SRPSKA POLITIKA

Zvonimir Trajković

Srbi iznad Sarajeva postavljaju divovski križ

Srpski krst svima smeta

Srpske udruge podižu spomen-obilježje na vrhu Trebevića

SARAJEVO Monumentalni betonski križ visine 28 i širine 18 metara, na kojem će biti ispisano više od 5800 imena poginulih sarajevskih civila srpske nacionalnosti, bit će postavljen na mjestu Zlatište, najvećem vrhu planine Trebević iznad Sarajeva. Unatoč protivljenju sarajevskih vlasti, radovi na podizanju spomen-obilježja počet će u travnju ove godine, i to na temelju zahtjeva koji je stigao od predstavnika udruga iz Republike Srpske koje okupljaju obitelji stradalih i nestalih.

Izdavanje lokacijske dozvole, kako je u izjavi za naš list potvrdio Branislav Dukić, predsjednik asocijacije nevladinih udruga Republike Srpske (SPONA), u tijeku je. Budući da se prostor vrha Zlatište nalazi na području pod administrativnom upravom institucija Republike Srpske, naš sugovornik kaže da neće biti većih problema u davanju suglasnosti da se monumentalni križ na tome mjestu postavi.

Sličan mostarskome

- Nas su bošnjački predstavnici vlasti iz Sarajeva napali da se ponašamo kao i Hrvati kod Mostara. Ja sam im rekao da svatko ima pravo postaviti poginulima iz posljednjeg rata spomen-obilježje, pa tako i Srbi. Zlatišta su naša, imamo pravo na spomenik, bez obzira na to sviđa li se to nekome ili ne ističe Branislav Dukić, dodajući da cijeli projekt nema nikakve negativne političke, vjerske ili etničke konotacije.

Projekt izgleda novog spomen-obilježja, koje je već prije izgradnje postalo predmetom velikih političkih i nacionalnih sporenja, potpuno je dovršen, kao i potrebna financijska konstrukcija u iznosu od 120.000 eura. Predsjednica organizacije obitelji poginulih i nestalih iz Istočnog Sarajeva Mirjana Simanić tvrdi "kako će križ biti sličan onome u Mostaru i bit će osvijetljen reflektorima kako bi bio vidljiv u noćnim satima".

Zdenko JURILj

I u Makedoniji krst velika smetnja

Podstaknut ovim tekstom neminovno se prisetih velike predstave u Potočarima kod Srebrenice gde je izgrađen čitav spomen kompleks „genocida“ iako nikada nije moglo da se dokaže da je na području Srebrenice stradao i dvadeseti deo muslimana u odnosu na srpske civile koji su pobijeni u Sarajevu.

Da budem precizan u oslobađanju Srebrenice i Žepe stradalo je oko 1.800 ljudi uglavnom muslimanskih boraca u pokušaju proboja kroz obruč srpskih snaga. Uz desetogodišnja iskopavanja i prekopavanja čitave te regije međunarodni i muslimanski režiseri „genocida“ uspeli su da pronađu ukupno 2030 leševa. Prećutano je da su u toj brojci i svi leševi sa seoskih grobalja čitave regije te da je manje od 100 leševa ženskog pola ili dece. Ali za svetske propagandiste „srpskog genocida“ u Srebrenici se dogodio genocid sa 6.000 žrtava. Mora se konstatovati fantomskih, jer nema ni leševa ali ni imena tih 6.000 žrtava.

Za razliku od Srebrenice u Sarajevu se nije dogodilo ništa, iako je pobijeno 5.800 Srba isključivo civila kojima se tačno znaju imana, kao i svi ostali podaci. Tim žrtvama, Republika Srpska zajedno sa porodicama žrtava, žele da izgrade spomen krsta na Trebeviću na kome će biti upisana imena svih pobijenih i nestalih civila a njihova brojka više nego impozantna. Radi se o 5.835 civila koje su u Sarajevu muslimani poboli, pa im valjda zato izgradnja tog spomen krst toliko smeta. Nisu se samo jasno izjasnili da li im smeta toliki broj pobijenih civila ili im smeta sam krst. Iz gornjeg teksta izgleda da im smeta krst ali ne i žrtve.

Skopski krst

Pre šest godina iznad Skoplja, na vrhu planinskog izletišta Skopljanaca zvanom Vodno, postavljen je veliki čelično-mesingani krst. Da bi se i noću mogao videti iz svih delova grada, u samim ivicama krsta kao i u njegovom podnožju postavljeni su reflektori koji ga noću obasjavaju. Krst je impozantnih dimenzija, njegova ukupna visina je 66 metara tako da dominira nad celim Skopljem. Zbog dobre osvetljenosti on posebno impresivno deluje noću jer je ostatak tog brda Vodno (ne može se reći planina), u mraku. Tako kad stranac iz bilo kog pravca noću dolazi u glavni grad Makedonije jedno od prvih stvari koje mu privuče pažnju je impozantni „svetleći“ krst.

Da nije međunacionalnih napetosti na relaciji Makedonci – Šiptari cela stvar bi se mogla opisati samo kao uspeli vizuelni efekat koji oku može samo da prija. Pogotovu što ovaj krst nije spomen krst bilo čijih žrtava, kao što treba da bude na Trebeviću, pa stoga i ne bi trebao nikome da smeta. Ali ipak mnogo smeta. Ali ni ovo ne bi bio Balkan da je drugačije, pa svakom oku očigledno ne prija nešto što je samo ukras grada kakvih ima u mnogim gradovima sveta. Daleko od toga da se krst iznad Skoplja može porediti sa impozantnom statuom iznad brazilskog Ria, ali neka ovo krstimo nekom mini varijantom tog tipa, čija je jedina svrha ukras grada i samog Vodna.

Međutim to makedonskim Šiptarima jako smeta. Niko ne može, pre bi se reklo ne želi da kaže tačno zašto, ali mnogo im smeta. Tako je nešto što je ukras grada postalo ozbiljan kamen spoticanja. Bilo je čak i nekoliko pokušaja da se krst sruši, ali je sve završilo samo na oštećenjima. Valjda su „nacionalni mineri“ slabo proračunali koliko im eksploziva treba da to „monstruozno zdanje“ sruše. Da se to ne bi ponovilo danas vojska 24 časa tu ukrasnu građevinu čuva od šiptarskih rušitelja. Šiptari su i u Makedoniji posle Drugog svetskog rat izgradili stotine džamija pa ček u novije vreme i spomenike nekim teroristima, ali to niko ne ruši niti vojska i policija čuvaju takve objekte. No ako se malo dublje zagrabe zašto to Šiptarima toliko smeta iza svega se krije vrlo jasan razlog, projekat „Velike Albanije“. A po „projektantima Velike Albanije“ Skopje bi trebalo da bude glavni grad te željene države, koja u svojim osnovama podrazumeva čisto muslimansko stanovništvo, pa se ovako veliki krst u taj „projekat“ nikako ne uklapa. Isto kao što se ni srpski manastiri na Kosmetu u taj projekat ne uklapaju pa se Šiptari zdušno trude da ih do temelja unište. Dobar deo te Srpske kulturne baštine je već uništen ali se Srbi tvrdoglavo trude da to ipak obnove. Bar koliko mogu.

Još je problematičnije što na čitavom Balkanu pa ni u samoj Albaniji nema ni jednog Šiptarsko-Albanskog kulturno istorijskog spomenika starijeg od 200 godina. Kako onda dokazati da su Šiptari, ili kako oni sada nazivaju sebe Albanci, živeli na tim balkanskim prostorima hiljadama godina. Srbima pa i današnjim Makedoncima koji su u stvari južni Srbi to nimalo nije problem. Svi očuvani ili ostaci kulturno-istorijskih spomenika na prostorima Kosova i Metohije, Makedonije pa čak i Albanije u zadnjih 1.000 godina su Srpski sa jasnim obeležjima nacionalnog i verskog porekla. I obilje ostalih podataka kao i arheoloških nalazišta neumitno govore o pripadnosti tih prostora. Pošto projekat stvaranja Velike Albanije nije više samo Šiptarski već i Zapadni, iz samoproglašene „države Kosovo“ izbrisana je i reč Metohija (na grčkom, manastirski posed) jer i ona jasno govori čija je to zemlja.

I pored svega gore iznetog današnji paradoksi Balkana se tu ne završavaju. Iako i njeno rukovodstvo i sami Makedonci dobro znaju za ovaj projekat „Velike Albanije“ zvanična Makedonija već najavljuje priznavanje Kosova kao nove šiptarske države. Čovek je pred tom činjenicom višestruko zbunjen, pa se pita da li se radi o svojevrsnom mazohizmu. Kako to Makedonija namerava da prizna „državu Kosovo“ kada im je više nego jasno da su oni sledeći na udaru jer po „projektima“ Makedoniji treba oteti pala njene teritorije ali i sam glavni grad. Ako takvo pitanje postavite bilo kom Makedoncu, mrzovoljno će vas pogledati ali vam na to neće odgovoriti. Neće odgovoriti jer nema logičnog odgovora. Onda se svako ko ne živi na Balkanu neminovno zapita šta je sa mozgovima ovih ljudi i kava je mentalna bolest ophrvala Balkan, a oboljevaju samo pravoslavci.

Objašnjenje svega je što se na ovim balkanskim prostorima trenutno dešava je neverovatno ali i vrlo trivijalno – u zavisnosti od toga kako se na objašnjenje gleda. U svim bivšim republikama ex Jugoslavije na vlast su od strane Zapada instalirani monstrumi u ljudskom obliku koji su u stanju da radi vlasti i malo para urade sve, pa i da uništavaju sopstveni narod. Potpomognuti medijima i ostalim zapadnim polugama specijalnog rata zdušno sluđuju sopstveni narod. Tako Srbe Tadić ubeđuje da će nam biti najlepše u zagrljaju onih koji su nas bombardovali i da ćemo prosperitet moći da ostvarimo jedino u braku sa EU koja nam otima 15% teritorije. Crvenkovski objašnjava Makedoncima neobjašnjivo, kako je za njih najbolje da priznaju „Kosovo“ pa i ako Šiptari otmu pola Makedonije opet će svi biti u krilu „spasitelja“ EU. U Bosni i Hercegovini se više i nezna ko šta priča, obećava i propagira, jedino se zna da srpski krst svima smeta.

Većina pa i najrazvijenije nacije imaju 5-8% intelektualaca ako u njih ubrojimo bar sve one koji su završili neki fakultet. U tim procentima smo negde i mi, što znači da bar 92% nije u stanju da razume neke složenije svetske procese i tokove. Hajde da taj procenat umanjimo za joj 20-ak % koji će možda i shvatiti šta se iza brda valja, ostaje onaj veliki procenat neinformisanih koji malo toga mogu razumeti. Još manje toga narod može da razume jer se svi u stvari trude da on nikako ne shvati suštinu. Zato mu svi podvaljuju, lažu ga i bukvalno sluđuju. Užasavajuće je da su u tu prljavu igru sluđivanja sopstvenog naroda, uključeni „naši“ mediji, „naše“ NVO sa svojim mašinerijama destrukcije, ali i naši lideri od kojih narod s pravom očekuje zaštitu i objašnjenje kuda i kako krenuti. Umesto da lideri svoj narod pred svetom zastupaju u skladu sa njegovim željama, zahtevima, običajima a sve u sklopu nacionalnog i državnog interesa, oni ga obmanjuju, plaše pa čak i prete, ne bi li ispunili zahteve svojih stranih sponzora i mentora. Kratko rečeno ponašaju se kao da i nisu predstavnici svog naroda.

Tako sluđen narod se onda izvede na „demokratske“ izbori da izabere i opredeli se. Hoće li svoje Kosovo i Metohiju sa izolacijom ili EU, hoće li Dinkićevih 1.000 evra da strpa u potpuno ispražnjene džepove ili će Tomino povezivanje sa Rusima. I još desetak potpuno izmišljenih dilema i konstrukcija čiji je zajednički zbir jedna velika laž. Dok traje ta višedimenzionalna dilema ionako sluđenih građana mediji ih 24 časa bombarduju pečenim pilićima koji u EU na sve strane vise i samo ih treba uzeti, Dinkićevih hiljadarki evra koje samo što niste dobili i Tomine ruske zime garnirane bedom. U tom boks meču laži i svih vrta obmana udara gong. Svi bokseri (političari) su na nogama, jedino je nokautiran narod. Tako se taj nokautirani narod sa izbora vraća a da u suštini nezna ni za koga je glasao, a još manje za šta je glasao.

Zbog svega gore iznetog, na pitanje zašto će Makedonija priznati fantomsku državu Kosovo, nema odgovora. Nema odgovora ni kako će to Tadić „braniti“ Kosovo iz EU koja ga je kao nezavisnu državu već priznala. A nema ni logičnog odgovora zašto se Crna Gora odvojila od Srbije pa se sada sprema da i ona prizna fantomsku državu Kosovo, kao da sa Kosmeta nisu u istom paketu sa Srbima proterani i svi Crnogorci. Ali kad sopstveni narod nokautirate sve je moguće.

Zvonimir Trajković

politički analitičar

Predhodna strana

Štampa