Predhodna strana

Predsednik države koji na sednici SB UN optuži svog prethodnika (Miloševića) da je kriv za oružanu pobunu Šiptara izrežiranu i pripremanu na Zapadu nikako ne može biti uspešan vođa nacije, a o atributu državnik da i ne govorimo.

Glumac na Ist Riveru

Koristeći tekst bodljikavog „Kaktusa“ sa foruma sajta Srpska politika bio sam podstaknut da napišem ovaj tekst o nedopustivoj indolentnosti našeg aktuelnog predsednika Tadića u odbrani KiM. Predsednik koji sa takvim „žarom“ i „odlučnošću“ brani deo svoje teritorije ima odličnu šansu da ga ne odbrani i dobije ulogu otirača za prljave cipele svojih zapadnih mentora.

Očigledno da se stvar oko KiM primiče kraju. Naš dični predsednik je otišao u Savet bezbednosti UN da odglumi ozbiljnost i pokaže „odlučnu rešenost Srbije“ da Kosovo i Metohija (KiM) ostane i dalje u njenom sastavu. Gluma je bila katastrofalna ili izvrsna - u zavisnosti sa koje se strane to posmatra. Ako tu glumu posmatramo iz naše srpske perspektive u cilju odbrane KiM ona je bila krajnje diletantska. Toliko diletantska da bi na prijemnom ispitu za akademiji lepih umetnosti „glumac“ dobio čistu jedinicu uz rizik da ga išutiraju napolje jer ostalim kandidatima samo oduzima vreme.

Što se Tadićevih zapadnih mentora tiče, gluma je bila vrhunska. „Branio“ je naše, srpske interese, sa tako izraženom poniznošću da njegovi zapadni mentori moraju biti zadovoljni. Za ono što je i kako je izložio na sednici SB UN, zapadnjaci ga stvarno moraju nagraditi. Ima samo jedan mali problem. Oni takve „državnike“ banana država nikada ne nagrađuju, već ih koriste kao kondom. Za jednokratnu upotrebu: iskoristi i baci.

Sadržaj izlaganja je bruka za čitavu naciju, uz neizbežno pitanje da li smo kolektivno mazohisti ili sa nama ipak nešto nije u redu. Način izlaganja, monotonost bez dikcije, statičnost koja asocira na ravnodušnost pa čak i dosadu. Patetično čitanje pisma zloupotrebljene devojčice sa KiM celu stvar je uvelo u neukus i loše režiranu dramu. Sve je izgledalo u stilu: Gospodo sa Zapada mene KiM i ne zanima, ali sad sam u izbornoj trci za ponovni mandat pa moram nešto i da kažem – inače vi znate da to i nisu moji stavovi. Ovaj deo glume je bio vrhunski. Tako jasan i razumljiv svima da su se ruski, kineski i… odstali predstavnici u SB UN morali osećati neprijatno. Neprijatno zbog toga što na jednog predsednika nazovidržave oni vrše pritisak da očuva deo svoje teritorije do koje mu apsolutno nije stalo.

Srbija neće koristiti silu
Cela Tadićeva litanija se svela na zaklinjanje u poverenje UN, međunarodno pravo i pravdu. Kako je još samo SB UN ostalo mesto gde se podanički nije zaklinjao da Srbija neće vojno štititi svoju teritorijalnu celovitost i deo stanovništva izložen etnocidu i genocidu, sada je i to ostvario. Bio je više nego ubedljiv u odricanju od legitimnog prava upotrebe sile kada je u pitanju odbrana nacije i teritorijalne celovitosti zemlje na čijem je čelu. Dao je čvrsto obećanje da Srbija neće koristiti silu u odbrani svoje celovitosti i naroda. Ovu vrlo važnu činjenicu, odricanje od korišćenja sile trebalo je i u SB UN podvući jer njegove zapadne mentore jedino to zanima. Da li će Srbija i vojno intervenisati. Sve ostale, pravne, papirnate i deklarativne stvari ih i ne zanimaju.

„Srbija i njen narod zbog tragičnih grešaka prošlog režima preživeli su tegobne godine poslednje decenije 20. veka. Posledice loše i neodgovorne politike dostigle su kulminaciju nepravednim kažnjavanjem Srbije u proleće 1999. godine. Tokom tromesečnog bombardovanja građani jesu bili kažnjeni, samo je režim ostao nedirnut... Ne postoji nijedan opravdani razlog, nijedan pravni argument da se zbog pogrešne politike jednog lošeg režima Srbija i njen narod sada, skoro deceniju kasnije, ponovo nepravedno kažnjavaju“.

Više je nego jasno - iako ne predstavlja iznenađenje - da je ovaj stav našeg predsednika, u suštini, istovetan sa stavovima i tvrdnjom američke administracije. Zapadu, Amerikancima posebno, ali i šiptarskim separatistima, je više nego potrebna potvrda da je Milošević izazvao krizu na Kosmetu. Zato što naš predsednik Tadić takvim istupanjem u potpunosti opravdava bombardovanje Srbije i sve sankcije kao i ostale pritiske kojima su Srbija i srpski narod u celini već 18 godina izloženi. On time podržava zapadnu retoriku da Srbija snosi odgovornost i zato treba da bude kažnjena izdvajanjem Kosmeta iz Srbije.

Kako govoriti a ne reći ništa
Nijednom rečju se naš dični predsednik nije osvrnuo na više nego indikativno višegodišnje ponašanje UN prema Srbima ne samo na Kosovu i Metohiji već i u Republici Srpskoj, BiH, Hrvatskoj. Nije bilo ni pomena o dvostrukim standardima koje UN sprovodi prema Srbima već skoro dve decenije pomažući u etničkom čišćenju teritorija od Srba – od Hrvatske do Kosmeta. Govoreći o delovanju UNIMIK-a prostim nabrajanjem izneo je statistiku višegodišnjeg kontinuiranog napada, žrtve, pljačke, uzurpacije imovine i getoizaciju Srba, ali nije zatražio objašnjenje zašto se UNIMIK abolira od odgovornosti. Nije se prevario da pita zašto i posle osam godina nisu sprovedeni neki ključni delovi Rezolucije 1244 SB UN o povratku proteranih, vraćanju kontingenta naših snaga bezbednosti na granične prelaze i u rizičnim regionima po Srbe.

Slavopojke o stanju na KiM koje je u funkciji izvestioca podneo Visoki predstavnik (V.P.) UN Riker Tadić nije negirao, iako je situacija na terenu katastrofalna. Tadiću nije smetalo ni ponašanje Rikera kao i njegovih prethodnika iako su upravo oni glavni graditelj kosovske nezavisnosti. Nije postavljeno ni ključno pitanje da li će Riker u slučaju da skupština KiM proglasi samostalnost, tu odluku poništiti, kako je to sa nekim mnogo blažim odlukama rađeno više puta u slučaju Republike Srpske. Hoće li Riker shodno svojim ovlašćenjima smeniti pojedine funkcionere na Kosmetu koji takvu odluku donesu, jer ona nije usvojena u SB UN pa je shodno tome i ništavna. Hoće li Riker kao V.P. UN sprovoditi samo one odluke koje su usvojene u SB UN ili će se ponašati prema zahtevima pojedinih zemalja koje zagovaraju samostalnost Kosmeta.

Da ne bude zabune. Ne očekujem od našeg predsednika da se svađa sa moćnijim Svetom. Ni u SB UN, ni bilo gde ni bilo kada. Očekujem da dostojanstveno, žustro, argumentovano, pa pomalo i preteći brani teritorijalnu celovitost i interese zemlje. Da brani zemlju bar sa četvrtinom žara i upornosti koju pokazuje na svojim izbornim mitinzima kada nas gura u EU i Evro-Atlantske integracije, obećavajući kule i gradove. Da iz njegovih očiju seva odlučnost da ćemo se svim sredstvima braniti i odbraniti. Ni Hruščov u UN nije cipelom pretio kada je SSSR bio jak, već kada je bio slab. Ne žali Zapad ni milion naših žrtava, ali nema jakog razloga da u sukobu sa Srbima koji brane svoja ognjišta, izgubi i hiljadu svojih vojnika. To je tačka na kojoj se mnoge politike lome i počinje da traži kompromisno rešenje. Predsednik koji se javno odriče upotrebe sile u odbrani zemlje šalje svima razumljivu poruku da je i ne namerava braniti.

Ali da čitalačku publiku ne davim više tako „dosadnim stvarima“ šta je naš predsednik mogao, trebao… a nije. On kao sitan zapadni poltrončić nije tamo ni otišao da svoju zemlju brani. On se tamo jadnik pojavio jer je mislio da će mu to pomoći u njegovoj izbornoj kampanji. Stoga je i čitao na srpskom jeziku uz direktan TV prenos za Srbiju. Celo izlaganje imalo je dve vrlo izražene dimenzije. Jedna je bila da još ponekog u Srbiji prevari da se eto on „bori“ za očuvanje suvereniteta zemlje čiji je predsednik. A druga dimenzija je bila da se još jednom ponizno dodvori Zapadu kako bi mu pomogli na izborima. Da pokaže Zapadu da je spreman da sve njihove zahteve prihvati, te da ga trebaju malo potapšati po ramenu, jer snishodljivijeg poslušnika u Srbiji teško da će pronaći.

Svojim nastupom u SB UN teško da je ikoga u Srbiji ubedio u svoju odanost zemlji koju predstavlja. Čak suprotno. Pokolebao je neke manje obaveštene da za njega ipak ne glasaju. Što se druge dimenzije namenjene Zapadu tiče, postigao je pun efekat. Efekat je bio toliko snažan da su mnogi izlazeći iz sale nehotice pljuckali pri pomisli koliko „čovek“ može nisko da padne. Baš ti sa Zapada.

Rusi su se verovatno pitali kako uopšte pomoći Srbima kad ih ovakva gnjida predstavlja. U kontekstu toga sve je jasnija više puta ponovljena rečenica ministra Lavrova: „da Rusi ne mogu biti veći Srbi od samih Srba“. Za mene kao čoveka koji veoma uvažava predsednika Putina otvara se još jedno saznanje. Putin očigledno ima perfektan želudac kada uopšte može da i sa takvim čovekom poput Tadića razgovara smireno i mirno. Pogotovu kada se on kao zadnja prišipetlja ugurao u delegaciju koja je pre par dana potpisivala ugovor o izgradnji gasovoda kroz Srbiju. Naravno, iz jedinog razloga da se pred izbore ubere još po nekog poen, jer Tadića je i predsednik Putin primio - a to ovde ima posebnu dimenziju.

Nemam a baš ništa lično protivu Tadića da na ovako grub način pišem ove redove. Ali ako se već toliko upire da pomogne Srbiji, najveća bi pomoć Srbiji bila da ode. Tamo na taj lepi Zapad, makar mu mi kao država doživotno plaćali udobno izdržavanje. To bi bio njegov stvarno patriotski čin.

  Štampa