Paradoks Jugoslavizma u
očima pojedinih Srba celu srpsku naciju koštala je previše da bi se
slini greške smele ponoviti
Jugoslavizam u očima Srba
Neki izvodi iz manje publikovanih tekstova naših tadašnjih tvoraca
Jugoslavije treba da vam pruže odgovor da li su Srbi bili neoprezne
stvarajući zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima ili su smatrali da
će kao znatno veća pobednička nacija uspeti da te slovenske narode
homogenizuju.
Većina današnjih Srba patriota se slaže u jednom - Jugoslavija je
najveća greška koju je srpski narod napravio u 20. veku, a možda i u
celoj istoriji. ''Trojedini narod'', a posebno ''Bratstvo i jedinstvo''
doveli su do toga, da Srbi danas nemaju rešeno svoje nacionalno pitanje,
da smo iščezli (i iščezavamo) sa teritorija koje su vekovima, pa i
desetinama vekova bile naše. Povodljivim Srbima se vrlo brzo svidela
ideja jedinstva, bratstva i sloge sa drugim narodima, iako mi te
''bratske'' narode nismo ni poznavali, ni u istorijsko-kulturnom ni u
smislu njihovog mentaliteta. Mnogi intelektualci i istaknuti ljudi svog
vremena, našli su se u ogromnoj zabludi. Međutim, postojao je i mali
broj ljudi, koje s pravom možemo osloviti velikim koji su, pre gotovo 90
godina uvideli ono što neki ni danas ne vide. Ovim tekstom predstavljamo
tri takva čoveka, dva poznata, ali nikad stavljena na pravo mesto, dok
je treći prilično anoniman našoj javnosti.
Vojvoda Živojin Mišić
 O
herojskim podvizima našeg slavnog vojvode može se nešto pročitati u
knjigama koje obrađuju našu nacionalnu istoriju. Žuća, kako su ga od
milošte zvali, jedan od najvećih srpskih vojskovođa ikada, čovek čiji se
manevri proučavaju na vojnim akademijama, ostavio je neizbrisiv trag u
našoj ratničkoj istoriji. Pored vojničke genijalnosti ovog srpskog
seljačkog sina krasila je ogromna inteligencija, daleko veća od svih
političara njegovog doba.
Malo je poznato da je upravo vojvoda Mišić jedan od prvih koji je uvideo
pošast jugoslovenstva još daleke 1919 godine. U razgovoru sa kraljem
Aleksandrom ''Ujediniteljem'' vojvoda Mišić je Kralju izneo svoja
zapažanja. Belešku koja govori o vojvodinom razgovoru sa kraljem sačuvao
je njegov sekretar Milorad Pavlović, a povod razgovora je Mišićeva
misija u novooslobođenim krajevima Gospiću, Sisku, Varaždinu, Zagrebu i
drugim mestima.
Kada ga je kralj Aleksandar upitao za
mišljenje o Hrvatima, slavni vitez je bez ustezanja odgovorio:
Iz svega što sam čuo i video ja sam
duboko zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom
bratstva i zajednice…svi oni jedno misle, to je svet za sebe, ma sa
kakvim predlogom da se pojaviš…stvar je propala…Ništa se neće moći
učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč može osloniti. To je najodvratnija
fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.
Mišić je u istom razgovoru predložio,
da ako se stvari ne promene, Hrvati dobiju svoju državu,
pa neka lome glavu kako znaju.
Kada ga je kralj pitao gde će biti granice ako dođe do podele, Mišić je
jednostavno odgovorio:
Granice će tamo biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde
naše ambicije izbijaju na površinu nego onde gde istorija i etnografija
kažu: gde nam jezik i običaji, tradicije i najzad gde se sam narod po
slobodnoj volji opredeli, pa će to biti i pravo i Bogu drago.
Uz sve ovo, Mišić je kralja upozorio da će se, ako ga ne posluša, gorko
kajati.
Kralj ga nije poslušao, a mi možemo još jedino da se kajemo i dodamo
ovom velikom Srbinu još po neki epitet.
Jovan Dučić
 Jovan
Dučić je nesumnjivo jedan od naših najvećih književnika 20. veka.
Međutim, osim što je iza sebe ostavio prelepu pesmu ljubavi prema svojoj
zemlji, Dučić se bavio i političkom analizom i to u veoma burnom
periodu, sredinom Drugog svetskog rata. I dok su u NDH Srbi ubijani na
načine kojih su se i sami SS-ovci zgražavali, ''Narodno-oslobodilački''
pokret(za oslobođenje kog naroda se borio? pitanje autora) je stvarao
novu Jugoslaviju, koja se razlikovala od prethodne jedino po tome što je
unutar nje Hrvatska bez Hercegovine, koju je, kao i mnoge teritorije
dobila na poklon ''sporazumom'' Cvetković-Maček. Nažalost, pored
komunista, i mnogi drugi srpski političari su maštali o Jugoslaviji po
završetku rata, neki doduše i sa Velikom Srbijom kao federalnom
jedinicom.
Jedino je Jovan Dučić, u svojim studijama detaljno objasnio istorijski
razvoj jugoslavizma, pogubnog, ponekad više hrvatskog nego srpskog, ali
i idola kome se Srbi klanjaju i u koga veruju iako nema ničega što bi ih
povezalo sa tim. U svojim tekstovima koji su izlazili u ''Amerikanskom
Srbobranu'' pred sam kraj života, Dučić objašnjava, prekorava, ali i
proročki opominje. Treba spomenuti i analizu psihološkog profila Hrvata,
kao i njihovih glavnih vođa toga doba, koji su koketirali podjednako
srbofobijom i jugoslavizmom. Ove kvalitetne i obimne studije su
sakupljene u knjigu ''Verujem u Boga i u Srpstvo'', koja je morala da
čeka (prividan) pad komunizma 1991. da bi bila objavljena, jer
komunističke vlasti nisu mogle da dozvole da im jedan ''strani
plaćenik'' i ''sluga kapitalizma'' ruši sveto ''bratstvo i jedinstvo
naroda i narodnosti''.
Iako objavljena gotovo pola veka pre, ova zbirka studija objašnjava i
neke pojave koje su bile prisutne tokom devedesetih, a bogami su tu i
danas. Pre svega, tu je slepilo srpskih političara, nacionalna učmalost,
ali i nerešeno nacionalno pitanje, kao i glorifikacija najvećih
neprijatelja ovoga naroda. Onako kako je nekada Beograd dočekivao
Kvaternika, tako Srbi danas sa ovacijama dočekuju hrvatske pevače i
''umijetnike'', iste one koji nam tako srdačno, svakom prilikom nude
sekiru.
Dučiću samo možemo zahvaliti na zaostavštini, koja će nam, nadamo se,
jednog dana pomoći da se osvestimo.
Krsta Cicvarić
Krsta Cicvarić je jedan od onih Srba koji su bukvalno zaboravljeni, ali
samo u Srbiji. Englezi su ga davno stavili u svoj leksikon novinarstva.
Da, Krsta Cicvarić je bio novinar, poreklom sa Zlatibora. Po
opredeljenju je bio socijalista, što će mnogima zvučati čudno, s
obizirom kako izlgeda socijalizam u današnje vreme. Ne ulazeći u
polemike o njegovom životu, kao i o kritičkim osvrtima na vladiku
Nikolaja, možemo slobodno reći da je, takođe uvideo pošast
jugoslovenstva. U listu ''Balkan'' od 21. X 1936 iznosi, što mnogima
tada nije odgovaralo: kritiku stvaranja Jugoslavije, umesto Velike
Srbije; kao i Dučić obelodanjuje hrvatski ''jugoslavizam''; kritikuje
srpske političare zbog priznavanja nekakvog ''hrvatskog pitanja''.
Mesto Velike Srbije proglašena je Jugoslavija. Time je htelo da se
napravi jedan kompromis između srpskog i hrvatskog nacionalnog ideala,
da se stvori sinteza između Velike Srbije i Velike Hrvatske.
Ova rečenica dovoljno govori o ozbiljnoj Cicvarićevoj analizi. Možemo sa
priličnom sigurnošću reći da je ovaj tekst jedan od razloga zašto su ga
komunisti streljali 1946, ostarelog i slepog.
Ostali koji se nisu slagali sa radikalnim jugoslavizmom
Pored ova tri čoveka, potrebno je spomenuti još nekoliko ljudi koji su
uvideli greške naše nacionalne politike. Tu je, pre svih Stevan
Moljević, koji je, po okončanju rata video Veliku Srbiju, ali kao deo
nove Jugoslavije. Trebalo bi spomenuti i organizaciju ''Ujedinjenje ili
smrt'' u kojoj su neki videli upravo protivnike jugoslavizma u kome nema
mesta za srpske nacionalne interese. Ne treba zaboraviti da su mnogi
članovi ove organizacije svoje govore završavali sa ''Živela Velika
Srbija'', dok je panslavizam i jugoslavizam kod njih bio marginalan.
Posle Solunskog procesa, određen broj članova je, nažalost postao
pobornik komunizma, te je tako i poslednja linija očuvanja interesa Srba
pala.
Da bi smo uspešno razumeli situaciju u kojoj se danas nalazimo, potrebno
je sagledati greške iz prošlosti. Retrospektivno, tu prvo nalazimo na
jugoslovenstvo u raznim oblicima. Njegovi koreni se lako mogu prozreti,
u idejama o ''bijelim'',''crvenim'' i ostalim Hrvatima, ali što je još
bitnije, treba se upoznati sa onima koji su išli, u to vreme, za
istinom, a ne za većinom.
Samo tako ćemo moći da skupimo snage i ispravimo greške na koje su nas
upozoravali. I na kraju, ostaje samo jedna poruka, citat Jovana Dučića:
Ako država nije nacionalna, onda je samo jedno veliko preduzeće, jedna
velika zadruga, ali ne i - država.
Mladen M. Stevanović
|
