<%@ Language=JavaScript %> SRPSKA POLITIKA
 
 
 Prevod sa Ruskog za Srpsku politiku:  SAVA ROSIĆ

Predhodna strana
Наталия Алексеевна Нарочницкая, doktor istorijskih nauka, poslanik Državne dume i zamenik predsednika Komiteta za međunarodne odnose
 
Gorki plodovi antisrpskih fobija Zapada
 
Evropi, a posebno Nemačkoj, je teško da prizna da su upravo ona i NATO sopstvenim radnjama bukvalno odnegovali celu situaciju, i albanske teroriste UČK - na nagovor sveprisutnih SAD. To je nastavak priče u kojoj je ekstremistički islamski impuls prečesto imao neislamskog dirigenta koji ga je vešto usmeravao protiv Slovena.
 
Izgleda da Evropa tek sada počinje da uviđa svu opsežnost situacije na Kosovu po geopolitičkim, teritorijalnim, demografskim i međunarodno-pravnim parametrima mogućeg razvoja. Taj čudovišan čir pokazao je naličje široko reklamirane fasade “nove”, ”demokratske” Evrope koja se navodno trijumfalno kreće ka jedinstvu, kome su jedinu prepreku predstavljali “preostali relikti totalitarizma”. Maske su strgnute, i virtuelni svet nam umesto trijumfa zbog svoje svemoćnosti jedinog ispravnog, evropskog liberalizma (demokratija doista najbolje od svih bombarduje) pokazuje srednjovekovnu sliku iz XV veka: žene i deca beže spasavajući se od janičara, a iza njih crkve u plamenu. A šta Petrova Evropa1 čini?
 
“Petrova Evropa” se boji priznanja da albanski krvnici koji ne skrivaju svoje geopolitičke ciljeve u stvari i jesu pravi pravcati međunarodni terorizam. A tim pre im je teško da priznaju da upravo taj terorizam iz čitavog skupa pojava objedinjenih tim terminom, i predstavlja novi strukturni element svetske realnosti - to je terorizam kao oruđe rešavanja geopolitičkih zadataka. Tu novu svetsku pojavu su iznedrile i umnogome odgajile radnje upravo onih koji sebe proglašavaju za glavnog borca protiv terorizma. I taj terorizam preti geopolitičkim eksplozijama, prekrajanjem granica, promenom kulturno-istorijskog tipa i karaktera upravo Evropi, a uopšte ne Sjedinjenim Državama.
Od njih “al Kaida” zahteva samo nemešanje u stvari drugih svetova. Taj je terorizam samo deo vojno-terorističke osovine koja jednim krajem upire u Balkan, drugim - u Čečeniju, to jest Kavkaz.
 
Ali, upravo čečenski i sve donedavno albanski terorizam imaju podršku evropskih boraca za ljudska prava koji ga brane od “slovenskih varvara”. Njima je svejedno što je Kosovo za Srbe - kolevka istorijske srpske državnosti i stare države Nemanjića. Njih ne dira kriminalna biografija čečenskih bandita. Uistinu su besmrtne gorke reči N.J. Danilevskog iz njegove “Rusije i Evrope” od pre 150 godina: “ne dozvoljavati širenje uticaja tuđeg slovenskog pravoslavnog sveta - zajednička je stvar svega onoga što sebe oseća kao Evropa. Tu je moguće i Turčina (čitaj: čečenskog ili albanskog ekstremistu) uzeti za saveznika i uručiti mu zastavu civilizacije”.
 
Pojave na Balkanu i Kavkazu su nesumnjivo povezane, makar i ne direktno, ali kao izvesna istorijska strategija koja je postala moguća usled slabljenja i bezvoljnosti Rusije i erozije njenog dvestagodišnjeg rada na Jugu, koji je svojevremeno uravnotežio međusobne odnose između zapadnoevropskog, slovenskog i turskog sveta. Setimo se kako je upravo posle kapitulacije Rusije u Hasavjurtu započela pobuna Albanaca na Kosovu i potpuna destabilizacija u Dagestanu koji umalo nije ponovio sudbinu Čečenije. Otrgnuti Kavkaz, Krasnodarsku pokrajinu i Krim (ispadi tatarskih ekstremista protiv pravoslavaca tamo stiču sistematski karakter, pa je tako 24. marta trideset automobila s tatarskim ekstremistima zaprečilo put do manastira, i islamski aktivisti su uništili šatorsko naselje hodočasnika) - eto cilja čečenskih terorista i njihovih stranih najamnika i inspiratora. Otrgnuti Kosovo, delove Makedonije, Crne Gore, Grčke, spojiti ih s bosanskim muslimanima i izbiti na Sredozemno more - eto cilja albanskih ekstremista. Takvo, zasad hipotetičko prekrajanje Juga Evrope je strahovita i uopšte ne toliko fantastična antiutopija - parodija na “Pakt stabilnosti Jugoistočne Evrope” o kome su raportovali emisari jedinstvene Evrope i NATO.
 
Ali, izgleda da Evropa shvata da su SAD, zakuvavši balkansku kašu, malo mislile na samu Evropu. Ona je bila potrebna kao čvrsta atlantska pozadina za opsežnu i ambicioznu evroazijsku strategiju. Danas je Evropa faktički ostala nasamo s otvorenom bahanalijom nasilja i terora koje nije poznavala još od doba Otomanske Turske. Danas Sjedinjenim Državama nije do Evrope, premda teško da su, precenivši svoju snagu, za takav razvoj i zainteresovane. Međutim, SAD, koje su brzopleto smatrale da će moći večno da kontrolišu “svoje” teroriste, ne mogu istovremeno držati Irak gde su otvorile Pandorinu kutiju islamskog fundamentalizma, Avganistan i Kosovo. Trenutak je bio precizno odabran.
 
Izgleda da Evropa tek sada počinje da bojažljivo sumnja da je ispravno postupila kada je s histeričnom usrdnošću optuživala Srbe za genocid nad Albancima, i najzad, bombardovala titovsku Jugoslaviju - državu osnivača OUN i potpisnika Helsinškog akta. U očima Starog sveta koji se ujedinjuje Srbi su bili pretvoreni u glavnu pretnju demokratiji i ljudskim pravima. Sada se bučno razmatra podvala sa “iračkim dosijeom” partije rata u Londonu i Vašingtonu, ali se iz nekog razloga i dan-danas prećutkuje da nijedan slučaj pokrenut protiv srpske vojske i policije optuženih za masovno ubijanje Albanaca nije dokumentovano potvrđen, da je Haški tribunal, koji je trebalo da opravda agresiju SAD i NATO, faktički doživeo fijasko.
Teško da će Evropa priznati da razlog ciljane satanizacije Beograda i posle okupacije Kosova nije bio u autoritarizmu, koji se po malo čemu razlikuje od mehanizma vlasti u popriličnoj polovini sveta, već u antiatlantizmu. Vašingtonu je bila potrebna promena međunarodnog kursa SRJ i završetak mozaika “dunavske konfiguracije” pod anglosaksonskim vođstvom.
 
Pojedine istorijske međe
Ideja Velike Albanije koja će Kosovo i makedonske Albance ujediniti sa Tiranom rodila se davno, proizvevši tokom 90-ih godina odigravani scenario s dalekosežnim geopolitičkim planovima, predviđen u fazama: Kosovo, Makedonija, planovi stvaranja Iliride, velikoalbanske države na bazi Kosova, kamo bi trebalo da se otuđi Ohridsko jezero sa pravoslavnim svetinjama. Ta je strategija duboko nenaklonjena Evropi, ali je Evropa prema Srbima, kao i prema Rusiji “podjednako nevaspitana i nezahvalna”.
 
Sudbina je Srbe smestila u vardarsko-moravsku kotlinu kroz koju prolazi geopolitička osovina Zapad - Mala Azija. Sve velike ofanzive na Istok počinjale su od Srbije, jer se bez njenog zauzimanja ne može spojiti vojna snaga Zapada sa strateškim položajem Turske, ranije oslonca Britanskih shema, tokom poslednjih pola veka - saveznice SAD. Kao i pre sto godina, postojanje snažne i samostalne slovenske pravoslavne države na Balkanu izvan zapadne kontrole menja odnos snaga u Evropi, remeti “vladavinu” Anglosaksonaca na Sredozemnom moru koje je sada postalo i prilaz putevima nafte i gasa.
Aktivno učešće “velikih sila” u balkanskim poslovima ima dugu istoriju. Papa Pije II je još 1463. godine na papiru nacrtao “prihvatljiv” plan podele Balkana, po kome Beču pripadaju Peloponez, Atika i Epir, a Mađarskoj - Srbija, Bosna, Vlaška i Bugarska. I u našem stoleću - priznaje oksfordski slavista Dž. Berns - nezavisan razvoj Srbije odvijao se pre uprkos negoli zahvaljujući spoljnom mešanju i pritisku.
 
Sadašnji liberali-zapadnjaci u Rusiji ponavljaju nekakav mit da je Rusija, zauzimajući se za Srbiju, uvek gubila. Austro-Ugarska je 1914. g. ultimativno pokušavala da Srbiji nametne policijske inspektore. Da Rusija nije posle početka rata protiv Srbije istupila u njenu zaštitu, što su joj diktirali prevashodno sopstveni strateški interesi, onda bi se moć i naoružanje kajzerovske Nemačke pomoću nove strateške železnice Berlin-Bagdad spojili s mogućnostima Otomanske imperije.
 
Ali, kao prvo, upravo je Nemačka objavila rat Rusiji. I evo šta o početku rata piše H. Kisindžer, koji bi kao predstavnik “uzorne” civilizacije trebalo da bude autoritet za moskovske zapadnjake: “Bugarska, koju je od turske vladavine oslobodila Rusija putem niza ratova, prelazila je na stranu Nemačke. Austrija je, izgleda, aneksijom Bosne i Hercegovine težila da Srbiju, jedinog vrednog saveznika Rusije na Balkanu, pretvori u protektorat. Najzad, kad se već Nemačka penjala na presto u Konstantinopolju, Rusiji je preostajalo samo da nagađa neće li se epoha završiti vladavinom nad svim onim čemu je stolećima stremila”. Rusiji je pretio gubitak pribaltičkih tekovina Petra Velikog, a na Jugu - poseda na Crnom moru, uključujući i Krim. Pretilo joj je da posle konačnog uspostavljanja prevlasti Nemačke i Austro-Ugarske na Bosforu i Balkanu bude odsečena od mora, ostavši u razmerama Moskovske države kakva je bila u sedamnaestom veku.
 
Silom istih geopolitičkih realija, Hitler je 1941. g. pred napad na SSSR “ponudio” Srbiji pakt o neutralnosti, ali su Srbi izašli na ulice Beograda s parolama: “Bolje grob nego rob”, i fašistička Nemačka je bila prinuđena da u njoj drži 37 divizija i da “plan Barbarosa” odloži od 16. maja do 22. juna. Uoči prvog svetskog rata događaji su išli ka tome da se čitav ogroman potencijal Balkana i njegova strateška važnost stave u službu germanskom bloku. Takvu situaciju projektuju sadašnje tendencije u regionu Sredozemnog i Crnog mora na neviđenom nivou; pritom su Zakavkazje i Krim već izvan granica direktnog ruskog uticaja. Sve to zajedno omogućiće da se Rusija zaključa u geopolitički rezervat: položaj pre Livonskog rata2 na Severozapadu - posle Krimskog rata na Jugu, odsecanje od Mediterana tursko-islamskim lukom koji će proći preko Kavkaza, Tatarstana, Povolžja i odvojiti je od Kaspijskog bazena.
 
Strategija SAD i NATO prema Jugoslaviji je tokom 90-ih godina upila kako iskustvo anglosaksonske tako i austrougarske politike zajedno s ideološkom motivacijom u kojoj su težnje za osvajanje ili kontrolisanje tuđih teritorija maskirane vrhunskim civilizatorskim ciljevima. Austro-Ugarska je 1878. g. na Berlinskom kongresu na predlog B. Dizraelija stekla pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu zarad “zavođenja reda” i uvođenja “zapadnih vrednosti”. Austrijski upravnik okupirane Bosne i Hercegovine ministar B. Kalaj smatrao je da je nemoguća “koegzistencija duhovnog sveta Jugoistočne i Zapadne Evrope koja nezadrživo hrli ka progresu”. Načelnik austrijskog Generalštaba general Bek je u memorandumu koji se čuva u vojnoj arhivi u Beču podvlačio da se “ključ Balkana pre nalazi na Kosovu i Makedoniji nego u Konstantinopolju”, ističući da je “Turcima upravo pobeda na Kosovu donela prevlast na Balkanu, a ne zauzimanje Konstantinopolja”.
 
Stav Zapada prema Srbima je već vek i po nepromenljiv. Od vremena “Načertanija” Ilije Garašanina (1840) ideja objedinjavanja svih Srba, koje su Austrija i Turska osvojile i rasparčale, evo već vek i po predstavlja strašilo za “civilizovani” Zapad koji je i sam prošao stadijum okupljanja zemalja, i to nikako beskrvni. Ta je fobija istovetna i kod marksista i kod imperijalnih istoričara. F. Engels je herojima nazivao Poljake koji su mrzeli Rusku imperiju što ih je savladala i obećavao im podršku čitave napredne Evrope, dok je Srbe, koji su se borili protiv Austrije koja ih je porobila i uzdali se u Rusiju, po rečima klasika internacionalizma čekala mržnja i jednodušna osuda civilizacije. Pre sto godina je patrijarh britanske balkanistike R.V. Seton-Votson, kritičar Palmerstona i liberalan u svemu, izuzev u slučaju Srba, jasno izrazio suštinu: “od buduće sudbine srpskohrvatske rase zavisi ravnoteža snaga sa svim njenim posledicama za međunarodnu situaciju”. Libarelni istoričar se nije ustezao da za srpske težnje kaže da bi njihov trijumf “značio pravu nesreću za evropsku kulturu”, pošto će predstavljati “pobedu istočne kulture nad zapadnom”, “što će biti udarac za progres”.
 
Uobličavanje Slovena u istorijske subjekte je po britanskom viđenju, ma to bilo u okvirima Habzburške monarhije ili nezavisno, moralo biti suštinski heterogeno. Tako bi istorijski i politički potencijal tih naroda bio neutralisan i obezličen. Ako se, pak, dozvoli nastanak većih homogenih slovenskih nacija na Balkanu, onda će svi pokatoličeni Sloveni - Hrvati, Slovenci - dospeti u orbitu Germana, dok bi svi pravoslavci, bez obzira na sva vrdanja elita, ušli u orbitu Rusije. Takav raspored u svetlu neminovnog raspada turske imperije Anglosaksoncima čak nije obećavao nikakvo učešće u tom ključnom regionu moreuza. Savremeni oksfordski slavista Dž. Berns priznaje da je upravo težnja da se ograniči uticaj Rusije na Berlinskom kongresu po završetku Rusko-turskog rata 1877-1878. godine ispoljena naročito u sprečavanju okupljanja srpskih zemalja. Tadašnji titani evropske diplomatije - Solsberi, Andraši, Dizraeli - nisu dozvolili da Srbija dobije Prištinski sandžak, bez obzira na molbe kosovskih Srba za ponovno ujedinjenje kosovskog vilajeta sa Srbijom. Rusija takođe nije insistirala, da bi od velikih sila dobila više za Bugarsku.
 
Firentinski protokol je 1913. godine iscrtao granice između novostvorene Albanije i njenih suseda u korist Albanije, uprkos tome što su ambasadori svih velikih sila konstatovali da je u Albaniju dospelo oko milion srpsko-crnogorskog i makedonskog stanovništva. Albanci su, sledeći koncepcije Prizrenske lige, zahtevali još opširnije granice koje bi obuhvatale polovinu sadašnje države Makedonije, ogroman deo Srbije i Crne Gore. Ne dobivši sve, Albanci su napustili konferenciju, otvoreno obećavši da će Kosovo polje prekriti srpskim kostima. Velike sile su, opsednute idejom da se ne ojača potencijalni saveznik Rusije, ostavile, kako se britanski autor Dž. Svajr izrazio, “u srcu Balkana čir” koji će neminovno zahtevati krvavu hiruršku intervenciju.
Anglosaksonska strategija na Balkanu imala je za cilj istovremeno fragmentaciju i povezivanje političkog potencijala naroda različitih sklonosti. U tu svrhu se smenjivalo podstrekavanje separatizma i nametanje zavisnih tvorevina bez ikakve budućnosti. Tako je bilo u Versaju i posle maja 1945. godine.
 
Ne odgovara istorijskoj istini ni izmišljotina o tome da je titovska Jugoslavija služila velikodržavnim srpskim težnjama. Ateista i mason, o čemu je čak prikazana i emisija na ruskoj televiziji, poreklom katolik-Hrvat, J. B. Tito nije bio opsednut srpskim nacionalnim očekivanjima, već stvaranjem svebalkanske socijalističke federacije u kojoj je rastvarao srpski potencijal. Upravo je to i navelo Čerčila da odabere komunistu Tita umesto D. Mihajlovića - priznatog saveznika antihitlerovske koalicije. Izbor je bio diktiran britanskim planovima. Ugledni Mihajlović je mogao da zbog srpskih zasluga u ratu zatraži “veliku Srbiju”, a Tito je, znajući čime ga može zainteresovati, u pismu ponudio Čerčilu “savez i bratstvo jugoslovenskih naroda koji pre rata nisu postojali”, “stvaranje federativne Jugoslavije”. Taj je plan odgovarao britanskoj strategiji, rastvarao Srbe u šest kvazidržava. Titovski projekat je svojim pretenzijama na ulogu samostalnog središta sila u Evropi služio kao protivteža SSSR. Čerčil je odmah podržao ideju “federativne Jugoslavije”, ali se ona održala tačno onoliko koliko je Zapadu bila potrebna.
 
Sada nije moderno prisećati se da su Srbi - jedina evropska nacija, osim naroda istorijske Ruske države, koja je pružila opsežan i jednodušan otpor hitlerovskoj Nemačkoj. Srbi su u godinama Drugog svetskog rata postali druga nacija posle Belorusa po broju gubitaka. Svaki je deseti Srbin poginuo pružajući otpor hitlerovskim zavojevačima. Međutim, bez obzira na junaštvo srpskog naroda, Tito je kosovskim Srbima, proteranim u godinama rata sa Kosova, zabranio da se tamo vrate. Ipak je čak i posle toga procentualni odnos Srba i Albanaca na Kosovu iznosio 50%. U socijalističkoj Jugoslaviji Albance ne samo da nisu ugnjetavali, već je prištinski list “Koha Ditore” decenijama iz broja u broj izlazio sa kartom velike Albanije u svojstvu amblema. Šta bi bilo sa Evropom kada bi Elzašani izdavali u Strazburu list sa kartom “Velike Nemačke”?
 
Velikoalbanski program se uopšte ne završava rasparčanjem Srbije, a ostvarivaće se na račun ostalih suseda sadašnje Albanije: od sadašnje Makedonije otcepile bi se pogranične teritorije. Grčka bi se lišila Severozapadnog dela (skoro trećine) svoje teritorije, a Crna Gora bi bila smanjena skoro za 45%. Projekat “Velike Albanije“ je iznet još za vreme Berlinskog kongresa, gde je uz učešće i pomoć Otomanske imperije i Austrije stvorena Prizrenska liga, čija ideologija i geopolitičke karte čine sadržaj albanskog terorističkog separatizma, nalik na čečenski. Prištinski list “Koha Ditore” decenijama je iz broja u broj izlazio sa kartom velike Albanije u svojstvu amblema. Šta bi bilo sa Evropom kada bi Elzašani izdavali u Strazburu list sa kartom “Velike Nemačke”! Događaji iz 90-ih godina i u tom naizgled jedinstvenom periodu stalno pokazuju ispoljavanje istih onih klasičnih konstanti.
 
Početkom 90-ih godina Rusija je otišla iz Istočne Evrope čiji je “organizator” uvek bila ili ona ili Nemačka. Zapadna Evropa je posle sloma SSSR i dalje bila jaltinska, a uz to i konsolidovana u NATO. Međutim, “socijalistička Istočna Evropa” se, izašavši iz ruske kontrole rasula u niz sitnih i nesamostalnih država od Baltika do Sredozemnog mora. Naočigled se pojavila zasad još samo geografski, ali potencijalno politička “Mitteleuropa”, a Nemačka, čija je zainteresesovanost da igra samostalnu ulogu pretila da se probudi, mogla je uobraziti da će biti njen organizator. Tu je “neo-versajsku” Istočnu Evropu trebalo hitno inkorporisati u zapadni postjaltinski kostur pod anglosaksonskom kontrolom.
 
Međutim, na južnom - balkanskom krilu koje je obezbeđivalo izlazak na Sredozemno more na mestu gde Vardarsko-Moravska dolina sa Kosovskim poljem - jedina prirodna ravnica na Balkanu, u vojno-strateškim parametrima spajaju Zapadnu Evropu sa Solunom na Eegejskom moru, na istom onom krilu za koje su vođene diplomatske bitke između Molotova i Birnsa 1945-1947. g. na sednicama SMIP, Jugoslavija se iz protivteže SSSR i Varšavskom paktu naočigled pretvarala u antiatlantsku silu. Procesi raspada komunističkih struktura u Jugoslaviji, zajednički sa svim istočnoevropskim zemljama, izazvali su u toj “varvarskoj” zemlji, za razliku od Varšave, Praga, Budimpešte, ne samo liberalno, već u ništa manjoj meri i nacionalno buđenje, - toliko prirodno posle dugog suzbijanja.
 
O srpskom “nacionalizmu” je svedočio demarš Srpske akademije nauka i umetnosti koja je 1985. godine pripremila temeljni referat o stanju nacije i zemlje. Takozvani Memorandum Akademije je vrlo bojažljivo i uvijeno, što je svojstveno intelektualcima koji su prošli školu proleterskog internacionalizma, prvi put otvoreno postavio pitanje podeljenog položaja Srba u Federaciji, dosledne orijentacije “titovske” Jugoslavije na stalnu preraspodelu nacionalnog dohotka i finansiranja u korist drugih konstitutivnih delova federacije, na administrativnu i finansijsku diskriminaciju u oblasti kulture. Ukazano je i na kršenje ljudskih prava na Kosovu, odakle su Srbi stalno isterivani.
 
I sam vladajući komunistički režim je taj Memorandum podvrgao uništavajućoj kritici. Ali lavina optužbi od strane Hrvata, Slovenaca i zapadnog javnog mnjenja za taj “zločin“ je okrivila isključivo “komunistički Beograd“. Zapad se veoma plašio mogućeg nekontrolisanog raspada federacije sa perspektivom makar i delimičnog ujedinjenja Srba, koje bi strateški važnu teritoriju učinilo nedostupnom za projekte reorganizacije Jugoistočne Evrope. Tim pre je zabrinjavalo nacionalno buđenje u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA).
 
U Nemačkoj je, pak, nadvladao mentalitet Prvog svetskog rata i ona nije izdržala, već je od početka krize federacije u Jugoslaviji naglo aktivirala veze sa Hrvatima i Slovencima. Nemačka je praktično nametnula ubrzano priznavanje Hrvatske i Slovenije od strane Evropske unije, čime su bili veoma nezadovoljni u Londonu i Parizu. Mnoge je to podsetilo da je Hrvatska ratovala na strani Hitlera i da je taj deo Balkana uvek bio u orbiti sila osovine. Upravo su od tog trenutka Amerikanci preuzeli inicijativu. Glavnu šansu Zapadu da dovrši liniju od Baltičkog do Sredozemnog mora moglo je pružiti samo uvlačenje Jugoslavije i Jadranskog primorja u vojno-strateški areal. Rat u Bosni i “kosovska kriza“ uklopljeni su u opšte planove proširenja NATO.
 
Izveštaj Karnegijevog fonda o Balkanskim ratovima iz 1913. g. ponovo je objavljen 1993. g. s uvodom Dž. Kenana kao priručnik za preustrojavanje Jugoslavije. Kenan je predlagao nametanje novog teritorijalnog statusa kvo i primoravanje odnosnih strana na njegovo poštovanje, ako bude potrebno, i uz primenu sile. Deo tog programa postaju proširenje NATO, neophodno za spajanje evropskog procesa s atlantskim pokroviteljstvom, i plan reorganizacije Jugoistočne Evrope u skladu s parametrima odavno poznate dunavske konfiguracije.
 
Srpski duh i JNA su postali objekti satanizacije i strategije rasparčavanja prema udžbenicima modelovanja međunacionalnih konflikata. Rat u Bosni i “Kosovska kriza“ su uklopljeni u opšte planove zajedno sa proširenjem NATO, zato što je jugoslovenska antiatlantska enklava s izlazom na Jadransko more predstavljala element mozaika koji nedostaje, a u kome sve obale Zapadne Evrope, pre svega ključne sredozemnomorske obale moraju biti pod političkom kontrolom anglosaksonskih organizatora demokratske Evrope.
 
Posle ulaska istočnoevropskih država u NATO, kao i faktičke okupacije Makedonije, ostala je antiatlantska Srbija kao prepreka za uvlačenje strateškog regiona u novu geopolitičku konfiguraciju. Od 1992. g. je veoma planski i postepeno modelovana napetost u delovima bivše Jugoslavije zaredom - prvo u Krajini, zatim u Bosni, i tek onda na Kosovu. Svaki put je glavni zahtev Zapada bio prestanak pomoći Beograda te Srpskoj Krajini, te bosanskim Srbima i povlačenje JNA. Kosovska kriza je dovedena do vrhunca, u skladu s udžbenicima modelovanja međunacionalnih konflikata, tek pošto je završena situacija u Bosni.
 
U svakoj etapi jugoslovenske drame SAD su uvlačile Rusiju u svoje projekte, korak po korak rasparčavajući upravo istorijsko srpstvo. Rezultat toga bilo je smanjenje ruskog uticaja na Balkanu. Pretrpevši ne samo agresiju i kapitulaciju, na koju ih je navela niko drugi do Rusija, već i udare na nacionalno dostojanstvo (ocrnjivanje, satanizacija i izručenje predsednika sumnjivom organu), srpska nacija je dospela u stanje demoralizacije i nesposobna je da iznađe konsenzus ni po jednom pitanju svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. SAD putem različitih fondova praktično kontrolišu vodeće medije, koji su postali militantno prozapadni i liberalni. Izvršena je smena praktično svih komandnih položaja u obrazovnim, naučnim, analitičkim i novinarskim zajednicama - tj. u sferi uobličavanja društvene svesti.
 
U svetlu epohalnog ulaska SAD u Aziju započetog u jesen 2001. g. i grubog pritiska na države Persijskog zaliva, za šta su događaji 11. septembra poslužili kao izgovor, jasno je da se okupacija Kosova pripremala tokom devedesetih za stvaranje nove odskočne daske u Evropi, koja bi odmah obezbedila nekoliko geopolitičkih i vojno-strateških zadataka: pritisak na potencijalne saveznike Rusije, kontrolisanje puta od Dunava do moreuza, novo-planiranih puteva nafte i gasa iz Kaspijskog bazena prema Aziji uz zaobilaženje Rusije, tj. trgovinskih, sirovinskih i vojno-strateških komunikacija Evrope sa Malom Azijom, približavanje Persijskom zalivu, Bliskom Istoku i strateškom savezniku - Izraelu. Vardarsko-moravska dolina postala je samo ključ za “ojačanje uz pomoć transatlantskog partnerstva američkog mostobrana na Evro-azijskom kontinentu“, s tim da bi “rastuća Evropa“ mogla postati “realna odskočna daska za napredovanje u Evro-Aziju“. Tako je strateške geopolitičke ciljeve SAD formulisao Z. Bžežinski.
 
Šansa
Teško da će Evropa priznati da je pogrešila. Uostalom, nije toliko potrebno to priznanje koliko spremnost da se pogleda istini u oči i preispita koncepcija. Ali, H. Solana, stiskajući ruku V. Koštunici, i dalje na licu ima isti neumesni osmeh s kojim je na dužnosti Generalnog sekretara NATO saopštavao o odluci 19 zemalja NATO da se Jugoslavija bombarduje. Evropa je ostavljena nasamo s tim problemom u trenutku kada su SAD zauzete globalnim problemima izgradnje evro-azijskog luka kontrole nad energetskim resursima i zasad vezane rezultatima trapavog ostvarivanja tih zadataka. U Avganistanu je iza maske novog protektorata - haos i sve je spremno da eksplodira samo ako kontrola oslabi. U Iraku su SAD otvorile Pandorinu kutiju - islamski fundamentalizam, ranije suzbijan smesom zapadnog socijalizma i istočnog despotizma, Kurdi.
 
Ono što se na Kosovu desilo podriva evropski proces. Geopolitički procesi faktički realizuju “Islamsku deklaraciju” A. Izetbegovića u kojoj je on zacrtao buduću islamsku federaciju od Jadrana do Velikog kineskog zida. Za to niko nije zainteresovan u svetlu zaoštravanja stanja na Bliskom Istoku, bujanja islamskog fundamentalizma u Iraku. Američki dirigenti crnogorskog M. Đukanovića sigurno će mu naložiti da sačeka s “ubrzavanjem raspada Srbije i Crne Gore” što mnogi predviđaju kao neminovnost.
 
Svakako da se može pretpostaviti mera jačanja statusa kvo kao što je dalje širenje NATO i najverovatnije će naredni kandidati postati Hrvatska i Albanija, da bi se opasao praskavi region. SAD i NATO još uvek nepromišljeno uobražavaju da će večno kontrolisati one koji su poslužili kao oruđe, ali se pretvaraju u frankenštajna. Čak i Turska koja je pokazivala razumevanje za UČK teško da je zainteresovana za sadašnji metež i ogoljavanje geopolitičkih ciljeva Albanaca koji se direktno tiču Grčke. Perspektiva islamizacije dela Evrope teško da će doprineti spremnosti Evropljana da ubrzaju prijem Turske u Evropsku uniju.
 
U svetlu toga Rusija ima šansu koja zahteva diplomatsku veštinu da bi u jedinstven čvor povezala sve što je važno za nju i Evropljane, i što se pokazalo nemogućim bez Rusije. Taj zadatak ima dva sastavna dela - Čečeniju i vaspostavljanje uticaja u evropskim, pre svega balkanskim pitanjima. Istiskivanje Rusije nije Evropi donelo stabilnost.
 
Bilo bi zabluda smatrati da podrška Srbima ili odlučne akcije Rusije u zoni čečenske kriminalne pobune mogu stimulisati jedinstvo i apetite svetskog islama. Svojevremeno je istorijska Rusija upravo svojim ratovima za obezbeđivanje kavkaske pozadine svom izlasku na Crno more i ka Balkanu obuzdala apetite Otomanske Turske, što joj nije smetalo već, obrnuto, omogućilo da postigne konstruktivnu simbiozu s islamom na sopstvenoj teritoriji.
 
Međutim, ta šansa nije moguća bez upinjanja nacionalno-državne volje. Rusija je 1999. godine propustila prvu šansu tokom decenije da oslobodi svoju državnu volju od obaveza prema “svetskoj zajednici” što uopšte nije značilo konfrontaciju sa Zapadom uvek, svugde i u svemu. Rusija je imala rezerve i za samostalnost na Kosovu, pošto rezolucija OUN nije propisivala ulogu Rusije i ona je imala izbor sve do sklapanja sporazuma sa Jugoslavijom o statusu i dislokaciji svojih jedinica. Upravo zato je iznenadno prebacivanje simboličnog ruskog odreda iz Bosne izazvalo paniku u Briselu, a SAD su u Helsinkiju Moskvi zavrtale ruke u kojima se u tom trenutku nalazila čitava pobeda NATO. Ta je pobeda mogla postati Pirova pobeda uz istu brojnost ruskog kontingenta, ali uz njegov drugačiji status.
_______________________________________________
 
1 Petrova Evropa - ima se u vidu ruski car Petar I koji je “probio prozor u Evropu” (Ovde i dalje - prim.prev.).
2 U doba Ivana Groznog (1530-1584).
 
Tekst pripremilo:
uredništvo Srpske politike
prevela Sava Rosić
 
Predhodna strana

  Štampa

.


     © 2002 Srpska politika