Predhodna strana

Dr Mila Alečković Nikolić za Srpsku politiku o mladalačkom revolucionarnom zanosu, kasnijim razočaranjima i zloupotrebama mladalačke energije

Maj 68 viđen iz francuske

Anglosaksonski instruktori budućih «otporaša» kroz revoluciju mladih srušiće generala De Gola, da bi danas ti revolucionari shvatili da su rušili grandioznu političku ličnost koji je još tad otvorio pitanje: „Amerikanci kontrolišu NATO i čitav Svet, ali ko kontroliše njih“? - kao preteča današnjih atiglobalista.

Kao svako dete, radovala sam se maju, mesecu u kome ima najviše nagona života i najviše boja. Sve velike svetske revolucije, čini se, bile su u maju, ili su barem pripremane u njegovom naručju, jer je Eros tada toliko jak, da potisne svaki strah, čak i strah od smrti.

Naša kuća u tadašnjem «bulevaru Revolucije», a danas «Bulevaru Kralja Aleksandra» u Beogradu bila je puna bradatih ljudi, dima i konspiracije koja je otežavala vazduh. Osećao se fanatični zanos. Danas mi u svesti prolaze sekvence i likovi toga vremena:   zaboravljeni Vlada Mijanović, naočit Hercegovac zvani «Vlada Revolucija», koga je policija stalno pretresala, ulazi u kuću pun revolucionarnih tajni... Starija sestra , okružena prijateljima sa fakulteta sprema se da u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja drži govor... Desanka Maksimović i majka dogovaraju se kako da pođu pred studente i čitaju im, zabrinute zbog činjenice izdatog naređenja da se, ako zatreba, u studente i puca, jer su prevršili svaku meru... Zora Minderović odlazi u zatvor da bude zajedno sa sinom... Profesori filozofije su izbačeni s fakulteta...Najzad, malo dete koje sam bila, ja preklinjem sestru da me vodi sa sobom, jer hoću da budem sa «velikima»...

«O jagodama i krvi»
Mnogo je vode pod beogradskim mostovima isteklo od te davne 1968. godine koja je pobunila čitav svet. Nema organizma koga toga maja nisu sluđivali ubrzani hormoni pomešani sa toplotom i željom da se svet na brzinu promeni. Iako sve velike ideje i akcije počnu kao revolucije, a završe kao dogme, studenti svih zemalja učinili su ipak nešto što bi danas bilo gotovo nemoguće: izašli su svi, u svim zemljama, u istom trenutku na ulice.

Počelo je u Francuskoj. U zemlji Klovisa, Kapeta i antipapizma, Luja 14, Jovanke Orleanke, Komune, Revolucije, Terora, giljotiniranog Luja 16, kontrarevolucije, Fronde...i najzad, maja 68. Prvo se zatresao Latinski kvart na levoj obali Sene, a zatim su se sve nepopločane kaldrme sveta pretvorile u hipodrom kamenica namenjene snagama reda...Bilo je svega... I kačketa Če Gevare i mistike bolivijskih šuma, i levog koraka Majakovskog, i pucnja sa Aurore, i naivnog studentskog romantizma, i radničke bune, i sirotinje koja se uspravila. Bilo je i iskrene vere u Pravdu i pravedniji Svet, i razmažene dece bogatih tehnokrata koji su želeli da izgledaju kao «ugroženi» cepajući i habajući namerno svoja skupa odela, i iskrene solidarnosti. Ali i «kavijar levice», i desničara simpatizera, i francuskih monarhista koji su saosećajno gledali mladu bunu, i beskrajno mnogo naivnosti....

Znamo kako se završilo i kakva su se sećanja talasi okeana i pubertetskih dahtanja u svetu izdubili. Učvrstili su mladost u svim zemljama globusa, dali joj iluziju da se bori za istu stvar, s onu stranu blokovskih žica...

Ali, ono što ne znamo, to je bio početak i uzrok. Ne znamo misteriju zrelog i mnogo manje liričnog doba koje sumnja i traži dokaze, krijući lice svih kontrarevolucija...

Počelo je sve, samo godinu dana ranije, u Montrealu
Evo šta je mome suprugu, Francuzu, iz prve ruke ispričao njegov dobar prijatelj, pokojni Filip Rosijon (Philippe Rossillon), učesnik, organizator, najbliži svedok i konspirator toga vremena, pripadnik grupe paralelne diplomatije Patrie et Progres (Otadžbina i Razvoj), u Francuskoj:

Predsednik Šarl De Gol dolazi u posetu ugnjetenom Akadijskom narodu (francuskog i seljačkog porekla), koji dugo živi u Kvebeku i kome federalne vlasti uporno i suptilno guše slobodu govora i pisma, reklo bi se deset puta suptilnije nego što se to danas čini u Republici Srpskoj. Ali, ljudima je sve teže. U Kvebek stiže veliki francuski vođa otpora iz drugog svetskog rata i pre federalnih vlasti, on viđa prvo svoju francusku dijasporu. De Gol dolazi u posetu i namerno u limuzini prolazi «avenijom kralja», gde ga narod oduševljeno dočekuje i spontano kliče: «Živeo kralj !». Znao je taj narod da Kapeta u Francuskoj odavno nema, znali su da je De Gol republikanac, ali on je prosto bio toliko veliki, da je to bilo arhetipsko klicanje istorijskoj veličini. General otpozdravlja mašući i stojeći uspravno u svom otvorenom automobilu, zastaje i drži govore, diže u svom maniru uvis vertikalno obe ruke, ne skidajući sa sebe jednostavnu vojničku uniformu. Francuski (akadijski narod) je u transu...De Golova poseta je trijumf.

Francuska vojna služba postavlja mikrofon
A onda dolazi ono najvažnije. Francuska zvanična doplomatija predvidela je da se general u Montrealu obrati političarima i predstavnicima vlasti u jednom krugu delegiranih koji ga čekaju u sali gradske opštine, a da kasnije izađe na konferenciju za štampu. Masa naroda kliče oko zdanja gde se sve ovo odvija, i ne znajući da će upravo ona u tom trenutku odigrati istorijsku ulogu. Tada na snagu stupaju francuske službe u sadejstvu sa samim generalom, dok zvanična diplomatija ne zna šta se događa. Francuski ambasador u Kanadi sam će se kasnije naći u čudu. Francuski «ZDEK» (SDECE, Service de Documentation Exterieure et de Contre/Espionage) počinje svoje dejstvo. Miteran će kasnije ovu službu, kojoj je očigledno, kao francuski patriota i diplomata, pripadao i sam Filip Rusijon, pretvoriti u čuvenu, do danas postojeću vojnu službu (DGSE).

Mikrofon preko koga je general De Gol trebalo da se, po želji federalnih vlasti obrati samo političarima, služba na brzinu demontira i postavlja sa druge strane, na prozor gde čeka ogromna masa francuskog naroda iz Kvebeka. Generalu diskretno prilaze i pokazuju mu pravac, mesto gde će održati govor. Neće se obraćati kanadskim političarima, obratiće se direktno francuskom narodu. Sve se odvija munjevito brzo i zbunjenost političkih predstavnika nema vremena da se ispolji. De Gol je u sadejstvu sa službom, ali ni on tačno ne zna šta su pripremili. Zna jedino da je za dobro francuskog naroda. Okreće se, polazi za njima - istorija je ireverzibilna. A onda na prozoru, pod ovacijama bezbrojnih Francuza, drži svoj čuveni govor, koji na tom mestu niko nije očekivao...Bila je to za ono vreme u anglosaksonskom okruženju prava revolucija. Masa naroda ga vodi u govoru i on je u stvari, samo sledi. To će kasnije i reći kada su mu kanadske federalne vlasti zamerile što je «separatistički» viknuo: «Živeo slobodni Kvebek» ! De Gol će u svom šaljivom i lucidnom tonu kasnije kazati: «Ja sam viknuo: Živeo Kvebek ! Zatim sam viknuo: «Živela sloboda»!, ali narod, moj narod je hteo još i još...I prirodno je bilo da kao treće viknem spoj : Živeo slobodni Kvebek!!!»... Frenetična masa francuskog nezadovoljnog naroda nosila je generala, takoreći, na rukama...Govor je kao nikada dotle potresao diplomatske odnose između anglosaksonskih vlasti i francuskog državnika, koji im je i dotle bio glavni trn u oku, pogotovo posle 1966., kada je Francusku hrabro povukao iz Nato pakta. Čuvena De Golova rečenica: «Amerikanci kontrolišu NATO i čitav svet, ali ko kontroliše njih?», biće dobro upamćena...
De Gol se drži junački sve do povratka u Francusku. Šali se sa novinarima i snagom svoje ličnosti na sva pitanja i provokacije odgovara kroz dosetke...
Ali, od toga dana, sve se menja...
Anglosaksonska štampa počinje užasnu , zahuktalu kampanju protiv njega, a ne zaostaju ni njeni zastupnici u samoj Francuskoj. De Gol je proglašen «senilnim» i starim, ismevan je, naredba dolazi da se on ruši...

Anglosaksonski instruktori budućih «otporaša»
I tako počinje. Posle čuvenog govora u Kvebeku 1967. godine, stara tehnologija novih «otporaša», vođena iz američkih centara moći dobiće zadatak da, prosto rečeno, sruši legendarnog De Gola. Kako? Metode su stare i davno oprobane. Pobuniće nezadovoljne «mlade levičare», iskoristiće njihov mladalački zanos, iskoristiće nezadovoljne radnike, iskoristiće njihovu naivnu veru i čistotu, ali pre svega njihove godine... Iniciraće svuda demonstracije koje zatim imaju svoj empirijski tok i šire se kao vulkan. Napraviće haos u Francuskoj, paralisati sve i igrati na kartu davnog demokratskog generalovog obećanja narodu da će se sam povući onda kada ga narod više ne bude hteo. Jer, De Gola su rušili oni koji su znali da je De Gol od reči.

Buka istorije i zelenog maja došla je i prošla...
Mladi ljudi gotovo svih zemalja, u revolucionarnom zanosu i cinizmu režisera, ostavljeni su posle bune sami sebi i vešto prevareni. Kako u svetu, tako i kod nas... Vlada Mijanović, čuveni «Vlada Revolucija» vratio se ovih dana u ranjenu Srbiju iz Amerike koja ga je te 1968. veličala... U De Golovoj Francuskoj on bi možda imao počasti ili nacionalnu penziju, a iz neoliberalne Amerike vratio se u poznim godinama bez posla, bez penzije, bez zelene karte, i bez socijalnog osiguranja...

Postrevolucionarne žrtve Jana Palaha više nema. CIA je u Pragu odmah osnovala tadašnji tzv «Radio slobodna Evropa». Na tom radiju je verovatno bilo slobodnih ljudi, ali osnivač nije bio među njima...Veliki general je u Parizu svečano održao reč i povukao se, ostavši tako zauvek u sećanju Francuza kao snažan čovek od obećanja. Njegove vidovite, hrabre i šaljive reči, koje više niko posle njega nije smeo da izgovori, danas sa setom čuju Francuzi: «Ne mislite valjda da ću u svojoj sedamdesetoj godini počinjati karijeru diktatora?».

Seta i pokajanje
Ove daleke 2008. godine francuska televizija pokazala je neke od vodećih, već starih i izboranih «šezdesetosmaša». Ne one koji su se za tren istorijskog oportunizma od Trockista o Maoista prevrnuli u okorele makro-kapitalističke neoliberale i zaposlili u naftnim američkim kompanijama, i koji danas opravdavaju sve američke vojno-industrijske ratove, već one koji su imali veru i ideje. Pitala ih je šta danas misle o zelenom maju? «Sve je bilo naivno i romantično, ali otišao je pogrešan čovek», odgovorili su. «Rušili smo pogrešnog čoveka, jedinog čoveka koji nas je izveo iz haosa i korupcije Četvrte Republike»... «Želeli smo pravdu, ali nismo shvatali da je upravo general, svojim odnosom prema Americi i njenim ratovima, bio pravi preteča današnjeg antiglobalizma»... «Tek danas, kada nas Sarkozi vraća u Nato pakt, vidimo veličinu generala De Gola»... «Šteta je što dekolonizacija nije učinjena onako kako je on savetovao»... «U poređenju sa onim što danas čini američka vojska, mi smo bili samo mala deca koja nisu razumevala suštinu svetskog cinizma»... I tako redom, priznanja i seta...Pariz je i danas grad u kome se sve može reći...

Istorija je ipak bila ironične sudbine. Šezdesetosmaša Anri Levija, Gluksmana, Bruknera, Kona Bendita i sličnih, svi antiglobalisti sveta odriču se kao proatlantskih ljudi i apologeta velikih «preventivnih», ekonomskih ratova...
Nasuprot njima, general Šarl De Gol ostao je u pamćenju Francuza, koji ga i danas stavljaju na prvo mesto, pa tek zatim, do njega, Fransoa Miterana.

Kao i svi vidoviti ljudi, kako je sam voleo da kaže «ljudi velikih oluja, a ne slabih potoka», pisac «Oštrice mača» (što bi svi srpski političari trebalo da pročitaju), De Gol se ni u čemu nije prevario. Rekao je da će se Rusija oporaviti i izaći iz «sovjetizma», jer je verovao da Evrope bez nje ne može biti. Da će Kina preuzeti jednu od najvažnijih uloga. Predvideo je nabujale USA ratove i nužnu borbu protiv njih. Jedino nije bio predvideo da će srpski narod, za koji je govorio da na trijumfalnoj kapiji mora da predvodi antifašiste i iz prvog i iz drugog svetskog rata, biti bombardovan...Osetio je i to da će doći vreme kada klasičan formalni sukob «levo-desno», više neće biti toliko značajan, jer će ka slobodnim ljudima i antiglobalistima poći i jedni i drugi... Njemu zato nije ni smetalo da kripto-komunistu Malroa uzme u svoju vladu. Tzv. «socijalni degolizam» bila je vodeća doktrina šezdesetih godina u Francuskoj. Najveću banku koju je De Gol nacionalizovao, Miteran će kasnije privatizovati...
Najzad, znao je i shvatio general zeleni maj 1968.

Zato ovoj ličnosti zbog koje se sve to i dogodilo («Nisam ovde da inaugurišem hrizanteme, nego da stvaram istoriju» - govorio je De Gol), u hronologiji i svedočanstvima koja su od tada napisana, u maju 2008. godine, greške i sudbinu istorije treba pošteno priznati. A nas, koji smo tolike godine proveli u Parizu u Latinskom kvartu, samo neka kamenica slučajno ispala iz zabetoniranog, popločanog trotoara današnjeg slepljenog konformizma, može podseti na mladog čoveka koji ispadne iz celine istorijskog hoda, da bi se u njega zatim neumitno vratio...

Na sudbinu nailazimo onim putevima koje smo užurbano izabrali da bismo joj utekli - pisao je Lafonten.

Piše: Dr Mila Alečković Nikolić

  Štampa