Predhodna strana

Književnik Vitomir Pušonjić za Srpsku politiku o pameti, toleranciji, radničkoj i nacionalnoj svesti, budalama i onim koji samo prave budale

Pametniji popušta

Srpska narodna izreka kaže da "pametniji popušta", ima i svoje naličje pa se često setim i "Ježevog" aforizma iz sedamdesetih godina, koji je doslovce glasio: "Dok pametniji popuštaju, budale vlast zauzeše”

Beše to vreme Titovog samoupravnog socijalizma, "najboljeg društvenog poretka na svetu", kako smo onda ubeđivani (i bili ubeđeni)..  to je kao danas Iako je radnička klasa na čelu sa drugom Titom bila uveliko na vlasti, a samoupravni socijalizam dostizao vrhunac svog ostvarenja, autor ovog aforizma je očigledno hteo da kaže kako pamet i samoupravljanje ne idu zajedno. Mada su političke, obrazovne, propagandne i sve druge državne institucije baš samoupravljanje tumačile dostignućem izuzetne pameti, malo ko je u to bio ubeđen. Tek se posle pedeset godina ispostavilo da se jednopartijska samoupravna vlast zaista sastojala od sve samih budala, od kojih su jedni bili iskrene budale, a drugi su se samo pravili budale. Istinski ubeđene u socijalističke ideale, Krcun, Ranković, Jovo Kapičić, i drugi, mahom srpski komunisti, ispali su budale što su slepo i s verom sledili one koji su se samo pravili budale. Ispali su budale i odnosu na mnoge druge što su samo glumili veru u ideale, koje su na sav glas, propovedali Tito, Kardelj i drugi mahom slovenački i hrvatski komunisti.

Ova, ne samo antisamoupravna izreka, ne bi mi ni pala na pamet zbog tih budala, pošto su one već davno deo naše samoupravne istorije, već zbog ovih današnjih „budala“. Ovo današnje vreme pokazalo nam je da budale na vlasti i nisu najveće zlo, obzirom da nas je postsamoupravna stvarnost uverila da postoje vlastoljupci, koji su neuporedivo gori i od budala. Upravo zbog uloge „pametnih“ u stvaranju tolerancije prema svemu i svačemu, što je omogućilo da se u višepartijskom sistemu, lakše nego i u samoupravnom, vlasti mogu dokopati ne samo budale, već i najcrnji ljudski nesoj. I samoupravljanje, kao i danas ulazak u Evropsku Uniju nije imalo alternativu. I kada god se na scenu pojavi političar sa tvrdnjom da bilo koje rešenje nema alternativu, valja se zapitati da li se radi o još jednoj budali koja se domogla vlasti ili nekom ljudskom nesoju koji će nas u crno zaviti.

Ako narodnu izreku „pametniji popušta“ prihvatimo kao tačnu, onda se za Srbe mora reći da su najpametniji narod na planeti, imajući u vidu kome su sve popustili, šta su sve dopustili, i to u sopstvenoj kući. I to narod „pametan“ u tolikoj meri da je tolika količina „pameti“ prosto postala nepodnošljiva. Dokaza za nju ima na svakom koraku našeg sve manjeg životnog prostora, pa se često pitam kuda će nas ona naposletku odvesti. Što više pokazujemo tu enormnu pamet u vidu tolerancije prema “našim” i svetskim odlukama, to ispadamo sve veće budale u procesima raznoraznih "demokratskih promena".

Oni gradili a „demokrate“ razgrađuju
Pošto često pobesnim zbog onoga što nam se dešava, meni verovatno nedostaje pameti u meri u kojoj ga poseduje većina današnjih Srba, pa da pomirljivo i hladno gledam na tolika poganstva, laži i bezobrazluke kao oni. Iz kože hoću da iskočim kada posmatram kako široke „proleterske mase“, do juče ubeđivane kako su gospodari društvene imovine, sada sa tolikom tolerancijom, gotovo ravnodušno, prihvataju da im belosvetski kapitalisti udruženi sa domaćim “preduzetnicima”, otimaju onoliku a njihovu društvenu svojinu. Veliki je to stepen tolerancije kada privredne gigante koje su oni lično, svojim rukama stvarali kao sopstvenu, sada razni hohštapleri otimaju pretvarajući njih, dojučerašnje vlasnike, u običnu obespravljenu i jeftinu radnu snagu. Radnici popuštaju, a Država, koju su oni stvorili tajnim glasanjem, radi svoje pravednije i prosperitetnije budućnosti, sopstvenim institucijama svesrdno podržava oduzimanje njihovog vlasništva ali i prava na rad i zaradu. I niko ništa! Nekoliko sorti novorođenih sindikata ni da se oglase. Nigde živosti i dreke novorođenčeta, već muk i ćutanje, kao da su mrtvorođenčad. Ćute kao da je ponovo došlo neko novo, zlatno doba, radnog čoveka i radničkog samoupravljanja. Niko čak ni da postavi pitanje otkud tim tzv. “preduzetnicima”, do juče proleterima, tolike gomile para s kojima kao od šale kupuju čitave fabrike.

Tolika halabuka nevladinih organizacija oko ljudskih prava, pa ozbiljna zabrinutost za ljudska prav na Tibetu, pa briga za kućne ljubimce, mačke i pse lutalice… Opšta zabrinutost i briga za sve i svašta osim za prava radnika. Za surovo izrabljivanje jeftine radne snage i „redovno“ radno vreme od jutra do sutra, kao nešto najnormalnije. Čak nam je i predsednik države obećava velika stran ulaganja jer imamo vrlo jak adut da strani investitori dođu u Srbiju, a to je jeftina radna snaga. Nije pomenuo kao dodatni adut, ali ja ću dodati, obespravljena, nezaštićena, opljačkana i raščerečena, „radna snaga“, koju niko ne štiti – ni država ni važan NVO sektor. O opštem bezakonju, kontrolisanim inspekcijama, korumpirano-političkim sudovu, kontrolisanim sindikatima i drugih “čuvara reda i zakona” u državi da se i ne govori. Neverovatna je „velika pamet“ koja svemu ovome „popušta“!

Isti visok stepen pameti, odnosno tolerancije, pokazuje se i kada je srpski nacionalni osećaj u pitanju, prema povicima žena u crnom, belom i šarenom, koje svako veče sa malih ekrana krajnje netolerantno pljuju po srpskom nacionalnom biću. Nekada radi odbrane fiktivno ugroženih nacionalnih manjina, kućnih ljubimaca, žena, dece, a nekada čisto radi održavanja kondicije na sve što je Srpsko. Niko da ih priupita kako ta pljuvačina deluje na bezbrojne Srbe koji su u svojoj rođenoj zemlji svedeni na nivo najugroženije nacionalne manjine, ugroženije i od psa lutalice ili napuštene dece.

Uloga „pameti i tolerancije“ u rešavanju konačnog statusa Kosova takođe je na zavidnom nivou. Nema te belosvetskog hulje i licemera, niti njihovih domaćeg pripiguza, kome srpska pamet nije otvorila sva vrata, da nas strasno ispljuju, omalovaže i poniže. Živo se sećam onog šamara što ga muški zavali predsednica društva za “humanitarno pravo” starcu prognanom sa Kosova, koji je zajedno sa drugim ojađenim zemljacima vapio na Trgu Republike za bilo kakvim ljudskim razumevanjem. I danas kada se toga setim u meni zafijuri uragan besa, čini mi se da mi je na dohvat ruke, s apetitom bih joj nadoknadio sve one batine što su je mimoišle, eto koliko sam nepametan. No dotični starac, umesto da joj uzvrati duplo i privede k poznaniju “srpskog humanitarnog prava”, ni prstom da mrdne. Ni on niti bilo ko od mlađih. Srpski državni organ, u vidu dobro naoružane policije, pokazuje još veći stepen “popuštanja pametnijeg”, te dotičnu “humanitarku” štiti od eventualnog razumnijeg građanskog besa, tj. onoga što u najmanju ruku zaslužuje. Vrhunac svoje tolerancije prema “humanitarki” Nataši, koja je, glumeći Srpkinju, svojim prisustvom u šiptarskoj okupatorskoj skupštini dala legitimitet otimačini Kosova, Država je pokazala ovih dana, ne pozivajući je čak ni na informativni razgovor, a kamo li na zasluženu odgovornost.

A dok evropski i američki političari otimaju Kosovo pozivajući i pritiskajući sve zemlje sveta da priznaju njegovu nezavisnost, “srpski” političari im se dobroćudno osmehuju, uveravajući ih da ćemo ispuniti sve uslove za pristupanje njihovim integracijama. Uvećavanje naše „pameti“ postaje prilično zabrinjavajuće i ako se to nastavi dosadašnjom progresijom zaista nam preti opasnost da se jednostavno rasplinemo u ništavilo pred najezdom tolikih domaćih i svetski „budala“. Ništa manja opasnost nije ni pred “humanitarnim” armadama iz sveta kojima, bez obzira na sve što pričaju o toleranciji, ne pada na pamet da nam u bilo čemu popuštaju, a još manje da na taj način pokazuju koliko su “pametniji” od nas. Oni će radije ostati „budale“. Oslobađanje Ramuša Haradinaja od strane svetskog “organa pravde” zvanog Haški tribunal, i najtolerantnijeg Srbina bi napokon morao naljutiti, ali čak ni tako očigledno ispoljavanje nepravde, nasilja i zlih namera, našim političkim vođama (a ni samom narodu) nije dovoljno da okrenu ćurak naopako i prestanu sa demonstriranjem svoje „pameti“ u vidu popuštanja.

No, da li se u svim ovim slučajevima zaista radi o pameti ili o nečemu drugom?
Kada su u pitanju “srpske” državne institucije, vladine i nevladine organizacije, uočljivo je da se njihovo popuštanje odnosi samo na ono što je upereno protivu Srba, pa bili u pitanju zapadni političari, nacionalne manjine, otimači srpskih teritorija, “humanitarci” ili tajkuna. Dok se u slučaju samih Srba njihova “tolerantnost” pretvara u histerično režanje, osudu, oholu ignoranciju, pa i konkretne kaznene mere. Od sankcija, haških osuda, pa do bombardovanja.

Pogledamo li sam narod, moglo bi se reći da je porast njegove „pameti“ u direktnoj srazmeri sa smanjenjem srčanosti, dostojanstva i časti. Samo deseti deo onoga što nam rade Amerika, Evropska Unija, UN, Haški tribunal i domaća aktuelna vlast, nekada bi bio dovoljan za najžešću pobunu. Ali okrenuti se danas protiv navedenih institucija moći i otvoreno istupiti protiv njih znači sebe izložiti preziru čak i najbliže okoline, biti proglašen za “fašistu” i dospeti u nemilost novih gospodara. To podrazumeva i da se ostane bez mnogih „ugodnosti i povoljnosti“ koje njihova okupacija sa sobom donosi. Zato je nekako lakše i probitačnije da se ostane „pametan koji popušta“, makar to značilo podrediti se ne samo budalama, nego najgorim nikogovićima i funjarama trpeći njihove najbezumnije hirove i poniženja. Jednostavno se nikome ne zameraš, mimoilaze te sve neugodnosti, uživaš blagodeti okupacije i još te smatraju ne samo za “pametnog”, nego “modernog”, “evropskog” i “kulturnog” čoveka. A ti koji tvoj narod ubijaju u pojam, zatirući ga na sve moguće načine, njih i ne vidiš. Praviš se da ne primećuješ i ono što se iz aviona vidi, a usput ubediš sebe da to sa tobom lično i nema nikakve veze.

Čak i ako se u svemu navedenom zaista radi o nekakvoj istinskoj “pameti” i ako sva ova naša popuštanja potiču od nje, onda je to samo znak da sa pameću nešto debelo nije u redu, i da se u stvaranju dostojanstvenijeg ljudskog poretka treba osloniti na druge čovekove datosti. Jer u ovako „savremenim“ uslovima i stvarno pametan čovek popuštanjem ispada teška budala, što je sasvim ozbiljan razlog da se iz srpskog nacionalnog sećanja počne brisati izreka „pametniji popušta“. Da i mi kao narod budemo malo „budale“ kako ne bi zbog velike „pameti“ stalno popuštanjem i tolerancijom ugrozili u stvaranju prosperitene budućnosti i sebe doveli pred biološki nestanak.

Drugi ništa manji razlog za to je i činjenica da je došlo do masovne zloupotrebe pameti od strane kukavica i raznih vrsta beščasnika, jer mnogi koji se njom ne odlikuju u bogzna kolikoj meri, veoma se vešto iza nje skrivaju. Dosta nam je da nam verifikovane budale svoj, najobičniji funjarluk, izdajstvo, koristoljublje, kukavičluk i druge ljudske nedostatke prikazujući kao posebno veliku „pamet“, kojom se navodno stiče svetski i domaći ugled. Dosta nam je da te budale zauzimaju visoke društvene položaje, potiskujući stvarno pametne, a na štetu naroda i svakoga od nas pojedinačno.

Vitomir Pušonjić

  Štampa