitomir Pušonjić za „Srpsku politiku“ o sukobu Jovanović – Mišković uz pitanje kako se Amerika tek sad setila Miškovićevih lopovluka, korupcije….

Mišković kao „tehnološki višak“ NSP

Mišković koji je na hiljade nesrećnika učinio ''tehnološkim viškom'' u svojoj zemlji i sam je postao neka vrsta ''tehnološkog viška'' u globalnom sistemu poslovanja NSP. Zato je američki dežurni ker Jovanović preteći zalajao, jer bilo kakva samostalna i nezavisna veličina na Balkanu ugrožava „svetski mir i poredak“.

Iako preko svojih predstavnika izabranih demokratskim tajnim glasanjem, narod upravlja Državom, mnoga tzv. tranziciona događanja se odvijaju, ne samo mimo njegove volje, već i na njegovu sasvim očiglednu štetu. To samo po sebi govori da demokratija, u svojoj današnjoj postavci, i nije baš ono za šta želi da se predstavi. Jer, ko može poverovati kako je demokratska volja da desetina hiljada zaposlenih postanu ''tehnološki višak'' u sopstvenoj zemlji, dok imovinu koju su oni stvarali, prodaju neke „demokrate“ koje je nisu stvarale. Neka apstraktna država, i to najčešće u bescenje, zadržavajući pare za sebe i svoje potrebe. I ne samo što narod koji vlada (demokratija – vladavina naroda) ništa ne odlučuje u vezi sa tim, već sve što Država obavi po sopstvenom ćefu do njega dopire tek kao vrlo zakasnela informacija, koja ne može da posluži više ničemu osim kao još jedan dokaz protiv demokratije. Ako demokratija zaista postoji (u šta nas ''napredne'' snage svakodnevno uveravaju) i ako je ona uopšte moguća, valjda bi sve trebalo da ide obrnutim sledom: najpre blagovremena i potpuno tačna informacija, zatim mišljenje naroda u vezi s tim i tek na bazi toga – odluka Države.

Jer, da demokratija zaista postoji i da o svemu zaista odlučuje narod, na bazi tačnih i potpunih, a ne medijski i soroševski sročenih informacija, čisto sumnjam da bi, recimo, Milorad Mišković (ili bilo ko drugi) mogao postati vlasnik gotovo pola Srbije. Još bi manje neko kao Čedomir Jovanović, mogao postati ozbiljan politički činilac, „predstavnik naroda“ koji u zemlji o svim bitnim pitanjima odlučuje. Ni za jednog ni za drugog (kao uostalom ni za bilo koga trećeg sa javne scene Srbije) ne zna se odakle su potekli, ko ih je progurao, ko im je otvorio sva vrata biznisa, odnosno politike, i ko im je dao tolika ovlašćenja da čine sve što čine. Narod sigurno nije. Barem ne pri čistoj svesti i pri medijski neispranom mozgu.

Kada je prvi put pomenuto da je neka Vladina Komisija zakačila ''velikog poslenika i preduzetnika'' na tranzicionom polju privrede, odnekud mi je sevnula asocijacija na Kariće i onu narodnu ''tresla se gora rodio se miš'' i na tome je ostalo danima. Ni naknadna dešavanja na istu temu, odnosno da se dotični preduzetnik sasvim ozbiljno dokačio sa mladim, perspektivnim i isto tako velikim poslenikom na polju politike, nisu me naročito dotakla. A ni sportsko navijanje okoline za jednog ili drugog, kao ni mogućnost da se iz međusobica ova dva velikana tranzicije isteraju na čistinu konkretne nezakonite i protivpravne radnje, nisu mi predstavljali dovoljan motiv za neko jače emotivno uživljavanje. Saznanje posle koga ne možeš ništa učiniti osim da se jediš ili naslađuješ, odavno doživljavam kao čistu besmislicu i štetu. Svađe unutar lokalnih ''vladajućih porodica'' oko pozicija i plena, toliko puta viđene, za narod nemaju nikakvog suštinskog značaja, jer ko god da pobedi, narod je uvek na gubitku, što bi rekao jedan Andrićev junak.

Tek je oglašavanje SAD, koje su dotičnom preduzetniku zabranile ulazak u Ameriku zbog ''korupcionaškog sticanja imovine'', ono što zaista privlači pažnju i pokreće bitna pitanja. Prvo što se samo sobom nameće jeste: zašto Amerika tek sada brine o poreklu Miškovićeve imovine? Još od samog početka ''demokratskih procesa'' na ovim prostorima, pojave kao što su Braća Karić, Milorad Mišković i drugi znani i naznani velikani tranzicije, morale su izgledati čudno ne samo narodu, nego i petooktobarskim vlastima, a pogotovo ''Međunarodnoj zajednici''. Jer ako su pomenuti poslenici, kao i svi ostali u samoupravnom sistemu, primali platu koja se određivala prema radu, kako su uspeli da odvoje od usta tolike sume? Makar te plate bile i direktorske, ni najvećim trudom i zalaganjem nije se moglo zaraditi toliko da se za ušteđevinu kupi ništa manje nego čitavo preduzeće.

Ove činjenice, očigledne i najobičnijem pripadniku naroda, Americi i zapadnim demokratijama, sa svom njihovom obaveštajnom aparaturom, morale su biti još očiglednije, ali reklo bi se da im to tada nije smetalo. Čak su ovim ''tranzicionim promenama'' na čelu sa najistaknutijim novim preduzetnicima, pružali nesebičnu podršku i njihove kupovine najprofitabilnijih srpskih preduzeća videli kao ''sigurno koračanje Srbije ka prosperitetu i budućnosti''. Sve što je tada na našim prostorima smetalo Americi i ostalim ''demokratski uređenim društvima'' bila su ''prava bratskih republika na otcepljenje'', ''položaj Šiptara'' i drugih ''ugroženih manjina'' u Srbiji i sve tako neka „humanitarna pitanja“, u koja nikako nisu spadali nezakonita rasprodaja srpske privrede i ostavljanje desetine hiljada Srba bez sredstava za život. Sam od sebe nameće se zaključak da najistaknutiji srpski ''preduzetnici'' nisu samo veličine od nacionalnog, već američkog i međunarodnog značaja. Ako je Amerika Miškoviću tada prećutkivala ovo što mu sada stavlja na savest, to znači da je između njega i Amerike odvajkada postojala neka dublja veza, golim okom nevidljiva.

Ovde ćemo na trenutak zaustaviti pričanje da bih skrenuo pažnju na knjigu o ''Suđenju Miloševiću'' koja je ovih dana izašla u izdanju kuće ''Ihtus'' i ''Foruma za svet ravnopravnih'', u prevodu Vukice Đurđevac-Grujić, a koju su napisali Patrik Bario i Ev Krepen, dvoje čestitih Francuza, što su kao članovi humanitarnih misija na našim prostorima bili neposredni svedoci srpskog stradanja i medijskih laži ''Međunarodne zajednice'', zbog čega su u Haškom procesu hrabro i otvoreno svedočili istinu o Srbima. Ono što su svojim očima videli i na svojoj koži osetili jeste da iza ''Međunarodne zajednice'' ne stoje narodi, nego vlasti Francuske, Nemačke, Engleske u izvršavanju volje, ne čak ni Amerike, nego onih koji vladaju Amerikom. To potkrepljuju činjenicom o načinu uključivanja Francuske u NATO-bombardovanje Srbije. Naime, prema tada važećem ustavu u Francuskoj, objavu rata nekoj zemlji i učešće u njemu može odobriti samo francuski parlament. Međutim, ministar inostranih poslova, sam, bez znanja, a kamoli odobrenja parlamenta, donosi odluku da Francuska, ne samo podrži, već uzme aktivno učešće u zločinu nad jednom suverenom zemljom. Parlament sastavljen od legalno i demokratski izabranih predstavnika francuskog naroda, uzalud traži da mu se dostavi dokument iz Rambujea koji je i bio razlog za napad na Srbiju (nije prihvatila okupaciju), ali ga dobija na uvid tek po završetku bombardovanja. Prema rečima ovih svedoka, nešto slično se desilo i Engleskom parlamentu, što navodi na zaključak da parlamenti i ostalih ''parlamentarnih i demokratskih država'' nisu bolje sreće i značajnije uloge u svom narodu. U svim francuskim sredstvima informisanja prođu ''sa terena'' imale su samo informacije koje Srbe predstavljaju kao zločince, sročene od raznih ''nezavisnih novinara'', ''intelektualaca'' i ''humanitaraca'' u Parizu, od kojih većina ''teren'' nije ni videla, dok su svedočenja sa lica mesta, uz svu očiglednost činjenica o pravim žrtvama i pravim zločincima, ignorisana kao prosrpska, što je i pomenutim autorima donosilo velike neprijatnosti u sopstvenoj otadžbini. Iako je Patrika Barioa otadžbina četiri puta nagradila medaljom za hrabrost i požrtvovanje, to ga, kao ni druge nebrojene zasluge, nije moglo spasiti da od iste bude izložen pritiscima i bojkotu, zbog istinoljublja i časnog postupanja u Hagu.

Ove činjenice potvrđuju da ni zapadne ''demokratije'' nisu ''volja'' i ''vladavina'' naroda, nego neka tuđa ''volja'' i tuđa ''vladavina'', pa mi posle ovakvih saznanja o čuvenoj ''zapadnoj demokratiji'', naša i ne izgleda tako loša, barem ne gora, po kom bi osnovu Srbija mogla da bude primljena u Uniju ovog momenta. Ali uz to se odmah nameće i pitanje: Ko zapravo upravlja svim demokratijama, odnosno demokratski uređenim državama i društvima? Kome je stalo do baš ovakvog sistema odnosa? Jer ako se moćna Amerika uskopistila protiv ''našeg'' korupcionaša, to sasvim sigurno nije zbog ''korupcije'', jer da jeste, valjda bi to učinila i ranije, a ne tek sada. Ko se to uplašio i čiji su interesi ugroženi? Ili je u pitanju nešto drugo?

Na ovom mestu iskrsava i sećanje na Slobodana Miloševića, koga je Amerika proglasila ''faktorom mira na Balkanu'' kada se potpisivanjem Dejtonskog sporazuma odrekao prekodrinskih Srba i srpskih zemalja, a tek je nekoliko godina kasnije, posle odbijanja Rambujea, u njemu otkriven ''ratni zločinac'', te su ga najpre malim atomskim bombama, a zatim uz pomoć demokratskih snaga, ''jedva'' ''priveli pravdi'' u Hagu, i to ponajviše zbog ''zločina'' činjenih u vreme kada je smatran za ono prvo.

Sa ovim pitanjima i asocijacijama aktuelni sukob Miškovića i Jovanovića dobija na zanimljivosti. Težeći ka nekom razrešenju spontano se nadovezuju ranije pokupljena znanja o novcu kao velikoj pokretačkoj snazi, o izuzetnoj moći finansijera i obrtnika, među kojima se izdvajaju stare bankarske dinastije Rokfelera, Rotšilda i sličnih američkih građana. U ovom profitabilnom svetu bez granica teku potoci i reke novca, pokrećući svojom silom, ne samo privredne, nego političke i društvene tokove. Dok se sve odvija po Njegoševoj ''manji potok u veći uvire, na uvoru svoje ime gubi'', nema nikakvih problema, ali kada manji potok naraste do stepena da i sam teži postati reka, sa svojom silom i svojim imenom, onda to ozbiljno narušava ''demokratske i civilizacijske procese'' zbog čega moraju biti preduzete mere protiv ''korupcije'' i drugih destruktivnih pojava u društvu, a sve u svrhu zaštite ''prava i sloboda građana''.

Dok su se držali svoga mesta Karićima se praštalo i naglo bogaćenje i korupcija i saradnja sa Miloševićevim režimom, sve dok se nisu usudili da parama kupuju političku moć u zemlji, tj. da rade ono što ''velike gazde'' iz Sveta dozvoljavaju samo sebi i nikome drugom. I Mišković je bio dobar, dok se, gledano u svetskim razmerama, držao mesta ''poslovođe'', služeći kao paravan za tuđe interese, pošto je iza njegovih ''kupovina'' verovatno stajao neko iz Sveta. No čim se uzdigao do ''samostalnosti'' dobio je Čedomira Jovanovića za petama, koji je pušten sa lanca da mu njuška tragove i da razglašava njegove nepodopštine, jer bilo kakva samostalna i nezavisna veličina na Balkanu ugrožava ''svetski mir'' i poredak.

E drugo je pitanje da li je dotični imao i takve ambicije, jer za samostalnost je potrebna hrabrost, a on, kao Titov, Miloševićev i tranzicijski poslušnik teško da je nosilac takve vrline. Vrlo je verovatno da je jednostavno ''odradio svoje'' i postao suvišan. Drugim rečima, on koji je na hiljade nesrećnika učinio ''tehnološkim viškom'' u svojoj zemlji i sam je postao neka vrsta ''tehnološkog viška'' u globalnom sistemu poslovanja. Kao što su to na političkom planu svojevremeno postali Slobodan Milošević i Zoran Đinđić, upotrebljeni i bačeni ljudi, a nije isključeno da će ''tehnološkim viškom'' jednom postati i današnje mezimče NSP-a Čedomir Jovanović, kada mu bude istekao rok trajanja i kada ga neke buduće ''napredne'' snage, zarad trijumfa „američkog humanizma“, budu gonile zbog ko zna čega.

Šta god bilo u pitanju, jasno je da ''demokratija'', kao ni nekadašnje ''samoupravljanje'', ni u kom slučaju nije ''vladavina naroda'', već najobičnija utopija kojom se maskira još uvek prikriveni, ali sve očigledniji totalitarizam svetskog novca. On je tolerantan i human za sve, osim za bilo kakav pokušaj samostalnosti ili, ne daj Bože, protivljenja.

No uprkos tome, ukoliko bi mi išta moglo pokrenuti navijačke strasti, one bi bile usmerene samo protiv Amerike, jer kad god trijumfuje njen ''humanizam'', svekolika ljudska prava Srba bivaju debelo uništena.

Vitomir Pušonjić

Predhodna strana

Štampa