Predhodna strana

U trenutku oproštaja od naše voljene pesnikinje Mire Aleksić pukovnik Slobodan Marković piše o Miri vojniku i borcu za slobodu svoje otadžbine

Vojnik Mira Alečković

Otišla je ovih dana naša čuvena pesnikinja Mira Alečković koju svi znaju po poeziji punoj ljubavi i rodoljublja. Ali, malo ko zna hrabri vojnički put Miroslave Mire Alečković, velikog borca i humaniste posle drugog svetskog rata.

Pošla je kao dobrovoljac kraljeve vojske i išla sa njima sve do Priboja i Doboja kada je prisustvovala predaji ključeva grada nemačkoj vojsci. Tek tada, priključuje se na sve načine pokretu otpora. Specijalna policija Gestapoa u Beogradu uhapsila ju je i tukla danima volovskim žilama po nogama, dok je srpska Crkva na intervenciju Desanke Maksimović nije izvukla iz Gestapoa. Mira tada napušta Beograd i odlazi u partizane.

Po srpskim selima sakrivali su je obični i dobri ljudi, čije je stihove slušala, pamtila ali dosta toga i zapisivala. Tako je zapisala i pesmu Druže Tito, mi ti se kunemo (koja se pogrešno njoj pripisuju) mada je to pesma stvorena u narodu, koju je Mira samo zapisala kao neku narodnu umotvorinu. Posle rata je jednom prilikom rekla da su to bili naivni i plemeniti stihovi srpskoga naroda koji je verovao ratnom komandantu, ali koji nije mogao da pretpostavi šta će se kasnije dogoditi.

U partizanima se brzo istakla velikom hrabrošću i vidovitošću. U bolničku službu primila ju je dr Saša Božović, supruga čuvenog lekara dr Bore Božovića. Mira je pomagala i lečila, previjala, hrabrila ljude. Svi su u vojsci govorili da je imala vidovite snove. Pitali smo se kako je tako krhka žena imala takvu snagu i hrabrost.

Mira Alečković izaći će iz rata kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid, sa delom bolesnih pluća, sa usađenom kosti u ruci i oteklim nogama. To je neće sprečavati da nastavi da se bori i u savezu boraca kao član Subnora, u Udruženju oslobodilačkih ratova 1914-1918, da piše pisma državnicima sveta o srpskoj hrabrosti, da se bori politički i lično. Kada su 1968. naredili da se puca u studente, jedina je od pisaca zajedno sa Desankom Maksimović uprkos tome izašla pred studentski bunt da im čita pesme. Na suđenju Gojku Đogu, prva je stala u njegovu odbranu.

Na pitanje o posleratnom periodu, govorila je: kao Srpkinja verovala sam u Jugoslaviju...

Na pitanje koje se neizbežno postavlja svakoj ženi: Da li se bojala na brojnim policijskim saslušanjima ? uvek je odgovarala: «Strah me je bilo, ali sam znala da ako taj strah pokažem, da sam samu sebe na smrt osudila». A za ljubavnu i dečju poeziju koju je pisala, rekla bi: «O cveću i ljubavi pišu najviše logoraši».

Mira je ostala među nama kao jedna od najhrabrijih Srpkinja. Dobila je od Francuske dve visoke Legije časti, odlikovanje od Norveške, veliku rusku medalju Otadžbinskog rata i orden Car Dušan od Srba sa Kosova i Metohije, za koji kaže da joj je najdraži.

Neka je Miri vojniku, večna slava !

  Štampa