List
Sovjetska Rusija, podseća na teške ekološke posledice koje je NATO-a
izavao bombarujući 1999 godine Jugoslaviju
Na Srbiju pet Hirošima
Pre
osam godina je počela agresija NATO-a na Jugoslaviju. Obično se pod
rečju agresija podrazumeva 78 dana raketiranja i bombardovanja. Ali da
bismo shvatili pravo značenje tih događaja, potrebno je, osim same
agresije koju mnogi zovu i intervencija, analizirati kako njene uzroke
tako i posledice.
 Pozadina
agresije je svima dobro poznata. Sredinom devedesetih godina Savezna
Republika Jugoslavija je bila jedina zemlja u Evropi koja je odbila da
uđe u NATO i čvrsto se pridržavala politike prijateljskih odnosa sa
Rusijom. Takvo različito mišljenje se u “civilizovanoj” Evropi ne
oprašta.
Povod za uplitanje je brzo pronađen. U svakoj većoj zemlji može se
pojaviti napetost u međunacionalnim odnosima, posebno ako tome doprinose
velike sile. Iskustvo Rusije tokom poslednjih godina to veoma ubedljivo
dokazuje. U Jugoslaviji su za stvaranje konflikta odabrani odnosi između
Srba i Albanaca u srpskoj autonomnoj pokrajini Kosovu i Metohiji.
Uz
podršku zapadnih obaveštajnih službi albanski ekstremisti su dobili
vojnu obuku, naoružanje i novac. Sve ostalo su bile finese. Počeli su
napadi na policiju, na Srbe, na Albance koji nisu hteli da se pridruže
ekstremistima. Zapadna propaganda je već bila u pripravnosti i jedva
dočekala reagovanje vlasti SRJ da bi ih odmah optužila za surovost. Onda
se u podršku albanskim teroristima uključila teška artiljerija Zapada.
Počela su ucenjivanja, pritisci i cinične obmane. Plan navode rešavanja
krize putem „pregovora“ na, koje je SRJ pristala da učestvuje, Zapad je
odmah, još u toku pregovora u Rambujeu (Francuska), uz prećutnu
saglasnost ruskih predstavnika zamenio nečim što je bilo potpuno
neprihvatljivo za Srbe.
Jedan od zahteva je, između ostalog, bio ulazak NATO snaga na Kosovo,
ali i njihovo slobodno kretanje po čitavoj Jugoslaviji u formi
“mirotvoračkih” trupa. Vlada Jugoslavije je to, prirodno, odbila. Onda
je Zapad, koji u potpunosti kontroliše “svetska” sredstva javnog
informisanja, digao strašnu galamu o odbijanju jugoslovenskog
rukovodstva da ispuni zahteve “međunarodne zajednice”. To je bila prva,
pripremna etapa za kasniju agresiju. Scena za oružanu intervenciju je
bila pripremljena.
Sve to je sada postalo jasno. A tada su zapadni političari, kao
prevejane kartaroške varalice, lažima o “surovostima Srba” odvlačili
pažnju od pravih motiva svojih postupaka. Istu strategiju Amerikanci
danas koriste protiv Belorusije. Istu takvu kampanju destabilizacije
doživela je i Moldavija čim su na izborima pobedili komunisti.
 Činjenice
o zločinima NATO-a su dobro poznate. Napomenućemo samo glavne. U
intervenciji je učestvovalo 1.260 aviona i 31 ratni brod NATO-a. Ukupno
je izvršeno 35.000 borbenih letova i upotrebljeno nekoliko hiljada
krilatih raketa. Na Jugoslaviju je bačeno 80.000 tona eksploziva, što je
5 puta jače od atomske bombe bačene na Hirošimu. Korišćene su
najvarvarskije vrste naoružanja kao što su kasetne bombe i municija sa
osiromašenim uranijumom koja je svim međunarodnim konvencijama strogo
zabranjene. Poginulo je više od 2.000 civila i oko 6.000 njih je
ranjeno. Porušene su na stotine bolnica, škola, obdaništa, mostova i
više hiljada stambenih objekata.
Ali, sve to nije prošlo nekažnjeno. Iako slabo naoružana zastarelim PVO
naoružanjem Jugoslovenska vojska oborila je više desetina aviona,
helikoptera i bespilotnih letelica NATO-a, uključujući najsavremeniji
avion - ”nevidljivi” F-117. Gubici NATO-a bi bili daleko veći da se
Jeljcinova Rusija nije faktički uključila u blokadu našeg jedinog
saveznika u Evropi, odbivši da Jugoslaviji isporuči savremene sisteme
PVO, iako je to moglo drastično da izmeni tok događaja. Stvar je u tome
što su Evropljani i Amerikanci još od kolonijalnih vremena navikli da
nekažnjeno ubijaju civile, dok se panično boje sukoba sa odlučnim i
dobro naoružanim protivnikom. Dovoljno je setiti se Vijetnama.
Uzgred, već ovih dana, čim su grad Tetovo u Makedoniji napali albanski
teroristi, ceo bataljon nemačke vojske koji je tu bio lociran, odmah je
pobegao što dalje od poprišta sukoba.
A tada, 1999. godine, flota NATO-a je Jugoslaviju gađala krstarećim
kriilatim raketama sa bezbednog rastojanja u Sredozemnom moru, a
avtijacija NATO-a je vršila raketiranja i bombardovanja sa visine preko
5 km i sa velikog rastojanja - van radijusa dejstva PVO vojske
Jugoslavije. Stratezi NATO-a se ipak nisu odlučili za kopnenu operaciju,
jer su bili veoma zabrinuti za dragocene živote svojih vojnika. To što
je pri takvom načinu ratovanja ginulo na hiljade civila, “humaniste” iz
NATO-a nije nešto naročito brinulo.
Početkom juna, kada je postalo jasno da bombardovanje nije i neće
slomiti otpor Srba, Jeljcin je opet odigrao zlokobnu ulogu u sudbini
Jugoslavije. Vladajuća grupacija koju je predstavljao gosp. Černomirdin
podržala je ultimatum Zapada rukovodstvu Jugoslavije. Rezolucija 1244
(1999) Saveta bezbednosti UN, koja je faktički utvrdila rezultate
agresije, predstavljala je rezultat tog rusko zapadnog dogovora.
Čak i u toj rezoluciji bilo je ipak nekoliko članova koji su mogli
doprineti razrešenju konflikta na Kosovu i Metohiji: utvrđivanjem nivo
autonomnosti Kosova i Metohije kao sastavnog dela Jugoslavije,
priznavanje neophodnosti povratka jugoslovenske vojske, policije i
carinske službe na teritoriju pokrajine, što bi faktički očuvalo
suverenitet Jugoslavije ali i Albancima dalo veliki stepen autonomije.
Ali Zapad je išao na prevaru pa su upravo zbog toga rezoluciju 1244 SB
OUN koju su oni doneli počeli da krše već narednog dana posle njenog
izglasavanja.
Odmah posle povlačenja jugoslovenske vojske sa Kosova i Metohije i
ulaska zapadnih "mirotvoraca", u pokrajini je počelo divljačko
pljačkanje i ubistva Srba i nealbanskog stanovništva uopšte. Stotine
hiljada ljudi su bile prinuđene da pobegnu van granica Kosova i
Metohije. Naravno, "civilizovani" Zapad taj pokolj koji se odigravao
naočigled desetine hiljada njegovih vojnika na Kosovu i Metohiji, nije
smatrao za ratne zločine. Nije učinjeno ništa da bi se prekinulo sa tim
pokoljem. Zato se britanski general Džekson, koji je tada komandovao
KFOR-om i šef misije UNMIK-a B. Kušner (Francuska) u potpunosti mogu
smatrati saučesnicima masovnih ubistava i etničkog čišćenja.
NATO i albanski teroristi u savezu zajedno
Hašim Tači, sadašnji ministar inostranih poslova francuske
Bernard Kušner (u odelima) Britanski general
Robertson,
Agim Čeku i Vesli Klark komandant NATO- a
|
No i pored svega toga ciljevi agresije nisu u potpunosti ostvareni.
Jugoslavija je počela da se obnavlja veoma brzim tempom. Tada je Zapad
otpočeo treću etapu agresije. U prvi plan su opet izašle ekonomske
ucene, politički i propagandni pritisci. Srbima su počeli da nameću
misao da su ekonomski problemi i međunarodna blokada izazvani isključivo
ostankom na vlasti predsednika Miloševića.
Istovremeno su u prozapadnu "demokratsku" opoziciju upumpane desetine
miliona dolara od kojih je stvoren moćan sistem antivladinih listova i
televizijskih stanica. Sve je to, naravno, propraćeno horom optužbi za
gušenje slobode govora, iako su vlasti kontrolisale samo 3 velika lista
i nekoliko glavnih televizijskih stanica.
Ekonomska blokada, propagandni pritisak i prirodni zamor stanovništa od
desetogodišnje neravnopravne borbe sa Zapadom morali su se odraziti na
situaciju. Na septembarskim izborima, a zatim i na decembarskim prošle
godine, na vlast je došla prozapadna opozicija. Mnogima se učinilo da bi
se na tome mogli zaustaviti. Tim pre što je Zapad tvrdio da je njegov
glavni cilj - odlazak S. Miloševića sa vlasti. Ali, agresija Zapada se
nastavlja. To je već njena četvrta etapa, čiji je cilj potpuno uništenje
patriotski opredeljenih snaga u Srbiji koje se zalažu za prijateljske
odnose sa Rusijom.
Pojavio se i novi instrument za ucene - Međunarodni sud za ratne zločine
u bivšoj Jugoslaviji koji je pod potpunom američkom kontrolom. Gospođa
Del Ponte, koja se veoma probirljivo borila sa korupcijom u Rusiji
(protiv Borodina je pokrenuta istraga, a protiv Berezovskog i Gusinskog
nije), sada je otpočela lov na srpske lidere. Na Zapadu traže od celog
sveta "vladavinu prava". Ali sami se povode za jednostavnim principom
"zakon svako preokreće kako mu dune". Međunarodni sud je optužio za
ratne zločine S. Miloševića i nekolicinu drugih lidera Jugoslavije.
Znači da predsednik zemlje - žrtve agresije zaslužuje osudu, a lideri
zemalja-članica NATO-a, koji su otpočeli krvavu agresiju i lideri
albanskih terorista - nevini su kao anđeli. Tako izgleda to „dobro“,
„samostalno“ i „pravično“ zapadno "pravosuđe"!
Tadašnji Sadašnji predsednik SRJ i sadašnji predsednik Vlade Srbije V.
Koštunica izjavio je da neće izručivati svoje državljane i zemljake
inkvizitorima u Briselu i Hagu. Ali pritisak na njega, Jugoslaviju nekad
i Srbiju danas, uopšte i dalje je veoma jak. Amerikanci, koji su pre
tražili samo odlazak sa vlasti S. Miloševića kasnije zahtevaju njegovo
izručenje Haškom sudu. Oni otvoreno ucenjuju Srbe izjavljujući da će
dati ekonomsku "pomoć" od 100 miliona dolara (i to pošto su SAD
napravile štetu od više desetina milijardi dolara!), samo u slučaju da
S. Milošević bude uhapšen.
Istovremeno, u Evropi sada polako počinju da shvataju šta su učinili na
Balkanu. Ispostavilo se da su posledice agresije mnogo teže nego što se
to pretpostavljalo 1999. god., kada se odluka o intervenciji donosila uz
histeričnu propagandu o "zločinima Srba". Potom je ispalo da ni o kakvim
zločinima nema ni govora. Ali su zato zemlju koja je cvetala pretvorili
u ruševine, oteravši u smrt na hiljade njenih stanovnika.
"Civilizovani" Evropljani sad izgledaju kao prave budale. Izvesti
krvoproliće u centru Evrope kome se ne vidi kraj - to treba umeti.
Evropa skupo plaća svoje prijateljstvo sa SAD. Kao da mnogima od početka
nije bilo jasno da su, eskalirajućim konfliktima na Balkanu, Amerikanci
želeli da oslabe Evropu, organizuju odliv kapitala u SAD, nanesu udarac
jedinstvenoj evropskoj valuti. Po svoj prilici u svemu tome su uspeli.
Ali su usput iz boce pustili duha albanskog ekstremizma i sada je
nemoguće vratiti ga nazad. Pošto su izgubili na lokalnim izborima u
oktobru 2000. god. na Kosovu i Metohiji, lideri ekstremista nemaju više
šta da izgube. Oni mogu da se oslone samo na nasilje, na šta su,
uostalom, već navikli. Osetili su ukus pobede (ušli su na Kosovo i
Metohiju kao prirepak NATO trupa), dobro su naoružani, imaju velike
prihode od trgovine drogom, belim robljem… imaju i paravojne formacije,
komandne strukture, kao i nacionalne ciljeve.
Obratimo pažnju na zanimljivu stvar. Intervencija Albanaca u Makedoniji
počela je upravo onda kada su se u SAD pojavili znaci ozbiljnih
ekonomskih poteškoća, kada je počeo da pada kurs dolara, a na berzi se
pojavili znaci mogućeg kraha. I upravo tad (kakva koincidencija) Albanci
upadaju u Makedoniju. U Evropi naglo raste napetost, kapital opet stremi
u SAD. Ukratko, sve je isto kao i 1999. godine. I režiseri su, moguće,
isti - Amerikanci. Ali, dok Evropa pokušava na sve moguće načine da
izbegne konflikt sa Albancima, NATO je sad u veoma neprijatnoj
situaciji. Sve su šanse da će morati da učini isto ono zbog čega su želi
da sude S. Miloševiću - tj. da primene silu protiv albanskih
ekstremista. Oni će, prirodno, da se brane.
Nastaviće se spirala nasilja ali Postaće i očigledno da je S. Milošević
sprovodio politiku koja je u tim uslovima jedino bila moguća ...
I Rusija je dužna da izvuče zaključak iz svega toga. Glavni zaključak,
po mom mišljenju je da se Zapadu ne može verovati ni za marjaš. Čitava
politika Zapada na Balkanu u poslednjih deset godina predstavlja
beskonačni niz laži, podmuklosti, podlih prevara, izdajstva. To nisu
emocionalne ocene, jer svi dokumenti i bukvalno ukazuju na to.
Protiv Rusije će, kad zatreba, biti pokrenut isti mehanizam kao i protiv
Jugoslavije. Prvi pokušaj je učinjen 1999-2000. god. oko situacije u
Čečeniji. Za sada Rusija ima snage da pruža otpor. Ali Zapad ne gubi
nadu. Ako im se dozvoli zahvaljujući naporima gospode Berezovskog,
Kasjanova, Grefa, Klebanova i Čubajsa kroz nekoliko godina Rusija može
biti ponovo dovedena u stanje kada će moći da joj se grubo diktiraju
uslovi. Napori NATO-a za "uspostavljanje odnosa" sa Rusijom
predstavljaju elemente pripreme za takav scenario.
Tada će, uzgred, biti moguće i gosp. Putina optužiti za ratne zločine u
Čečeniji. I nekakav "Međunarodni sud" pod rukovodstvom nevenuće Karle
del Ponte zatražiće njegovo izručenje. Znači, predsednik Rusije ne bi
smeo da se zavarava "prijateljstvom" njegovih zapadnih partnera. Dok im
je odgovaralo, Amerikanci su S. Miloševića nazivali mirotvorcem na
Balkanu i priznavali ga za dostojnog sagovornika ...
Ali svako zlo ima i svoje dobro. Agresija NATO-a na Jugoslaviju dovela
je do toga da se u Rusiji rasprše iluzije o tome da nas na Zapadu nežno
vole i da će nam "inostranstvo pomoći". Na one naivne u Rusiji koji su
čvrsto verovali u "opšteljudske vrednosti" izliven je čabar ledene vode.
Strateški preokret Rusije na Istok i Jug - to je direktan rezultat
preispitivanja vrednosti onoga što se desilo u Rusiji posle intervencije
NATO-a na Balkanu.
Bezgranično
hvala našoj braći Srbima što su na sebe primili najteži prvi udar,
probudili Rusiju, ali i mnoge pravoslavne zemlje koje su na Zapad
gledale kao na jedino svoje spasenje. S toga Rusija sada mora da svim
sredstvima pomogne svoju braću Srbe, jer su se oni za Rusiju dovoljno
žrtvovali!
Sovjetska Rusija
- Vjačeslav Tetjokin
Tekst prevela – Sava Rosić
Tekst opremilo uredništvo sajta
|
