|
Uporna
podrška zvanične Rusije a posebno ruskog naroda Srbiji u odbrani Kosova
i Metohije ohrabruje i podstiče na još odlučniju borbu
Srbi se bune,
danas
jedan sutra
dva…
U
nastalim političkim prilikama srpski bunt predstavlja jedino ispravno i
logički obrazloženo delovanje dosadašnjeg ponašanja zapada.
 Prošle
nedelje je najnoviji talas srpskog ustanka na Kosovu dostigao vrhunac. U
zauzimanju zgrade suda OUN u Mitrovici od strane Srba, juriša na nju od
strane zapadnih mirovnjaka i potonjem napadu Srba na policiju OUN i
snage NATO nastradale su stotine ljudi, a jedan ukrajinski mirovnjak je
poginuo.
Tako je izgledao odgovor Srba na zapadnu podršku nezavisnosti pokrajine
od Srbije u njenim zvaničnim granicama, koja u suštini znači izricanje
presude za onih 150.000 preostalih nealbanaca na Kosovu. Pri tome, za
mnoge će to biti presuda u direktnom i najtragičnijem smislu reči – niko
ne sumnja u to da će, pošto kosovsku nezavisnost priznaju svi oni koji
to žele, Albanci pokušati da konačno reše nacionalno pitanje u
pokrajini. A kako to oni čine – dobro je poznato posle svih onih
pogroma, otmica ljudi, podmetanja požara po manastirima i ubistava koji
na Kosovu nisu prestajali praktično tokom čitavog trajanja njegove
okupacije od strane NATO bloka.
Reakcija Srba se na prvi pogled može učiniti preterano emocionalnom i
neracionalnom, međutim, pokušajmo da pre nego što izvučemo zaključak
shvatimo kakve strategije Srbi imaju na raspolaganju, i kakvu ulogu u
njima može odigrati Rusija.
U sadašnjim uslovima je besmisleno zahtevati ukidanje odluke o
nezavisnosti Kosova i vraćanje pokrajine Srbiji. U ovoj etapi je
američki protektorat nad albanskim delom Kosova – svršena stvar. Izgleda
da je za Srbe najdelotvornija taktika primene istih onih metoda koje su
kosovskim Albancima omogućile sticanje nezavisnosti. Kojih to?
Glavni cilj Albanaca je bilo stvaranje sopstvene autonomije, nad kojom
Beograd stabilno nema kontrolu, pa makar ona i potpuno bila na
raspolaganju bloka NATO. Upravo radi te autonomije su Albanci ratovali
sa tada po svim parametrima nadmoćnijom jugoslovenskom armijom
1998-1999. godine. I išli su do kraja. Pitanje je bilo prosto: ili će se
Albanci smiriti pod pritiskom jugoslovenske armije i godinama ostati pod
vlašću Beograda, ili će nastaviti borbu ne obazirući se ni na šta (čak i
na to da su u ništa manjoj meri od Srba stradali od natovskog
bombardovanja), sve do sticanja sopstvene autonomije.
Srbija neda Kosovo i Metohiju
Kosovo ne otimaju Srbiji, već Rusiji. Sama činjenica
postojanja takve situacije predstavlja rezultat zločina
prema našem narodu od strane režima Gorbačova-Jeljcina.
Predaja srpskog Kosova postaće najsramotniji i krvavi zločin
Putina i Medvedeva.
|
Posle dobijanja autonomije, Albancima je postalo principijelno važno da
je očuvaju, opet bez obzira na sve, i da ni u kom slučaju ne dozvole da
ova ili ona srpska enklava pređe pod kontrolu Srbije. U toj etapi je
glavno bilo očuvati status kvo.
Stvar je u tome što takvi zamrznuti konflikti u centru Evrope ne mogu
dugo postojati, pošto pre ili kasnije nekom bude krajnje korisno da ih
odmrzne. Tako su i Albanci morali čekati manje od devet godina dok
Amerikanci ne odluče da su se dovoljno učvrstili u Srbiji da bi otrgli
od nje to parče, ne izgubivši pri tome svoj strateški uticaj na politiku
te zemlje.
U tome je ključni događaj postala pobeda Borisa Tadića na minulim
predsedničkim izborima. Razmislite malo: to je isto kao kad bi u
situaciji dok Zapad otkida od Rusije njene iskonske zemlje, na primer,
Vladimirsku oblast, kod nas na izborima pobedio nekakav Mihail Kasjanov,
koji je izražajnim okom obećao da nam niko ništa neće oduzeti, i da
uopšte treba da se orijentišemo na ulazak u EU. A u Srbiji se upravo to
i desilo!
Prema tome, u sadašnjem trenutku je za kosovske Srbe pitanje života i
smrti očuvanje sopstvene autonomije od albanskih vlasti u Prištini. Za
to se moraju boriti na sve moguće načine – ustancima, neredima, masovnim
protestima, terorističkim aktima. U suprotnom mogu izbeći uzaludne
žrtve. Istina, onda mogu zauvek zaboraviti na drevne pravoslavne
svetinje Kosova i Metohije, kao i na nekadašnje podvige srpskog naroda
upravo na tim mestima.
Sem toga, protesti Srba vrše snažan pritisak na pokolebani deo svetske
zajednice koji nije spreman da poveruje na reč američkim bajkama o
kosovskoj demokratiji; jer, ako izostane odgovarajuća reakcija kosovskih
Srba, tim zemljama neće preostati ništa drugo nego da pristanu na
nezavisnost pokrajine – ako lokalno stanovništvo zbilja to želi i ako
niko ne protestuje, onda – zašto ne?
Ipak, centralnu ulogu u očuvanju srpske autonomije u pokrajini ima
upravo Rusija. Kao što se albanska autonomija oslanjala na natovske
mirovnjake, koji su dozvoljavali da se skoro devet godina u pokrajini
održi status kvo u korist Albanaca, tako je neophodno da i Rusija u
srpske enklave uvede makar vrlo ograničene kontingente svojih mirovnjaka
koji će garantovati autonomiju Srba od albanskih vlasti u pokrajini.
Makar tokom narednih godina. Takva odluka je krajnje neophodna za Rusiju
ne samo zato što će na našu zemlju i njene konkretne rukovodioce, koji
se nisu odvažili da u kritičnom trenutku izvrše svoje neposredne državne
dužnosti, pasti odgovornost za pogibiju i proterivanje desetina hiljada
Srba, kao i za uništavanje pravoslavnih svetinja u pokrajini.
Ovde je glavno to što uzrok intervencije Zapada protiv Srbije
predstavlja njena kulturna, istorijska i civilizacijska srodnost s našom
zemljom. U suštini, Kosovo ne otimaju Srbiji, već Rusiji, istržu ga iz
našeg geopolitičkog i kulturnog prostora, iz našeg ruskog sveta. Sama
činjenica postojanja takve situacije predstavlja rezultat zločina prema
našem narodu od strane režima Gorbačova-Jeljcina. Predaja srpskog
Kosova, ako do nje dođe (a zasad sve ukazuje na to) postaće
najsramotniji i krvaviji zločin Putina i Medvedeva.
Pavel Kaniščev
Tekst sa ruskog prevela Sava
Rosić
http://www.evrazia.org/
|
