Naša poetesa Mira Alečković
preselila se u neke druge nebeske svetove da tamo tka lepotu srpskog
pesništva
Otišla je još jedna naša heroina
Za
ličnost čuvene srpske pesnikinje Mire Alečković, koja je svojim
stihovima, ostavila neizbrisiv trag u srpskoj književnosti, ma koliko
toga napišemo, ostaje nekako nedovoljno i nedorečeno. Ostavila je
potonjim pokolenjima u amanet mnogo toga ljudskog i uzvišenog, a
sahranjena je dostojanstveno, uz vojne počasti u „Aleji velikana” na
Novom groblju u Beogradu
 Mira
Alečković, rođena je 02. februara 1924. u Novom Sadu. Autor je preko 50
knjiga za mlade, urednica dečijih i omladinskih listova i časopisa Zmaj,
Mladost, Pionir, Poletarac. Među njenim najpoznatijim delima su zbirke
pesama „Zvezdane balade“, „Srebrna kosa“, „Prijatelji“, „Lastavice“, „Ne
mogu bez snova“. Sa Desankom Maksimović i
Brankom Ćopićem, jedan je od osnivača časopisa za decu Zmaj, a bila je
dugogodišnji predsednik Društva Jugoslavija-Francuska, kao i predsednik
Udruženja književnika Srbije. Njene knjige prevođene su na ruski,
francuski, bugarski, rumunski, mađarski, poljski, češki, i italijanski
jezik
Završila je studije svetske književnosti i lingvistike u Beogradu, a
zatim Fušeovu školu u Parizu.
Mira Alečković dobila je više domaćih i stranih priznanja. Ordena legije
časti za unapređenje kulturne saradnje sa Francuskom, Rusku otadžbinsku
medalju i orden, ali joj je najdraže odlikovanje „Car Dušan“, koje su
joj dodelili Srbi s Kosova i Metohije.
Bila je članica SKOJ i članica partizanskog pokreta od početka rata
1941. kao bolničarka i borac. Prvu zbirku pesama, "Zvezdane balade"
objavila je 1946. Mira Alečković je autor i teksta pesme "Druže Tito, mi
ti se kunemo", kao i pesme "Jugoslavijo" na muziku Nikole Hercigonje,
poznate kao "Svečana pesma".
Njen život bio je obeležen svetlom, ali
i
trnovitim stazom. U drugom svetskom ratu, kao devojčurak, pokazala je
mnogima kako se voli svoj narod. Rizikujući svoj život, spasavajući one
koji VOLE, od ovih koji su puni mržnje i spremni da ugnjetavaju druge.
Sigurne smrti, spasila ju je Desanka Maksimović i od tada postaju
nerazdojne - dva druga, saborci, najbolji prijatelji – vojevale
su kad je trebalo i puškom,
ali pre svega
pesmom, rečju, perom i iznad svega veličanstvenom ljubavlju prema svom
narodu.
Prema
srpskoj grudi, svakoj stazi i puteljku, oblaku, cvetu, zdencu, i Kosmetu.
Sloboda, pravda, neustrašivost, neponovljiv, upečatljiv pesnički
senzibilitet, od svega toga satkana je bila Mirina ranjiva duša. Stoga
nije nikakvo čudo što je njena ćerka dr Mila Alečković-Nikolić izrasla u
sjajnog viteza u borbi za srpsku istinu u svetu.
Srpski mediji priznaju samo pokojne heroine
Na vest da je naša poetesa otišla i preselila se u neke druge
nebeske
svetove da tamo tka samo njoj svojstvenu lepotu
srpskog pesništva,
rastrčali su se svi
naši
mediji, TV stanice, štampa. Sad kad je nema, a do juče
za nju nisu imali vremena.
Tko je to danas kod nas u Srbiji!!
Kada odu grandiozne ličnosti
poput pesnikinje Mire Alečković
- svi pišu, a pred kraj života mediji
su je izbegavali a neki ni da
je čuju.
Kao da im nisu odgovarali ljudi koji su
vaspitavani,
učini ljubavi, rodoljublju, slobodoljublju, i svemu onome što je brojne
generacije učila Mira. Mnogo toga informativnog, ovih dana možete da
pročitate našoj dragoj Miri. Kraća biografija, sročena za ugodno slovo o
smrti slavne poetese, ali ne i iskreno saosećanje zbog velikog gubitka
srpske književnosti i jedinstvene pesničke duše. Toga više izgleda u
Srbiji nema. Tu bliskost i toplinu duše moći će jedino Desanka da joj
pruži.
Sada su
u nekom nebeskom svetu
opet zajedno,
dve nerazdvojne prijateljice i drugarice Mira Alečković i Desanka
Maksimović.
Živela je i stvarala Desanka
i jednog dana tiho otišla.
Kada
joj je prošle godine u julu napokon otkriven spomenik na Tašmajdanu,
došla je i njena Mira, doduše „nepozvana”.Ono što je potpisnika ovih
redova podstaklo da se lati pera, jeste bolna i sramotna činjenica, da u
današnjoj Srbiji, neki neće, ne umeju,
ili
ne žele da poštuju istinske vrednosti, onih koji su nas učili kako se
voli čovek, zavičaj, narod,
i
čuva zemlja.
Kako
se božanskim pesničkim darom voli, sve ono što su
samo
odabrani, poput Mire Alečković, znali da prepoznaju i razumeju. Srcem
shvatajući magičnu moć reči.
Političko skrnavljenje svečanosti
Došla sam nepozvana. Dovezli su me bolesnu, u invalidskim kolicima.
Htela sam samo da kažem nešto našim Srbima sa Kosova i Metohije, danas
prisutnim, ono što bi im i Desanka rekla. Nisu mi dozvolili – kaže Mira
Alečković
Na Tašmajdanu na otvaranju spomenika pesnikinji Desanki Maksimović
srpski mediji su pokazali svoje pravo lice. Stara i bolesna „došla” je
Mira, u invalidskim kolicima na plus 40 stepeni Celzijusa, da vidi, da
se uveri, kako je tada rekla, da je spomenik tamo gde se Desanka šetala,
gde su zajedno maštale pričale, poveravale se jedna drugoj. A
inicijator, predsednik Odbora za izgradnju spomenika, bila je upravo
Mira.
Okupili su se tog vrelog julskog dana mnogi poštovaoci Desankine poezije
i neki drugi, novi evropejski „oci” i mediji, do juče anonimni, da posao
otkrivanja spomenika otaljaju po „EU standardima”. Red hladne, bezlične
priče, red šturih reči, pa red sivila. Tek da se ne zaboravi bila je
izgovorena i jedna Desankina pesma. Prisutni su se spontano okupili oko
Mire, ali ne i oko zamenice gradonačelnika srpske prestonice i zamolili
da im se obrati Mira. Prilazila su i deca, đaci, mladi, stari...I Mira
Alečković je to želela. Ali, joj nisu dali. A htela je samo da se
zahvali braći sa Kosmeta koji su tog dana specijalno doputovali na ovu
svečanost u Beograd. Da im kaže ono što bi im Desanka rekla.
 Danima
najavljivano otvaranje spomenika velikoj srpskoj pesnikinji Desanki
Maksimović, u tašmajdanskom parku, gde je postavljena figura u bronzi,
pretvorio se u otužnu, bezdušnu, zvanično političku farsu. Pred oko
stotinak prisutnih, od toga dobar deo predstavnika aktuelne vlasti,
brojnih novinara, a vrlo malo poštovalaca Desankine poezije, prijatelja,
poznanika, pesnika. Oni koji su bili zaduženi da sve „glatko“ i brzo
prođe, u „evropejskom duhu”, nisu dozvolili nikome od Desankinih bliskih
prijatelja da javno progovori, ni da reč izusti. Nikome jer
to je bila valjda predstava samo za političare.
Kratak bezličan govor mladog čoveka poznatog sa ekrana B92, i ljudi po
njihovoj meri i ukusu, pa krajnje zvanično obraćanje zamenice
gradonačelnika Radmile Hrustanović, položeno cveće na tek otkriven
spomenik
i
ništa više. Razlaz.
„Aršini“ gospđe
Hrustanović
Skup se „pocepao”. Većina, uz pratnju radoznalih novinara, prešla je na
drugu stranu. Sjatili su se oko književnika i Mire Alečković,
decenijskog najboljeg prijatelja i saborca čuvene pesnikinje. Novinari
su je opkolili, a ona je bezuspešno pokušavala da izmoli malo vremena, i
kaže koju reč o Desanki. Hrustanovićka joj to otvoreno nije dozvolila,
jer protokol to nije predvideo.
Kada su se novinari obratili Hrustanovićki sa istom željom, izjavila je
da to ne dolazi u obzir i da Mira Alečković, koja je inače, 10 godina
bila bitku za spomenik, nije uopšte predviđena.
Mira Alečković na Tašmajdani ispred spomenika Desanki
Maksimović
|
Ni
rodbinu nisu pozvali
– Od svoje osnovne škole pa do njenog odlaska sa ovog sveta, družila sam
se sa Desankom, putovala, učila od nje, zajedno smo pomagale borcima,
ranjenicima…ljudima. Desanka me je za vreme rata spasla iz nemačkog
Gestapoa uz pomoć srpske Patrijaršije. Njoj sam dužna čitav život.
Borila sam se u odboru za podizanje spomenika. Jedva sam dočekala da
spomenik bude podignut i otvoren. Ali, iako je gradonačelnica znala da
sam u Odboru i pozivala me je na sastanke u Skupštinu grada, kada je
spomenik završen, nisam dobila nikakav poziv za ovo njegovo otvaranje.
Nije ga dobila ni Desankina rodbina, deca njene sestre. Iako je u govoru
gradonačelnice rečeno da je prisutna i rodbina, nje ipak nije bilo.
Došla sam nepozvana. Dovezli su me bolesnu i u invalidskim kolicima jer
ne mogu da hodam. Htela sam samo da kažem nešto i našim Srbima sa Kosova
i Metohije, danas prisutnim, koji su nas decenijama dočekivali na
Kosmetu. Ono, što bi im i Desanka rekla. Nisu mi dali. Narod mi je za to
vreme prilazio. Ljudi su hteli da nešto čuju o Desanki. Pa ako ja nešto
ne kažem o toj našoj velikoj pesnikinji, toploj i širokoj duši sa kojom
sam provela skoro čitav svoj život ko će – ogorčena je bila Mira
Alečković.
U
oktobruPrava svečanost
– Pesnikinji koja je zadužila generacije, stvaraoca čiji su stihovi
besmrtni nisu u stanju ni na pravi način da se zahvale. Ni spomenik mi
se ne dopada. Desanka nikada nije bila bez šešira. Ali, to sada i nije
bitno, koliko što su nam uskratili da se barem neko od nas obrati
prisutnima. Zbog toga ćemo u oktobru organizovati svečanost kakva našoj
pesnikinji dolikuje.
To
vam obećavam – rekao je izrevoltirani Valjevčanin, iz odbora za
podizanje spomenika. Negodovali su i ostali poštovaoci Desankine reči i
dela.
Ali to tako radi Evropa i naši novokomponovani Evropejci treba da
prihvate ako misle u EU.
Biljana Živković
|
