SRPSKA POLITIKA

prof. Dr L. P. Mališev

L.P. Mališev, profesor Akademije vojnih nauka Rusije piše o pravnom aspektu NATO agresije na Jugoslavije u svetlu takozvane “humanitarne akcije” uz uloge oružja visoke preciznosti.

Posledice Balkanskog rata 1999. godine

U nizu članaka lista “Nezavisimaja gazeta” izvršena je analiza posledica vojnih udara po objektima Jugoslavije1. Međutim, u tim člancima nema pravne ocene udara NATO po objektima Jugoslavije kao ni same takozvane “humanitarne akcije”, kao ni preciznije procene enormnog zagađenja.

Ovaj članak je zamišljen tako da popuni tu prazninu i precizira ulogu oružja visoke preciznosti u sistemu vojne politike zemalja NATO.

Članak sadrži: karakteristiku razmera posledica udara NATO sa stanovišta zahteva Međunarodne konvencije iz 1977 g. o zabrani vojnog ili bilo kog drugog neprijateljskog uticaja na prirodnu sredinu, definiciju vrste Balkanskog rata sa stanovišta međunarodnog prava i uloge oružja visoke preciznosti u sistemu politike NATO.

Osnovnu postavku vojno-političke strategije - politike nacionalne bezbednosti SAD - predstavlja tvrdnja da je “rat bio, jeste i u XXI veku će ostati sredstvo politike”2, precizirajmo - američke. Zato su rukovodioci SAD odavno razvijali ideju pronalaženja aktivnog sredstva vođenja politike “proširenja granica interesa” SAD uz korišćenje vojne moći, ali ne pribegavajući sili atomskog oružja.

Dijalektička međusobna veza “odbrambenosti” i “ofanzivnosti” američke nacionalne politike jasno se izražavala u strategijama atomskog odvraćanja i ekonomske politike. “Odbrambenost” odvraćanja u tumačenju političkih rukovodilaca SAD nije imalo značenje pružanje otpora onima koji bi pretendovali na teritoriju SAD, nego i odvraćanje silom atomskog oružja onih koji bi sprečavali američku ekspanziju. “Ofanzivnost” američke politike atomskog odvraćanja se ispoljavala u političkom i ekonomskom suprotstavljanju na račun iscrpljivanja SSSR u trci za strateškim atomskim naoružanjem u globalnim razmerama i konvencionalnim naoružanjem na kontinentalnim arenama vojnih operacija. Trebalo je da glavni ciljevi američke politike atomskog odvraćanja doprinesu ostvarivanju glavnih zadataka “politike sile” i “odvraćanja”, tj. uvlačenju kapitalističkih zemalja u vojni savez pod pokroviteljstvom SAD s tim da se SSSR (Rusija) izoluje i istisne iz Istočne Evrope.

Američka politika atomskog odvraćanja je, na kraju krajeva, trebalo da dovede do postizanja glavnog cilja - degeneracije sovjetskog uređenja putem ekonomskog iscrpljivanja i unutrašnje transformacije SSSR u trci za atomskim, konvencionalnim naoružanjem i vršenjem psiholoških diverzija3. Osnovni objekat američke politike atomskog odvraćanja je posle raspada SSSR i Organizacije varšavskog ugovora postala Rusija, prema kojoj će se glavni ciljevi ispoljavati u ekonomskom iscrpljivanju na račun obaveznog smanjenja naoružanja u vezi svih Ugovora koje su SSSR i Rusija ranije sklopili, što mora dovesti do konačnog ekonomskog iscrpljivanja Rusije, neuspeha u sprovođenju vojne reforme i raspada vojno-industrijskog kompleksa, tj. do njenog pretvaranja u sirovinski dodatak Zapada bez rata4.

Zato se za prvi uzrok pojave oružja visoke preciznosti može smatrati potreba da se stvori sredstvo za vođenje rata sa predvidivim rezultatima i po “pristupačnoj” ceni.

Ideja savremenog shvatanja principa i sadržaja planiranja primene oružja visoke preciznosti (“preciznog” - prema terminologiji SAD) se pojavila pošto su u SAD 1960-1966 g. bili izdati naučni radovi J. B. Zeljdoviča koji su obuhvatali radove o teoriji gorenja i detonacije, fizike udarnih talasa i teoriji hidrodinamike5. U stvaranju preciznog oružja su bile angažovane vodeće laboratorije i naučnoistraživački instituti SAD. Konačno formiranje sistema strateških ciljeva za sveukupno planiranje primene konvencionalnog i atomskog oružja bilo je fiksirano direktivom “D-068” predsednika SAD Dž. Kartera 1978.g. i prihvatanjem plana “SIOP-5D”. I ako je u ranijem (do 1978.g.) sistemu strateških ciljeva za gađanje atomskim oružjem bilo 6.500 objekata na teritoriji svih zemalja Organizacije varšavskog ugovora, novi sistem strateških ciljeva je obuhvatao 40.000 objekata samo na teritoriji SSSR, od čega su 15.000 ekonomski objekti6.

Stvaranju savremenog preciznog oružja je doprineo još jedan uzrok: radikalna transformacija strukture ekonomskog i vojnog potencijala razvijenih zemalja, koja je izvedena od 1950. do 1980 g. kao rezultat četiri revolucije: dve industrijske, transportne i urbanizacije. Prva od dve industrijske revolucije bila je bazirana na četvorostrukom porastu proizvodnje naftne industrije i petostrukom porastu proizvodnje organske hemije. Kapaciteti rafinerija i petrohemijskih fabrika u priobalnim regionima SAD porasli su pest puta, Zapadne Evrope - dvadeset puta, SSSR - 15 puta, Japana i Južne Koreje - trideset puta7.

Druga od dve industrijske revolucije oslanjala se na burni porast informatike i atomske energetike od 100 puta. Ukupni kapaciteti nuklearki su 1984. godine već iznosili: za evropski deo SSSR - 5,3 kW/km²; za SAD (bez Aljaske) - 6,5 kW/km²; za Francusku, Englesku i Zapadnu Nemačku - 60 kW/km². Očekivalo se da do 2000. godine kapaciteti nuklearki mogu dostići u SSSR - 44 kW/km², SAD - 22 kW/km², Francuskoj, Engleskoj i Zapadnoj Nemačkoj - do 150 kW/km^{2
8}.

Tokom revolucije urbanizacije došlo je do radikalne industrijalizacije priobalne zone mora, jezera i velikih reka. Uporedo sa koncentracijom energetike, industrije, transportnih terminala i stanovništva u gradovima došlo je do nagomilavanja zapaljivih, eksplozivnih, radioaktivnih i otrovnih materija na teritoriji lučko-industrijskih zona. U svakom gradu sa preko milion stanovnika potpuna rezerva goriva se procenjuje na 10-40 megatona, od čega do 70% otpada na drvo, do 20% na naftu i naftine derivate, a preko 10% su plastične mase, polimeri i industrijska organika9. O razmerama potencijalne hemijske opasnosti može se suditi po visini letalnih doza (l.d.) nagomilanih u gradovima Zapadne Evrope: arsenik - 0,5 milijardi l.d.; barijum - 5 milijardi l.d.; fosgen - trilion l.d.; hlor - preko 10 triliona l.d. Rezervi tih materija ima dovoljno za uništenje čovečanstva preko 2.000 puta10.

Prema tome, polaznu ideju za tvorce preciznog oružja sposobnog da izazove tehnogene katastrofe predstavljalo je formiranje nove klase objekata - ekološki opasnih. U njih spadaju svi tipovi električnih centrala, kapaciteti za proizvodnju atomskog goriva i atomske municije, hemijska, petrohemijska, metalurška i biotehnološka preduzeća, rafinerije, skladišta za njihove sirovine i proizvode, cevovodi za transport nafte, gasa i amonijaka, kao i vojni objekti koji sadrže radioaktivne i otrovne materije, njihova skladišta i deponije otpada. Takvi objekti su uglavnom smešteni u lučko-industrijskim zonama gradova-saobraćajnih čvorova. Zato su lučko-industrijske zone postale najbitniji elementi koji definišu stabilnost funkcionisanja sistema objekata bilo koje države u mirnodopsko vreme i tokom rata. Upravo su one postale ranjivi elementi strukture objekata svake razvijene države u slučaju oružanog sukoba ili uticaja sekundarnih faktora onesposobljavanja u vidu elementarnih i tehnogenih katastrofa11.

Istraživanja američkih i sovjetskih naučnika su pokazala da razaranje sistema za odvođenje toplote može dovesti do toplotne eksplozije i nuklearne katastrofe sa razaranjem reaktora i ispuštanjem do 70% radioaktivnosti iz njega. Razaranje skladišta iskorišćenog nuklearnog goriva je još opasnije, pošto je radioaktivnost nuklearnog otpada za red veličina veća od svežeg nuklearnog goriva. Zona radioaktivnog zagađenja koja se u tim slučajevima formira može imati dužinu 1,5-2 hiljade km12.

U slučaju razaranja ekološki opasnih objekata konvencionalnim oružjem tokom vojnih operacija, kao što je potvrđeno u Persijskom zalivu 1991 g., “oslobađaju” se izvanredno moćne sile - sekundarni faktori onesposobljavanja u vidu požara, eksplozija, potapanja, zona hemijskog ili radioaktivnog zagađenja. Sličnost i uporedivost posledica takvih havarija sa faktorima onesposobljavanja od oružja masovnog uništavanja po vatrenom dejstvu, udarnom talasu, toplotnom zračenju, hemijskom i radijacionom zagađenju potvrđeni su događajima druge polovine dvadesetog veka. Tako su eksplozije brodova u lukama dovodile do razaranja i požara u preko 80% zgrada u gradovima i smrti dela stanovništva. Prilikom eksplozija brodova u lukama krhotine mase od 1 tone su dospevale na rastojanje od 2 milje, mase 100 kg - do 12 milja, dok je do prskanja stakla dolazilo na rastojanju do 30 milja. Talasi od eksplozije su izbacivali brodove deplasmana do 5.000 tona i na 250 m od obalske linije, uništavali brodove u radijusu do 2 milje. Podvodni talas do koga dolazi odmah posle talasa od eksplozije otkidao je brodove sa sidra, kidalo vezove brodova u pristaništu i izbacivao te brodove na obalu, što je dovodilo do novih požara i eksplozija13.

Požari do kojih je došlo tokom masovnih bombardovanja Drezdena, Hamburga, Osake i Tokija 1943-1945 g. odneli su u svakom gradu više žrtava nego što je poginulo u eksploziji atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju. Ti požari su otkrili pojavu “vatrene bure”; u vatri i vihorima takve bure je ginulo 30% ukupnog broja žrtava od ranjavanja i opekotina, ostali su umirali od trovanja ugljenmonoksidom. Niz eksplozija u fabrikama plastične mase, na terminalima pomorskog prevoza tečnih gasova i u fabrikama raketnog goriva bio je praćen širenjem udarnog talasa na rastojanje 6-8 km, premašujući radijum udarnog talasa od atomske eksplozije od jednog megatona pritiska 0,2kg/cm² na frontu udarnog talasa14. Udarac metalne krhotine brzinom od preko 46m/sec može dovesti do detonacije transporta - cisterne za prevoz gasa ili terminala, skladišta tečnih gasova. V. Maršal je pokazao preračunavanje energije eksplozije u trotilni ekvivalent: masa gasa u tonama pomnožena koeficijentom koji za površinu Zemlje iznosi 6-815.

Kod havarija na tehnološkim postrojenjima gde se hemijski procesi odvijaju pod pritiskom preko sto atmosfera i na temperaturi preko 1.000°S moguća su nagla ispuštanja lakozapaljivih materija sa nastankom požara u obliku vatrenih lopti. Dejstvo vatrenih lopti slično je ozračenosti od atomskog oružja sa radijusom smrtnog ishoda do 300 metara. Kao analozi dejstva hemijskog oružja mogu poslužiti havarije u San-Huan Iksuatepeku (Meksiko, 1984 g.) i Bopalu (Indija, 1984 g.)16.

Kao analozi dejstva radiološkog oružja mogu poslužiti havarije u skladištu radioaktivnog otpada NPO “Majak” (naučno-proizvodnog udruženja “Svetionik”) 1957. godine, eksplozija goriva u reaktoru atomske podmornice u zalivu Čažma 1985 g., havarija Černobilske nuklearke 1986.godine17.

Tokom Iračkog rata 1998 g. i Balkanskog rata 1999 g. efikasnost posledica dejstva preciznim oružjem ispoljena je još jasnije.

SAD su tokom četiri dana vojnih operacija 1998 g. u Iraku ispalile 325 krilatih raketa “Tomahavk” i primenili 90 teledirigovanih bombi sa pomorskih jurišnih aviona, koliko je bilo ispaljeno za 38 dana Persijskog rata 1991 g. Amerikanci su praktično u poligonskim uslovima organizovali demonstraciju bojevih mogućnosti preciznih udarnih sredstava koje su planirali da uvedu u naoružanje tek 2000. godine. Čitava vojna akcija je sprovedena u okviru delovanja operativnog udruženja ratne mornarice SAD. Šteta naneta Iraku 300 puta je premašila troškove SAD za dopremanje i bojevu primenu preciznog oružja18.

Bombardovanje Jugoslavije

Tokom Balkanskog rata je pogođeno preko 30 rafinerija i hemijskih objekata kojom prilikom je došlo do curenja i ispuštanja opasnih komponenti, što je zahtevalo hitnu evakuaciju preko 70.000 ljudi iz opasnih zona19. Njihovo razaranje je bilo praćeno opsežnim zagađenjem atmosfere, vodenih tokova, tla i podzemnih voda vrlo otrovnim i štetnim materijama (hlor, njegovi derivati, kiseline, fenoli i t.d.) u radijusu 50-200 km od razorenog preduzeća.

Svaki petrohemijski objekat u svojoj zoni skladišti do 500.000 tona ugljovodoničkog goriva. Oni sadrže energiju ekvivalentnu 3-5 megatona trotila20. Razaranje petrohemijskih i objekata proizvodnje uglja u Jugoslaviji dovelo je do naglog toplotnog ispuštanja 90-150 megatona i bilo je praćeno krupnim požarima sa formiranjem oblaka koji su sadržavali veliku količinu čađi, teških metala (olova, žive), sumpor-dioksida, azotnih oksida, oksida ugljenika, dioksina, aromatičnih ugljovodonika I klase opasnosti, kao i benzopirena sa kancerogenim svojstvima. Izbacivanje na visinu do 3.000 metara stotina tona toksičnih produkata sagorevanja dovelo je do njihovog prenošenja na rastojanje od mnogo stotina kilometara preko Belorusije na teritoriju Rusije sve do linije Pskov-Smolensk. To ispuštanje toplote je uzrokovalo klimatsku katastrofu prve polovine leta 1999 g.

Oslobađanje opasnih hemijskih materija (sirovina i produkata hemijske, petrohemijske i medicinske proizvodnje) prilikom razaranja industrijskih objekata dovodi do toga da njihova koncentracija u atmosferi toliko premaši dozvoljene da se može porediti sa primenom hemijskog oružja. Hemijsko onesposobljavanje kao prateći i kasniji efekat dovodiće do mutacija flore i faune, smanjenja imunog statusa stanovništva (mutacije, alergije i širenje rizičnih grupa za SIDA-u i hepatitis, smanjenje otpornosti na kontaminaciju), porasta obolelih od raka i bolesti unutrašnjih organa. Epidemije koje pritom nastaju i to još u nepovoljnim ekološkim uslovima lako mogu “skliznuti” u pandemije za koje ne postoje kontinentalne granice.

Naročita pretnja je vezana za problem Crnog mora u kome se “mrtav” rezervoar sumporovodonika nalazi na dubini 50-80 m od površine. Zasićenost živog sloja Crnog mora organskim komponentama posledica vojnih udara na Jugoslaviju može dovesti do izbijanja sumporovodoničkog sloja na površinu, smrti Crnog mora i svih priobalnih teritorija21.

Znatno povećanje nivoa radioaktivnosti na teritoriji Srbije, Makedonije, Crne Gore i pogotovo Kosova predstavlja rezultat primene krilatih raketa “Tomahavk” i projektila od 30 mm koje ulaze u komplet naoružanja američkih jurišnih aviona “A-10”. U glavama krilatih raketa “Tomahavk” se koristi oko 3 kg osiromašenog urana. Protivoklopna jezgra KR “Tomahavka” i projektila od 30 mm proizvedena su od otpada nuklearnog goriva - legura osiromašenog urana-238 (96-99%), urana-235 (3,5-0,71%), od čega se 80% kada pogodi cilj pretvara u oblak “keramičkog aerosola” i prašine iz uranovog oksida koji se mogu širiti desetinama kilometara. Mlaz alfa-čestica koje zrači uran-238 ozbiljno šteti ljudskom organizmu. Vrlo otrovne pare aerosola i prašina uranovog oksida izazivaju nepovratna oštećenja unutrašnjih organa što potom dovodi do oboljenja od raka. Kod ranjavanja takvom municijom i njenim krhotinama dolazi do snažnog kidanja tkiva i radioaktivnog zagađenja organizma. Posle rata u Persijskom zalivu 1991 g. u zoni vojnih operacija je već bilo ostavljeno od 300 do 800 tona osiromašenog urana. Preko 90.000 vojnika (od ukupno 697.000 koji su bili u regionu) se žalilo na zdravstvene probleme - oštećenja disajnih puteva i jetre, groznicu, glavobolje, nizak krvni pritisak. Među decom rođenom u zoni sukoba i decom vojnika koji su ratovali u Zalivu, ima mnogo obolele od leukemije. Pentagon je priznao specifičnost “sindroma Rata u Zalivu”22.

Nivo radioaktivnosti jezgra projektila jurišnog aviona “F-10” iznosi oko 3,4 milikirija. Njegova površina zrači oko 1.000 alfa-čestica i 36.000 beta-čestica u sekundi. Masa projektila iznosi oko 400 g, dok masa radioaktivnog jezgra iznosi oko 75 g. Na terenu podvrgnutom udarima aviona “A-10” se detektuju delovi sa nivoom radioaktivnog zračenja reda veličina 10 milirendgena na sat. Čak i neznatno premašivanje radijacionog fona izaziva efekte razvoja oštećenja po mehanizmu uticaja super-malih doza na specifično osetljivi deo stanovništva23.

Uporedite: prilikom eksplozije atomske bombe u Hirošimi 1945 g. na Zemlju je palo svega 740 g radioaktivnog otpada što je bilo dovoljno za onesposobljavanje tri pokoljenja ljudi koji su preživeli atomsku tragediju. Prilikom Černobilske havarije je izbačeno 63 kg radioaktivnog otpada. Prilikom eksplozije svakog projektila sa jurišnog aviona “A-10” i svake rakete “Tomahavk” izbacuje se radioaktivni otpad sa za red veličina većom radioaktivnošću nego prilikom eksplozije atomske bombe u Hirošimi. Kada izračunamo zbirnu radioaktivnost izbačenu u centru Evrope, shvatićemo da ona nekoliko hiljada puta premašuje radioaktivnost atomskog bombardovanja Hirošime.

Primena municije sa osiromašenim uranom predstavlja izuzetno opasnu pretnju po zdravlje i dugotrajno radioaktivno zagađenje ogromnih teritorija ne samo Jugoslavije, nego i mnogih drugih evropskih zemalja - od biološkog zagađenja zbog povećane koncentracije teških metala. To istovremeno obezbeđuje nekurentnost zahvaćenih teritorija na tržištu hrane tokom 50-100 godina, što može negativno uticati na poljoprivredu tog regiona pošto u Južnoj Evropi neće više biti ekološki čistih namirnica. One će se morati uvoziti iz drugih regiona.

Kao rezultat bojeve primene novog pokoljenja preciznog oružja na Balkanu se razvija izuzetno krupna ekološka katastrofa koja će zahvatiti čitavu Evropu. Mnoge zemlje još uvek nisu svesne njenih posledica. Međutim, proračuni pokazuju da će ekonomski i socijalni gubici biti znatni. Njihove posledice će se osećati tokom mnogih decenija24.

Dakle, osnovne posledice Iračkih iz 1991. i 1998 g. i Balkanskog rata iz 1999 g. su “široke, dugoročne i ozbiljne posledice” koje nanose naročito ozbiljnu štetu prirodi i privredi Iraka, Jugoslavije i susednih država Evroazije, što se u potpunosti podudara sa definicijama međunarodne Konvencije iz 1977 g. o zabrani vojnog ili bilo kog drugog neprijateljskog korišćenja sredstava uticaja na prirodnu sredinu.

Međutim, ako pažljivije pogledamo obeležja izvedenih vojnih operacija NATO u Jugoslaviji:

a) postojanje obeležja prvenstva ili inicijative prve primene od neke države oružane sile protiv druge države uz kršenje Povelje OUN

b) napad oružane sile NATO na teritoriju druge države;

v) te operacije su praćene bombardovanjem teritorije države; blokadom luka te države oružanom silom; napad na kopnene, pomorske i vazdušne sile; primena oružane sile jedne države koja se nalazi na teritoriji druge, kršenje uslova sklopljenih sporazuma OUN o priznavanju suverenosti i neprikosnovenosti država-članica OUN; g) slanje, od strane države ili u ime države, naoružanih bandi, grupa, regularnih snaga ili plaćenika na teritoriju druge države. Postojanje u delovanju države (koalicije država) svih pobrojanih uslova mora se smatrati za čin agresije što dozvoljava žrtvi agresije da iskoristi svoje pravo na samoodbranu25.

Imajući u vidu pobrojana obeležja, “humanitarna akcija” NATO u Jugoslaviji se ubedljivo može nazvati otvorenom agresijom, pošto precizno odgovara formulacijama navedenim u Povelji OUN i u tekstu rezolucije XXIX zasedanja Generalne skupštine OUN od 14. decembra 1974 g. “O definiciji agresije”.

Zaključci.

1. Precizna sredstva oružanog dejstva na objekte Iraka i Jugoslavije potpadaju pod definiciju člana 2 iste Konvencije, kao “sredstva dejstva na prirodnu sredinu radi namernog upravljanja prirodnim procesima - dinamike, sastava ili strukture Zemlje, uključujući njenu biotu, litosferu, atmosferu ili kosmički prostor”. Prema definicijama priloga navedene Konvencije “Usaglašena shvatanja Savetovanja Komiteta OUN za razoružanje” uticaj onesposobljavajućih faktora dejstva na prirodu koji se mogu klasifikovati kao analog uticaja onesposobljavajućih elemenata sledećih vrsta oružja. Probojnog - kao analog probojnih elemenata (bajoneta, metka, protivoklopnih naglavaka). Rasprskavajućeg oružja - kao analog dejstva udarnog talasa i brzoletećih gelera. Zapaljivog oružja - kao analog dejstva plamena i toplotne struje. Hemijskog oružja - kao analog dejstva otrovnih hemijskih materija. Bakteriološkog oružja - kao analog dejstva patogenih mikroba i toksina. Radiološkog oružja - prema dejstvu radioaktivnih materija. Atomskog oružja - kao analog dejstva udarnog talasa, toplotnog zračenja, jonizujuće radijacije, radiotoksičnih materija26 .

2. Sistem preciznog oružja” predstavlja ofanzivni sistem naoružanja razvijene države (koalicije država) namenjenu za oružano (vojnom silom) rešavanje konfliktne situacije između rivalskih država (koalicija država) zavisno od političkih ciljeva koje svaka strana rešava u oružanom sukobu, karaktera i razmera primene udarnih sredstava za postizanje strateških i operativno-taktičkih zadataka. Agresor (u dotičnom slučaju - NATO) po pravilu ima političke ciljeve: kao prvo, da nanese ekonomsku, socijalnu i ekološku štetu neposlušnoj državi - Jugoslaviji. A kao drugo, da očita psihološku lekciju drugim suverenim državama šta će se sa njima desiti ako se ne budu potčinile diktatu sile SAD. Precizno oružje može da za državu koja se brani posluži kako kao sredstvo odvraćanja agresije, tako i kao sredstvo odmazde agresoru prilikom zaštite suverenih prava i teritorijalne nezavisnosti.

Zato ima dovoljno osnova za to da se sistem preciznog oružja smatra za četvrtu komponentu strateških sila svake države za odvraćanje.

3. Od početka vojnih operacija efekat pojačavanja udara preciznim oružjem putem dejstva sekundarnih onesposobljavajućih faktora havarija i trovanja vode, vazduha i čovekove okoline može biti nekoliko hiljada puta veći. Oružani sukob razvijenih zemalja na evropskom kopnu uz primenu preciznog oružja sa konvencionalnim punjenjem može praktično dovesti do nestanka sadašnjih civilizacija Evrope i Azije, dovesti u sumnju mogućnost očuvanja života na Zemlji. Oružani međunacionalni konflikti u Zajednici Nezavisnih Država ili delovanje terorističkih grupa može dovesti do razaranja pojedinih opasnih objekata i razvoja ekoloških katastrofa kako regionalnih tako i globalnih razmera27.

4. Završeno je doba delovanja međunarodnog prava i sada vlada “pravo sile” SAD i njihovih vazala. Raniji ugovori i obećanja predsednika SAD o prestanku “hladnog rata” postali su besmisleni. Bezbednost svake države, pogotovo vojna, mora se oslanjati na ravnotežu vojne i ekonomske moći države, jasno vojno-strateško planiranje i mudro političko odlučivanje na najvišem nivou.

Novi ratovi zemalja NATO sa primenom preciznog oružja od 1991 g. vođeni su protiv zemalja čije naoružanje i komandovanje armijom su zasnovani na sovjetskom, ruskom naoružanju i komandnom kadru školovanom u SSSR (Rusiji). Zato ti ratovi više liče na isprobavanje budućeg rata protiv Rusije.

5. Korenito se promenila sama suština rata kao političkog sredstva. Sada pobedniku nije nužno da okupira zemlju i uništi oružane snage protivnika. Sada je pobedniku dovoljno da pobeđenom protivniku oduzme tržišta za prodaju robe i radne snage i da primora njegovo rukovodstva da zemljom upravlja po diktatu volje pobednika. A istovremeno i da njegovu privredu prevede u grupu slabo razvijenih zemalja, da izvede praktično potpuno razoružanje osim policije, da primora na to da se fabrike pobednika čija proizvodnja je ekološki štetna lociraju na teritoriji pobeđenoga.

I sve dok svi mi ne shvatimo dubinu savremenih promena u svetu, dok ne shvatimo ulogu Rusije u savremenom svetu i u sopstvenoj zemlji, neće moći da se reše novi problemi obezbeđenja vojne, ekonomske, ekološke i drugih vrsta nacionalne bezbednosti Rusije.

Da bi se obnovilo mesto i uloga Rusije u svetskoj zajednici koji našoj državi priliče, potrebno je imati politički suverenu, ekonomski samodovoljnu zemlju sposobnu da izgrađuje ili naručuje savremene Oružane sile i Ratnu mornaricu, da razvija privredu i nove tehnologije, nauku i obrazovanje, da stvara sve vrste nacionalne bezbednosti radi sigurne zaštite svojih životno važnih interesa.

Autor: prof. Dr L. P. Mališev

Članak preuzet iz lista „Nezavisimaja Gazeta“

Tekst prevela: Sava Rosić

_____________________________________________

1 1. В. Мухин. Балкан - зона еколошке катастрофе. НВО бр. 21, 4-10-6-99. 2. Л.Г. Пахомов, В.Н. Спектор. У Европи је већ почела еколошка катастрофа. Независимаја газета, 23.6.1999. бр. 111 (1927).

2 Г. Кан. О ескалацији. Истраживања Хадсонског института о питањима националне безбедности и међународних односа. Скраћени превод са енглеског. М. ВИ. 1966. с. 325.

3 Г.А. Трофименко. САД: политика, рат, идеологија. М., “Мисао”, 1976, с.154.

4 Л.П. Малишев. Проблеми политике атомског одвраћања: прошлост, садашњост, будућност. Материјали међународне конференције. Анализа система на прагу миленијума: теорија и пракса. Москва, 16-18. децембра 1997.г. М., Интелект”, 1997. с.124.

5 Zeldovich Ya.B. The theory of detonation. N.Y. Acad. Press, 1960, 330 p. Physics of shock waves and high-temperature hydrodynamics phenomena. N.Y. Acad. Press, 1966, Vol. I, 464 p., Vol. 2, 451 p. Извор: Зељдович Ј.Б. Одабрани радови. Хемијска физика и хидродинамика. Под редакцијом Ј.Б. Харитона, М. Наука, 1984, 374 с.

6 Е.Г. Шевељев. Увод у војну системологију. М. ВАГШ, 1993, с.8.

7 Светски океан: економика и политика. Под редакцијом академика Примакова Ј.М., М. Мисљ (мисао), 1986, 622 с. Надточиј Г.Л. Географија поморске пловидбе. М., Транспорт, 1985, с.199.

8 Л.П. Феоктистов. Трка за наоружањем и научно-технички прогрес су неспојиви. Комунист. 1986, бр. 15, с. 99.

9 М.И. Будико и др. Глобалне климатске катастрофе. М., Гидрометеоиздат, 1986, с. 86.

10 Т.А. Ајзатулин. Хемијска опасност, “Безопасност” (безбедност), 1992, бр. 3, с. 37.

11 Л.П. Малишев. Војно-еколошка анализа Европе. М., ГШ ВС РФ “Безопасност-92 ОВС”, М., 1992, с. 73.

12 Д. Ремберг. Разарање атомских енергетских постројења током рата. САД, Лексингтон Бук, 1980, превод са енглеског ВЦП бр. Д-0448, М., 1982, с. 322.

13 Л.Н. Скрјагин. Тајне поморских катастрофа. М., Транспорт, 1986, 366 с.

14 Л.П. Малишев. Премда је оружје конвенционално. “Зелени крст”, 1993, бр. 1, с. 25.

15 М. Нетлетон. Детонација у гасовима. М., “Мир”, 1989. с. 117.

16 Ј.П. Михно. Отклањање последица хаварија и елементарних непогода. М., Атомиздат, 1979, с. 13.

17 В. Маршал. Основне опасности хемијске производње. М., Мир, 1989, 389 с.

18 “Независимоје војеное обозреније” (независни војни преглед), 1998, бр. 51, с. 3-6.

19 В. Мухин. Балкан - зона еколошке катастрофе. НВО, бр. 21, 4-10.6.99., с. 2.

20 В. Маршал. Основне опасности хемијске производње. М., Мир, 1989, с. 8.

21 Л.Г. Пахомов, В.Н. Спектор. У Европи је већ почела еколошка катастрофа. Независимаја газета, 23.6.1999. бр. 111 (1927).

22 С. Шерман. Осиромашени уран. (Извор: Bam the Use of Depleted Uranium Weapons). GAZETA.RU. 16.7.1999. бр. 033.

23 Л.Г. Пахомов, В.Н. Спектор. У Европи је већ почела еколошка катастрофа. Независимаја газета, 23.6.1999. бр. 111 (1927).

24 В. Мухин. Балкан - зона еколошке катастрофе. НВО, бр. 21, 4-10.јуна 1999. с.2.

25 Правни енциклопедијски речник. Гл.ур. А.Ј. Сухарев. Ред. одбор: М.М. Богуславски и др. Друго изд., доп., М. Совјетска енциклопедија, 1987. с. 14.

26 В.П. Кириљенко, Л.П. Малишев, А.С. Скаридов. Извештај “Разрада основа правног обезбеђења еколошке безбедности процеса војне делатности у свим етапама животног циклуса система оружја и техничких средстава”. М., Фонд за националну и међународну безбедност, НИЦ “СТРИМ”, 1995., 73 с.

27 Л.П. Малишев. Прецизно оружје - алтернатива атомском? Авијација и космонаутика, 1992, бр. 3-4, с. 10.

Predhodna strana

Štampa