Predhodna strana

Književnik Vitomir Pušonjić o ispranim mozgovima „osavremenjenih“robova poput nekadašnjih mankurta iz romana ''I duže od veka traje dan''

Mankurti novoga doba

Ni današnji okupator suštinski se ne razlikuje od onih ranije poznatih u istoriji, sem što današnji porobljeni ne samo što ne misle da su porobljeni, već im se čini da su tek sa dolaskom okupatora postali ''slobodni''.

Nema veće nesreće za jedan narod od robavanja drugom narodu. Živeti u svojoj državi kao u tuđoj, izložen stalnim ucenama, pretnjama i poniženjima, danonoćno raditi na svom imanju da bi drugi uzimao ''trećinu'' i ''desetinu'', paziti na svaku svoju reč i postupak da te okupator ne bi ''uzeo na zub'' i masa drugih stvari, jesu nešto što život porobljenog naroda čini nepodnošljivim. Ali ni vođama okupatorskih zemalja kroz istoriju nije bilo lako sa porobljenima. Bez obzira na veličinu svoje sile kojom su ih držali u pokornosti i bez obzira na svu nemoć porobljenih da se suprotstave, uvek je postojala bojazan da bi porobljeni, usled prikrivene, ali strasne žudnje sa slobodom, mogli iskoristiti neki trenutak nepažnje okupatorske vlasti i zauvek joj učiniti kraj. Koliko god bio uskraćen u svim svojim pravima, niko, pa ni najmoćniji osvajač, porobljenom nije mogao oduzeti mržnju prema okupatoru, sećanje na dane nekadašnje slave i nadu na buduće izbavljenje. Mržnja, sećanje i nada davali su snagu da se izdrže i najteža iskušenja robovanja, a u podesnim istorijskim okolnostima prerastali su u bujicu oslobodilačke energije pod kojom su se rušile i najmoćnije imperije poznate u istoriji.

Ni današnji okupator suštinski se ne razlikuje od onih ranije poznatih u istoriji, sem što je do kraja usavršio sredstva porobljavanja i što se prerušio u nekakvog ''humanistu'' i ''mirotvorca''. Ali današnji porobljeni ne samo što ne misle da su porobljeni, već im se čini da su tek sa dolaskom okupatora postali ''slobodni''. Mržnja, ako i postoji, ni u kom slučaju nije usmerena ka okupatoru, već onim retkim sunarodnicima koji se usuđuju da imaju bilo šta protiv okupatora, jer njihova ''nazadna svest'' izlaže zemlju opasnosti da je okupator ne porobi tj. ''ne primi u Evropsku Uniju''. Na pomen prošlosti koje se ne bi trebalo odreći, zatim nacionalnosti, svetinja i teritorija koje bi sve zajedno valjalo braniti (oružanim putem, naravno, ne papirima i dokumentima) i nedostojnog života pod okupacijom na koji se ni po koju cenu ne bi smelo pristati, današnji porobljeni, ukoliko te ne zaspu pogrdama da si ''fašista'' i ''mračnjak'', u najboljem slučaju će ti odgovoriti zgranutim pogledom iskrenog čuđenja. Kao da sve što pominješ nije nešto što ih se najdublje tiče, već nešto nebitno i nepostojeće što sa njihovim životima nema nikakve veze.

Šta se desilo sa današnjim porobljenima? Zašto ne mrze okupatora i zašto su se tako lako odrekli sebe?

U romanu ''I duže od veka traje dan'' kirgisko-ruskog pisca Čingiza Ajtmatova (koji je ovih dana, posle ko zna koliko vremena, doživeo ponovljeno izdanje na srpskom, zahvaljujući isključivo Vladimiru Medenici, velikom pregaocu na polju izdavaštva) naročit utisak ostavlja kazahtanska legenda o pravljenju mankurta tj. specijalne vrste robova. Nekakav nomadski narod iz davno prošlih vremena, otimajući silom zemlje drugih naroda, primenjivao je specijalan način da ratne zarobljenike pretvori u potpuno bezopasne robove. Vrlo jednostavnom, a surovom metodom, od čoveka je pravljeno beslovesno stvorenje, te gospodar ubuduće nije morao strepeti od pobune, za razliku od neobrađenih robova kod kojih, zbog očuvane svesti o sebi, takva mogućnost uvek postoji. Taj primitivni metod pravljenja bezopasnih i pouzdanih robova doslovce je sledeći:

''Najpre bi im načisto obrijali glavu, brižljivo sastrugali svaku dlačicu do korena. Za to vreme, dok bi brijanje bilo privođeno kraju, iskusni koljači zaklali bi u blizini matoru kamilu. Derući kožu s kamile, najpre bi odvojili najčvršći i najprionljiviji deo kože oko vrata. Pošto bi tu kožu s vrata podelili na parčad, odmah bi je, onako vruću, lepili na obrijane glave zarobljenika i ona bi se začas prilepila - nešto slično kao savremena kapa za plivanje (...) Posle navlačenja šire svaki osuđenik bio bi stavljen u drveni jaram, da, iskušenik, ne bi mogao glavom dotaći zemlju. U takvom stanju odvoženi su što dalje od nastanjenih mesta, kako ne bi do ljudi dopirali njihovi očajnički urlici, i ostavljani su tamo u polju, vezanih ruku i nogu, na pripeci, bez vode i bez hrane. Mučenje je trajalo nekoliko dana (...) Stradali bi ne od gladi, ne čak ni od žeđi, već od nepodnošljivih, neljudskih muka koje im je pričinjavala sirova kamilja koža koja se sušila i stezala na glavi (...) Poslednja teška preživljavanja bila su praćena potpunim pomućivanjem razuma. Peti dan bi došli po nesrećnike i ako bi od deset zatekli jednog živog, smatrano je da je cilj postignut. Njega bi pojili vodom, oslobađali okova i polako mu vraćali snagu . To je bio rob – mankurt, nasilno lišen pamćenja i stoga veoma cenjen, vredeo je koliko deset zdravih sužnjeva (...)

Mankurt nije više znao ko je, iz kog je roda i plemena, nije znao svoje ime, nije se sećao detinjstva, oca, majke - jednom rečju, mankurt se nije osećao kao ljudsko biće. Lišen poimanja vlastitog «JA», mankurt je sa gledišta koristi posedovao niz preimućstava. Bio je jednak beslovesnom stvoru i stoga apsolutno pokoran i bezopasan. Nikad nije pomišljao na bekstvo. Za svakog robovlasnika najstrašniji je – ustanak robova. Svaki rob je potencijalni pobunjenik. Mankurt je bio jedini izuzetak u svojoj vrsti – njemu su bile tuđe pobude za bunt, nepokornost. On nije poznavao takve strasti (...) Sve njegove misli svodile su se na zadovoljavanje želuca. Za druge brige nije znao. Zato je poverene zadatke ispunjavao slepo, usrdno, neumorno.''

Legenda se u romanu završava epizodom u kojoj mladi Kazahstanac, mankurt, lišen svesti o sebi i svom identitetu, a rukovođen savetom gospodara, ubija svoju majku koja ga je našla u stepi uzaludno pokušavajući da ga podseti na sve što je bio, prepoznajući u njoj, ne majku, već neprijatelja sopstvene budućnosti.

U ono vreme čovečanstvo ne beše na tako ''visokom stupnju civilizacijskog razvoja'' kao danas, pa nije postojalo ''međunarodno pravo'', po kome bi ovako užasan čin razgradnje ljudske ličnosti bio kvalifikovan kao zločin, a još manje ''međunarodni tribunali'' gde bi zločinci bili pravedno kažnjeni. Ali iako je legenda nastala u davnoj prošlosti, činjenicom da iskrsava u sećanju glavnog junaka romana, zatečenog u doba sovjetskog komunizma, dakle jednom od savremenih humanističkih i civilizacijskih procesa gde se kod ljudi brisalo sećanje na Boga, prošlost i pretke radi stvaranja ''lepše budućnosti'', pisac nas navodi na zaključak da mankurtizacija nije stvar nečega davnog, mračnog i prevaziđenog, već i danas predstavlja, ne  samo lokalni, nego svetski proces. Brisanje ljudskog pamćenja i zatiranje svega prethodnog, tokom procesa ''opšteg napretka čovečanstva'', danas se ne obavlja sirovim kamiljim kožama, već je podignuto na jedan daleko viši i humaniji nivo. Zato ni savremeni vidovi mankurtizacije, koji se sprovode preko televizije, štampe, američkih filmova i serija, „osavremenjenih“ školskih programa, evrounijatske ideološke propagande, uopšte ne slove kao ''zločini protiv čovečnosti'', uprkos postojanju ''međunarodnog prava'', garantovanog od tzv. ''UN-a'' i ''Saveta bezbednosti''. Čak ni doktori pravnih i drugih humanističkih nauka, nemaju ništa protiv odvajanja ljudi od Boga, vere, tradicije, ličnog i nacionalnog identiteta, kao ni njihovog pretvaranja u bezlične ''građane sveta'' (mankurte).

Ti novi načini porobljavanja i humaniji vidovi mankurtizacije započeli su u dvadesetom veku, najpre kao socijalističke proleterske revolucije, koje su se sastojale iz dva dela: prvog oružanog i drugog mirnodopskog. U prvom, vremenski kraćem poduhvatu, napredne vođe, predvodeći radnike i seljake, snagom  oružane sile fizički likvidiraju cara, kralja, buržoaziju, sveštenstvo, kulake i druge ''tvorce mračne prošlosti'', prisvajajući njihovu imovinu i vlast za sebe, u ime naroda koji predvode. Drugi, mirnodopski korak, imao je za cilj uništavanje poslednjih ostataka ''preživelih i nazadnih shvatanja'' u svesti širokih narodnih masa,  radi stvaranja nove svesti o ''pravednom društvu'' u kome se vladari neće zvati gospodari, niti će potčinjeni biti robovi, nego će u zajednici ravnopravnih, državom upravljati predstavnici naroda. To se ostvaruje putem ideološki ispravnih školskih programa, sredstava informisanja i državne bezbednosti. Za stvaranje novog slobodnog čoveka bilo je neophodno čupanje njegovog pravog ''ja'', što nije bio lak posao. Ako se stvar ne dovede do kraja, nego u svesti ostanu i najmanji tragovi prošlosti, uvek je postojala opasnost od ''reakcionarnih skretanja'' koja se lako mogu izroditi u bunu i kontrarevoluciju, zbog čega je obračun sa ''zaostalim predrasudama'' u glavama pojedinaca morao biti nemilosrdan (''revolucija koja traje''). Što promakne školi i društvu, nije moglo promaći KGB-u na putu ''ideološkog preobražaja'' ljudi. Zato se ''reakcionarni elemenat'' hapsi i, ukoliko preživi saslušanja KGB-a, upućuje na izdržavanje zatvorske kazne, ako ima nade da se ''osvesti'', ili na fizičku likvidaciju ako je beznadežan. U oba slučaja deluje se vrlo poučno kako na  neosvešćeni tako i na osvešćeni deo proleterijata, da suprotstavljati se idealima komunističke revolucije i njenim vođama znači suprotstavljati se opštem napretku,  svetloj, a naročito svojoj budućnosti.  Ali baš to što su ''napredni drugovi'' nazivali ''ideološkim osvešćivanjem'' pojedinaca, Ajtmatov nam indirektno predočava kao novi vid stvaranja mankurta tj. ljudi bez sebe samih.

Stara legenda iz kazahstanskih stepa izrasla je u veliki simbol naše stvarnosti.  Jer bez obzira na propast komunizma, proleterska svest nasleđena iz tog perioda odlično se uklopila u tzv. proces evropeizacije i globalizacije, koji su samo završna faza mankurtizacije započete komunizmom, ali i pre njega. Gospodari demokratije, sa istom žestinom kao nekad ''vođe komunističke revolucije'', umesto one proleterske, sprovode kapitalističku internacionalizaciju u svim oblastima života (radi slobodnog protoka novca, roba i ljudi). Umesto sirove kamilje kože, kao što je već rečeno, razum nam smućuju mediji, ruganjem svemu što je činilo srpski život u prošlim vremenima kao nečemu primitivnom, a samim tim štetnom i po samo srpsko biće, uz zasipanje obiljem evro-američke praznoslovne frazeologije o svetloj evro-budućnosti u globalnom svetu bez granica. Proces je toliko zamaskiran evro- i humano-frazeologijom, da čak ni najiskreniji Srbi ne vide kako je ne samo Kosovo i Metohija, već cela Srbija okupirana, materijalno ''stranim investitorima'' i ''bankarima'', a politički i duhovno evro-političarima, domaćim ''ekspertima'', stranim ''savetnicima'' i ''kulturnim poslenicima''. Humanom izgledu ovog procesa ne doprinosi samo obilje frazeologije, već i uveliko osavremenjena svest mankurta, tako da i kad ima sećanje na svoje korene to uopšte nije nešto što bi ga pokrenulo na bunt. Ona ''jedina  potreba za zadovoljenjem želuca'' koju pominje Ajtmatov, kod savremenog mankurta je proširena i potrebom za svetskim plažama, putovanjima, kupovinama, slobodnim seksom, mogućnošću zaposlenja kod kapitalista, članstvom u političkim partijama,  demokratskim tajnim glasanjem kao prividom slobode i svim drugim što mu gospodari velikodušno nude i obećavaju. Dakle, sa onog čisto animalnog, mankurt je podignut na jedan viši, potrošački nivo. Mada nije nikakva uteha za nas, radi pune istine nije zgoreg reći da se i Šiptari sa Kosova i Metohije nemaju čemu suviše radovati, jer su i oni najobičniji evro-američki i bankarsko-masonski robovi, pošto se svojim ''oslobodilačkim'' ubijanjem i proterivanjem Srba i otimanjem Srbije nisu, kako misle, izborili za sebe i svoju ''samostalnu budućnost'' niti će na ''nezavisnom Kosovu'' živeti kao svoji i slobodni ljudi, već su samo pomogli ostvarivanje germano-anglo-judeo-masonske okupacije, pod kojom će i oni kao i svi drugi narodi sveta živeti kao mankurti.

Kao što onaj nesrećni mankurtizovani Kazahstanac ubija svoju majku, ubeđen da je time učinio mnogo za svoju budućnost, tako mnogi evropeizirani građani Srbije, kao što se to činilo i u vreme titoizma, ubijaju u sebi Boga, Svetog Savu, Kosovo, Karađorđa, krsnu slavu, običaje i obrede, narodne pesme, muziku, jezik, pismo, prezirući oca, majku, rodbinu, poreklo i sve ''od čega se ne živi'' i čime se ne ostvaruje bilo kakva dobit. Zato su ustanike protiv hrvatskog i muslimanskog zuluma s početka devedesetih tako lako pristali da smatraju za ''zločince'', a sa istom lakoćom su ovih dana i beogradske tinejdžere, ogorčene zulumom ''Međunarodne zajednice'' prema narodu kome pripadaju, prozvali ''huliganima'', gadeći se njihovog ''rušilaštva'', a ne gadeći se sopstvenog ulizištva i dobrovoljnog podaništva.   

U nesrećniku iz kazahstanske legende ne postoji više nikakvo osećanje, osim straha da bi mogao ostati bez kape, koja mu je popila pamet i dušu. Tumačeći Ajtmatovljev roman Vladimir Medenica kaže da ''ta kapa, koja prazni čoveka od svakog sadržaja, postaje jedini cilj i smisao života mankurta, njegova beskonačna sadašnjost u kojoj bespogovorno služi one koji su mu tom kapom isprali mozak... Zaborav se nameće kao sama suština čovekova, kapa je već urasla u lobanju kao kosa u glavu, i čovek već misli da će izgubiti sebe ako izgubi tu svoju prividnu suštinu.'' Kazahstanac i ubija majku baš zato što su ga gospodari ubedili kako je došla da mu tu kapu skine.  Tom strahu istovetan je strah današnjih ''građana'' da ćemo ostati ''mimo civilizovanog i naprednog sveta'' zbog ''mračnih, nazadnih, zaostalih predrasuda prošlosti''. I upravo u tome leži razlog neobičnom ponašanju savremenih robova i njihovog upornog neprotivljenja svim poniženjima, gadostima, licemerstvima, mentalnom, duhovnom i fizičkom nasilju kojima nas taj ''civilizovani i napredni svet'' već godinama i decenijama izlaže, nagoneći nas da sami ubijamo sve što nas je rodilo. 

Vitomir Pušonjić

  Štampa