Književnik Vitomir Pušonjić
otvara pitanje: Odbrana Kosova ili selo gori a baba se češlja
Odbrana Kosova
Dok
cela Srbija, predvođena „nazadnim“ patriotskim snagama, demonstrira,
protestvuje, urgira, interveniše, drugi deo, predvođen „naprednim“
proevropskim snagama, svašta čini da to obesmisli, te se opet ne zna
''ko je vjera, a ko nevjera'' i ko kome ''sjedi uz koljeno te ko ispod
čijeg skuta pije ladno vino".
 Kao
da se od one Kneževe večere od pre šesto i kusur godina ništa s mesta
pomerilo nije, a kamoli da su toliki životi u tolikim generacijama pali
za to
Sveto
Kosovo, odnosno "srce Srbije". Ni onolika pogibija Lazareve vojske, a
zatim viševekovna hajdučija, pa nacionalne bune i ustanci, balkanski i
svetski ratovi, nisu mogli ni umanjiti ni izmeniti neugodnu poziciju
Srbije. Uzalud i toliki mirnodopski procesi i međunarodna prava,
Ujedinjene nacije i Saveti bezbednosti, uzalud sva demokratija i ljudska
prava, jer opet se Srbija mora braniti na Kosovu. Sada još i gore nego
onda, pošto neprijatelj nije razapeo ''bijele čadore'' po polju Kosovu,
nego ga ogradio bodljikavom žicom i napravio nezavisnu šiptarsko-natovsku
državu. A u sred nje bazu "Bondstil", tešku vojnu tvrđavu odakle će
''biti i mučiti'' ne samo Srbe, nego i ostatak istočnog sveta.
I dok se svako veče evropeizovani i poluevropeizovani Srbi glože i
natežu oko evropske ili vanevropske Srbije, Šiptari i amero-evropejci
Kosovo uzeše, pa svi naši odbrambeni napori neodoljivo liče na "selo
gori a baba se češlja".
Onoliki životi i onolike žrtve kroz istoriju, pa opet "Kneževa večera".
Opet pozivi na odbranu, ali ovaj put ne sa kletvom "Ko ne došo u boj na
Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo", već se zahteva mirno i diplomatsko
korišćenje svih raspoloživih "međunarodnih pravnih sredstava" protiv do
zuba naoružane šiptarske i NATO sile, koja "ni abera nema" ni za narodno
ni međunarodno, niti bilo koje pravo, osim za pravo jačeg.
Toliko vremena je prošlo, toliko je ''promena'' i svih mogućih
''napredaka'' protutnjalo zemljom Srbijom od tada, a opet, reklo bi se,
sve je u dlaku isto kao u dalekoj prošlosti. Bez obzira na vreme koje
protiče, ono najvažnije se, izgleda, nikada ne menja i sve što ljudima
danas izgleda, ili im se predstavlja, kao nekakav ''istorijski i
civilizacijski progres'' jeste najobičnija iluzija, kojom se prikriva
jedna te ista priča o osvajaču i napadnutom. Jer, sa
stanovišta savremenih svetskih ideologija, i pre šesto i kusur godina
odvijao se istovetan ''napredni proces'' samo sa suprotne strane sveta:
Sa Istoka prema Sredozemlju nadiru azijatski integracioni procesi radi
stvaranja globalnog sveta bez granica na temelju azijatskih vrednosti i
standarda. Uz manje ili više otpora, postižu se ogromni uspesi, jer
mnogi narodi u Sredozemlju, pre ili kasnije se priključuju
integracijama, te na red dolaze i narodi po Balkanu. Inicijator i
predvodnik ''azijatskih integracionih procesa'' jeste moćna Turska
carevina na čijem se čelu nalazi Car Murat. Taj veliki humanista i
usrećitelj, zagledan u naprednu i prosperitetnu budućnost čovečanstva,
čitavu Evropu vidi u budućnosti kao deo Turske carevine (tako se onda
zvala Unija), te sa svom raspoloživom vojnom silom pristupa realizaciji.
Šiptari, tada zvani Arbanasi, ove integracione procese prihvataju lakše
od drugih, jer uopšte nisu imali problem da srpsku zemlju, koju su
naselili po blagoslovu srpskih vladara, integrišu u tursko vlasništvo,
niti su im dotadašnji putevi na Nebo smetali da ih olako zamene
muhamedanskim. Sa Srbima je još od samog početka išlo teže. Iako je
posle smrti cara Dušana srpska carevina regionalizovana po svojim
župama, mnogi velikaši nerado prepuštaju svoje regione u kojima imaju
apsolutnu autonomiju, a svetosavski put na Nebo im je prilično urastao u
dušu, te iskazuju nešto otpora turskim integracionim procesima. Vredni
pomena su onaj na Marici, Pločniku i još ponegde, no sve uzalud jer,
mnogi napredni Srbi u ovome vide šansu da konačno pobede svoje stranačke
i regionalne protivnike i ostvare žuđenu autonomiju u odnosu na
centralnu vlast. Zahvaljujući tome, najpre je multietnička Makedonija
(sastavljena od Srba, pobugarenih Srba, Bugara i drugih) postala deo
Turske unije. Red polako dolazi i na Srbe Severnog i Zapadnog Balkana i
tu stvar počinje da se komplikuje, pošto tim delovima vlada teški
ultranacionalista Lazar Hrebeljanović.
 Pošto
je uspostavio svoje državne institucije na integrisanim delovima
nekadašnje srpske carevine, Murat se Lazaru obraća krajnje ljudski i
humano, kako i dolikuje predvodniku tako dalekosežnih i naprednih
svetskih procesa. Poziva ga da pristupi turkointegracijama i u tu svrhu
šalje mu na potpis Sporazum o pristupanju Turskoj Uniji, uz zaista
realno i ljudsko obrazloženje:
''Jedna zemlja, a dva gospodara,
Jedna raja dva harača daje,
Carovati oba ne moremo
Već mi pošlji ključe i harače,
Zlatne ključe od sviju gradova,
A harače od sedam godina".
Međutim, Knez Lazar, kao ekstremni Srbin i radikalan element, opterećen
nekorisnom i nazadnom svetosavskom i svetootačkom prošlošću, umesto da
na miran način prihvati ponudu, preda ključe i harače i potpiše Sporazum
o pristupu, čime bi svom stanovništvu obezbedio miran i stabilan život u
prosperitetnoj Turskoj Uniji, opredeljuje se za onu najgoru varijantu,
koju mu je doduše Murat u svom poštenom osvajačkom naumu ponudio kao
eventualnu. Našavši se između realnog carstva Turskog i iracionalnog
carstva Nebeskog, Lazar se opredeljuje za Carstvo Nebesko, tj. oružani
otpor azijatskim integracionim procesima. Saziva sve srpske huligane,
ekstremiste i nacionaliste na večeru i drži im ratnohuškačke govore.
Dobivši većinsku podršku ovih nazadnih elemenata, stavlja se na njihovo
čelo i kreće u avanturistički napad na uspostavljene turske institucije
i vojne baze po Kosovu. Podstaknuti Lazarevim govorom mržnje i
ratnohuškačkom kletvom (Ko ne došo u boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne
rodilo), huligani rušilački nasrću na predstavništva turske vlasti, te
čine neviđene zločine nad turskom vojskom, ne štedeći ni sam carski
čador (Sreća za srpski rod te nisu postojala telekomunikaciona sredstva
informisanja, pa da u Svet ode ta huligansko-rušilačka slika o Srbiji.
Šta bi napredni svet mislio o nama posle toga!)
U zločinačkim nasrtajima na tursku vojsku, naročito su se istakli neki
Toplica Milan, te Kosančić Ivan, Banović Strahinja, Srđa Zlopogleđa, ali
niko kao izvesni Miloš Obilić koji je, ništa manje, nego na krajnje
huliganski način nasrnuo i na kraju ubio i samog Murata. No, opet se
sve srećno završilo po turkointegracije zahvaljujući Vuku Brankoviću i
drugim naprednim srpskim vođama, koji su na vreme shvatili svu pogubnost
Lazareve politike, te su okrenuli leđa nacionalistima, doprinevši time
da nazadne snage u Srbiji budu napokon poražene, a procesi azijatskih
integracija na Balkanu uspešno privedu kraju. Da bi ojačao i pospešio
integracije, sin Muratov, Bajazit, ubija brata Jakupa, kako ne bi došlo
do bratskih dezintegracionih procesa, koji bi ugrozili tako uspešno
ostvarenu globalizaciju na jednom delu Evrope.
Tako se Srbija uključila u viševekovni turski globalizam. Bilo je i
dalje otpora tim azijatskim integracijama u vidu raznih ekstremnih
nacionalističkih grupa po šumama i drumovima predvođenih huliganima kao
što su Starina Novak, Starac Vujadin, Senjanin Tadija, Mali Radojica,
Bajo Pivljanin i slični, koji doduše jesu ometali funkcionisanje
sistema, ali bez posledica koje se nisu dale prevazići i otkloniti za
duži period. Veliki deo srpskog naroda uklopio se u savremene ekonomske
trendove u vidu pokorne raje (tako se onda zvala jeftina radna snaga) na
privatizovanim srpskim posedima koji su pali u ruke aga i begova, dok
najnapredniji deo srpskog življa ide i korak dalje: u potpunosti se
integriše, prihvatajući azijatske standarde i muhamedanski vrednosni
sistem, odbacujući Svetosavlje kao nešto ne samo nepraktično i
neprimereno novim trendovima, već i vrlo štetno za budućnost i dolazeća
pokoljenja.
Zahvaljujući tome, Turci su sa integracionim procesima stigli i do Beča,
ali su tu bili zaustavljeni od multietničke Austrougarske carevine.
Naime, Austrija je već uveliko bila ostvarila svoje integracione
procese nad mnogim narodima, nametnuvši im svoje evropske životne
vrednosti i standarde. Ugri se nisu bili integrisali toliko da bi
izgubili i svoje ime, pa se zato Unija i zvala Austrougarska, dok su
Slovenci, a naročito Hrvati bili toliko integrisani da nisu više bili
pomena vredni, kao uostalom ni Srbi katoličke, a kamoli pravoslavne
vere. Srbi muhamedanske veroispovesti su se u austrougarske integracije
uključili mnogo kasnije.
Dahije, koje su vladale Beogradskim pašalukom, ne poštuju amanet tvoraca
Turske Unije, odnosno usmenu Povelju o toleranciji i pravima čoveka
unutar globalne turske carevine, koju je Murat izrekao pre nego je
izdahnuo, već raznim zulumima pokazuju neposlušnost sedištu Unije u
Stambolu, boreći se za potpunu autonomiju, čime slabe integritet
carstva. To koriste srpski huligani, koji svim srcem šire ratnohuškačke
aktivnosti po Beogradskom pašaluku, što doprinosi dezintegraciji Turske
Unije. Među brojnim srpskim huliganima naročito se istakao Karađorđe,
koji je sebe čak proglasio VOŽDOM. Svojim rušilačkim i destruktivnim
aktivnostima, oni uspevaju da dezintegrišu čitav Beogradski pašaluk, u
čemu imaju podršku Austrougarske, koja im umesto prevaziđenih turskih,
nudi svoje evropske integracije, uspevajući da znatan deo Srba integriše
u germanski globalni svet bez granica.
No, srpske
„huliganske
snage“
po Bosni ne miruju, pa izvesni Gavrilo Princip, slično onom huliganu što
na Kosovu ubi naprednog turskog cara, početkom HH veka ubi austrijskog
integracionog prestolonaslednika. Izazvana tim huliganskim činom,
Austrija s punim pravom jačeg napada Srbiju iz sve snage, integrišući je
sa crnom zemljom, a naši huligani, na čelu sa Kraljem nacionalistom,
beže i zasluženo se zlopate po albanskim snežnim gudurama, čekajući da
se na njih smiluju francuski huligani.
Malo se koja Učiteljica namučila sa svojim učenicima, kao što je naša
Istorija sa nama. Koliko god puta nam držala tako očigledne lekcije i sa
Šiptarima i sa "prijateljskim" hrišćanskim narodima sa Zapada, mi smo
uvek ignorisali sva prethodna iskustva, propuštajući svaku istorijsku
priliku da se jednom za svagda obračunamo sa njima.
Jer, otkako su došli na Balkan, Šiptari strpljivo i marljivo koriste
snagu svakog našeg osvajača ne bi li nas što više satrli i ugrabili što
veći komad zemlje, dajući maha svojoj neplanskoj reprodukciji. U takvim
svojim težnjama nisu dangubili ni za vreme Turaka, a ni kasnije.
Muhamedanstvo su prihvatili, ne zato što im se prorok Muhamed učinio
boljim putovođom ka Bogu od Hrista, već što su pomoću njega mogli
potpunije da se posluže turskom silom i trajno otmu znatan deo srpske
teritorije. Danas samo narodna pesma pamti da su grad Skadar u neka
davna vremena gradili Srbi po imenu Mrnjavčevići. Inači su svi, a
naročito načitani intelektualci, ubeđeni da je to istorijski šiptarski
grad.
No, muhamedanski put ka Bogu Šiptarima takođe nije smetao da se kasnije
udruže i sa ''hrišćanskim'' osvajačima tj. Nemcima, Italijanima,
Amerikancima, te uz njihovu pomoć pobiju ili proteraju na stotine
hiljada Srba sa njihovih kosovskometohijskih ognjišta, kako bi proširili
svoj zemni životni prostor. Ali Srbi nisu iskoristili nijednu istorijsku
priliku, ni kad su bili "na strani pobednika" ni kad su na tim
prostorima uspostavili svoju vlast, da se zauvek osiguraju od zakletih
otimača našeg. Iako u vremenu socijalizma "visoka internacionalistička
proleterska svest" nije uspela da nadjača šiptarsku želju za našim, mi
smo sa njima ostvarivali suživot kao sa dokazanom "bratskom narodnosti".
I naravno, čim im se pružila sledeća prilika, učinili su ono što je
svako iole normalan i humanističkim pričama nezaluđen, znao da će
učiniti. Tek što je srušen Berlinski zid, a NATO na čelu sa Amerikom
ostao jedini gospodar sveta, Šiptari nisu čekali ni sekunde, već su, kao
i uvek u istoriji, prišli pod skut novih silnika, lativši se puške,
noža, šibice i nastavljajući sa ostvarivanjem svog vekovnog sna. Uz
podršku "Milosrdnog anđela" NATO-a planule su crkve, manastiri, kuće, a
stotine hiljada Srba spasavalo je izbeglički život po "Užoj Srbiji".
Ono što su Šiptari skrivali ispod socijalističkog "Kosovo-republjik"
zamenili su sa otvorenim "Kosovo-nezavisna država".
Što se tiče neprijatelja iz Sveta, a to su Amerika, Nemačka, Engleska,
Francuska, Istorija nas je uzalud poučavala više od dva stoleća, a
naročite lekcije nam je održala tokom čuvenog dvadesetog veka u vidu
lokalnih i svetskih nasrtaja na nas. Sad što smo kapitalisti, sad što
smo komunisti, ili što kao ''nacionalisti'' ugrožavamo neku manjinu,
uvek je postojao neki "human'' i ''na pravu zasnovan " razlog da nas oni
tuku i tamane. Najočiglednije su se pokazali Nemci, najpre aneksijom
BiH, zatim prvim i drugim ratom, i na kraju, zdušnim rasturanjem SFRJ,
čime su zaslužili čuvenu pohvalu "Danke Dojčland''. U procesima
rasturanja SFRJ, satanizovanja i bombardovanja Srba nije se bolje
pokazala ni Francuska, pa je time zatamnila i onu pomoć iz Prvog
svetskog rata, pokazujući da je to više bio neki njen interes nego
ljudski odnos prema Srbima. Englesko prijateljstvo oduvek je bilo takvo
da bi Srbi mnogo bolje prošli i danas bi ih bilo znatno više da tog
''prijateljstva'' nikada nije ni bilo. A svi su se oni zajedno, na čelu
sa Amerikom, sa takvim neprijateljstvom obrušili na "Titov totalitarni
samoupravni socijalizam" koji su za svo vreme njegovog života hvalili
kao ''jedinu demokratiju na Istoku''. I još je ispalo, da za taj
"totalitarizam" nije kriv Tito, već Srbi. Ogromnom količinom podlosti i
licemerja u svrhu najprizemnijeg koristoljublja, potpuno su unakazili i
obezvredili i ljudske i Božije zakone. I kad već čini što čini, barem da
se pojavio kao junak-osvajač, dostojan poštovanja, ali se Zapad srozao
na nivo podlaca i ništarije nedostojne čak i prezira. I to je verovatno
doneo njihov mnogohvaljeni ''civilizacijski razvoj'', koji nažalost nije
zaobišao ni nas, već je, urnisavši naše izvorno nacionalno biće, unizio
ili sasvim iskorenio istorijske srpske vrline i u mnogo čemu nas
poistovetio sa dušmanima.
Demokratski procesi koji su nas snalazili tokom proteklog i ovog stoleća
uzrokovali su tolike promene u shvatanju i ponašanju, da malo šta u ovoj
savremenoj demokratskoj liči na onu Lazarevu Srbiju, što se videlo i
posle ''demokratske kneževe večere" u prestonom Beogradu i diljem Srbije.
Nova Kneževa večera, organizovana ne samo za velikaše,
već i široke narodne mase, pokazala je svu složenost problema, te će
eventualni narodni pevač imati velike teškoće dok sroči neko pošteno
epsko delo o ovom događaju.
Pre svega, demokratijom je ostvareno ono protiv čega su izričito bili i
Murat i Lazar, a to je "jedna zemlja a dva gospodara" plus ostale
stranačke vođe i nevladine organizacije, pa je na ovom istorijskom činu
učestvovalo pedeset procenata vlasti, dok je druga polovina stvar
posmatrala iz inostranstva ili, kako neko reče, iz "mišijih rupa", kao
ratnohuškačku i huligansku manifestaciju. Pošto je evroamerički
civilizacijski napredak sve blagodati Neba i Zemlje smestio u Evropu,
nije se postavilo pitanje "nebesko ili zemaljsko carstvo", već se ono
transformisalo u pitanje: Evropska Srbija s Kosovom ili bez Kosova ? Kao
ravnopravni i dostojanstveni ili kao obespravljeni i poniženi? Ono što
je ovo pitanje učinilo još težim, a situaciju komplikovanijom, jeste
činjenica da su ovako sudbonosno pitanje koalicije dodale svojim već
postojećim ideološko-partijskim
opredeljenjima, što su ih činila politički različitim, sa čim su kod
već ionako izgubljenog i dezorijentisanog naroda stvorene katastrofalne
zabune. Srbija se svakodnevno talasa, ali ne od šiptarsko-natovskog
okupiranja Kosova, već od protesta i stranačko-velikaških
raspri i međusobica. Umesto da se ujedine protiv neprijatelja Srbije,
velikaši se upinju da što težim kvalifikacijama nagrde i poraze
partijsko-političke
protivnike. Koliko god mnogi ''napredni'' pokušavali da banalizuju takvu
podelu, sve se uglavnom svodi na dve kategorije: rodoljube i izdajnike,
premda je još uvek vrlo teško odrediti ko je ko. U bunilu među
raznovrsnim ''naprednim snagama'', počev od otvorenih izroda i izdajnika
pa do ''patriota'' koji su za Carstvo Nebesko, samo ako se do njega može
stići putem demokratskih izbora, teško je doneti razborit sud, a da
ostaneš priznat kao normalan i čestit.
Evropeizovani deo Srbije koji
"ni
abera nema"
što u Evropi koju još zovu i
„Stara dama“,
punoj svakojakih zemaljskih vrednosti, nema niti jedna nebeska. Tko bi
dali ne samo Kosovo, nego i obraz i dostojanstvo kad bi ih imali, samo
da dobiju šengenske vize i druge blagodati carstva zemaljskog. Ne mogu
da shvate političke protivnike koji su zapeli za ljudsku i nacionalnu
čast s kojom se u civilizovanom svetu ne može ništa praktično i korisno
ostvariti, te im kao takvi liče na prošlošću opterećene ratnohuškače,
antievropejce i huligane. Da li bi u tu kategoriju svrstali i
sedamnaestogodišnju Katarinu Marinković, učenicu drugog razreda
gimnazije, koja je ovih dana sročila ovakve stihove:
 Rodoljubi
mi smo, patriote smele,
Ameri nam zemlju Albancima dele.
Mora da se spreči na Kosovu kriza,
izjavila juče lepa Kondoliza.
Tadić se od muke za čuperak hvata,
bolje da se čovek odreko mandata.
Lakrdija živa politika Buša,
čak se Amerika sama sebe gnuša.
Širili su mir svuda sred planete,
zato baš i njine Bliznakinje lete.
Kad Šiptari skoče ko panter Bagira,
zažaliće Buš zbog tolikog mira.
Sve bi se sredilo, ali eto Bogte,
nigde nema ljupke gospođe Del Ponte.
Tribunal još radi, uskoro ga gase,
ponestalo Srba pa koga da hapse!
Srbija je ovo i nema nam leka,
Evropa nas s žarkim nestrpljenjem čeka!
Ironija, kojom je ova mlada učenica odreagovala na humanističko nasilje
Evrope, Amerike, njima odanih Evro-Srba, ali i ''patriota smelih'' koji
ništa ne preduzimaju dok neprijatelji vršljaju po zemlji, nije potekla
ni iz čega mračnog i nazadnog, nego iz duha koji se ne da obmanuti ni
najagresivnijim evro-frazeologijama. Zdravog duha kakvog, i među
najmlađim Srbima, Bogu hvala, još uvek ima. No, da li će i mlada
Katarina Marinković uspeti da sačuva svoja nacionalna i moralna
osećanja, s obzirom na mnoge ''napredne vrednosti'' kojima će je još
dugo zasipati njeni srednjoškolski i univerzitetski profesori, zatim
političari, televizija, štampa, i njima sluđeni rođaci, vršnjaci,
komšije? Da li će je stege ''napredne civilizacije'' primorati da se tih
osećanja odrekne, kako bi se uklopila u nju i zaslužila njene
''blagodati''? Ili će, zajedno sa sličnomislećim vršnjacima, naći snage
da svim tim pritiscima odoli i sačuva sebe i svoje pravo biće?
Nema zbora, očigledno je civilizacijski i svaki drugi napredak, koji nas
je u poslednja dva stoleća strefio, doveo do potpune vrednosne
zbrkanosti, pa nam izgleda naprednim i ono što nam sasvim
očigledno šteti. Što više propadnemo kao ljudi, to smo više ispunili
evroameričke standarde i postali prihvatljiviji za EU. I dok nas mori
bela kuga, privredno rasulo, moralno srozavanje, duhovno i kulturno
rastakanje i druge pošasti izazvane upravo raznim ''naprednim idejama''
iz bliske komunističke prošlosti, odnekud nam izgleda da ćemo se od
svega toga izlečiti istim takvim idejama, samo dodatno razrađenim,
usavršenim i obučenim u novo zapadnoevropsko ruho.
Zato novi boj na Kosovu mora započeti najpre kao borba baš sa tim
''naprednim idejama'' kroz njihovo potpuno odbacivanje, jer, pre nego
nas je porazio i na Kosovu i na drugim mestima, neprijatelj nas je, na
polju duha, pobedio upravo njima. ''Evropske vrednosti'', kojih se ne
odriču ni tzv. rodoljubi, pokazujući time koliki su zapravo ''evropejci'',
nemaju ničega zajedničkog sa ''srpskim vrednostima'', izruganih i
popljuvanih još od predratne građanske elite, zatim posleratne
komunističke i savremene demokratske. UNMIK-ova pucnjava na kosovske
Srbe dodatno nas uverava da je za odbranu Kosova ipak potrebno nešto
više od ''žalbi Savetu bezbednosti'' i ''osude ponašanja izaslanika
Međunarodne zajednice'', a to je Lazareva rešenost da se ''srpske
vrednosti'' brane i fizički, kakvu, usled želje da se služi ''i Bogu i
Mamonu'' (ili samo ''Mamonu'') ne pokazuje baš niko sa srpske političke
scene.
Vitomir Pušonjić
|
