Predhodna strana

O EU kao novoj velikoj podvali i zamci sa namerom iskorišćavanja zemalja istočne Evrope specijalno za Srpsku politiku piše Milko Terzić

Ideološki temelji Evropskog ujedinjenja

U „Novoj diktaturi Evrope“ Etkinson ponovo vodi slobodoumne argumente protiv briselske superdržave, naglašavajući da je Evropska unija samo stanica na putu predratnih i ratnih nacističkih ambicija ka evropskoj državi u kojoj dominira Nemačka...“

Jedno od glavnih svojstava dobrih knjiga je što ih skoro niko ne čita. U izobilju literature posvećene na Zapadu tematici «evropske izgradnje», nezapaženo je prošla pojava nekoliko ikonoklasnih eseja koji su temeljno porušili tezu proizvedenu u evropskim laboratorijama za obmanjivanje javnog mnjenja, po kojoj se ujedinjenja Evropa zasniva na demokratskim i mirovnjačkim načelima i koja tvrdi da će Evropa bez granica biti najbolji garant demokratije, mira i stabilnosti na starom kontinentu. «Zahvaljujući» medijskom blokusu i nejednakoj konkurenciji obimne petparačke, tobože «ekpertske» literature na temi «evropskog ujedinjenja», koja preplavljuje stalaže zapadnih knjižara, ti mitovi su uspeli da pruže korena u svesti većine građana na Zapadu.

Osim rada Rodnija Etkinsona («Začarani evropski krug»), koji je manje više poznat našoj javnosti, više važnijih istraživanja u domenu «evrologije» su ostala nedosežna srpskim politolozima, što je nesumnjivo doprinelo osiromašenju nivoa debate na tu temu. Štaviše, DOS-ovskoj garnituri je svakako u interesu da zamagli sliku o uzrocima i ideološkim temeljima evropske izgradnje, mada autor ovih redova sumnja da intelektualna ništavila koja upravljaju državnim kormilom imaju uopšte pojma o pozadinama evropeizma. Oni prosto slede «maršrutu» koju su im zacrtali nalogodavci sa Zapada. DOS-ovom okupatorskom režimu je naloženo spolja da neprekidno ponavlja jednostavne formule i floskule koje služe  zamlaćivanju masa: «Evropa nema alternative» (kao što je pokojni Slobodan Milošević zasenjivao prostotu sa njegovim čuvenim «mir nema alternativu», nakon čega je iskusio Nato palicu), «naša evropska sudbina» itd.... Papagajsko ponavljanje bezazlenih formula je metod koji su preuzeli od svojih zapadnih gazda. Dotični su uneli u podsvest zbunjenih i poživotinjenih evropskih masa ideju da se voz Evrope ne može zaustaviti, da je celi proces evropske integracije istorijski predodređen i da je prema tome uzaludno se suprotstavljati i probati zaustaviti točak istorije.

Uprošćavanje vrlo složenog pitanja proističe iz voluntarističkog i ideološkog poimanja procesa evropskog ujedinjenja. Valter Halštajn (Halstein), jedan od «otaca» evropske izgradnje, je uporedio taj proces sa voženjem bicikla: ako prestanete da pokrećete pedalu padate. Evrokrati strahuju da dođe, u slučaju da se golema evropska mašinerija makar za čas zaustavi, do nepoželjnog osvešćenja očaranih naroda, koji bi mogli uvideti jaz koji razdvaja sladunjav evropejski govor i naziruću moru totalitarne mega-države.

Analize ljudi koji plivaju uzvodno, nasuprot «toku istorije», određenog od strane mudraca koji oblikuju sudbinu narodnog «stada» sa olimpijskih vrhova mondijalističke piramide moći, su ugušene usred graje euro-idealističkih parola. Medijskim bojkotom se osujećuju pokušaji «disidentskih» glasova da privuku pažnju javnosti na negativne osobine integracionih procesa; anatemom političkih komesara se predaju zaboravu knjige visokog akademskog nivoa, čiji se glavni «greh» sastoji u raskrinkavanju pritajene pozadine projekta Evropskog ujedinjenja.

Našoj patriotskoj i nacionalnoj inteligenciji bi to trebao biti dovoljan povod za obraćanje veću pažnju tim glasovima, umesto da troši dragocene energije i vreme u jalovim uzajamnim prepirkama sa neznalicama i slugetinama koje glume vlast. Primećuje se kod naših patriotski nastrojenih elita velika nenadoknađena nestašica znanja u sferi «evrologije». Neretko se daju čuti, iz usta naših patriotski opredeljenih intelektualaca, gorke kritike na račun Zapadne Evrope: «Evropa nas je izdala», «Evropa je izdala svoje vrednosti», «Evropa je izgubila dušu». Ukratko, Srbija reaguje kao izneverena verenica na tobožnju «izdaju» Evrope.

Da li za to postoje neke osnove? Nisu li takve reakcije plod iluzija i nepoznavanja stvarne prirode «Evropske unije»? Nije li Evropa, naprotiv, svo vreme dok je rušila Jugoslaviju, vodila rat niskog intenziteta protiv srpskog naroda i sažimala srpski nacionalni prostor, radila svesno, u skladu sa svojim tobožnjim idealima, sa svojim vrednosnim sistemom i načelima ?

Knjige profesora Paskala Brinetoa (Pascal Bruneteau, «La nouvelle Europe de Hitler») i profesora Rolana Hiroa (Roland Hureaux, «Les hauteurs béantes de l'Europe») su u tom smislu nezaobilazna štiva za svakoga ko sebi postavlja ta nelagodna pitanja. Njihova istraživanja su revolucionarna kada se radi o poimanju istorije i ideološke prirode evropske konstrukcije. Zaključci i pronalaženja knjige profesora Brinetoa, usredsređene na evropejstvujući francuski ambijent iz vremena drugog svetskog rata, se poklapaju sa onima do kojih je došao paralelnim radom britanski politolog Džon Lauflend (Laughland), koji je u svom eseju «Zagađeni izvori» podvrgnuo evropsku ideologiju kritici sa ugla desnog liberalizma.

Profesor Brineto, kao uostalom i Lauflend, je pedantno i neumoljivo porušio mit o unutarnjoj «demokratičnosti» i pacifičnosti projekta evropskog ujedinjenja, dokazujući da je se međuratni evropeizam izvanredno dobro prilagodio hitlerovom «novom evropskom poretku» i da je se najveći deo pro-evropskih elita Francuske stavio u službu nemačkog okupatora. Podstaknuti iluzijom i ideološkim sklonostima, pripadnici pro-evropskih krugova su bili ubeđeni da će Hitler i nacistička Nemačka izgraditi ujedinjenu Evropu, o kojoj su sanjali između dva svetska rata, bolje i brže od demokratskih režima. Od časa kada su nemačke panzerdivizije nasrnule na Istok, radi osvajanja «evropskog životnog prostora», evropejisti su skinuli sa lica masku mirovnjaštva, pretvorivši se u usplahirene korifeje militarizma i u obožavaoce boga Marsa.

Počeli su otvoreno veličati nacizam kao jedini politički pokret kadar da ispuni njihove snove i ideale. Pozdravljali su Hitlerov «proces oružanog ujedinjenja» koji će poroditi «Evropsku revoluciju». To nisu činili iz čisto životinjskog nagona prilagodljivosti novom poretku, mada je i toga bilo, nego više iz ideološke doslednosti. Nacistička stranka je razvila u okviru svog programa vrlo opširni projekat ujedinjenja Evrope, zasnovan na konceptu velikog prostora (grossraum) koji bi se širio do plodne Ukrajine, raspolagao jedinstvenom monetom, centralnom bankom (u Nemačkoj), jedinstvenim tržištem.

«Vrednosni sistem» toga projekta se u tolikoj meri poklapao sa idealima koje su negovale francuske pro-evropske snage tog vremena, da je prilagođavanje totalitarnom novom evropskom poretku prošlo glatko. Za njih su evropski ideali bili daleko važniji od stranačkih, demokratskih i nacionalnih. Evropejizam im je bio jedina vera, kalup svih moralnih i političkih vrednosti, orijentir, politička busola prema kojoj su se upravljali. Internacionalistički svetonazor zvani «evropejizam» omogućavao im je da prebrode partijske površne nesuglasice i da se zajednički stave u službu nemačkog evropskog projekta.

Ta «nadpartijska ideologija», koja se situira iznad dobra i zla, iznad desnice i levice, iznad nacionalnih lojalnosti, objašnjava mnoge pojave koje bi se mogle, na prvi pogled, učiniti paradoksalnim. Na primer, francuski mirovnjaci, poreklom sa leve strane političke prizme, su sa zanosom pratili ratni poklič nemačke vojske kroz istočnu Evropu, pod isprikom da će doneti trajni mir – naravno na ruševinama evropskih nacija. Većina kolaboracionista, pobornika «novog evropskog poretka» i propagandista «ujedinjene Evrope» pod nemačkom hegemonijom, nije se regrutovala u nacionalističkim krugovima, kako se često veruje, nego naprotiv, na levici ( među socijalistima i komunistima), među sindikalistima, pacifistima, katoličkim centristima, internacionalistima svih boja, tehničarima i tehnokratama.

Jedan od «otaca» Evrope, grof Ričard Kudenhov-Kalergi, je proročki nagovestio 1927 godine da će ubuduće politička polarizacija na «levicu» i «desnicu» biti prevaziđena paradigma i da će je zameniti novi odnos snaga, suprotstavljajući «evropejiste» i njihove protivnike, drugim rečima internacionalizam protiv patriotizma. U dalekovidnost takve prognoze se svako iole obdaren moćima rasuđivanja može uveriti. Dovoljno je primetiti da se na savremenoj političkoj sceni Evrope, pseudo-elite levice, desnice i centra, desni i levi intelektualci, iznad očiglednih, fasadnih svađa i šikaniranja, skupljaju u privatne klubove «elite» kao što su Le Siekl (Le Siècle), Trilateralna Komisija, Bilderberg grupa, Fondacija Sen Simon, Aspen Institut, u kojima se mogu, daleko od očiju javnosti, usaglasiti oko zajedničkog programa. U tim klubovima se bivši trockisti susreću sa nekadašnjim fašistima, bivši mirovnjaci kao što je Havijer Solana sa generalima Nato pakta, super-kapitalisti sa krupno «podmazanim» sindikalistima, preobraćenim crvenim brigadistima i maoistima (Joška Fišer). U zatvorenom krugu «izabranih» i privilegovanih, sa olimpijskih visina, odlučuju u društvu bankara, industrijalaca, intelektualaca i novinara, o kalendaru i planingu evropskog poduhvata.

Narodi i suverenističke stranke, koje prezirno nazivaju «populističke», nisu pozvani da učestvuju u procesu donošenja odluka. Ta skupina gleda na narode kao na bezobličnu masu koju treba podvrgnuti «prevaspitavanju». Opoziciju evropskoj izgradnji su oprezno uklonili i drže je na marginama političkog života. Kao svaka totalitarna ideologija, Evropejizam dogmatski isključuje mogućnost rasprave sa protivnicima, s obzirom da istina može biti samo na njegovoj strani. Dosledno tom kodu ponašanja, Žak Delor je izjavio da «argumenti protivnika Evrope nisu dostojni jedne napredne demokratije». Evropeizam, paradišući apsolutizam, jednostavno glasi «demokratija to sam ja».

Za te krugove – metastruktura vlasti – demokratija je puka ljuštura, prevozno sredstvo koje će im omogućiti da stignu do određenog cilja zvanog evropska, trans-atlantska ili svetska država. Kada procene da demokratski voz ne napreduje dovoljno brzo i da bi mogao da naiđe na nepremostive prepreke, spremni su uvek da bez kolebanja skoče u ekspres totalitarizma, koji kraćim putem vodi ka «novom vrlom svetu». Za uzor im mogu poslužiti međuratni evropejisti, koji su hitro uskočili u voz Hitlerovog novog poretka, da bi posle rata prvom prilikom iz njega sišli i uputili se na kolosek atlantizma.

Evropejizam i demokratija ne moraju dakle biti organski povezani. Evropejizma okupira i popunjava prostor demokratije kao kukavičije jaje, parazitsko telo koje iznutra izjeda i preoblikuje sistem. To je značaj «revolucije od gore» koju su propovedali tehničari (ekonomisti, industrijalci), koja umesto rušenja parlamentarnih demokratija spolja, privileguje strategiju zauzimanja ključnih položaja unutar državnog aparata, sa ciljem preoblikovanja sistema i njegovog slamanja iznutra. Videti (Gérard Brun, «Technocrates et technocraties en France 1914-1945»,Paris, 1985). Sociolog Zoran Avramović, pravilno procenjuje da «Jedna struja demokratskog mišljenja nastoji da demokratizuje državu i naciju a druga da koristi demokratiju za njihovu kritiku. U ovom drugom slučaju demokratija postaje instrument za ostvarivanje ekonomskih, političkih ili regionalno-sebičnih interesa».

Nije dakle moguće, suprotno tvrdnjama politički podobne istoriografije, gledati na ratni period kao na tragičnu međuigru, koja ne zaslužuje veću pažnju istoričara, u procesu evropskog ujedinjenja. Uočljiva je, naprotiv, poznavaocu praistorije evropskog projekta, neprekidnost procesa i ideja koji teku od predratnog do posleratnog perioda, stabilnost elita koje su propovedala tu ideologiju.

Profesor Brineto i Džon Lauflend, izlažući se riziku da budu svrstani u redove politički nepodobnih, su otišli korak dalje, tvrdeći da je Hitlerov «novi evropski poredak», u mnogim slučajevima, bio polazna tačka cele avanture. Ne može se poreći da postoje frapantne sličnosti između planova i slogana skovanih za vreme rata i poratne evropske organizacije i retorike. Nisu li se fašistički «evrokrati» zanosili zvučnim formulama kao što su «zajednički ekonomski prostor», «jedinstvena moneta», «prenošenje suvereniteta» «Evropa regiona» itd.?

Sa svoje strane, profesor Rolan Hiro je zapazio da evropska ideologija poseduje unutrašnju logiku, koja čini da što se više evropska konstrukcija približava zacrtanom cilju, tim poprima sve veći broj karakteristika totalitarnih sistema, radilo se tu o komunističkom ili fašističkom ustrojstvu. Prema profesoru Hirou, evropska konstrukcija koja je se zasnivala do 1985 na pragmatičnim načelima, počela je od tog časa da se preoblikuje, i da se usmerava ka (mekom) totalitarizmu. U pravu smo da se pitamo da li postoji neka tajna sprega između te promene kursa i najave tranzicije komunističkog sistema ka Perestrojki.

Dinamična i polimorfna priroda Evropskog poduhvata izaziva zbunjenost kod mnogih analitičara savremenih političkih procesa u Evropi. Dimna zavesa demokratičnosti, iza koje se kriju vrlo složeni mehanizmi, čini sve težim definisanje političke prirode EU i razmršenje isprepletanih konaca demokratije, fašizma i komunizma. Moderna Evropa deluje kao neka vrsta hibrida, smese u kojoj su uočljivi tragovi svih tih sistema. Taj paradoks uzrokuje kod mnogih protivnika Evropske izgradnje krivo tumačenje njene bitnosti. Desničari vide u njoj nakalemljeni komunizam, levičari je optužuju za kriptofašizam, dok poneki sovjetski disidenti prebegli na zapad, kao Vladimir Bukovski, prepoznaju u njoj, sa pravom, preobražaj sovjetskog sistema. U stvari, pod uticajem ličnosti koje su došle sa raznih političkih horizonata, posebno trockizma i autoritarnog katolicizma, Evropska Unija je prisvojila izvesne crte različitih totalitarnih sistema.

Ne gubeći iz vida te «zagađene izvore», sve teže je predvideti, kako tvrdi profesor Hiro, koji će oblik «evropski poredak» poprimiti u budućnosti i kroz kakve će sve preobražaje proći u budućnosti. Neosporno je jedino, nastavlja profesor Hiro, da se EU ne usmerava ka federalizmu, nego ka centralizmu. Imperijalna težnja je suštinska skrivena dimenzija Evropskog ujedinjenja. Nazvali je mi «Evropa sila» francuskog predsednika Žaka Širaka, Imperium Oto fon Habzburga, «Hrišćanstvo» Vatikana, uvek je reč o strogo centralizovanoj i birokratizovanoj imperiji. U svakom slučaju, Evropska izgradnja ne teži ka federaciji nacija.

Ako može biti govora o federalnom ustrojstvu, to se više odnosi na podelu država nacija na mnoštvo pseudo-državica zvane regioni. Evropejisti internacionalističkog kova ne taje svoju odbojnost spram nacije i ciljaju rastakanju nacionalnih tvorevina putem regionalizma i unutar-državnog federalizma. Što se tiče pitanja federalizacije država nacija postoji konsenzus između tehnokratskih i internacionalističkih pseudo-elita sa jedne strane i katoličkih, bolje reći vatikanskih krugova, sa druge.

Konzervativni katolički krugovi vide u Evropskoj Uniji mogući preobražaj zapadnog rimskog carstva, «renovatio imperii». Subzidijarnost, u njihovom rečniku, zamenjuje feudalizam. Filozof Dejvid Hjum (Hume) je primetio u svom delu «On the balance of Power» da se neprestano «Evropa koleba između dva modela: ravnoteže i imperije, grčkih polisa i Rima». Prema tome, svaka nova imperijalistička i hegemonistička pojava se tumači u Evropskoj ideologiji kao «translatio imperii» ili «Roma rediviva».

Ipak, na izvorni zapadnoevropski imperijalizam su se tokom vremena nakalemile sve patološke i nakaradne ideje koje su obeležile različite stadijume dehristijanizacije Evrope. Evropsko ujedinjenje jeste građeno na mitovima srednjevekovnog feudalizma, Krstaških pohoda, «Hrišćanstva» (la chrétienté), mada su Renesansa «Prosvetiteljstvo» i buržoaske revolucije takođe uvršćeni u korpus osnivačkih mitova pokretača panevropskog političkog voluntarizma. Evropeizam je u stvari zapadnocentrizam. Uostalom, evropejisti masonskog kova ne propuštaju ni jednu priliku da napomenu kako će biti teško integrisati i poevropiti Balkanske narode, s obzirom da nisu prošli kroz Renesansu, «Prosvetiteljstvo» i buržoaske revolucije, što u slučaju Srbije, nažalost, nije ni tačno. Za katoličke konzervativce problem se postavlja drugačije: mogu li pravoslavci biti dobri Evropljani i premostiti svoju vizantijsku, takoreći varvarsku prošlost ?

Istina je da su slovenski narodi i poneke pravoslavne nacije pozvani da se pridruže zapadnoevropskoj porodici naroda, ali ne kao jednaki subjekti, nego kao pasivna pučina, koja ne pridonosi ništa Evropi, osim svoju jeftinu radnu snagu, jeftine sirovine i hranu, kao i svoje prelepe devojke (radi buđenja muškosti senilnih floridskih staraca ili frankfurtskih blaziranih bankara). Zapad ne interesuju Sloveni, njihova kultura, njihova prošlost, nego prevashodno prostor na kome obitavaju i sirovinski plen koji leži pod zemljom. Sloveni su jedino korisni Zapadu u ulozi potrošača niskokvalitetne robe, topovskog mesa u Afganskim kaljugama ili nekom budućem pohodu na Rusiju.

Ta hijerarhijska podela na Evropljane koji putuju prvom klasom i one koji ne zaslužuju bolje od «treće» klase, odrazila se na neke važne projekte preteča savremenih evrokrata. Ekonomista Fransis Delezi (Francis Delaisi) je predao javnosti 1929 svoju knjigu «Dve Evrope» (Les deux Europes), koja u čisto tehnokratskom duhu predlaže podelu kontinentalnog prostora na Evropu A (Evropu traktora) i Evropu B (Evropu pluga). Prva, zapadna Evropa, je organizovan i obrađen prostor, privredno razvijen, druga, slovenska Evropa se sastoji od «aglomerata autonomnih preduzeća i raznovrsnih etničkih skupova». Evropi B ne priznaju se dakle ni državna, ni nacionalna, ni ekonomska samobitnost. (str. 101)

Delezi ističe da se te dve Evrope dopunjuju, pošto je Evropa A visoko industrijalizovana, dok se ekonomija Evrope B temelji na poljoprivredi. Ta razlika u stepenu razvitka, privredna neravnoteža, je bitni uslov koji omogućuje ujedinjenje. Evropa B predstavlja potencijalno tržište za industriju Evrope A i neiscrpljiv izvor sirovina i energenata. Jednom rečju, istočna Evropa se shvata kao kolonija, pošto nije predviđeno da se njena prirodna bogatstva koriste za razvoj lokalne privrede, nego da se stave na raspolaganje zapadnim industrijama.

«Plan Delaisi», kako je drugačije nazvana ta teza, su usvojile mnoge međuratne pro-evropske organizacije i pokreti kao što su Panevropska unija grofa Kudenhov-Kalergija ili Evropska carinska unija. (str. 102) Za vreme nemačkog Drang nach osten (prodor na istok), pro-evropski krugovi su tumačili napredak nemačkih trupa na Istoku kao «proširenje» Evrope i integrisanje njenog istočnog dela. Priznavali su Nemačkoj, kao prirodnom hegemonu, vodeću ulogu u racionalnoj organizaciji Evrope B.

Novinar Bertran de Žuvenel (Bertrand de Jouvenel) je hteo videti u «novoj Evropi» blizanca Sjedinjenih Država, u kojima jedan industrijski blok (Evropa A) iskorišćava «kolonijalni» prirepak (Evropa B) iz koga crpi sirovinska i poljoprivredna bogatstva. Nemački ekonomista Verner Dajts (Werner Daitz), u okviru Auslandwisenchafliche Instituta, je proizveo projekat «organske strukture» zasnovan na ideji hijerarhijske podele rada između industrijskih i poljoprivrednih država.

U svim spisima evropskih ideologa naklonjenih Hitlerovom poretku je dominirala ideja da je Istočni «prostor» pasivan, bezobličan i nedržavotvoran, da njegovi ekonomski potencijali nisu racionalno iskorišćeni i da čeka kao uspavana nevesta zagrljaj zapadno-evropskog državnika koji će je probuditi iz dubokog sna. Istoričar Benoa-Mesin, u svojoj povjesti Ukrajine, pripisao je Zapadu ulogu da probudi «fantoma Ukrajinu» i da ga pretvori u «vitalni prostor broj jedan» Evrope. Nemačka teorija «vitalnog prostora» je bila usklađena sa evropskim tezama o dopunskom karakteru slovenske Evrope. Francuski časopis «La vie industrielle» (Industrijski život) je predlagao 1941 da se osnuje u istočnom delu Evrope «vrhovna vlast, koja bi, arbitražom između sukobljenih interesa» omogućila da se organizuje istočni prostor gde «izvori bogatstva jedva obrađeni čekaju plodan napor koji će obogatiti zajednicu i omogućiti civilizacijski napredak» (str. 100)

Nemački eksperti – ekonomisti, geografi i demografi - okupacionog aparata u slovenskim zemljama su bili preteče modernih briselskih evrokrata i «prvi začetnici istrebljenja». Planski su sprovodili opustošenje sela u svrsi oslobađanja vitalnog prostora za germanske koloniste. Časopis «La vie industrielle» (19-21 septembar 1942) je na sledeći način objašnjavao tu politiku: «S obzirom na visoku središnju gustinu, pregrupisanje poljoprivrednih imanja će osloboditi znatnu masu radne snage koja će naći posle rata bolje uslove života u industrijskim preduzećima.» Tu nailazimo na istrajnu licemernu nameru da se na snagu usreće slovenska stanovništva, koja je imala kao rezultat «robovanje» slovenskih naroda u nacističkim fabrikama. (str. 109) Upravljajući se istim principima Evropska Unija je nametnula istočnim zemljama kandidatima kao jedan od uslova za integraciju u EU drastične programe pregrupisanja malih poljoprivrednih imanja i usvajanje zakonskih mera kojima se omogućuje zapadnim farmerima da otkupe neograničene količine zemljišta.

Forsirano proširenje Zapadne Evrope na istočnoevropski prostor nije zamišljeno kao sredstvo za usrećivanje i materijalno obogaćenje naroda istočne Evrope, nego za oživljavanje malaksale Evropske ekonomije. O sebičnim interesima Evropske velike industrije i strvinarskim apetitima koji se kriju iza ružičastih parola izrično govori jedan izveštaj Evropskog okruglog stola industrijalaca, najmoćnijeg privrednog lobija pri Evropskim institucijama. Ističe se da je širenje Evropske unije od osnovne važnosti jer će «Doneti velika ekonomska dobročinstva. Te zemlje će pridoneti nove potrošače, mnoge sposobnosti, tehnologije, vaspitanje, veštine. Takođe će pridoneti materijalna sredstva, kao što su zemljište i energetske sirovine, tržišta za naše proizvode». Sestrinski lobi, UNICE je obrazložio: «Na Zapadu, naša tržišta su zasićena. Već trošimo sve što smo kadri da trošimo... Na Istoku, imamo oko što miliona osoba sa sofisticiranim ukusima kojima nedostaju svi proizvodi koje mi već trošimo». Videti («Europe Inc. Liaisons dangereuses entre institutions et milieux d'affaires européens», observatoire de l'Europe industrielle, Marseille, 2000).

Radi bolje pristupačnosti istočnoevropskom tržištu, Fransis Delezi je zamislio u svojoj knjizi «Evropska revolucija», objavljenoj 1941, spajanje istočne i jugoistočne Evrope sa zapadnom posredstvom razgranate mreže puteva, autoputeva, železnica, kojima bi «vojske kamiona», vozovi i lađe prevozili u jednom smeru obrađenu robu iz zapadnih fabrika, dok bi u drugom smeru putovali neobrađeni poljoprivredni i sirovinski proizvodi. Tehnokratske elite trećeg rajha i njihove Francuske kolege su izradile megalomanske projekte prostornog umrežavanja Istočne Evrope, kao što je na primer bio «Dunavski plan».

Zapostavljeni silom prilike posle poraza Osovine i integrisanja slovenskih zemalja u komunistički blok, ti projekti su, bez većih promena, ponovo izronili na površinu posle pada Sovjetskog Saveza. Program o izgradnji transevropske komunikacione mreže je usvojen kao deo «paketa»  Mahstrihtskog ugovora. Osam godina kasnije, 1999 godine, pokrenut je program Transevropske mreže (TEN), koji je predstavljen javnosti kao najveći projekat te vrste u istoriji, čime je svesno zataškan nacistički presedan. Tadašnji evropski komesar za transport, Nejl Kinok (Neil Kinnock), pravdao je poduhavat pod izgovorom da će prouzrokovati visoku stopu rasta. U stvari, radilo se kako olakšati velikim zapadnim firmama pristup tržištima «druge Evrope».

Pored ekonomske podele Evrope na korisnike i iskorišćene, zapadnoevropske elite su takođe uvažavale postojanje psihološke, kulturne i civilizacijske granice između zapadnog civilizacijskog areala, kome je pripisana veća vrednost, i zaostalog slovenskog i pravoslavnog Istoka, čije se civilizacijske osobine nipodaštavaju. Vođa grupe Evropska narodna stranka u evropskom parlamentu i istaknuti srbomrzac, Belgijanac Vilfrid Martens, je predložio 1991 da se povuče na mapi Evrope linija razgraničenja koja bi se protezala od Sent Petersburga do Zagreba, i koja bi delila, na osnovu socio-kulturnih kriterija, «pravu» zapadnu Evropu u smislu srednjevekovnog «Hrišćanstva» od pravoslavnog istoka.

Postoji varijanta «plana Martens» poznata kao «teorija tri Evrope» koju je u najopštijim crtama i sa izvesnim humorom izložio geopolitički časopis Limes : «Uzmite na primer jednog paradoksalnog mađarskog filozofa, ma kakvog dobitnika književne nagrade poreklom iz Mitelevrope, dodajte pritom jedno-dva stručnjaka za političke nauke, radije Francuza, sve to uz blagoslov slovenačkog episkopa, dobićete gotovu teoriju tri Evrope: katolički Zapad razvijen, pravoslavni jugoistok, dakle zaostao i centar koji se po pravilu koleba između ta dva «modela», ali koji će se neminovno vratiti – geopolitička određnost – sa dobre strane.»

Integracija u strano političko telo zvano EU (romano-germansko, katoličko-protestantsko) je poprimilo značaj istorijskog poraza i izlaska iz toka istorije za slovenske i pravoslavne narode. Pretapanjem u Evropski (kasnije transatlantski) melting pot i zapadno potrošačko društvo, usvajanjem tuđeg modela društvenog i političkog ustrojstva, slovenski i pravoslavni narodi su se bedno odrekli političke i kulturne samobitnosti koju su nagoveštavali i priželjkivali slavjanofili XIX veka.

Zapadna Evropa je iskoristila intelektualni vakuum, nemaštinu i apatičnost koje je iza sebe ostavio komunistički sistem, kako bi zbrzano nametnula dezorijentisanim istočnim narodima svoje vrednosti. «Usisavanje» istočne Evrope u orbitu zapadnoevropske pseudo-civilizacije je izvršeno sa jasnom namerom da se neutrališu mesijanske težnje slovenske Evrope i da se preduhitri moguća pojava novog panslovenskog i pravoslavnog «kulturno-istorijskog tipa», zasnovanog na izrazitim anti-materijalističkim i duhovnim načelima.

Prilagođavajući misao Nikolaja Danilevskog fenomenu Evropskog ujedinjenja, moglo bi se zaključiti da je u pitanju «ogromni istorijski proces u čijem se hodu rešava pitanje o tome, jeli dužno slovensko pleme... da ostane samo ništavni dodatak, takoreći prirepak Evropi, ili da sa svoje strane zadobije imperijalni značaj i stavi svoj pečat na celi period istorije».

Milko Terzić - Francuska

  Štampa