Predhodna strana

Profesor Dr. Mila Alečković-Nikolić o problemu socijalne nepravde u Srbiji

Nemoguće je biti nacionalan, a ne biti socijalan !

Stranke koje nikada ne pominju siromašne ljude ili socijalnu pravdu, nisu nacionalne stranke desnice. Nacionalno se brani tako, što dobitak od rada koriste ljudi koji žive u toj zemlji, a ne američke banke!!!

S punom moralnom odgovornošću mogu da tvrdim da socijalne pravde u srpskom društvu nema, i ne samo da je nema, nego čak nije izvesno ni da li ima želje da se ona uspostavi. Mnogi više ne mogu da plate školovanje, penzioneri su ni na nebu ni na zemlji, hrana je nekvalitetna i skupa, cene odeće su veće nego u Evropi, lečenje mnogo košta, psihologija raslojavanja je strašna (u mojoj mladosti, recimo, siromašan mladić bi prišao bogatoj devojci, danas iz života znam da to više nije slučaj), a živimo ne u vremenu rata, već u vremenu osam godina mira – kaže dr Mila Alečković-Nikolić, govoreći o sve prisutnijem problemu socijalne nepravde u Srbiji.

·   Napominje da se sa neoliberalnim konceptom, vulgarno shvaćenim, smatra da pravedna deoba više ne treba da postoji, jer postoji samo kompeticija i dizanje proizvodnje.

– Naravno da niko nije protiv ovog poslednjeg i da je ono nužno da bi društvo bilo bogato, ali, kao neko ko je oko tri decenije živeo na tržišno razvijenom zapadu, sasvim odgovorno tvrdim, da je ovaj model koji se u Srbiji danas primenjuje u Evropi prevaziđen još u pretprošlom veku. Ali, u Srbiji se taj surovi oblik sprovodi ne samo zbog siromaštva, već zbog potpune nesavesnosti!

Razvijena evropska zapadna društva su ipak shvatila da pojam zasluge mora da opstane u jednoj zajednici, da pravedna raspodela na sve delove društva mora da postoji, kao i da oni koji mnogo zarađuju moraju da plaćaju visok porez državi.

·   Zašto?

– Zato što je svaki isuviše imućan čovek bogat upravo zahvaljujući društvu, odnosno sistemu koji mu je to omogućio, koji mu je dao da zadržava za sebe, da mu se pare ne odlivaju, ili, jednostavno, da dođe do neke situacije u kojoj može da zgrne ogromna sredstva. Izuzetno bogat se ne postaje na pustom ostrvu, nego u zajednici koja vam svojim (često pogrešnim) zakonima to omogućava, a u ovakvim sistemima su obično upravo određene struke privilegovane (recimo u neoliberalnim društvima, naslednicima slike čoveka Tomasa Hobsa, naspram Rusoa ili Kanta, neopravdano je privilegovana bankarska profesija, kao i sve profesije koje se bave obrtanjem novca, na uštrb prosvetnih ili zdravstvenih profesija).

Naravno, da postoje ljudi koji su sposobniji od drugih ljudi i koji treba više i da stiču. Ali, kao profesor psihologije tvrdim da nema tog čoveka koji može toliko da bude sposobniji od drugog ljudskog bića da bi, recimo, sto puta više zarađivao. Prosto, ljudi su obdareni za različite stvari, a i oni koji su ispod prosečne inteligencije, iz etičkih razloga moraju da ostanu u životu. Oni nisu krivi što su rođeni takvi kakvi su rođeni i oni u životu možda upravo daju svoj maksimum zajednici. Znači zaslužuju da im društvo da dostojanstven život. Ovde, naravno, spadaju i bolesni, i stari, i ugroženi, svi oni koji nisu svojom krivicom dovedeni u određenu situaciju. U etičkom smislu reči, čovek mora da bude nagrađen u odnosu na to koliko se u zajednici trudi, a nije njegova krivica ako za nešto ima, a za nešto nema sposobnost.

·   Dr Alecković-Nikolić dodaje da jedan od uvreženih neoliberalnih mitova jeste taj da su poslovi vezani za manipulaciju i obrtanje para važniji i vredniji od drugih visoko umnih ili moralnih poslova.

– Neoliberalni vrednosni sistem, zasnovan na pogrešnim premisama, podrazumeva da je relativno parazitski posao nekog brokera na berzi važniji, cenjeniji i skuplji od posla hirurga , rudara ili onoga ko u nauci pomera granice. To je jedna od osnovnih zabluda ovakvih vulgarnih sistema. Oni ne shvataju da ljudsko društvo nije preduzeće. Preduzeće se konkurentski prirodno takmiči sa drugim preduzećem, a ljudsko društvo se ni sa kim ne takmiči, već je ono živ i složen celovit organizam, u kome mora da postoji ravnoteža moći (kako su je još stari Grci opisali), ali i ravnoteža bogatstva. Naši preci Grci, koji su nam ostavili sva učenja o demokratiji, kao i sve kritike zloupotreba demokratije koje važe do danas, davali su trgovcima značajno mesto, ali ih nikada nisu stavljali u vrh društva. U vrhu društva su bili najumniji i najmoralniji ljudi vrlina. 

Neoliberalno društvo vulgarnog tipa prosto ima kriterijum sposobnosti koji je pogrešan, jer je kvantitativan a ne kvalitativan. Zato se u takvom društvu onaj kroz čije ruke prođe više para, smatra sposobnijim. Ali, kao psiholog odgovorno tvrdim, da neki od ovakvih ljudi ne bi možda prošli i položili određene naše psihološke testove inteligencije ili talenta i da bi na tim testovima sigurno bili mnogo manje sposobni za razne stvari od drugih ljudi. Iz činjenice da mi ne možemo potpuno da kvantifikujemo nečiji doprinos u etici ili medicini, ovakva društva prilično varvarski zaključuju da su takva zanimanja i takve profesije manje značajni i da treba da budu manje nagrađeni.

·   Ona upozorava da ovakvi društveni sistemi teže da bude što manje obrazovanih ljudi.

– Takvim društvima koriste fah idioti,ali im pravi učeni ljudi smetaju. Cene školstva su ogromne. Uzmite dobre univerzite u Americi. Na jednom sam takvom privatnom (Pensilvanija u Filadelfiji) bila pre povratka u Francusku. Imala sam neku evropsku stipendiju, inače tu sumu svakako ne bih mogla da platim. I ko onda upisuje takav univerzitet ? Deca izuzetno bogatih ljudi koji obično rade po bankama ili naftnim kompanijama, a koje često ništa u životu ne interesuje ili su jako loši studenti. Ali , oni imaju pravo da se školuju, a mladi koji nemaju da plate visoke sume, ostaju bez te mogućnosti. Nikakva cirkulacija elita , dakle, ne postoji, ni primisli o tome da su šanse jednake za sve, jednostavno u takvim društvima nema pokretljivosti. Sve se čini da se što manjem broju ljudi omogući visoko obrazovanje, da što više njih može da bude izrabljivano i pretvoreno u jevtinu radnu snagu. Drugi veliki mit neoliberalizma, pored onog da finansije i zakoni ekonomije rešavaju sve u vasioni, jeste taj da je obrazovanje luksuz. To su dva velika mita surovih društava, koja mi socijalno orijentisani i angažovani ljudi i naučnici već decenija pokušavamo da oborimo.

·   Tvrdite da neoliberalna mitologija kaže da su zakoni ekonomije iznad svega ?

– Da. Slušajte sadašnjeg ministra ekonomije kako govori. Zakoni tržišta su neumitni. Naravno, on nije dovoljno obrazovan da bi shvatio šta tačno govori, ali to što govori, ne bi rekao ni neki moj student. A taj čovek koji o funkcionisanju društva ne zna očigledno ništa, koji nije čuo ni za etiku, ni za sociologiju, ni za psihologiju, ni za istoriju. Ima vrlo visoka primanja, veća nego mnogi obrazovani ljudi zajedno. Ili, kad, onaj drugi, opet kaže da su mu milijarde pošteno zarađene. To može da izgovori samo neko ko ne zna šta je etika!!.

Šta znači biti direktor neke bankarske grupe za jugoistok Evrope? To znači da je imao motiva za neke finansijske manipulacije i da ga je to privlačilo. Pa šta? Zašto da mu plata bude toliko visoka? Ovo sada pitam kao neko ko ima francuski pasoš, ne pitam tog čoveka koji očigledno ništa ne razume, pitam moju francusku banku, zašto je toliko plaćala svoje službenike, ako ih je uopšte toliko plaćala? Zašto zemlja Montenja, Dekarta i Rusoa toliko plaća nekog čuvara sefa? Tu je problem. Oni ovde u Srbiji kažu: tako je uobičajeno u svetu. A ja njima odgovaram da bi se Atinjani smejali njihovom argumentu: «uobičajeno». Nema «sveta» i nema «uobičajenosti u svetu». Postoji samo večna borba za istinu i pravdu i mi smo u Evropi u toj borbi. To nije svet, to nije bankarski francuski poredak, to je parazitski plutokratijsko oligarhijski lobistički nad-nacionalni mali broj ljudi koji većini robova nameće finansijsku tiraniju. I ništa nije uobičajeno. Pola Francuske se na demonstracijama digne protiv ovakvih finansijera, spekulatora, bankara i lopova. Da je taj čovek koji se hvali svojom platom  bankarskog službenika ili direktora (naučnik u svakom slučaju nije) ikada stvarno živeo u francuskom društvu (ne u američkom miljeu u Parizu), njega bi bilo sramota da se tako nečim hvali jer bi se sećao svih štrajkova u ovoj zemlji protiv te plutokratije koja je njega nezasluženo plaćala. Ljudi u Srbiji ne shvataju da Evropa nije stanje, nego proces! Stalna borba slobodnih ljudi protiv američkih lihvara, ja o tome  pričam i pišem, predajem svojim studentima.

·   Kažete da nema nikakve neumitnosti finansijskih tokova, pa čak ni ekonomije, kako to neoliberali govore.

– Naravno, da vi ne možete da poremetite neke ekonomske tokove kada ih već definišete, ali na čoveku je da ih definiše, na čoveku je sloboda volje da ih uredi prema svojoj humanoj ljudskoj potrebi, da ih prilagodi sebi. To je kao kada biste rekli da zakoni gravitacije, jer su neumitni, sprečavaju čoveka da putuje u kosmos. Naravno da zakoni gravitacije postoje i da su neumitni, naravno da čovek ne može da ih poremeti, ali on ipak leti u kosmos, jer ih je prilagodio, prilagodio je te zakone svojim potrebama i to sopstvenim umom. Tako je isto i u ekonomiji. Samo glupi ili nemoralni ljudi mogu da vam pričaju kako zakone ekonomije niko ne može da dira ili da ide «protiv njih». To je neoliberalna besmislica.

Naprotiv, mi ljudi itekako intervenišemo, država je ta koja konsenzusom svih humanih članova društva treba da odredi visok porez za one koji su se na tržištu nezasluženo i brzo obogatili (recimo, pevačica koja vrti guzom i na tome zarađuje milione), država je ta koja određuje kako će se stečeno bogatstvo raspodeljivati, tako da to bude u skladu sa ljudskim zakonima i visokim principima a ne u skladu sa principom «zlatnog teleta» itd. Ne kažem da je striptizeta ili pevačica koja se uvija zarađujući milione kriva zbog toga, ali ona nije ni zaslužna. Njena psiha je na tom nivou. Ali, psiha visoko humanog društva mora biti na višem nivou. Takvo društvo mora da ima visoko humani i intelektualni pojam zasluge i ono od skorojevića ima pravo da uzme porez na zaradu a posebno na šund. Ti koji su lako došli do novca i bez neke veće zasluge, oni su itekako dužni društvu koje im je omogućilo da u toj količini grabe novac, to nije nikakva njihova zasluga. Što je jedno društvo svesnije i razvijenije, ono više takvim ljudima uzima, da bi dalo naučnicima i lekarima, i najzad, siromašnima. O korupciji da i ne pričamo. Naše sadašnje društvo je potpuno nesvesno, nehumano, u teškoj civilizacijskoj i kulturnoj regresiji, funkcioniše kao osoba koja se u kliničkoj psihologiji i medicini zove idiot.

·   Smatrate li da su obrazovanje i demokratija nerazdvojni?

– Obrazovanje ne samo da nije luksuz, nego je sine qua non života. Ono je uslov svake demokratije, kako su nam još Grci, a kasnije Žan Žak Ruso u amanet ostavili. Grci su smatrali da je svaka demokratija neobrazovanih ljudi čista laž i privid. Ja sam prosvetiteljski apsolutista i za mene u tom domenu nema nikakve demokratije. Da li vi malo dete pitate demokratski hoće li da jede viljuškom ili prstima ili ga prosto učite da jede služeći se escajgom ? Da li ga pitate hoće li da piški i po kući ili ga prvo učite da to ne čini. Tek posle toga dolazi demokratija.

Mi smo visoko civilizovani ljudi 21. veka. Obrazovanje nije luksuz nego nužda, osnova svakog života i osnova postojanja pravednosti. Bez obrazovanja i to nužnog obrazovanja, sve je laž i iluzija. Zato se ono mora nametnuti. Kako, koliko, šta učiti, to će rešavati najumniji ljudi jednog društva. Naravno, da uvek bude sporenja šta je pametnije ili vrednije, ali to i nije neki veliki problem, jer što se više primičemo kvalitetu ili vrhu, to je manje sporenja. Spore se ljudi na nižim nivoima, na visinama se retko spore, to su Bogovi nekako uredili. Da li se neko spori oko genijalnosti Nikole Tesle? Da li neko poriče medicinu? Poriče li neko Emanuela Kanta? Ili istoriju hrišćanstva ? Kao što vidite stvari su mnogo jednostavnije nego što se misli. Vi se svađate oko nekog rok pevača, ali kada dođu univerzalni geniji, svađa više nema. Zato, kratko i jasno : mora da se uči, mora da se obrazuje, to je obaveza da bi se živelo u razvijenom društvu i to ne sme da zavisi od novčanih mogućnosti. Neobrazovan čovek, čak i ako je prirodno inteligentan, nikada nije istinski slobodan čovek, a često ne može da bude ni moralan, čak i ako je emotivan. U takvim slučajevima o demokratiji nema ni reči.

·   Pored predavanja na fakultetu, radili ste i direktno u praksi, u centru za siromašne pored Pariza

–To iskustvo nikada neću zaboraviti. Pomagati ljudima, i to sa svih kontinenata, onda kada im je najteže, potpuno promeni vašu ličnost. Postanete sto puta osetljiviji na neke stvari. I danas mahinalno, čim mi se neko javi telefonom kada sam u Francuskoj, pitam: gde si ? Imaš li šta da jedeš? A kada zovu iz nekih tzv. «preduzeća» spontano mi izleti: ko plaća taj razgovor?

·   Šta naša dijaspora koja godinama živi na zapadu misli o svemu ovome?

– Većina naši ljudi u svetu mukom su stekli ono što imaju i znaju sve mane i teškoće čak i razvijenih kapitalističkih društava. Na pet kontinenata nisam srela nijednog Srbina kome socijalna prava nisu bila važna. Prosto, ko je prešao taj put borbe za opstanak, ume da ceni humani oblik društva. Naša dijaspora su vredni i pošteni ljudi koje mangupi u matici uvek pokušaju da prevare. Uzgred budi rečeno, sadašnje ministarstvo za dijasporu od narodnih para u Srbiji finansira, zajedno sa Bernarom Kušnerom par antisrpskih sajtova. Najnoviji je «srpsko pismo, Courier de la Serbie», u nastavku «balkanskog pisma». Pogledajte tekstove pa će vam biti jasno. Niko od nas koji smo živeli u svetu nije protiv privatne svojine, ali niko od nje ne pravi ni hipostazu.

Oblici vlasništva treba da budu mešoviti, tako funkcionišu najrazvijenije zemlje. Svaka privatna inicijativa je dobra, ali upamtite da su najviše i najvažnije one odluke i akcije koje donosi i sprovodi celo društvo. Nikada privatnik ne može da zameni ove opšte društvene i državne akcije. Recimo, ne može ćirilično pismo da štiti privatno društvo, već to mora da radi država. Pomoć privatnih organizacija je dobra stvar, ali pravo na socijalnu zaštitu u ravni države niko ne može da zameni. Čovek ne sme da bude u situaciji da traži i prosi, on mora da ima određena prava koja se automatski ostvaruju, kako se ne bi ponižavao. Mojoj pokojnoj majci, je, teško bolesnoj, socijalno osiguranje dva puta odbilo banjsko lečenje. Iako sam ja to mogla da platim, za nju koja se ceo život borila za socijalnu pravdu i za siromašne ljude, to je bila velika povreda.

Hrišćanska kategorija milosrđa , jaka naročito u našoj tradiciji je izuzetno važna, ali mi antiglobalisti, i borci za socijalnu pravdu, mi se borimo da se milosrđe digne u ravan zakona. Naravno, i čovek mora da da zajednici, i to je suština.

·   Šta bi onda trebao da bude srpski nacionalni interes danas?

– Naš nacionalni interes bez sumnje je da Srbija sačuva teritoriju, da sačuva Kosovo i Metohiju, Vojvodinu, i druge delove, da očuva svoj jezik i svoje pismo, da ne ulazi u američke lihvarske i vojno-industrijske ratove, ali i da uspostavi socijalnu pravdu. Ono što se kod nas često ne razume, to je da je nemoguće biti nacionalan, a ne biti socijalan. Apsolutno je nemoguće ne štititi socijalno sopstveni narod, a govoriti da ste nacionalni čovek.

Stranke koje nikada ne pominju siromašne ljude ili socijalnu pravdu, nisu nacionalne stranke desnice, kako to one možda misle. To su pojmovi iz 19. veka. Danas, ako ste nacionalan , morate da budete antiglobalista, inače džabe vam čitava konstrukcija. To što ćete staviti na glavu nacionalnu kapu, svirati nacionalnu muziku, a onda multinacionalnim kompanijama bez ikakvog kriterijuma prodati sve što je sticao vaš narod , tako da to koristi neko u Briselu ili Vašingtonu, to samo znači da nemate pojma šta je nacionalno. Bez uspostavljanja socijalne pravde, nemoguće je poneti epitet nacionalnog.

Ljudi moraju da nauče tako da razmišljaju, a ne da ih opsenjuje estetski paravan. Suština je bitna. Tu suštinu bio je shvatio u novijoj istoriji i Če Ge Vara, i Huan Peron, i Šarl de Gol, i danas narod Venecuele, Rusije i Kine... Nacionalno se brani tako što rad u jednoj zemlji i dobitak od tog rada koriste ljudi koji žive u toj zemlji, a ne stanovnici severne Amerike, ili njihove banke. Kada birači u Srbiji to budu prepoznali, više se neće povoditi za beznačajnim estetskim igrama.

·   Smatrate li da je pravoslavna tradicija je izuzetno socijalna?

– Biti nacionalan znači i štititi svoje nasleđe. A naše nasleđe istočnog Hrišćanstva bilo je uvek izuzetno socijalno, mnogo više nego , recimo, protestantsko. U svojim sam knjigama te psihološke razlike dugo pratila. Poštujem, naravno, sve konfesije i sve tradicije sveta, ali one nisu iste. Protestanti su vekovima odgajani da žive u štedljivosti i relativnom sebičluku, odnosno individualizmu, a kod nas je bilo obrnuto. Oni imaju etiku rada koja je za svaku pohvalu, ali nisu u iskustvu imali tu vrstu pomoći, deobe i kolektivne solidarnosti koju je imala naša tradicija. Vezu protestantskog osuđivanja materijalnog siromaštva kao grešnog i razvoja kapitalizma, još davno je uočio otac Sergej Bulgakov, a posle njega Maks Veber. Naša tradicija je bila dosta drugačija. Zato mi iz tradicije zapadno-hrišćanske braće treba da uzmemo ono što je u skladu sa tom našom vekovnom tradicijom, a ne da idemo protiv nje. Kada psihološki uništavate neki vekovni psihološki arhetip (sabornost, neosuđivanje siromaštva, nužna deoba u zajednici), onda stvarate šizofrene, bolesne i nesrećne ljude. Ne zaboravite da je neoliberalizam izrastao iz protestantske tradicije (izdajući mnoge etičke principe samog protestantizma), a ne iz naše.

·   Pored toga, ističete da je neoliberalizam izrastao i iz slike o čoveku koja je bila prilično pesimistička.

– U toj slici sveta mi štitimo sebe od drugog bića koje postoji zato da bi nas satrlo, ili nam otelo imovinu, i gde smo svi svima vukovi. Sebično biće Tomasa Hobsa nije isto što i solidarno , altruističko biće Žana Žaka Rusoa, Kanta , ili, pre njih , hrišćansko biće svetootačke literature.

Naša je tradicija bila uvek vrlo socijalna. U suštini, biti izvorni Hrišćanin, a ne biti za socijalnu pravdu, uopšte nije moguće. Ništa vam ne vredi da u tom slučaju stavite krst na vrat. Nemoguće je, takođe, biti Hrišćanin, a ne poštovati umne i starije ljude, prenos koji vam oni daju. Za pravog Hrišćanina, ništa ne počinje njegovim individualnim životom, mi smo samo karike u dugom lancu naših predaka.

·   Kako to izgleda u srpskoj stvarnosti?

- Nemoguće je biti nacionalan, a Desanku Maksimović zameniti Agatom Kristi. Svaka čast Agati Kristi, ali tu zamene nema. Nemoguće je biti nacionalan, a nepoštovati ljude koji su svojim životom i jezikom zadužili srpsku tradiciju.

Nemoguće je biti nacionalan a ne poštovati sve one koji su poginuli za Srbiju, koje god da su političke orijentacije bili. Kada ministar vojske ne zna ko je pola veka ili vek pre njega bio vojnik i imao ordenje za hrabrost, to je onda sumrak i urušavanje svega. To je američka škola : šta će nam istorija, sve počinje sa mnom. Na žalost, onaj ko tako kaže, njemu se istorija uvek ponovi i to u mnogo gorem obliku. Ovo je psihološki zakon.

Srpski nacionalni interes je da se uspostavi prirodna ljudska hijerarhija, da se ljudi istrgnu iz bezvlašća horizontale i diktata slučaja i da se vrate svetosavskoj etici. U Srbiji je danas sve urušeno. Ministri ne znaju ko je pre njih živeo na njihovom mestu, oko njih sede «ljudi bez svojstava», kako bi rekao Muzil, koji ne mogu da donesu nijednu moralnu odluku nego se , tobože, kriju iza «zakona» kojih nema. Umni ljudi nigde nemaju pristupa, medija su puna mediokriteta i kultivisanih šarlatana, u novinama ne žele ni jednu stranu da posvete nauci, jer im je to «dosadno» ili se neće prodati časopis, novinarski urednici sebi daju prava koja im po prirodi njihovog znanja, statusa, umeća i pismenosti ne pripadaju, autori su često ismejani (ja sam nedavno za časopis «Glorija» dala jednoj dobroj i ljubaznoj novinarki intervju povodom smrti majke, ozbiljan, dostojanstven, čak i tužan, a neko je na naslovnu stranu stavio naslov: «moja majka je bila velika zavodnica». Nikada te reči ja ne bih izgovorila, međutim to je tako, oni su procenili da će se list bolje prodati).

To je slika društva «profi mana», društva bez ikakvog moralnog okvira, društva u kome je, kako bi Frojd rekao, uništen Super-Ego, društva i bez oca i bez majke. To je Srbija danas. Bilo je takvih poplava i ranije, ali ste bar mogli da imate nečiju zaštitu, a probajte sada nekoga da tužite. Sudovi ne donose presude, sve zavisi od bogatstva i novca, korupcija je svuda, odlučuju samo goli slučaj i mito. Ni sama država osam godina skupštini i narodu nije dala završni račun narodnog budžeta.

Biljana Živković

  Štampa