SRPSKA POLITIKA

Tekst prevela: Sava Rosić

Prof. Dr Sergej Georgijevič Kara-Murza, ruski teoretičar poznat po mnogim nuašnim radovima i čuvenoj knjizi „Manipulacija svešću“ u kojoj govori o strategiji, načinima urušavanja i porobljavanja bivših socijalističkih država

Novi sovjetski projekat

Profesor Kara-Murza u ovom članku po tezama govori o projektu budućnosti, postavljajući „projekat prelaska“ iz jednog sistema u drugi izvan postojećih ograničenja (ali ih podrazumevajući).

On smatra da je za razmatranje kriza onog tipa kakavu doživljava Rusija („sistemska“, tj. civilizacijska) umesnije primenjivati jezik civilizacijskog prilaza.

Druga etapa analize je uspostavljanje mekih, kulturnih ograničenja, „onoga što mi kategorički ne želimo“, ali što se pod pritiskom nesavladivih okolnosti može desiti.

Ruski doktor istorije i metodologije, ali i magistar hemije, Sergej Georgijevič Kara-Murza, objavio je, na početku poslednje godine prošlog veka, svoju obimnu i iz najmanje dva veoma bitna razloga jako značajnu sociološko - psihološku studiju "Manipulacija svešću". Osnovni značaj te knjige je u tome što se može koristiti kao neka vrsta praktičnog udžbenika, bilo u negativnom - ukoliko je primenjuju manipulatori, ili pozitivnom smislu - ako služi za odbranu od političke prevare i mešetarenja. Knjiga se bavi političkim i drugim manipulacijama u raznim društvenim uređenjima i okolnostima. Kara-Murza u završnom delu svoje knjige, istina, navodi da ona nije "priručnik za praksu manipulisanja", već prvenstveno sadržaj na osnovu koga svaki čitalac može razmisliti o sopstvenom izboru.

Teze

1. Radi se o dva međusobno povezana ali različita projekta: projektu budućeg životnog ustrojstva (posle krize) i projektu prelaska u njega iz sadašnjeg kritičkog stanja. Kriza i normalan razvoj su različiti tipovi života. Ono što je u normalno vreme neprihvatljivo ili nepoželjno, može u razdoblju krize postati manje zlo. Ovde govorimo o projektu budućnosti, ostavljajući «projekat prelaska» izvan zagrada (ali ga podrazumevajući).

2. Problem treba izložiti jezikom grubih («zemaljskih») pojmova, bez maglovitih ideologema tipa dileme «kapitalizam-socijalizam». Za razmatranje kriza onog tipa kakav doživljava Rusija («sistemskih», tj. civilizacijskih) umesnije je primenjivati jezik civilizacijskog prilaza. Prva etapa analize je određivanje «polja mogućeg», odsecanje «onog što ne može biti». To je sačinjavanje spiska nesavladivih objektivnih ograničenja. Druga etapa analize je uspostavljanje mekih, kulturnih ograničenja («onoga što mi kategorički ne želimo», ali što se pod pritiskom nesavladivih okolnosti može desiti).

3. Rezultati prve i druge etape analize su sledeći:

– U savremenom kapitalističkom svetskom sistemu izgrađenom po tipu «centar-periferija», Ruska Federacija (sama ili u savezu sa drugim republikama SSSR-a) ne može dobiti mesto u centru. Njen realan izbor je sledeći: ili da postane deo periferije (tj. da stvori poredak «periferijskog kapitalizma») – ili da razvije sopstveni projekat koji nastavlja civilizacijsku putanju Rusije, ali koji je u novim realnim uslovima moguć i prihvatljiv.

– Pretežna većina stanovništva RF «kategorički ne želi» dalje rasparčavanje zemlje (tim pre s podelom ruskog naroda) i dalje smanjenje broja stanovnika. Svaki projekat koji pretpostavlja takve promene (očigledne ili polazeći od ranijeg iskustva) pre ili kasnije će izazvati otpor, bremenit rizikom građanskog rata. Projekti životnog ustrojstva «posle građanskog rata» ovde se ne razmatraju (premda njihovo razrađivanje nije lišeno aktuelnosti).

– Iskustvo prva dva talasa globalizacije pod vođstvom Zapada (kolonijalizma i imperijalizma HH veka) pouzdano je pokazalo da životno ustrojstvo perifernog kapitalizma dovodi do sloma civilizacijskog jezgra zemlje i pretpostavlja nastanak enklava razvijene proizvodnje uz arhaizovanje uređenja privrede i svakodnevnog života za većinu stanovništva.

U realnim prirodnim, socijalnim i kulturnim uslovima savremene RF arhaizovanje znači brzo izumiranje većeg dela stanovništva (pre svega ruskog). Prema tome, nastavljanje reformi koje vode pretvaranju RF u zonu perifernog kapitalizma neminovno se sukobljava s «mekim» kulturnim ograničenjem. Pokušaj njegovog prevazilaženja dovešće ili do građanskog rata, ili do likvidacije RF kao zemlje i kulturne celovitosti. U drugom slučaju se problem izrade projekta ukida sve dok ostaci stanovništva bivše Rusije ponovo ne steknu kvalitet subjekta istorije.

– Svest o sopstvenom civilizacijskom putu, izrada i ostvarivanje projekta kao novog koraka na tom putu naići će na otpor uticajnih snaga unutar RF i izvan nje – od strane onih koji imaju korist od pretvaranja Rusije u zonu perifernog kapitalizma. Nazvaćemo ih «kosmopolite» i u njih ubrojati sve one koji teže «modernizaciji» Rusije kroz njeno ugrađivanje u kapitalistički svetski sistem pod bilo kojim uslovima, uključujući i uslove sirovinskog dodatka Zapada, lišenog političke i kulturne nezavisnosti.

Tim snagama je tokom poslednjih 15 godina uspelo da potkopaju kulturnu hegemoniju sovjetskog1 poretka, rasparčaju SSSR, promene politički sistem Rusije, demontiraju većinu nosećih konstrukcija društvenog uređenja, potkopaju privredu, vojsku i sisteme životnog obezbeđenja. «Snage tradicionalne Rusije» su se svih ovih godina nalazile u povlačenju. Međutim, izbegle su potpuni poraz i uspostavljena je labilna ravnoteža. «Sovjetski čovek» je kontuzovan, izranjavljen, ali je živ i zalečuje rane.

Zato je i došlo do «molekularnog» društvenog dijaloga po pitanju novog projekta. Institucionalizacija tog dijaloga izazvaće zaoštravanje sukoba s «kosmopolitama», ali će istovremeno ubrzati samoorganizovanje «tradicionalista» – svih onih koji budućnost ne zamišljaju nikako drugačije nego kao nastavak istorijskog puta Rusije. Nalazimo se u predvorju etape radikalizovanja oba procesa. O tome govori i započeta kampanja protiv «Putinovog režima» kao neadekvatnog sukobu koji je na pomolu.

– U razmišljanjima o mogućem i prihvatljivom projektu polazimo od toga da su uslovi istorijskog izbora pred kojim se Rusija našla početkom HH veka, dosad bitno promenjeni, ali ne i fundamentalno. Tada je pokušaj da se Rusija uvuče u periferiju Zapada Rusiju uterao u istorijsku klopku iz koje se pokazalo da jedini izlaz predstavljaju revolucija i uspostavljanje sovjetskog uređenja. Danas se Rusija nalazi u sličnoj (strukturno) istorijskoj klopci. Izlaz iz nje već može biti samo revolucionaran, premda se tu radi o revoluciji sa sasvim drugačijim tehnologijama. Međutim, njen će cilj biti isti – da modernizuje zemlju, istovremeno izbegavši njeno pretvaranje u periferiju zapadnog kapitalizma.

4. Elementi velikih sistema, kao što je životno ustrojstvo zemlje, odabiru se iz svih objektivno mogućih, zavisno od kulturnih ograničenja. Na primer, ruska seljačka opština je sa svojim ujednačenim korišćenjem zemljišta opstala tokom 800 godina, ne približavajući se privatnom vlasništvu, usled delovanja kako prirodno-klimatskih uslova, tako i pravoslavlja.

U Rusiji su početkom HH veka isprobani svi ponuđeni projekti – konzervativne modernizacije (Stolipin), liberalnog tržišnog društva (kadeti2), anarhičnog seljačkog komunizma («zeleni»), komunizma «kibuca», sovjetski projekat.

Među svima njima odabran je sovjetski projekat i legitimisan građanskim ratom, NEP-om3, industrijalizacijom i kolektivizacijom. Proveren je i najočitijim i najsurovijim iskušenjem – Velikim otadžbinskim ratom. Sovjetski projekat je u prvoj trećini HH veka bio zasnovan na načelima seljačkog opštinskog komunizma povezanim s idejama razvoja i jake države. Pokazalo se da su «pruski put» i zapadnjački liberalni projekat iz objektivnih razloga nemogući. Resursna ograničenja nisu dozvolila razaranje opštine i prelazak na intenzivnu poljoprivredu; stanje samog Zapada nije dozvoljavalo da se Rusija «primi u njega». «Prekasno!» (M. Veber).

Ronald Regan i Mihail Gorbačov

5. Sovjetsko uređenje je doživelo poraz u „hladnom ratu“ koji je u poslednjem stadijumu Zapad vodio protiv njega u savezu s uticajnim snagama «kosmopolita» u samom sovjetskom društvu i njegovom vladajućem sloju.

Sledeći su preduslovi gubljenja kulturne hegemonije sovjetskog uređenja: kriza promene načina života većine stanovništva (urbanizacija) koja je izmenila važne crte društva, njegov svetonazor i potrebe; kriza prelaska u industrijsko društvo, zbog čega su izgubili snagu načini legitimisanja političkog poretka svojstveni agrarnom društvu; teorija na kojoj je zasnovana zvanična nauka o društvu i idelogija (marksizma) nije bila adekvatna prirodi društva; kriza izlaska tradicionalnog društva iz mobilizacionog stanja. Zbog svega toga je ispod kritičnog stupnja opala motivacija stanovništva za zaštitu društvenog uređenja, što je u uslovima dubokog podržavljenja društvenog života (odsustva umeća i mehanizama samoorganizovanja) postalo kobno za sovjetsku državu.

Gubljenje sovjetskog uređenja predstavlja nacionalnu tragediju naroda SSSR-a, što potvrđuje mnoštvo objektivnih podataka i subjektivnih mišljenja – čak i uz postojanje «ideološke» mržnje prema «Sovjetu», izazvane intenzivnom propagandom. Posledice te tragedije sazrevaju i razvijaju se i na materijalnom i na duhovnom planu. Glavne institucionalne matrice sovjetskog uređenja odgovarale su objektivnim ograničenjima i obezbeđivale pouzdanu reprodukciju Rusije kao nezavisne države, naroda i kulture. Njihovo razaranje vodi u degradaciju uslova života i izumiranje stanovništva. Likvidacija sovjetskog uređenja je na duhovnom planu izazvala teške masovne patnje – doživljavanje «smrti bogova» i «gubljenja budućnosti».

6. Srazmerno prevazilaženju kulturnog šoka iz 90-ih godina i konačnog gubljenja iluzija izazvanih «liberalnom utopijom», ljudi ponovo počinju da prebiru u mislima izgled onih elemenata životnog ustrojstva uz koje bi se moglo živeti. Ispostavlja se da su glavne institucionalne matrice sovjetskog uređenja i dalje najprikladnije i u novim, znatno nepovoljnijim uslovima narednih desetleća. Ako je RF i imala ikakvu šansu za prelazak u kvalitativno liberalnije socijalno uređenje uz odricanje od državnog paternalizma, tu šansu je stvorilo upravo zrelo sovjetsko uređenje sredinom 80-ih godina. Ali, nju su reformatori prokockali prihvatanjem za Rusiju pogubne neoliberalne doktrine.

Ako pođemo od pretpostavke da narod sa tako gipkom kulturom, kao što je super-etnos Rusije, ne može zbog sadašnje krize nestati, onda to znači da će posle više ili manje dugotrajnog «tržišnog haosa» u Rusiji preovladati sistem raznih oblika nekapitalističkog uređenja (pojedini među njima mimikrizirani u kapitalizam, ako zatreba). Na tom putu je moguće sačuvati zemlju, kulturu i narod. Idući putevima neoliberalizma nemoguće je izvući se iz sadašnje krize, te je za RF preostao uzani koridor – obnova struktura solidarnog društva sa znatnim stupnjem ujednačenosti (uravnilovke) i paternalizma. Rusija se može preporoditi i ponovo skupiti snagu samo ako prihvati novi projekat kretanja velikim civilizacijskim putem Rusije. Uslovno ćemo ga nazvati novi sovjetski projekat.

7. U tom projektu su podjednako važna oba obeležja.

Sovjetski – zato što obuhvata najvažnija načela životnog ustrojstva koja su u praksi pokazala da odgovaraju objektivnim ograničenjima (to jest mogućnost ostvarenja) i da su kulturno uskladivi sa socijalnom sredinom.

Novi – zato što će sve u sovjetskoj praksi isprobane institucionalne matrice biti bitno izmenjene u skladu sa svojstvima gradskog industrijskog društva, iskustvom katastrofe SSSR-a i tržišne reforme, svetonazornim promenama koje su se za pola stoleća odigrale i novim međunarodnim uslovima. Smisao i programi novog sovjetskog projekta pišu se na novom jeziku i obraćaju se stvarnim sadašnjim ljudima sa svim njihovim jakim i slabim stranama i predrasudama.

Prihvatanje novog sovjetskog projekta sprečava ideološka barijera stvorena tokom poslednja tri desetleća, a za čije su jačanje postojali realni preduslovi. Ti preduslovi će biti očito i temeljno otklonjeni tokom razrade novog projekta, a ideološki efekat antisovjetizma razara sama praksa reforme. Naprotiv, jezgro sovjetskog uređenja neprekidno obnavlja i jača svoj autoritet.

Taj se autoritet oslanja na nepobitnu činjenicu: sovjetsko životno ustrojstvo je postojalo i reprodukovalo se tako da je u njegovo doba isto stanovništvo, u istim prirodnim uslovima, u teškim uslovima civilizacijskog rata sa Zapadom imalo u celini znatno viši i stalno rastući stupanj potrošnje materijalnih i kulturnih dobara i bilo znatno bolje zaštićeno od opasnosti i izvora masovne patnje nego u doba alternativnih tipova životnog ustrojstva – predsovjetskog i poslesovjetskog.

Nije se ostvarilo obećanje da će se pod uslovom odricanja od sovjetskog uređenja popraviti fundamentalni pokazatelji kvaliteta života. Petnaest godina je dovoljan rok da se čitavo stanovništvo u to uveri. Reformatori su saglasnost za odricanje od sovjetskog uređenja dobili pozivajući se na podjednako nepobitnu činjenicu postojanja i reprodukovanja zapadnog načina života. Dosad je taj argument već prestao da važi – nije uspelo niti će uspeti da se u našoj zemlji izgradi analog Zapada. Zato sovjetski projekat i izgled sovjetskog uređenja poseduje narastajući kreativan i heuristički potencijal. Sovjetsko uređenje je u svom glavnom smislu bilo «ono što Rusiji treba» (ono što je «Bog zamislio o Rusiji») za teške uslove HH veka.

Taj kreativni potencijal pojačava to što poraz sovjetskog uređenja uopšte nije doveo do demontaže svih njegovih nosećih konstrukcija. Pokazalo se da je njihova čvrstina znatno iznad teoretski predviđene. Pojedina načela sovjetskog uređenja preživeće razdoblje haosa i ostaće u osnovu novog poretka. Njihova vrednost je za većinu postala očigledna, i njihova demontaža izaziva aktivan otpor. Uviđa se vrednost i čitavog niza izgubljenih načela sovjetskog uređenja – moraćemo ih obnavljati.

Iskustvo reforme je pokazalo da država i vlasnici ne mogu da na tržišnim temeljima izgrade nove institucionalne matrice (velike socio-tehničke sisteme), ali ne mogu ni da održavaju rad sistema nasleđenih od sovjetskog uređenja (na primer, grejanje, zdravstvo, vojska). Vaspostavljanje uslova u kojima bi takvi sistemi mogli postojati i razvijati se postaje objektivna potreba.

Glavno je da ona «stvaralačka manjina» (A. Tojnbi) koja sačinjava projekat vaspostavljanja celovitog i obnovljivog životnog ustrojstva Rusije poznaje društvo u kome živi, i traži prihvatljivu usklađenost svoje doktrine s realnom «anatomijom i fiziologijom» tog društva. Izgradnja novog sovjetskog uređenja mora postati «molekularan» proces i stvaralaštvo masa u znatno težim uslovima nego posle 1920. g.

Pa šta se to mora promeniti u «sovjetskom uređenju-2» u poređenju sa «zrelim» sovjetskim uređenjem s kraja 70-ih godina u novoj etapi razvoja civilizacije Rusije? Pobrojaćemo najgrublje približno, u vidu hipotetičkih tvrdnji, na osnovu sadašnjeg relativno stabilnog stanja.

8. Državnost.

Sovjetski tip države je samodržavni, nije zasnovan na ravnoteži «grana vlasti» u njihovom sučeljavanju (zadrške i protivtegovi), već na njihovoj saglasnosti pod nadzorom priznatog autoriteta (ideologije). U zemlji tako složenog sastava kao što je Rusija, samo su jako samodržavlje ili jaka sovjetska vlast stvarali mehanizam automatskog gušenja sukoba. Pokušaj imitiranja zapadnog tipa države doveo je do automatskog rasplamsavanja sukoba.

Ako se kriza ne surva u katastrofu, onda u dogledno vreme neće doći do restauracije državne vlasti samodržavnog (sovjetskog) tipa. U društvu je tokom poslednje trećine HH veka došlo do raskola po mnogim linijama podele uz gubljenje merodavnog arbitra koji daje legitimitet velikim političkim odlukama. To otežava delotvorno dejstvo države u kojoj je vlast sabornog tipa, što pretpostavlja donošenje krupnih odluka konsenzusom. U tim uslovima najmanje zlo tokom prelaznog razdoblja predstavlja parlamentarna republika koja posebnu pažnju obraća na racionalan društveni dijalog. Predsednička vlast previše teži gušenju raznovrsnosti i samoorganizovanja.

Ako Rusija izbegne građanski rat, onda državno ustrojstvo treba da iz saborne demokratije pređe u predstavničku, ne sovjetskog već parlamentarnog tipa, s podelom vlasti. A ako se položaj zemlje tokom krize naglo pogorša, onda će to opet, kao i 1917-1918. g. pod pritiskom odozdo primorati vlast na veću samodržavnost.

Promena u parlamentarnu republiku pokrenuće proces vaspostavljanja sovjetskih struktura «odozdo» – na razini onih pitanja po kojima već postoji minimum saglasnosti. Odluke u unutrašnjosti bolje i jeftinije donose i sprovode sovjeti i njihovi izvršni komiteti nego sadašnje administracije i uprave.

Ali «sovjetski» (ili «dumski»[i]) karakter parlamenta umnogome će se sačuvati. To znači da se neće uspostaviti uravnotežen sistem stranaka i «političkog tržišta» sa profesionalnim političarima koji «prodaju programe». Ni politički diskurs neće u celini steći racionalan karakter, u njemu će se očuvati pozivanje na savest i «narodno mnenje». Ako društvena svest prevaziđe evrocentrističke dogme (istorijskog materijalizma i liberalizma) i prožme se razumevanjem kulturnih normi tradicionalnog društva, onda «arhaične» saborne crte ruskog parlamenta neće postati teret već izvor njegove delotvornosti.

Uporedo sa predstavničkom demokratijom nastajaće svojevrsno građansko društvo – u onoj meri u kojoj je moguće «presađivanje» institucionalnih struktura građanskog društva na kulturno tlo s opštinskom antropologijom (uslovno ga možemo nazvati kvazi-građansko društvo). Mi kroz parlamentarnu republiku moramo doći do države sovjetskog tipa, ali sa vrlo oslabljenim «staleštvom». To je teško, pošto društvo sa solidarnošću opštinskog tipa «stvara plemstvo». Moramo otkloniti protivrečnost: osvojiti mehanizme kvazi-građanskog društva, ne izazivajući atomizaciju i rasipanje naroda na individue koje se takmiče.

Ti će procesi državu učiniti racionalnijom i smirenijom, manje paternalističkom i ideokratskom nego u doba «prvog» sovjetskog uređenja. Međutim, ta obeležja neće nestati, i u Rusiji neće nastati tehnokratska «država odlučivanja».

9. Ideologija.

Glavnu poteškoću vaspostavljanja državnosti kroz prelaznu etapu parlamentarizma predstavlja tip kulture, «velikodržavna» svest većine građana. Takva svest jača državu kada postoji svima zajednički idejni stožer, ideološko jezgro (to je u carskoj Rusiji bilo pravoslavlje, u sovjetskoj – komunizam). Danas pred intelektualcima stoji neobičan zadatak – da razviju «privremenu» ideologiju nacionalnog spasa.

Taj je zadatak složen zbog opšte svetske krize ideologija, čiji je uzrok u promeni naučne slike sveta i opštoj krizi industrijske civilizacije i univerzalizma Prosvećenosti. Znači da se ruska država u doglednoj budućnosti neće oslanjati na «totalizirajuću» ideologiju tipa sovjetske. Sem toga, povećane su kulturne i socijalne razlike u društvu Rusije koje doživljava talas etnogeneze s burnim izlivom stvaranja nacionalnih mitova – sve to otežava pojavu snažne ideologije sposobne da ujedini društvo – takve ideologije kao što je bio marksizam tokom čitavog stoleća. Danas jedino možemo naći zajedničko «jezgro» raznih ideoloških i kulturnih struja i dogovoriti se o savezu ili saradnji u okviru tog «jezgra».

U to jezgro ulaze kolektivne predstave o Dobru i zlu, o čoveku i državi, o njihovim uzajamnim pravima i obavezama itd. – onaj sistem ideja i «univerzum simbola» koji su samo prikriveni opnom ideologije. Čitava ta konstrukcija je u našem društvu uzdrmana i polurazorena, ali nije uništena. Moramo prvo raščistiti da bismo potom započeli popravku i izgradnju novog. Po čemu će se nova zgrada razlikovati?

Pre svega, biće uklonjena jedna od najvažnijih unutrašnjih protivrečnosti nadgradnje sovjetskog društva, u kojoj je jezgro kolektivnih predstava bilo ugurano u za njih neadekvatan aparat istorijskog materijalizma. Izrastao iz mehanističkog determinizma nauke XIX veka, evrocentrističkog učenja o «pravilnoj» smeni formacija i političkoj ekonomiji kapitalizma, istorijski materijalizam nije odgovarao ni kulturnoj i ekonomskoj realnosti sovjetskog društva, ni složenosti opšte krize industrijalizma suočenog s preprekama koje je istorijski materijalizam isključio iz razmatranja. Sovjetski ljudi «nisu poznavali društvo u kome žive», u njemu nije uspela da nastane civilizacijska samosvest poput onoga što je sazrelo na Zapadu tokom XVII-XIX veka. To je jedan od važnih uzroka poraza tog društva. Uslov za prevazilaženje krize postaće nastanak nove nauke o društvu čiji bi metodološki osnovi odgovarali složenosti sveta, prirodi našeg društva i dinamici procesa koji se odvijaju.

Građani Rusije su dosad već stekli dovoljno životno iskustvo («iskustvo reformi»), a u intelektualnoj sredini su prikupljena dovoljna saznanja za razvoj ideologije novog tipa, ljudima bliske i razumljive, koja ne polazi od apstraktnih pojmova, već od «apsolutnih» kategorija stvarnog života. To je «ideologija zdravog razuma» s dodatkom naučnog mišljenja, ideologija «istorijskog izbora», ali zdrav razum u njoj mora biti uzdignut do svesti o izboru pred kojim se nalazi ne samo Rusija, već i čitavo čovečanstvo. Mesijanizam sovjetskog tipa (stvaranje svetskog lagera socijalizma kao «svoje» civilizacije) biće zamenjen duhovnim učešćem u sudbini sveta: spasti Rusiju znači utrti jednu od staza do izlaza iz opšte krize. To je ideologija skopčana s velikim socijalnim projektom, ali «hladnokrvnija» od opštinskog komunizma. Ona mora pomoći u osvajanju nestabilne realnosti i vođenju poslova u «prelaznim razdobljima» s neobičnim i loše proučenim pretnjama.

To je ideologija koja sadrži temeljne vrednosti ruskog kulturno-istorijskog tipa, koja omogućava vaspostavljanje sposobnosti za logičko mišljenje s osloncem na zdravom razumu i verodostojnom znanju, a ne na fantazijama ili dogmama iz udžbenika, koji u uslovima krize ništa ne objašnjavaju. Ona će pomoći da se razvije novi jezik koji adekvatno izražava realnost, umesto onog što nam javna glasila nameću – «iscepkanog» nizanja lažnih pojmova, metafora i klišea. Ona će pomoći da se uklone razorni mitovi, isteraju «idoli društvene svesti», formulišu glavni problemi koji stoje pred društvom, opišu moguće alternative njihovog rešavanja i postave kriterijumi izbora ovih ili onih alternativa.

Usredsređeno na ideji «smanjenja patnji», sovjetsko uređenje je autokratskim metodama normiralo «strukturu potreba». Brza smena «univerzuma simbola» tokom urbanizacije došla je u sukob sa tim normama. Njihova skučenost uz naglo povećanje raznovrsnosti potreba učinila je veći deo građana «delimično uskraćenim». Uz to, sukob je veštački zaoštrila sama vlast, započevši očito gubitničko takmičenje sa Zapadom u potrošnji. Buntovničko nezadovoljstvo društvenim uređenjem postalo je masovno. Premda to nezadovoljstvo nije značilo antisovjetizam niti dovodilo do zahteva za promenom njegovih temelja, mogle su ga iskoristiti snage zainteresovane upravo za likvidaciju sovjetskog uređenja.

Novi sovjetski projekat će ostvarivati već ljudi složenog gradskog društva, s razumevanjem one uloge koju raznovrsnost igra u životu društva. Spektar moralno opravdanih i ekonomski obezbeđenih potreba biće ne samo proširen, postaće regulisan znatno gipkijim vrednosnim normama. To neće dovesti do načelnog sukoba sa bazom društva, a nastala napetost u sferi vrednosti sasvim se može otkloniti u okviru tradicionalnog društva. Strogo postavljen način života u SSSR-u nasleđen je od dugotrajnog života u mobilizacionim uslovima (opštinsko selo, a potom «kasarnski socijalizam»). Reforma je predstavljala razoran izlaz iz mobilizacionog stanja, ali je taj problem ukinula.

Ako dobijene pouke budu od koristi, izaći ćemo iz krize kao idejno obnovljeno društvo, oslobođeno od mnoštva idola i dogmi. Ono će biti iznutra stabilizovano surovim dilemama koje smo na sopstvenoj koži iskusili, i zahvaljujući tome će moći da naglo proširi opseg sloboda, i pritom da pojeftini napore usmerene na održavanje dovoljne lojalnosti svih delova društva prema celini.

10. Privreda.

Sadašnja kriza i traume do kojih je reforma Rusije dovela neće biti uzaludne ako iz dobijenog «gutljaja kapitalizma» upijemo i ugradimo u svoju kulturu, pa i u ekonomsko ponašanje, saznanja i umeća potrebna za život u savremenom svetu – povezavši ih sa zdravim razumom i jasnim kriterijumima.

Privreda budućnosti neće se držati ideoloških dogmi (marksizma, liberalizma ili tradicionalizma), već temeljnog načela: prvi zadatak privrede je da obezbedi život i reprodukciju naroda i zemlje, s pouzdanim rastom materijalnog i duhovnog blagostanja. U tu svrhu će Rusija u doglednoj budućnosti morati da se «zakloni» od globalizacije sprovođene prema neoliberalnoj doktrini. To je već teško izvesti, ali je sasvim neophodno. Pragmatično izgrađene barijere neće dozvoliti da se zemlja iznuri, ali neće dovesti ni do njene izolacije. Izlaz iz krize je moguć samo kroz oživljavanje umrtvljenih resursa Rusije (ljudskih i prirodnih), a za to se moraju odbaciti ideološki idoli poput «konkurentnosti po svaku cenu».

Privredni sistem budućnosti će za razliku od ranijeg sovjetskog sistema biti raznovrsniji. Sovjetska jednoobraznost plod je teške prošlosti, i nema nikakve potrebe za njenim obnavljanjem. Privreda mora dozvoljavati raznovrsnost i takmičenje raznih oblika privrede. Ravnoteža među njima mora se uspostavljati polazeći ne od ideologije, već od socijalne delotvornosti rada i sklonosti ljudi. Potrebno je ne da se zabrani privatno vlasništvo, već da se ne dozvoli njegov diktat.

Dilema «plan-tržište» je lažna; u složenoj i velikoj narodnoj privredi nijedan tip preduzeća i nijedan tip kontrole i upravljanja ne obezbeđuje dovoljnu postojanost čitavog sistema i njegovu sposobnost prilagođavanja. Preterano podržavljenje sovjetske privrede otežavalo je privredi izvršavanje mnogih važnih funkcija i iz niza razloga postajalo izvor nezadovoljstva – ne pružajući mogućnost samoostvarivanja delu ljudi s razvijenim «preduzetničkim instinktom», pridajući državi preterano paternalistički karakter i prekomerno povećavajući pretenzije čitavog stanovništva prema njoj.

Sovjetska nauka o društvu, sledeći dogme marksizma, nije obuhvatila teoriju nekapitalističkih tipova privrede i bilo je prihvaćeno da privatno vlasništvo predodređuje tip privrede kao kapitalizam. Zapravo se opsežna klasa preduzeća (mala privreda u industriji i sferi usluga, seljačko gazdinstvo u selu) uz prevlast tržišta mimikriziraju u «ćelije kapitalizma», a to nisu. U novom sovjetskom projektu u takvim će se preduzećima proizvoditi znatan deo roba i usluga – i pri tom ona neće ni generisati kapitalizam, ni podrivati društveno uređenje zasnovano na solidarnosti.

«Mobilizacionom» programu nove industrijalizacije Rusije mora prethoditi etapa «novog NEP-a» – narod mora predahnuti, prihraniti se i skupiti snagu. U ovoj etapi polurazorena država niti može niti treba da preuzima na sebe organizaciju proizvodnje većeg dela namirnica. To će bolje i jeftinije učiniti mreža narodnih, zadružnih i privatnih preduzeća male privrede i onih većih. «Novi NEP» ne sme biti povlačenje niti privremena mera; mala privreda je životno važan deo savremene privrede.

11. Socijalni poredak.

Da bismo izašli iz krize, većina stanovništva mora postati svesna gorke istine: u Rusiji nikada, bez obzira na režim, neće biti stvoreno društvo sa stupnjem potrošnje kao na sadašnjem Zapadu. Rusiji nikada neće dozvoliti eksploataciju resursa «trećeg sveta», a bez toga je potrošačko društvo nemoguće. Za nas je realan sledeći izbor: ili da postanemo deo «trećeg sveta» s obogaćivanjem uzanog sloja i osiromašenjem većine – ili da vaspostavimo solidarno društvo sa skromnim prihodom za svakoga i razumnim prekoračenjem prihoda za one energičnije i radišnije, s visokim stupnjem bezbednosti i mogućnošću da se živi mirne savesti.

Prema novom sovjetskom projektu, u Rusiji neće biti antagonističkog društva koje se sastoji iz vlasnika kapitala i najamnih radnika. U okviru solidarnog ali izlečenog društva postojaće mogućnost da se svima obezbedi ne samo da žive mirne savesti i bez straha, nego i znatno veći prihodi nego u sovjetsko doba. Ali – tek posle prelaska iz krize u stabilan razvoj. Danas, kada polovina naroda jedva sastavlja kraj s krajem, rušiti poslednje oslonce socijalne postojanosti – znači produbljavati krizu.

Međutim, naša kultura je prevazišla mehanizam utopija socijalnog inženjeringa iz prve polovine HH veka, i solidarno društvo će se graditi bez «velikih skokova». Oslabljena, ali očuvana organska (opštinska) solidarnost tradicionalnog društva Rusije biće dopunjena racionalnom (socijal-demokratskom) solidarnošću savremenog gradskog društva. Eksploatacija čoveka od strane čoveka je zlo. Ali, ona u realnom životu može biti manje zlo od njene zabrane političkim sredstvima. Eksploatacija će se prevazilaziti stvaranjem takvih uslova u kojima se ona ne isplati ni društvu, ni ličnosti.

Država će biti manje paternalistička od kasnog SSSR-a (tačnije, promeniće se prioriteti njenog paternalizma). Ljudi će dobijati više resursa za svoj razvoj, ali će se od njih zahtevati veća mobilizacija. Iskustvo je pokazalo da preteran paternalizam države u doba blagostanja vodi u infantilizaciju društvene svesti. Ljudi se odvikavaju od toga da cene dobra stvorena naporima prethodnih pokolenja, a društvo gubi političku volju potrebnu za stabilizaciju društvenih odnosa.

Načela moguće i poželjne socijalne politike u pogledu raspodele su sledeća:

Svaki građanin Rusije ima pravo na izvestan minimum životnih dobara koja se daju na osnovu uravnilovke. Zauzvrat se od njega traži «prema sposobnosti». Načelo «svakome – prema radu» važi samo izvan granica tog minimuma. Srazmere raspodele prema radu i prema broju članova porodice napipavaju se empirijski, ali što je društvo siromašnije, tim se relativno veći deo ukupnog rada troši na ujednačenu raspodelu dobara. Verovatno da će, u poređenju s krajem 70-ih godina, biti manje uravnilovke u prihodima, ali više – u dostupnosti obrazovanja i zdravstvene zaštite.

Ujednačena raspodela mora se ticati samo minimuma dobara. Postojaće tržište roba i usluga (uključujući obrazovanje i medicinu) za one koji bi želeli da dobiju specijalna dobra u skladu sa svojim ličnim sklonostima. Jednoobraznost je nepravedna.

Osnovni izvor prihoda u Rusiji mora biti rad a ne kapital. Međutim, ne treba ni da bude vraćanja na unitarni socijalni sistem sovjetskog razdoblja. Deo građana je rad u velikim kolektivima osećao kao teret, želeći da radi na sopstveni strah i rizik kao preduzetnik – ne u sukobu s društvenim i državnim preduzećima, već u sadejstvu. Za to nema fundamentalnih prepreka.

Preduzetništvo s dobijanjem prihoda – jedan je od potrebnih mehanizama privrede i način samoizražavanja za mnoge ljude. Nikako se ne može reći da ono obavezno dovodi do nastanka klasnih antagonizama – to zavisi od opšteg životnog ustrojstva. Ali, stabilnost društva i njegov razvoj su mogući samo uz takvu razliku između prihoda stečenih preduzetništvom i radom koja ne bi oštro protivrečila predstavama o socijalnoj pravdi.

U budućnosti se moramo vratiti sovjetskom tipu penzija kao važnoj vezi među pokolenjima – penzijama iz državnog budžeta a ne iz penzionih fondova. Obezbeđivanje starosti obaveza je čitavog naroda (zastupljenog u državi), a ne kohorte sadašnjih poreskih obveznika. Pritom se zadržavaju i penzioni fondovi za one koji bi da uštede dodatak.

Važne tačke napetosti proističu iz višenacionalne prirode Rusije – na njih su i udarali kada su rušili SSSR. Sve do Jeljcina, Rusija nikada nije krize prelivala u «slabe» regione niti je stvarala zone unutrašnjeg «trećeg sveta». Zato je imala čvrstu nacionalnu zaleđinu. U interesu je običnih ljudi svih naroda da žive u jedinstvenoj jakoj državi koja ograničava gramzivost lokalnih kneževića. Ideali i interesi koji povezuju obične ljude jači su od protivrečnosti, i doprinosiće preporodu nadnacionalne solidarne zajednice sovjetskog tipa.

12. Zaključak.

Izlazak iz krize moguć je samo putem stvaranja istorijskog bloka svih fundamentalno prosovjetskih snaga – uz međusobni sporazum o primirju u pogledu drugorazrednih pitanja. To bi realno predstavljalo blok one trećine društva koju je danas «uobličila» levica, s trećinom društva koju čine «demokrate» otpale od projekta Gorbačova i Jeljcina. Tu trećinu uglavnom čine intelektualci i omladina. Takav istorijski blok ćemo uslovno nazvati savezom «crvenih i demokrata».

Kada na jednom od raskršća naše krize proradi taj novi projekat, doći će do «prekomponovanja» postojećih stranaka i pokreta, i iz svih njih će se izdvojiti jedan veliki pokret onih ljudi koji taj projekat prihvataju. U njemu će se izbrisati nijanse političkih pogleda koje je raskol pojačao.

A u sadašnjem trenutku blok sa demokratama («rušiteljima SSSR») nije potreban zbog bezizlaznosti, on se ne nudi teška srca. Demokrate, koje su bile motor (ali ne upravljački sistem) perestrojke, polazile su od potrebe da se sovjetsko uređenje obnovi i prida mu se novi kvalitet koji bi omogućio SSSR-u da preživi opštu krizu industrijalizma. U ljudima tog tipa sačuvan je potencijal obnavljanja i stvaralaštva.

Zato «crveni» poseduju nepokolebljivost koja je 90-ih godina spasla zemlju. Blok «crvenih i demokrata» stekao bi karakter delotvorne političke sile koja poseduje oba neophodna kvaliteta – postojanost i dinamičnost.

______________________________________________

1 Sovjet – veće, savet.

2 Kadeti – članovi ustavno-demokratske stranke.

3 NEP - nova ekonomska politika u SSSR-u (1921–1925).

4 Duma – skupština.

Tekst priredila:

rekacija Srpske politike

Tekst prevela: Sava Rosić

Predhodna strana

Štampa