SRPSKA POLITIKA

Biljana Živković

INTERVJU:
Šta je za Srpsku politiku izjavila prof. dr Mili Alečković – Nikolić kada joj je ovih dana uručeno prestižno priznanje, kao osvedočenom borcu za srpski Kosmet

Velika Povelja za velika dela!!

Glavni odbor svih zavičajnih udruženja Kosova i Metohije odlučio je da dr. Mili Alečković Nikolić dodeli „Veliku Povelju za velika dela”, koja se daruje u znak zahvalnosti prema izuzetnim ljudima, u zemlji i svetu.

„Odličje koje sam dobila od Srba sa Kosova i Metohije poklonila sam našim srednjevekovnim neimarima... Na Kosmetu sam ono što smo svi mi oduvek, samo sprovodnik, samo karika i veza sa dugim lancem naših predaka...“

U Srbiji Glavni odbor svih zavičajnih udruženja Kosova i Metohije odlučio je da dr. Mili Alečković Nikolić dodeli prestižno znamenje „Veliku Povelju za velika dela”, koja se daruje u znak istinskog poštovanja i zahvalnosti prema izuzetnim ljudima, osvedočenim borcima za Kosovo i Metohiju, u zemlji i svetu. Ovo priznanje do sada dobio je još samo ruski ambasador u Beogradu, gospodin Aleksandar Aleksejev, austrijski pisac Peter Handke i glumica Ivana Žigon. Dr Mili Alečković Nikolić, akademik dr Svetomir Stožinić uručio je nedavno odličje kao neustrašivom i nepokolebljivom borcu za pomoć Kosovu i Metohiji. Kako je istakao, viteški je vojevala gde god je u svetu nogom kročila, a suvišno je govoriti šta je sve u matici uradila za svoj narod.

Velika povelja za velika dela svakako je pravi povod za razgovor sa dr. Milom Alečković - Nikolić, koja naravno, ne krije zadovoljstvo, ponos, ali i neku pritajenu setu.

• Šta za vas znači činjenica da se vrednuje vaš doprinos u nauci, ali itekako poštuje vaša britka bitka za Kosmet?

–Povelja Srba sa Kosova i Metohije mi je najmilije priznanje. Ponekad čovek nije u stanju pravim rečima da opiše ta osećanja. Rečju, blistavo poimanje da ima nade, da ništa nije uzalud. Kroz misli mi prođu sve one godine odlazaka, putovanja, suočavanja sa patnjama našeg naroda, tuge zbog porušenih srpskih svetinja, crkava, manastira, strašnih slika nad našim kosmetskim zgarištima. Moji sunarodnici iz najugroženijeg dela Srbije su se setili nas koji se borimo po svetu. Velika je čast dobiti Povelju, zajedno sa našim Parižaninom Handkeom. Ali, odličje koje mi je pripalo, ne verujem da referira samo na moj kratki individualni život. Mislim da ona ide dalje u prošlost. Jer, šta je naš individualni život?

• Dobili ste titulu počasno odbranjenog doktorata na Sorboni 1994 godine, pa nagradu za dostignuća u hata-jogi u Nju Delhiju 1979, Zahvalnicu Sveslovenskog Kongresa u Pragu 1998. godine, Povelju „Mokranjčevih dana” u Srbiji 2004. i nedavno jedno od najznačajnijih priznanja Srba sa Kosova i Metohije.

– Vredni radnici i borci za globalistički, hegemonistički i monopolistički svet predvođen kompletnom amerikanizacijom u kulturi i medijima, različiti „kulturolozi i novinari” koji poslušno uvode SAD cenzuru u kulturni život Srbije, redovno sebe nagrađuju, odnosno jedni druge, iz istih tih fondova koji su im dati za razne „političke i druge izuzetnosti”, koji su odvojeni kao „novac za pranje novca” po kolonijama. Koliko znam, dobijaju učestalo, ne simbolične, već velike novčane nagrade.

Mi, koji ne razmišljamo u kategorijama instrumentalnosti i nameštanja partijskih i „nevladinih ” promocija, se ne „nagrađujemo”, iako bi svako od nas antiglobalista trebalo da dobije nagradu, ako ništa drugo, barem za pretrpljenu patnju, za uložene nerve, veru u pošteniji svet. Doktorat koji sam 1994. branila na Sorboni pred mnogo ljudi, čitavih pet časova, ocenjen je kao počasno odbranjen. Titula koju sam dobila u Indiji takođe mi je draga, jer me ona drži u fizičkom životu i samokontroli.

• Kada ste nedavno pričali o odlascima na Kosmet , rekli ste da ste tamo pustili korenje, srasli sa kosovskim božurima još u ranom detinjstvu.

– Sticajem okolnosti. Život je valjda, tako udesio. Da nije bilo bake po majci Jelene Trpinac, koja je ceo svoj život posvetila Kosovu i Metohiji, učeći tamo i decu i odrasle, kao dete nikada ne bih videla kako na Kosmetu žive i Srbi i Albanci. Mi smo iz Beograda, a moji su poreklom iz Vojvodine i Hercegovine. Jelena je sebe celu dala Kosmetu. Sad posle toliko godina, kad bolje razmislim, brojni su funkcioneri od vlada bivali delegirani da se bave Kosmetom, a ništa za našu južnu pokrajinu nisu uradili. Ali, Jelena, pedagog, učitelj, humanista, je sve ostavila i otišla na Kosovo i Metohiju da podučava i vaspitava. Tako sam se još kao dete upoznala sa životom ljudi na KiM i zauvek se emotivno vezala za srce naše istorije, za naše korene. Te niti su sada neraskidive. Prisećam se i putovanja sa pokojnom Desankom Maksimović i majkom na pesničke susrete „Lazar Vučković” i mnoge druge. Išla sam, jer me je Kosovo zvalo! I Darinka Jevrić, sada kosmetska legenda, bila je deo naše porodice, zatim Rade Zlatanović i mnogi pesnici. Nikada nisam zaboravila ni majčine priče o ocu Makariju iz Dečana, koji je lik iz detinjstva. Mislim da je ova Povelja, zapravo, nagrada celoj porodici i čitavom tom vremenu, svim ovim divnim podvižnicima o kojim sam vam govorila.

• Vaš protest i još je da bitka za Kosmet, posle preimenovanja manastira izazvao je najviše pažnje!?

– Preimenovanje srpskih manastira je zločin. Ali, pobeda zbog konformističkog dremeža naših poslenika i znalaca kulture, još nije odneta, još se vode borbe. Stvari su vrlo jednostavne. Manastiri i crkve na Kosovu i Metohiji prvo su srpski, pa zatim pravoslavni, pa onda vizantijski, pa onda hrišćanski, a onda i opštečovečanski. Delo nikada ne pripada teritoriji, ono pripada geniju koji ga je stvorio, njegovom imenu i njegovom narodu, a zatim čitavom čovečanstvu. Manastire na Kosovu i Metohiji gradili su srpski neimari, bez obzira na uticaje i drugih arhitekata (kao, recimo, u slučaju Visokih Dečana).

Njihovo delo i ime mora da ostane u vremenu, u tišini vasione, jer je ruka umetnika jedino što vekovima ostaje posle njega. Dete sam slikara i arhitekte i sećam se da mi je pokojni otac, koji je zbog ratnih drama i jasenovačkih žrtava bio nesrećan i nikada se do kraja nije potpuno ostvario, govorio da će za njim ruka ipak ostati i da ga to jedino smiruje. Mi smo svi dužni da poštujemo najosnovnije ljudsko pravo umetnika, da mu se ime, pored dela, upamti. Mnogo je takvih Borojević Rada i Rubljova u našoj slovenskoj istoriji bilo. Borojević Rade nije bi samo lik iz srpske poezije, nego je bio stvarni lik, i gradio je u stvarnom kamenu. Kašanin je ispod jedne ploče u Ljubostinji pronašao natpis na kome je pisalo: „siju Cerkov Borojević Rade leta gospodnjeg...posle Kosovske bitke”. Bio je to definitivni dokaz da Rade nije samo narodna mašta, nego da je stvarno postojao. Gradio je Rade i slikali su Rubljovi. Mi ne smemo da ih zaboravimo, jer bismo ih time zauvek ubili. A po moralnom i estetskom pravu svih vekova, oni su besmrtni.

• Bezbroj je primera u ljudskoj istoriji koji potkrepljuju vašu tvrdnju.

–Naravno. Zamak kraljeva Majorke na jugu Francuske koga je francuski kralj oteo od Španije i pripojio Francuskoj zajedno sa velikim delom zemlje, Francuzi nikada nisu imenovali „francuskom zaostavštinom”, već jasno kažu da je ona „katalonska”. Ni u vreme najveće ljubavi Antonija i Kleopatre, nikada egipatske piramide nisu proglašene „rimskom zaostavštinom”, već su one ostale egipatske. Kijevska lavra nikada nije postala „unijatska zaostavština”, iako se nalazi u današnjoj Ukrajini, već je ona prva i najveća zaostavština stare Pravoslavne Rusije.

• Kažete da je preimenovanje srpskih manastira na Kosmetu u „ kosovarske” kriminalni čin.

– Manastiri i crkve na Kosovu i Metohiji ne mogu da budu „kosovarska zaostavština”, čija god da to sutra bude zemlja. Oni su bili, jesu i ostaće „srpska zaostavština”. Ceo svet mora da zna da su oni srpski, da su Pravoslavni, da su hrišćanski, a onda i opštečovečanski. Ali, samo tim redosledom!! Preimenovanje je kriminalni čin. To je ubijanje poslednjeg ljudskog prava, prava čoveka velikog umetnika na svoje delo. Zar mislite da ljudska prava ne važe i za njega ? Upravo ovo je rekao Putin na jednom predavanju Francuzima i večeri u Parizu gde sam ga prvi put videla, kada su ga novinari propitivali o „ljudskim pravima”.

• Dali ste podršku vladici Artemiju kada je ogorčeno reagovao na redosled obnavljanja srpskih razrušenih manastira na KIM koji ga je„slučajno”, od UNESKA, zaobišao. Vas često povezuju sa ovom institucijom.

– Moja saradnja sa UNESKOM veoma je duga. Još kao student u Parizu, imala sam prilike da se upoznam sa radom ove institucije, zahvaljujući internacionalnom funkcioneru Leonu Daviču. Kasnije sam upoznala gospodina M-Bou koji je vodio UNESKO. Zatim je došla saradnja sa Irancem Abtahijem, izuzetnim čovekom koji je tada vodio kulturne projekte nevladinih organizacija pri UNESKU. Pa onda poznanstvo sa Macurom. I, najzad, odlična saradnja sa Kinezima, i posebno ruskim komisijama u UNESKU na projektima kulture. Znam prosto kako diše ta institucija. Tu, da kažem, misiju, sam obavljala u tišini, bez neke preterane buke i pompe. Mislim da sam tako mnogo korisnija mom narodu. Busanja u prsa, grlate govore, glamurozne prijeme oduvaju vihori vremena, a kada nešto istinski činite, onda se tome i potpuno posvećujete.

• Rekli ste i to da naši „otežali funkcioneri ” nisu godinama mogli da učine ono što je Malro uspevao jednim stihom, ili Aznavur jednim tonom?

–Da , to je samo poređenje. Ni u kom slučaju ne želim da budem zlonamerno, odnosno, pogrešno, shvaćena. Ali, jedina istina je sledeće: pravi ljudi mogu sve, brzo, jednostavno, munjevito, njima je Bog dao silu, moć... Oni „drugi” ne mogu ništa godinama, decenijama, ili ne žele ?

Iako ste profesor medicinske psihologije i antropologije i pisac, završili ste i kurs restauracije ikona ruske škole!?

– Dok sam studirala, bila sam gladna kao i svi studenti na Zapadu. Naši stari su govorili: nauči neki zanat odmah, a posle se dalje školuj. Za mene je to prirodno. Pronašla sam jednu rusku „babušku”, koja je držala kurseve u Francuskoj. Mogu da vam kažem samo to da nema lepšeg osećaja pred kosmičkim fenomenom Smrti i izčeznuća od trenutka kada na ikoni vraćate pogled u istoriju, ili istoriji pogled. Vi tada vekove činite besmrtnim...

A posle takvog vaskrsnuća, lako je pisati i predavati psihologiju i antropologiju... Da završim, dragoceno odličje, Povelju koju sam dobila od Srba sa Kosova i Metohije poklonila sam našim srednjevekovnim neimarima... Tu sam bila ono što smo svi mi oduvek, samo sprovodnik, samo karika i veza sa dugim lancem naših predaka...

Milina viteška borba - Do kraja !!!

Sa srpskom dijasporom svih godina rata uporno, bez straha, nosila je pomoć, brinula o našim porodicama koje su tamo ostale, dovodila na KiM Evropljane, a 1992. i 1993. u Parizu dočekivala stegnutog grla i suznih očiju, izbeglice (i srpske i albanske) sa Kosmeta. Održala na pariskom „Radio Kurtoazi” 1995. čuveno predavanje o srpskom Kosovu. Učesnik je bezbroj mitinga i okruglih stolova u Francuskoj (uključujući i francuski Senat). Posvetila svoju knjigu etnopsiholoških eseja „O Domu i Iskonu”, uglavnom Kosovu i Metohiji.

Pisala Širaku, Vilpenu i Putinu godinama...Povela na Kosmet čuvenog francuskog majora Pjer Anri Binela koji je našoj vojsci dao tačke gađanja, bombardovanja, a kasnije, u zatvoru napisao knjigu „Zločini NATO” U spaljeni manastir sv. Arhangela za ruke je vodila Italijane koji su se posle proslavili donošenjem pomoći. Održala o srpskom Kosmetu predavanje u Nacionalnom institutu u Pekingu. Uputila protest UNESKU kada su srpski manastiri preimenovani u „kosovarske”, pisala Ban Ki Munu o proglašenju Pećke Patrijaršije za slobodni centar svih Srba sveta, predlagala da se „Vidovdanski dani srpske dijaspore” održavaju na KiM. Drugu knjigu „Ko to priča o Evropi” posvetila je tragičnim događajima 17. marta. Nikada nije zaboravila Udruženje kidnapovanih i otetih Srba... Oni to najbolje znaju!!!

piše: Biljana Živković

Predhodna strana

Štampa