Predhodna strana

Kako je Zapad podsticao, rukovodio i premeštao sukobe niskog intenziteta slabeći srpsku odbrambenu moć a sve sa ciljem ostvarenja „nove geopolitčke realnosti“

Uhapšeni narod u opkoljenoj zemlji

Od izbijanja jugoslovenske krize na početku devedesetih godina prošlog veka, Zapad se drži metode cepkanja rubnih teritorija srpskog etničkog i geopolitičkog prostora, sa namerom da izazove rasipanje nacionalnih energija, rastrojstvo, metež i zbunjenost.

U situacijama traumatičnih potresa i kriza upadljivo izranjaju na površinu naše tradicionalne političke mane i slabosti. Dok često pratimo apatično i nemarno razvoj događaja koji prete da se pretvore u nacionalni poraz, ostavljajući ih da izmaknu našoj kontroli, njihov rasplet nepovoljan po nas primamo hirovito, stihijski, spremni na sulude žrtve u nepovoljnim uslovima.

Zapadu nije bila potrebna golema obdarenost oštroumljem da bi te slabe tačke zapazio i da bi ih uvrstio u kolektivni psihološki portret srpske nacije. Doduše, nije li bilo dovoljno zapadnim stratezima pročitati studiju koju je Jovan Cvijić napisao pre tačno sto godina, gde prozirno opisuje duhovno stanje prouzrokovano sabijanjem srpske države u uzan zabran: «Pored toga pojedinci i partije, uznemireni usled takvog stanja, a nemajući dovoljno moralne i socijalne discipline, odali su se u masi ljutim unutrašnjim borbama. Naša zemlja daje klasičan primer kako rđav geografski i ekonomski položaj može izazvati i unutrašnju anarhiju.» (1)

Od izbijanja jugoslovenske krize na početku devedesetih godina prošlog veka, Zapad se drži metode cepkanja rubnih teritorija srpskog etničkog i geopolitičkog prostora, sa namerom da izazove rasipanje nacionalnih energija, rastrojstvo, metež i zbunjenost. U domenu vojne strategije, Hrvatske oružane snage su primenile taj recept «grickanja» na osvajanje krajiških teritorija.

Princip je vrlo jednostavan: ukupna etnička teritorija «neprijatelja» – u ovom slučaju radi se o Srbima – podeli se na više potencijalnih kriznih žarišta; potom se sukobi veštački premeštaju sa jednog žarišta na drugo. Svaki novi sukob potpuno obuzima pažnju i energije neprijatelja, dovedenog na taj način u šah poziciju. Spoljni činioci koriste to stanje «prikovanosti» države «mete» kako bi udarili po njenim vitalnim interesima na drugim ranjivim geopolitički određenim tačkama.

Konkretno se takva zamisao i praksa mogu čitati na mapi avnojevske Jugoslavije. Kada je se rat razbuktao u BiH situacija se prividno smirila u RSK. Pošto je bosansko ratište bilo u centru pažnje srpskog javnog mnjenja i državnog aparata, Hrvati su, posle konsultacija sa njihovim zapadnim sponzorima, iskoristili taj čas da slome RSK. Nakon poraza Republike srpske i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, glavni anti-srpski front se premestio na Kosmet. Nesposoban da reši u što kraćem roku eksplozivnu situaciju u pokrajini, srpski državni vrh je dozvolio razvitak na južnom boku Srbije trajnog faktora nestabilnosti. Od početka 1998 problem Kosmeta je zauzeo mesto Republike srpske u našim novinama i umovima. Visoki predstavnik «Međunarodne zajednice» u BiH je pokrenuo u tom periodu, naslajanjući se na novu muslimansko-hrvatsku koaliciju, snažnu i višedimenzionalnu ofansivu na suverene institucije RS, kako bi je podmuklim pritiscima, prisilio na integraciju u unitarnu BiH. Shodno očekivanjima naših neprijatelja, postepena erozija Dejtonskog ugovora    i srpskog suvereniteta u BiH nije izazvala odgovarajuću reakciju Beograda.

Uglavnom, ukupna slika našeg sunovrata nam izmiče iz vida. Da li smo uopšte svesni da se prekim putem i konspirativnim metodama rata niskog intenziteta, stvara jedan smrtnonosan geostrateski obruč oko uže Srbije. Današnja teritorijalna situacija Srbiji budi sećanje na onu koja je postojala nakon Berlinskog kongresa i koju sažeto opisuje Cvijić : «Posle ovog kongresa Srbija je dakle bila skoro opkoljena zemlja, a mi smo postali uhapšeni narod.» (2) Slična geopolitička konfiguracija se ponavlja u naše dane, samo u široj razmeri.

Zapadno od Drine, stvoreni su uslovi za konstituisanje velike Hrvatske  u obliku «zapadne jugoslovenske federacije». Reč je o preobražaju hrvatskih nacionalnih težnji sa kraja 19 veka , inspirisanih od strane Vatikana, Velike Britanije i Austo-Ugarske, sa ciljem da se preduhitri stvaranje moćne pravoslavne države na Balkanu i da na njenom mestu nikne zajednica južnih Slovena pod Hrvatskom hegemonijom.

Prema istoku, Hrvatska geopolitička sfera oblikovana je konfederacijom Zagreba sa muslimansko-hrvatskom Federacijom. Podsetimo da se tajnim ugovorom o konfederaciji, potpisanim 1993 godine pod pokroviteljstvom Amerike i (iza kulisa) Vatikana, predviđaju zajednička politika u oblastima nauke, obrazovanja, kulture, energetike, ekonomije, transporta i, što je mnogo značajnije, carinska unija, monetarna unija, zajednička vojna komanda «koja će koordinirati zajedničku odbrambenu politiku» (3), što konkretno vodi korak dalje ka federalnom ustrojstvu.

Hrvatska geomanija trajno pripisuje Bosni i Hercegovini ulogu trbuha Velike Hrvatske države «do Drine». Suočena sa pojavom afirmisanog islamskog identiteta i svesna neprirodnog i kratkotrajnog karaktera muslimansko-hrvatskog saveza, Hrvatske političke elite su teškog srca odustale od projekta Hrvatske «do Drine», zamenivši ga, od vremena sklapanja muslimansko-hrvatske federacije, konceptom «Srbija do Drine» (4) koji ne isključuje mogućnost opstanka unitarne države BiH.

Stabilnost unitarne BiH je od osnovnog značaja za Hrvatsku, kao i za međunarodne činioce, odbojne prema svakom rešenju zasnovanom na povezivanju Srba iz BiH sa državom maticom, o čemu svedoči izjava nekadašnjeg ambasadora Cimermana (Zimermann): «Ako velika Hrvatska u Bosni treba da spreči nastajanje velike Srbije, onda je velika Hrvatska veoma dobrodošla.»(5) Sve to ne znači da je Zagreb u nedogled odustao od «povijesnih i prirodnih granica». Više je reč o taktičkom prilagođavanju i potrazi za novim oblicima integracije BiH u hrvatsku političku sferu.

U zapadnim centrima odlučivanja, Hrvatskoj je određena uloga  dinamičnog bedema zapadne civilizacije. Govor gospođe Margaret Tačer (Margareth Thatcher) održan u Zagrebu 1998 godine je dovoljno rečit. (6) Nakon razjarenih poziva upućenih hrvatskom narodu da sačuva netaknute svoje vrednosti, naročito katoličku veru i nacionalizam, za koje ocenjuje da su «snaga koja doprinosi međunarodnom poretku i stabilnosti», gospođa Tačer poručuje Hrvatskoj da «podržava Bosnu kad god može. Muslimansko-hrvatska federacija je bitna za opstanak Bosne, koliko je i opstanak Bosne bitan za Hrvatsku bezbednost.»

Sledi preporuka Hrvatskoj da održava u stanju pripravnosti snažnu vojsku, spremnu da odgovori na buduće ratne izazove. Dalje podseća da je Hrvatska predstavljala kroz istoriju «antemurale christianitatis», dodajući da «bedemi nisu samo mesta iza kojih se povlači. To su tvrđave odakle se napreduje. Hrvatska je nanovo uznapredovala, povrativši svoju teritoriju i prekrojivši granicu Evrope». Iz tog razloga zove Hrvatsku da primi na sebe ulogu «agresora za slobodu», koji će siriti «poredak slobode i demokratije kroz [balkanski] region».

Nezvanična priroda tog govora se ne bi smela tumačiti, s obzirom na visok položaj koji je zauzimala gospođa Tačer u Velikoj Britaniji početkom devedesetih godina prošlog veka, kao puki izraz ličnog stava, nego više kao uputstvo hrvatskim vođama i narodu, od one vrste koju zapadne diplomacije sebi ne dozvoljavaju da zvanično izgovore. Može se dodati da se takvi ispadi retko tolerišu u odsustvu vladine potpore.

Sudbina Republike Srpske je od životne važnosti za budućnost Srbije kao opkoljene zemlje i za opstanak srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu. Nestankom R.S. ili njenim «usisavanjem» u Hrvatsku geopolitičku sferu, Srbija bi se našla u takvom stanju bezbednosne ugroženosti da joj opstanak na duži rok ne bi više bio zagarantovan. Prva linija fronta prema Zapadu bi se premestila istočno na reci Drini, čime bi Srbija bila lišena strateške teritorijalne dubine i postala lak plen u slučaju ofanzivnih nasrtaja neke buduće vojne koalicije između velike Hrvatske i velike Albanije, dva glavna mostobrana Zapada u regionu (7). Ne obazirući se na Cvijićevu jasnu poruku «[...] da se ne sme dati tuđinu, stranoj državi, centralna oblast i jezgro jednoga naroda, jer to znače Bosna i Hercegovina za srpski narod». (8) i oglušujući se na primedbe da se Srbija brani u zapadnim srpskim zemljama, Miloševićeva Srbija je pristala na amputaciju Republike Srpske. Aktuelna srpska vrhuška ne daje naročite znake, osim verbalnih, da ima nameru da se odrekne tog nasledstva i da pokrene proces vezivanja R.S za Srbiju. Izjava prvog ministra Koštunice, koja glasi : «sačuvati Kosovo i R.S je, od sada, najvažniji cilj naše Državne i nacionalne politike». (9) deluje, u najmanju ruku, licemerna, kada se uzme u obzir da je pomenuti državnik izgubio šest dragocenih godina, pre nego što se odlučio na tu promenu kursa, i da snosi dobar deo odgovornosti za gubitak Crne Gore i Kosmeta.

Izlaskom Crne Gore iz zajednice sa Srbijom i nezakonitim otcepljenjem Kosmeta, istočni obodi Jadranskog mora nalaze se, celom svojom dužinom do Otrantskog moreuza, pod kišobranom Nato pakta. Zapadna vojna alijansa je spojila jadranske države Albaniju i Hrvatsku vojnim odbrambenim ugovorom nazvanim «Jadranska povelja». Taj potez je praćen molbom Crne Gore, izostajuće kocke u nedovršenoj jadranskoj geostrateškoj slagalici, za prijem u tu osovinu, čime je zaokružen stari vatikanski plan o «jadranskoj konfederaciji» (10). Ceo poduhvat cilja da onemogući Srbiji pristup Jadranu i spajanju Hrvatske sa Albanijom. Uporedo sa vojnim integracijama, kroz «Jadransku euroregiju» se nudi regijama i oblsatima Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Albanije, institucionalni okvir za «prekogranične saradnje» u oblastima kulture, privrede i zaštite prirodne okoline. Politička pozadina takve «jadranske inicijative» (11) se ne bi smela potceniti s obzirom na rušilačku ulogu radne grupe Alpe-Adrija u procesu razbijanja SFRJ i na geopolitička preusmeravanja prouzrokovanim «mehanizmima saradnje». (11) Pod izgovorom saradnje i integracija, Crna Gora se usmerava ka političkoj gravitacionoj orbiti Hrvatske.

Aktuelno prekomponovanje jugoistočnog prostora šteti srpskim nacionalnim interesima. Krilatice poput one koja glasi «Kosovo je Srbija», koliko kog privlačno delovale na naš narod, ne zamenjuju temeljitu i stručnu analizu globalnog geopolitičkog položaja srpskog naroda, čime bi se trebali baviti nacionalni «trustovi mozgova» uz državnu podršku. Na njihovom radu bi se mogla izgraditi «totalna nacionalna strategija», u smislu sveobuhvatnog i prospektivnog razmatranja izazova i kontramera, postavljanja dugoročnih i kratkoročnih nacionalnih ciljeva, fleksibilnog političkog prilagođavanja  nazirućim geopolitčkim promenama.

 __________________________________________

  Štampa