Predhodna strana

Književnik Vitomir Pušonjić piše za „srpsku politiku“ kako se interesom i potrošačkim bratstvom razaraju fundamenti ljudskog zajedništva oličenih u porodici, familiji, plemenu i naciji

Nova vavilonska kula

Uspostavljanje potrošačkog „bratstva i jedinstva“ na bazi ravnopravnosti svega i svačega, ostvaruje se  gaženjem krvnih, duhovnih i drugih veza među ljudima. Novi Svet zasnovan isključivo na interesu plod je načela sionskih i zapadnih ''mudraca'', kao novi pokušaj zidanja Vavilonske kule kojom se želi dosegnuti Nebo.

Po Božijoj promisli, najpre je na krvnoj (biološkoj) vezi nastala porodica, zatim familija, a onda se spontanim izrastanjem jezičkih, kulturnih i duhovnih veza razvijalo bratstvo, rod, pleme i na kraju - narod. Ta je istorodna množina vremenom sagradila sopstveni dom (državu), omeđivši prostor na kome bitiše, zarad svog sigurnijeg trajanja u vremenu, gde prošlost sadašnjost i budućnost imaju istu važnost. Sve do pojave humanizma i renesanse, nije se moglo desiti da budućnost postane isključiva mera prošlosti. Još je manje bilo moguće da se tekovine prošlosti, nikle iz patnje, krvi i znoja prošlih generacija, odbace i ponište zarad novoproklamovanih ideala budućnosti. Stvar je upravo stajala obrnuto. Budućnost je merena prošlošću, jer je iskustvo prošlih generacija predstavljalo najpouzdaniji oslonac za pravilnu orijentaciju u novim vremenima i uspešno razabiranje među brojnim iskušenjima koja su ona sa sobom donosila.

I pojmovi su imali svoja uglavnom jasna značenja. u njih se nije moglo trpati šta kome padne na pamet ili šta mu trenutno odgovara. Tako je i reč ''bratstvo'' imala pre svega krvno, a zatim duhovno značenje, podrazumevajući zajedništvo najpre sa onim (onima) koga ti je rodila majka. Eventualno strina i tetka, bliža ili dalja svejedno, a u proširenim značenjima odnosila se na zajedništvo sa parohijanima, zemljacima i sunarodnicima. Šta god lično mislio o njemu ili njima, nisi ih se mogao, niti smeo, odreći kao braće, a da ne počiniš svetogrđe i na sebe i svoje potomstvo ne navučeš prokletstvo. Bio si dužan da se žrtvuješ za njih kad god su to okolnosti zahtevale. Da ih pomažeš u radu, braniš od neprijatelja u ratu i priskačeš u svakoj vrsti nevolje, čak i ako se to najdirektnije kosi sa tvojim ličnim interesom. Jer, u normalnim vremenima (vremena pre „naprednih“) interes kao razlog nikada nije mogao nadjačati razloge krvi i duha. Ni najveštijom retorikom Njegoševe Crnogorce nije bilo moguće ubediti da je rat protiv Turaka, radi odbrane teritorije, srpstva i pravoslavlja besmislen, kao što to danas poručuju Čeda i Vesni Pešić koji nam dovikuju da je ''život zakon''. Da li nam time poručuju da je guzica iznad obraza, a ne obrnuto.

Sa dolaskom „naprednih“ vremena, koja su svoj koren imala u humanizmu i renesansi, došlo se do zaključka da je Bog, ako i postoji, ljudsko društvo postavio na sasvim pogrešne osnove. Racionalno-humanističkim traganjima čovek postepeno otkriva da je baš interes ono što bi, ne ljudsku skupinu, nego čitav svet vezalo u istinski humanu zajednicu, te bi umesto pojedinačnih srećnih ili nesrećnih bratstava (porodica, familija, plemena, nacija), napokon dobili svetsko globalno bratstvo. S obzirom da interes kao takav, nije moguć u prošlosti, već samo u budućnosti, i vreme kao faktor dobija drukčiju ulogu u čovekovom daljem postojanju. Rođenjem se ostvaruje isključivo roditeljski interes, sa kojim lični interes novorođenog nema nikakve veze jer zašto bi se zbog bilo čega osećao obaveznim prema krvnim srodnicima kad ih on lično nije birao ni za roditelje ni za braću i sestre. I pošto je teskobna sadašnjost posledica nazadne i nesavršene prošlosti, zato sve što je bitisalo u njoj, i na krvnoj i na duhovnoj osnovi, treba odbaciti u totalu, i potpuno se nov (tabula raza) okrenuti budućnosti, koja, naravno, svetli svim čovekovim mogućim i nemogućim željama. Iza takve „budućnosti“ stoje ne neki čudesni nebeski Bogovi, već vidljivi, zemaljski projektanti globalne sreće za sve.

Tako su u skoro minulom vremenu ''najbolji sinovi svih naših naroda i narodnosti'' projektovali svetlu budućnost u kojoj će ''svak raditi koliko hoće, a uzimaće koliko mu treba''. Uslov za to je uništenje buržoazije, sveštenstva, nacionalnih država, privatne svojine, uz istovremeno poništavanje verskih, nacionalnih, jezičkih, generacijskih, polnih razlika. Drugim rečima, svega sopstvenog, što bi smetalo stvaranju globalnog jedinstva u vidu proleterskog internacionalizma. Kad je i pored ogromnih žrtava projekat na kraju propao, isti projektanti preko najboljih ''evro-atlantskih sinova'' svih evropskih i vanevropskih naroda, guraju svet u nove bratske integracije. Ali sada na temeljima svetskog kapitala i potrošnje bez granica.

Dakle, nasiljem zapadnoevropskih učenja, pojam ''bratstva'' postepeno je gubio svoje krvno i duhovno značenje. Dobijao je nekakvo apstraktno, ideološko i papirološko, bazirano na interesu, ali bez pravog temelja u životnoj realnosti. Strpljivim i neprimetnim radom masonskih društava, kojima su još pre mnogo vekova inficirane gotovo sve nacije, kabinetska načela sionskih i zapadnoevropskih ''mudraca'' nadjačala su prirodna, nametnuvši interes (lični, klasni, poslovni ili neki drugi) za načelo broj jedan u ljudskom životu. Interes je postao i temelj novog zajedništva među ljudima, bez obzira na mnogovrsne razlike među njima. Tako Đerđ Soroš, potpuno ignorišući krvne i duhovne osnove, naciju tumači kao ''skup dogovora nekih ljudi da svoje interese smatraju zajedničkim''. Da stvar bude još gora, ti se interesi u najnovija vremena javljaju u svom najvulgarnijim oblicima, svodeći se na Rozanovljevu ''vreću dukata namesto svih drugih ideala''. Zato se ne treba čuditi onolikim jadikovkama malograđana u emisijama Olje Bećković, koji iz kože hoće da iskoče, jer je Srbiju (''samo'' zbog Kosova) promašilo uključivanje u ''šengensku oblast'' ili neka druga evropska blagodet.

No, mada nikada nije zadobio status najvažnijeg i pri tom globalnog načela, interes kao sredstvo povezivanja ljudi, ipak nije novina u istoriji ljudskih zajednica. Još od biblijskih vremena pa nadalje, interes je učestvovao u vezivanju braće, ali je istovremeno i nagrizao krvne veze, što je često dovodilo do krvavog razbraćenja. Ni duhovne veze nisu mogle da se odupru razornom dejstvu interesa. Koristeći tu njegovu snagu, osvajači su ga redovno upotrebljavali kao efikasno sredstvo za dovršavanje osvajačkih poduhvata, koji se nisu mogli obaviti ni najubojitijim oružjem. Krvnom i duhovnom vezom, čovek je osuđen na trajnu zajednicu. Interesna i kad je najbolja, traje dokle i interes. Ostvareni katastrofalni rezultati kako na nacionalnom, porodičnom i uopšte međuljudskom nivou, vrlo rečito kazuju na šta će ličiti Svet kada interes postane jedini razlog da čovek sretne čoveka.

Na istorijskom primeru Srba, možda se najočiglednije pokazuje razorno dejstvo interesa na krvno i duhovno jedinstvo nacije. Teško je reći da li su katastrofalnije posledice izazvali osvajački interesi ili oni koji su se javljali u vidu nekog naprednog humanističko-racionalističkog procesa. A nas, od velikog broja takvih, nije promašio baš nijedan.

Još od turskih osvajačkih nasrtaja, do dana današnjeg ostala je nedoumica da li bi se Turci ikada dokopali ''Carstva Dušana Silnog'' da srpska vlastela nije žudela za „svetlom budućnošću“, u kojoj će i ona sama postati silna. Verovatno je tako napredna vizija budućnosti motivisala vlastelu da posle Dušanove smrti raskomada ono što je vekovima sticano, koristeći se, između ostalog, i Turcima kao sredstvom protiv braće-velikaša. No, poražavanjem braće pomoću Turaka i sami postadoše slabi, te tako Turke, od ratnog sredstva pretvoriše u sopstvene gospodare. Da su i kao porobljeni barem ostali jedinstveni, i pored sve svoje snage turski gospodar bi sigurno dva-tri stoleća manje vladao Srbijom. Međutim, lični interes je učinio da posle dvesta godina svetosavlja, toliki Srbi, koji su do juče ratovali uz bok Nemanjića ''za krst časni i slobodu zlatnu'', tako lako pređu na muhamedanstvo i postanu ''izvorni'' Turci, slepo odani ''dinu'' i ''Caru u Stambolu''.

Isto se dešavalo i kada se radilo o ''hrišćanskim'' osvajačima sa Zapada, koji su bili odlučni da evropsku budućnost zaštite, ne samo od ''pogane turske vjere'', već i od ortodoksnog i neprihvatljivog pravoslavlja. Nudeći tako velikodušno Srbima svoju, mnogim civilizacijskim tekovinama obogaćenu, katoličku varijantu  hrišćanstva, kao pravu veru. I ovde vođeni više svojim ličnim interesom u prosperitetnoj i civilizovanoj katoličkoj Evropi, nego krvnim i duhovnim vezama, veliki deo Srba okreće leđa i pravoslavlju i srpstvu.

I Šiptari su se, koliko znam, i turčili i latinili, malo koji su ostajali pravoslavni, ali ni u jednom ni u drugom ni u trećem slučaju nisu prestajali biti Šiptari. Što znači da su čak i oni među njima, koji su izneveravali duhovne veze, barem ostajali verni krvnim vezama, ne priznajući za brata nikoga drugog osim Šiptara. Međutim, čim bi prešli na muhamedanstvo, Srbi su se odricali i srpstva (sem u retkim primerima poput Mehmed-paše Sokolovića i još ponekih) menjajući ga, zarad očuvanja golog života i gospodstva, osećajem pripadnosti turskom korenu. Kao i oni drugi što su, menjajući pravoslavno hrišćanstvo katoličkim, postajali i neka druga  nacija, u novonastalim političkim prilikama i težnjama latinluka, prihvatljivija od pravoslavne vere i srpske nacije. I ne samo veru i naciju, već su Srbi-muhamedanci i Srbi-katolici menjali celokupan odnos prema svom sveukupnom dotadašnjem biću. Upodobljujući se okupatoru, čak su i prednjačili u nebrojenim zlodelima i pljuvačinama po sopstvenom korenu i braći ostaloj u njemu, kako bi pokazali da su ''viši katolici od pape''.  Kod pravoslavnih Srba, što i u ropstvu zadržaše ''vjeru prađedovsku'', to je raspalilo gnev, te se  prema Srbima-muhamedancima i Srbima -katolicima  s pravom postaviše, ne kao prema braći Srbima, već kao prema Turcima ili lukavim  Latinima.

Tako uz pomoć dušmana, na verskoj osnovi, nastade nezapamćena bratska mržnja. I u skladu sa tim novim emocijama, kako braća muhamedanci, tako i braća katolici, u svim kasnijim ratnim nasrtajima velikih sila, sa strašću izvršavaju sve što koji okupator zatraži protiv Srba-pravoslavaca. A u takozvanim mirnim vremenima (pod okupacijom koja traje, ili prividnom slobodom) oni glume miroljubivost, čekajući povoljan trenutak da nastave tamo gde su stali sa prethodnim okupatorima. Bukvarski primer je poduhvat Srba-katolika protiv Srba-pravoslavaca započet u takozvanoj NDH za vreme uspostavljanja Novog Poretka Adolfa Hitlera, a dovršen u takozvanoj SRH za vreme uspostavljanja Novog Svetskog Poretka. Ali ma koliko izgledalo da je to u njihovu korist, uvek je i na njihovu štetu, jer u svakom klanju i sami stradaju, te ih  je svaka dobit, osim obraza, koštala i života. Najveću korist od tolikih međusobnih klanja Srba sve tri veroispovesti imaju jedino dušmani svih veroispovesti ili ideologija, jer im omogućuje da sa što manje sopstvenog troška postižu sopstvene interese, stvarajući po Balkanu sitne i pokorne ''neovisne'' države, distrihte, i druge vrste kontrolisane nezavisnosti.

Na kraju, usled razbraćenja po osnovu ličnih interesa, od islamiziranih Srba postadoše Bošnjaci, od pokatoličenih Hrvati, komunizmom ateizovanih Jugosloveni, Crnogorci i Makedonci, a od današnjih, demokratijom evropeizovanih Srba, Bog sami zna kakve su sve nacije moguće u budućnosti. Možda vojvođanska, beogradska, srbijanska.

Najnoviji događaji ne pokazuju da se u tom pogledu bilo šta uistinu menja, već samo potvrđuju da su unutarsrpski konflikti iz ranijih epoha još uvek aktuelni, menjajući svoju garderobu, ali ne i suštinu. Jer kako predsednička predizborna kampanja, tako i nedavno zasedanje Skupštine Srbije sa zadatkom da napiše Rezoluciju kojom će se suprotstaviti novom osvajanju i otimanju srpskih teritorija, otkrivaju razdor koji neodoljivo  podseća na same početke nedavno minule komunističke diktature. Razlog razdoru opet je svetla budućnost. Na mesto one, tek propale svetle proleterske, došla je kapitalistička evroatlantska, koja  preko ovih narodnih predstavnika od Srba traži da se opet odreknu, ne samo  sebe i prošlosti, nego i teritorije na kojoj fizički postoje. U suprotnom, budućnost za Srbe neće doći.

Taj demokratski razdor u Skupštini, posle svega pretrpljenog iz davne i novije prošlosti, ni u najvećem optimisti nije mogao izazvati bilo šta sem očaja. Ako ništa drugo, mislilo se da smo barem prevazišli one idiotske podele na ''napredne'' partizane i ''nazadne'' četnike, te da se tako nezrele crno-bele ideološke projekcije više nikada ne mogu ponoviti. Kad ono ispade još i gore. Umesto očekivanog minimuma nacionalne svesti (utemeljene na krvnoj i duhovnoj srodnosti) koji bi poslanike, bez obzira na njihovu partijsku pripadnost,  ujedinio makar  u najvažnijim pitanjima srpstva, na scenu, umesto nekadašnjih partizana i četnika, iskočiše ''demokratski Evrosrbi'' protiv ''konzervativnih Srba''. Nedostajali su samo nacisti, da se opet krene ''Po šumama i gorama...''

Evro-budućnost kao ideal, nisu kritikovali ni jedni ni drugi, videvši sebe kao žive, zdrave i srećne potrošače globalnih dobara. Jer čak ni najrodoljubiviji sebe nisu doživeli u budućnosti kao npr. nekadašnje Njegoševe Crnogorce tj. borce spremne da polože i život za slobodu i samostalnost otadžbine. Razdor se ticao pitanja kako i sa čim u evro-budućnost. ''Konzervativni Srbi'' žele da unesu celu i po svemu prepoznatljivu Srbiju u tu evro-budućnost, dok bi ''Evrosrbi'' u nju stupili bezuslovno, jer im u njenom potrošačkom raju ne treba ništa srpsko. Zato su jezikom skojevske vatre i isključivosti, nalik nekadašnjem partizansko-komunističkom, jednako odlučno dejstvovali, kako po smušenim i lažnim, tako i po istinskim srpskim rodoljubima i van poslaničkih klupa. Kao što su svojevremeno Srbokomunisti žučno i afektivno branili ideale ''komunističke internacionale'', od obezglavljenog srpskog građanstva i seljaštva, uterujući mu metkom, batinom i rečju strah u kosti, tako su i ovi ''Evrosrbi'', oduševljeni globalnim potrošačkim bratstvom i jedinstvom, svom raspamećenom silom branili ''prosperitetnu, moćnu, demokratsku Evropu'' od onemoćale i sa svih strana napadnute  Srbije i srpstva. 

I naravno, posle ove demokratske bratske nesloge, žuđena Rezolucija o spasu Kosova i Metohije nije usvojena, pa će o tome bez problema konačnu odluku doneti ''Međunarodna zajednica'' u korist Šiptara, koji su sa svim svojim nacionalnim osobenostima prihvatljivi za Međunarodnu zajednicu Amerike, Engleske, Nemačke i Francuske. Razlog razdoru možda leži i u tome što još uvek Srbo-partizani i Srbo-četnici nisu usvojili zajedničku rezoluciju o tome ko je u Drugom svetskom ratu bio na pravoj strani, odnosno s kim se i protiv koga trebalo boriti za istinsko (a ne ideološko-parolaško), dobro sveukupnog srpskog življa (a ne proletera, bratskih naroda, jugoslovena, radničke klase na vlasti ili današnjih ''građana''). Jer praveći ''bratstvo i jedinstvo svih naših naroda i narodnosti'' na osnovama internacionalističkog interesa radničke klase, bogomdano bratstvo među Srbima dovedeno je do sprdnje, što su pokazala i brojna klanja, počev od četrdesetprve do danas, ali ne sa neprijateljima, nego među braćom po korenu. Bio razlog razbraćenju pobožnost ili bezbožnost, posledice su vrlo tragične i dalekosežne, stvarajući mržnju i osvetoljublje do bratskog istrebljenja, bez obzira da li iza toga stoji napredna ideologija ili prava vera, što kompromituje ne samo ideologiju, nego čak i religiju svlači na nivo običnog ljudskog ovozemaljskog domišljanja, koje ne služi ni Bogu ni čoveku, već ponajviše Satani.

Da li što su uvek na putu osvajača i sa Istoka i sa Zapada, da li u srpskom  pravoslavlju postoji nešto čega se plaše sve vere i ideologije ko ''đavo od krsta'', ali je istorijska činjenica da su Srbi, ne od juče, već vekovima ''opravdana meta'' sviju, kako silnika i osvajača, tako humanista i naprednih pokreta. Iako stradalnici u istorijskom kontinuitetu, Srbima nije pošlo za rukom da od svog svetosavskog pravoslavlja naprave štit koji će i oni i drugi poštovati kao svetinju, kako su to na primer, Jevreji uspeli sa semitizmom. Bez obzira što su po osnovu svetosavlja stradali ništa manje nego Jevreji po osnovu semitizma, srpsko svetosavsko pravoslavlje u savremenom rečniku, kako osvajača, još više humanista, mirotvoraca i ostalih civilizacijskih čovekoljubaca, slovi kao najteži ''antihumanistički, anticivilizacijski, antievropski, antibožiji'' imperijalizam, šovinizam, velikosrpski nacionalizam, i kao takav predstavlja moralni osnov, ne samo za otvoreni napad i otimanje, nego i potpuno uništavanje. Srbima katoličke veroispovesti se bezuslovno priznaje ''pravo'' ne samo na katoličku versku nego i na nacionalnu hrvatsku samobitnost, dok se Srbima muslimanske veroispovesti priznaje ''pravo na nacionalnu i versku samobitnost'' pod uslovom da je usmerena protiv pravoslavnih Srba. Inače je ''muslimanski fundamentalizam'' gori i od nemačkog ''nacifašizma'' koji je svoj epilog dobio na Nirnberškom procesu.

Očigledno je da je bratimljenje po bilo kojim svetskim osnovama, srazmerno razbraćenju po srpskim osnovama.

No, na Srbima se, iz nekih opet ne sasvim jasnih razloga, samo očiglednije vidi, ono što se već uveliko dešava ili će se desiti i sa drugim narodima. Jer i ono što je u svetu, više nego i kod nas, postignuto na razbraćenju i razrođenju same porodice kao najosnovnijeg oblika bogomdanog zajedništva, ne obećava povoljan ishod ni u takozvanim razvijenim zemljama, bez obzira na njihovu ekonomsku, političku i vojnu moć. Ostvarivanjem najraznovrsnijih prava u interesu humanog života, najpre učesnika u braku, a zatim svakog člana porodice ponaosob, brak je doveden do nepodnošljivosti, a porodica postala gora od najgoreg parlamenta. Zarad lepše budućnosti potomstva, sa spontanog rađanja (''koliko dece Bog da''), odavno se praktikuje planiranje porodice, koje najčešće rezultira jednim potomkom. Neće biti iznenađenje ako se u novim društvenim uslovima i brak i porodica, kao i rađanje tog jednog potomka, ispostave kao tekovina mračne prošlosti. Zato se momci i devojke sve ređe odlučuju da stanu pred oltar, a ako ih i ponese zaljubljenička nesebičnost, bračna zajednica jedva da im nadživi svadbeno veselje. To naravno ide u prilog demokratskom ostvarenju ljudskih homoseksualnih prava, kao i stvaranju homoseksualnih zajednica, koje će nesmetano usvajati vanbračno rođenu decu.

Uspostavljanje potrošačkog bratstva i jedinstva na bazi apsolutne ravnopravnosti svega i svačega, ostvarene gaženjem krvnih, duhovnih i drugih bogomdanih veza među ljudima, samo je novi pokušaj zidanja Vavilonske kule kojom se želi dosegnuti Nebo. Prema onome što je dosad stajalo iza isprazne evrofrazeologije, evrobudućnost neće biti nikakva svetla budućnost, nego monstruozna i nakazna ideološko-politička tvorevina kojom će gospodariti nevidljiva vlada iz Amerike, upravljajući bukvalno svakim trenutkom svakog pojedinca na svetu, što će predstavljati totalitarizam gori od Staljinovog i Titovog.

Svo to razbraćivanje, versko ili ideološko, i istorijske posledice  proistekle iz toga ili na to nadodate, trpimo svi, i kad nam se čini da nije tako. Pogotovu kad je u pitanju Balkan, pošto  nijedan ''napredak'' nije mogao da promaši ovo nesrećno poluostrvo, kao ni bilo koji narod na njemu, a svaki je, bilo verski bilo ideološki, iza sebe, osim ostalih razura, ostavljao grobove i zgarišta. Posle svega nije zanemariva ni neizvesnost, da ne kažem strah, od toga šta će se dešavati sa ljudima kad se počne oslobađati svo nasilje, nepravda, poniženje, mržnja i osvetoljublje, ugrađeno u Vavilonsku kulu evroatlantskih integracija, čim se ona počne urušavati, kao što se sve zemno, pogotovu kad je lažno i nasilno, na kraju stropošta. Ili ako se samom Gospodu na kraju smuči pa kaže: ''Dosta sa vašim glupostima!'' Neka se i glavni projektanti zapitaju da li će ostati izvan ruševina, na sigurnom, kao što su dosad.

Pre nego bilo kakav ideal ili interes, svetla budućnost ili progres, prvi i osnovni temelj svakog istinskog bratstva jeste majčina utroba. I ako nam to kao narodu, sklonom da se bratimi po svim drugim osnovama samo ne po onim koje je Bog odredio, napokon postane jasno, možemo se nadati da će nas, barem jedanput u istoriji, mimoići neka nova Apokalipsa.

Vitomir Pušonjić

  Štampa