|
Srbi na
Kosovu i Metohiji posle 17. februara odlučni da sačuvaju svoju kolevku
Živote žaliti
nećemo !!!
Živećemo kao da se ništa nije desilo. Tu nakaznu državu nikada nećemo
priznati. Za nas ne postoji samo naša država Srbija i braća Rusi. Kad je
teško videli smo ko su prijatelji. Eto ovima njihove EU, koja je sa SAD
sve ovo i zakuvala – kaže Simče, vlasnik restorana u Štrpcu
Samo
vas gledam šta radite na Svetoj srpskoj zemlji i to vam neću
zaboraviti
|
Srpski narod prolazi kroz najteža istorijska iskušenja. Sve češće se
čuje na Kosmetu ona rečenica koju je izrekao Miloš Obilić : „ Kakvi
budemo danas, bićemo doveka”. Na dan proglašenja šiptarske nezavisnosti
KiM, za kojeg brojni geostratezi, politički analitičari, pa i neki
političari iz Amerike, Švajcarske, Italije ,Slovačke, Rusije, tvrde da
je ovim bezočnim postupkom uz podršku svetskih silnika sada u
čovečanstvu otvorena „pandorina kutija”.Srbi na Kosovu i Metohiji,
Srbiji i našoj dijaspori, tog dana isto su se osećali.
Iz
Prištine Srbi se sklonili
Priština je blještala od svetlosti i u ranim večernjim satima. Vatromet
je trajao u nedogled. Stanovnici ovog grada, njih preko milion, koliko
ih trenutno ima, mahom su slavili po ulicama, trgovima. Orila se pesma,
čuli su se pucnji. Zastave fantomske države i veliki natpisi zahvalnosti
SAD, Velikoj Britaniji, Evropskoj Uniji vijorili su se na sve strane. Na
Srbe u ovom gradu, njih svega 16, od 40 hiljada koliko ih je bilo do
1999. niko nije ni mislio. Nigde nismo mogli da ih nađemo. Sklonili su
se. Negde na sigurno, dok euforija ne prođe.
Albanac Fatimi Jašari, koji odjednom progovori, naravno na svom
maternjem, kada smo mu se na albanskom obratili pitajući gde su Srbi,
reče, da su tu negde.
– Oni sada posle našeg samoproglašenja mogu mirno da žive nećemo im
ništa. Neka budu spokojni, ukoliko budu poštovali zakone naše nove
države .
Ne sluteći da smo Srbi, pozva nas da se pridružimo slavlju. Rekosmo da
ćemo „slaviti” u Prizrenu.
Šiptarska zastava duga tri kilometra
Prizren je posle Prištine najbučnije proslavljao svoj „veliki dan”.Iako
je uveliko pao mrak, preko 150.000 hiljada stanovnika, nekada Dušanovog
grada, se veselilo. Ono što je privuklo našu pažnju jeste ogromna traka
nastala spajanjem zastava šiptarskh, američkih, engleskih, turskih,
nemačkih, italijanskih. I Ginis bi se zacrveneo od stida. Utisak je da
se i u veselju strogo vodi računa, da li se svi „po komandi” raduju.
Tako, da hteli, ili ne, sve bošnjačke porodice su istakle ispred svojih
kuća šiptarske zastave, a mnogi su došli da se pridruže urnebesnom
nepregledu od ljudi, žena, dece. Muslimanke sve odevene u dimije,
Šiptarke ne. One su se za ovih 8 godina kultivisale. Žene Bošnjaka
moraju, pošto još nisu savladale albanski jezik, da ne bi zbog srpskog
preživljavale torture, nose dimije - znak da su muslimanke. Pored
Bošnjaka Ramiza Halilija, njegova sredovečna supruga.
Bošnjaci se plaše
– Imamo petoro dece i tek sada nas je uhvatila panika šta će biti sa
nama. Ne vole nas. I to nam svakog dana govore, prebacujući nam da smo i
mi nekad bili Srbi. Sve ovo nas plaši. Ko će nas da zaštiti od ovih koji
imaju svu silu sveta iza sebe. Strašno je za svakog poštenog čoveka, bio
on Bošnjak ili Albanac. Mojih komšija Srba nema. Otišli. Obogaljen je
moj rodni Prizren. Svi ćutimo iz straha od šiptarskih ekstremista. Do
2006. godine bilo nas je kao i Srba - 40 hiljada, prošle 25 000, a sada
pouzdano znam da je Prizren poslednja četiri meseca napustilo tri
hiljade Bošnjaka – veli Ramiz i moli da ih ne fotografišemo.
 U
Štrapcama bez sna
U zoru stigosmo u Štrpce. U podnožju planinske lepotice Šare Brezovice.
koju ponosno nadgleda raskošna, snežno bela Šara. Niko od 12.000 Srba ne
spava. Restorani, kafane, kafići puni. Već punih 16 sati su u mraku, ali
srećom, imaju agregate, pa tako prate TV program. Samo, su kažu, decu
pokušali da poštede. Da barem, pred njima o tome ne pričaju. U pogledima
tuga, seta, osećaj izneverenosti i nemirenja. Ali i neki, samo njima
svojstven prkos, inat. U srcu Štrpca u hotelu „Breza” stacionirano je
nekoliko stotina KFOR-ovih vojnika iz Ukrajine. Sviće. Mraz štipa po
obrazima, a jutarnje kosovsko nebo vedro, modro-plavo kao nigde na
svetu. Pogledom prelazimo po „carevim pašnjacima” Nerodimlju...
– I dalje ćemo živeti kao da se ništa nije desilo. Pa za nas i nije. Mi
tu nakaznu državu nikada nećemo priznati. Oni za nas ne postoje, samo
naša država Srbija i braća Rusi. Sad kad je teško videli smo ko su nam
prijatelji. Eto ovima njihove EU, koja je sa SAD sve ovo i zakuvala –
reče Simče, vlasnik restorana, kod koga svi svraćaju kao u svoju kuću.
Ovde svi funkcionišu kao velika porodica. Brinu jedni o drugima. Ima oko
1.200 Srba izbeglih iz Kačanika, Uroševca, Prištine, Prizrena, ali i iz
Like i Korduna.
Na glavnom meštanskom trgu u 12 sati 44 minuta započe prvi protest kao i
u svim gradovima i srpskim enklavama po Kosmetu. Skupili se i mladi i
stari. Poručiše Štrpčani da se ne mire sa otimanjem njihove zemlje,
srpske, da su na strah odavno zaboravili. Ničega se više ne plaše.
Živote žaliti neće.
Od bivšeg hotela „Breza” preteže se glavna ulica, po kojoj su rasejane
prodavnice koje su zadržale izgled iz 70-ih, trafike, kafići, restorani.
Ljudi se ovde pogledima sporazumevaju. Zajednička nesreća, nacionalna
tragedija sudbinski ih je spojila. Nema svađa, netolerancije, o
licemerju i niskoj ljudskoj pakosti da i ne govorimo. Tuđinski vojnici
prolaze transporterima, oklopnim kolima, ili u patrolnim jedinicama.
Pozdrave meštane i svako svojim putem. Neretko navrate i američki
marinci. Po uniformi su prepoznatljivi. Ono što nas je do srca dirnulo
jesu njihove suze, ili skrivena iskra radosti, što su tu sa njima u
najgorem času njihovi sunarodnici iz Beograda, iz Srbije. Nisu sami!!!
To kaže Zoran Boškoćević, direkrod hotela „ Molika” na Brezovici. Veli
ima brojnu porodicu i veliku familiju.
Strah je davno umro za Srbe
 –
Koliko nam je teško o tome više ne mislimo. Prebrodili smo krize straha
odavno. Sad je važno da Srbija ostane dosledna, da nikako ne poklekne,
jer ako mi ovde nismo kukavice, ne smeju da budu ni srpske diplomate.
Imam troje dece, a čekam i unuče. Ni kad je sve po KiM gorelo, pre
četiri godine, niko od moje familije i prijatelja Štrapca nije napustio.
I nikada neće. U to sam ubeđen. Problem je sada kako dalje, šta, od čega
ćemo živeti, privređivati. Godinama sam vodio hotel „Moliku” sa 225
zaposlenih. U januaru su šiptarski gosti 12 porodica i studenti
Američkog koledža u Prištini u potunosti demilirali 50 soba, a u velikom
holu naložili su vatru, napravili ognjište, tako da su pričinili ogromnu
materijalnu štetu. sada radi petoro ljudi, tek da preostalo sačuvaju.
Uredno sam prijavio KPS, oni zabeležili i nikom ništa – govori nam
Zoran.
U gradu , nakon narodnog okupljanja susrećemo dve devojke. Prilaze nam,
komentarišu da je divno što su videli na velikim protestima u Beogradu,
celoj Srbiji, da se za njih bore studenti i srednjoškolci, njihovi
vršnjaci.
– Budi nadu. Moji vršnjaci ovde se ne plaše. Ja se plašim. Ponekad, pred
spavanje, drhtim u krevetu od straha. Iz Prištine sam. Gledala sam
mrtve, ubijene, spaljene, iskasapljene Srbe. Bežala od bombi...Izbegli
smo još 1999. godine. Više ne gledam ni TV – kazuje nam prelepa
petnaestogodišnjakinja Jovana Čičić i pita nas, ima li nade, da u Štrpca
dođu njeni vršnjaci iz Srbije, da se makar malo druže, da im prekrate
muke.
To pita i godinu dana mlađa Marina Đurović.
– Da bi shvatili kako nam je, zamislite pticu u kavezu. A van kaveza
pakao. Zar svet želi baš nas tako da muči, da nas kao narod uništi.
Nemojte se čuditi što ovako razmišljam. Mi smo sazreli preko noći i samo
neko veliko čudo može da nas spase – poručuje Marina.
Biljana Živković
|
