Dr Mila
Alečković Nikolić piše za Srpsku politiku o neophodnosti da se spreči «
dalje širenje» globalističkih stranaka
Sprečimo širenje
globalističkih stranaka
«Svet u kome svako radi za svakog...,pravedniji je od onoga u kome su svi
svima samo usputno sredstvo»..., pisao je u svojoj knjizi «Smisao i značenje
ruskog komunizma» Nikolaj Berđajev,
inspirišući ne hipike i decu američkih bogataša, već prave hrišćane i prave
revolucionare.
 Odavno
prvobitno topološku podelu na LEVO i DESNO ne prati slika iz 19, pa čak ni
20 veka. Danas, kada pojam suvereniteta iz bivših vekova više ne postoji i
kada svet u jednoj ravni već jeste globalan, važno je samo znati razlučiti
dobre od loših i patoloških strana globalizacije. U patološke strane
globalizacije spadaju: finansijsko-bankarska redukcija čitavog života u
društvu, svođenje svega na jedan jedini oblik života, nasilje i kontrola,
američka hegemonija i monopol (u politici, vojsci, ekonomiji,
finansijama, kulturi i informacijama), uništavanje tradicija, identiteta,
jezika i , najzad, asimetrični vojno-industrijski ratovi, kao sredstvo
postizanja svega ovoga.
U
današnjem svetu shizofrenih, udvojenih vrednosti, u vremenu strategije i
taktike bez ideja, nazivati se «levo» ili «desno», bez poznavanja suštine i
konkretnih ljudi, nosioca neke ideje, ne znači mnogo.
Tako se
moglo dogoditi da upravo francuski državnik De Gol nacionalizuje najveću
francusku banku, a da tu istu banku mnogo kasnije, Miteran, došavši na vlast
kao novi tip levičara, odmah privatizuje. De Gol koji je vodio de fakto
levičarsku politiku i uvek odbijao da bude svrstan «desno», ali i da uđe u
anglosaksonsku varijantu liberalizma, insistirajući na tome da
predstavlja poziciju evropskog centra.
Za razliku od njega
zna se,
takođe, da je Fransoa Miteran u svojoj mladosti bio politički «liberal»
desnog tipa koji je evoluirao u «socijalistu», dok je na primer, Žak Širak u
mladosti imao simpatije prema komunistima, a kasnije je izrastao u
političkog «poluliberala francuskog tipa».
Tek
potpuno reformulisani koncept francuske socijalističke stranke od strane
nacionalno orijentisanog političara Žan Pjer Ševenmana, a koji je
prihvatila kandidatkinja Segolen Rojal , kao i izlazak iz stranke određenog
broja proameričkih oportunista, vratio je tu političku grupaciju na pozicije
realnog levog centra, sa obnovljenim socijalnim programom.
Budeći se
ponovo u savremenoj Evropi, dodatnu pometnju u već uveliko pomešane
ideologije i strategije, unose i obnovljeni oblici tzv. «nemarksističke
levice» (bakunjinizam, prudonizam, peronizam), koji su udaljeni od tzv.
globalističke «američke levice», kako je zove Žan Pjer Ševenman.
Šta je
onda uopšte danas politički «neoliberalizam», odnosno «socijalizam»? Koncept
«minimalne države » iz 19. veka za ovo više nije isključivi kriterijum, niti
je to planska naspram potpuno tržišne privrede, niti je to tip vlasništva
(budući da u razvijenim društvima vlada upravo mešoviti tip vlasništva),
niti je to unutrašnja politika neke zemlje ili društva. Ortodoksne oblike
državne kontrole nad privredom sve manji broj zemalja u svetu prihvata
(današnje kinesko tržište je i pored izvesne kontrole države koja se odnosi
uglavnom na školstvo i medija, gotovo u najvećem delu otvoreno tržište). U
veku u kome živimo, pored prelaznih oblika, pragmatske savitljivosti i
prevrtljivosti, sve je postalo stvar strategije i taktike u sukobljavanju
politički konkurentnih predizbornih grupacija.
Međutim,
i pored ovog političko-partijskog relativizma, podela na «socijalističku,
solidarističku» i «neoliberalnu» ideologiju u nauci još uvek ima smisla,
budući da se ova podela može povezati sa idejama o ljudskoj slobodi i
egalitarizmu, sa teorijom prirodnog prava, sa suštinom hrišćanstva, ili sa
važnim naučnim pitanjem o urođenom i stečenom.
Umesto:
desno naspram levog – globalizam naspram antiglobalizma
Stvari su
u suštini vrlo jednostavne: svi pokreti koji su anti-globalistički pokreti,
sa bilo koje strane da su potekli, u svojoj osnovi predstavljaju
anti-hegemoničnu sliku sveta, budući da se suprotstavljaju imperijalnom
globalizmu koji počiva na slepom svrstavanju u liniju jedne osvajačke i
monopolističke spoljne politike. Ova poslednja, kao uostalom i unutrašnja
politika, počiva na koncepciji nekadašnje vulgarne desnice koju na
severno-američkom kontinentu uglavnom slede i republikanci i demokrate sa
određenim nijansama, ali bez neke veće razlike: smrtna kazna, ekstremni
lobistički hamiltonizam, loša socijalna prava, loše socijalno i zdravstveno
osiguranje ili odsustvo istih, izuzetno skupo školstvo, naglašeni
individualizam i kompeticija, etika «svako za sebe» i vera u
utilitarističku koncepciju morala, kalvinistička obaveza da se bogatimo,
ekonomski osvajački ratovi za primarne sirovine koji siromaše druge zemlje i
narode, kontrola informisanja, getoizacija kontinenta... Da i ne pominjemo
da je u ovakvim plutokratijsko-oligarhijskim društvima mogućnost lakog
izglasavanja vanrednih nedemokratskih zakona, (kao što je to bio, recimo,
severnoamerički zakon o «patriotskom aktu»), velika...
Cinično
bi se moglo reći da zapravo jedino što je globalistička politika najveće
vojne sile sveta uzela od nekadašnje dogmatske levice jeste sve jače
izražena težnja ka ekonomskom monopolizmu (primer za to je pokušaj SAD da
naredbom odredi limit kineskoj robi te tako sačuva monopol, što je, naravno,
potpuno protivno igri otvorenog tržišta).
Iz svega
ovoga sledi da je nekadašnju političku podelu na liniji «levo» i «desno»
danas, u suštini, zamenio jedino sukob hegemoničnog naspram multipolarnog,
odnosno sukob globalnog naspram antiglobalnog. Sve drugo iz njega, u
vremenu kada suvereniteta iz 19. pa ni iz 20. veka više nema, automatski
proizilazi.
Najbolji
primer laičke varijante hrišćanske, socijalističke ili socijaldemokratske
ideje, odnosno onoga što se u Francuskoj danas zove «ekonomski
antiglobalizam i solidarizam), jeste, u domenu geopolitike, upravo primer
južne, tj. latinske Amerike. Umorna od vojnih pučeva, nameštenih diktatura i
severnjačkog ekonomskog iscrpljivanja, prva laboratorija negativnog
globalizma, čitava južna Amerika, u tradiciji :Bolivar – Gevara – Peron –
Kastro – Čavez – Morales - Kiršner, danas se svrstava u jednu veliku
anti-globalističku stranku.
"Korisna
opozicija" naspram radikalne opozicije
Za razliku od toga, GLOBALIZMU I HEGEMONIZMU izvanredno odgovara tzv. «korisna
opozicija»,
o kojoj govore i Bloh i Markuze, a koja zapravo služi da ukloni radikalnu
opoziciju i da spreči da se u sistemu globalnog monopola i hegemonije u
pokorenim zemljama bilo šta promeni.
U tu
korisnu opoziciju spada ono što globalizam sam stvara kao svoju izlučevinu,
a to je tzv. «američka levica», kako je zove Žan Pjer Ševenman, odnosno tzv.
naci-liberalna levica. Reč je u stvari o GLOBALISTIČKOJ DESNICI, KOJOJ SE IZ
UTILITARNIH RAZLOGA NADEVA IME LEVICE.
Kako je
prepoznati i zaustaviti da se ona ne «širi dalje»? Kako prepoznati stranke
koje su u tranzicionim zemljama stvorili američki instruktori ?
1. Pripadnici ovih stranaka kritikuju monopol, ali zato
nikada
«ne vide» USA globalistički monopol
u svetskoj ekonomiji i finansijskim organizacijama koji počiva na goloj
fizičkoj i vojnoj sili. Naprotiv, oni su saveznici svih monopolističkih
američkih metoda i ta vrsta nepravde im ne smeta.
2.
Pripadnici ovih stranaka kritikuju ratne zločince u svojoj zemlji, ali
nikada ne vide američke naredbodavce bezbrojnih ratova kao ratne zločince.
Po njima, za pripadnike velikih sila i moćnih zemalja komandna odgovornost
ne važi. Ovo je nivo tzv. moralne heteronomije, odnosno psihološki status
svih kolaboracionista.
3.
Pripadnici ovih stranaka kritikuju nacionalizam u svojoj zemlji, ali
nikada ne kritikuju izraženi američki nacionalizam. Srpski im smeta, ali
američki im ne smeta.
Zalažu se
za «privatizaciju svega», ne uzimajući u obzir da najrazvijenije
evropske zemlje imaju mešoviti tip vlasništva.
4. Pripadnici globalističkih partija nikada ne govore ni o
besplatnom školstvu , ni o besplatnom zdravstvu,
iako glume «levicu».
Uvek se
zalažu za to da zemlja služi FIZIČKI JAČEG, bez obzira na moralno
opravdanje. Uvek su «atlantisti», kako to odlično uviđa
Ševenman i zalažu se za ulazak svoje zemlje (odnosno Srbije) u Nato vojni
pakt pod komandom USA ratobornih generala.
5. Tzv.
«liberalna globalistička naci partija» uvek brani liberalizaciju i
legalizaciju droga i otrova, homoseksualne brakove, razne javne perverzije
(u ime slobode), ne shvatajući da sloboda nije «voljno iskustvo u
Zlu», već svest o nužnosti odbijanja slobode Zla.
U ovom
tipu liberalizma, svaka perverzija se uzdiže do svog oslobođenja, ali ne
samo da bi mogla da se ispolji, već da bi se nametala drugima. Taj tip
liberalizma u stvari ukida slobodu drugih da žive u svetu bez perverzija.
Tako se događa da se homoseksualne sklonosti neke osobe (koje su potpuno
privatna potreba i privatno pravo pojedinca) nameću celoj zajednici kao
opšta norma, što je ravno potpunoj diktaturi. Kada liberalni homoseksualci
grupno demonstriraju ulicom, oni to ne rade zato što ih neko proganja (jer
ih u Srbiji niko ne proganja), nego to rade zato da bi poslali poruku da je
njihov model života poželjan za čitavo društvo. Time oni žele da ukinu
slobodu drugih ljudi na život koji je u skladu sa prirodom prokreacije,
potpuno nesvesni toga da su sami oni ruke i noge velikog porobljavanja i
uništavanja, kako naroda, tako i umnih i slobodnih kritičkih bića. U
funkciji naci-globalizma.
6. Od
svojih stranačkih promocija, ovakve liberalne formacije uvek, po zajedničkom
kapitalističkom receptu, prave scenario «rok koncerata», jer ciljaju
nezrele, adolescentske i povodljive strukture ličnosti koje nemaju pravu moć
autonomne moralne kritike. Ovakvi liberali ne vole slobodu autonomnih
moralnih odluka, niti vole ljude sa čvrstim moralnim temeljima.
7. Ovakvi
liberali mrze sve što je autentično, mrze seljake, narodne ljude, sve što je
nacionalno i mrze istoriju, jer su oni konjica USA instant liberalizacije
koja zna da je slepom izrabljivačkom kapitalu najveći neprijatelj
identitet. Otuda oni glume «urbanost», «građane i građanke», kao u
vreme Jakobinskog terora kada se za izgovoreno «madame» išlo na
giljotinu, ali nemaju čak ni jakobinski revolucionarni zanos.
8.
Globalistička naci-liberalna partija drži se uvek golog
utilitarističkog principa , umesto deontološkog morala.
Ona nije izrasla ni iz socijalnog stava Istočne crkve, ali ni iz
revolucionarnog zanosa francuske revolucije. Ona je izašla iz surovosti
Kalvinizma, izdavši same njegove principe. Ona se protivi moralu u politici,
jer politiku shvata samo kao trgovinu i povijanje nad fizički jačim. To je
onaj čuveni argument koji nije nikakav argument: «i mi kao i ceo svet...».
Ceo svet je, međutim, bio i pod vlašću Hitlera. Takođe se ovakvoj stranci u
Srbiji može dogoditi da ne vidi surovu nepravdu u tome
da jedan momčić od oko 26 godina koji možda ima (a možda i nema?) količnik
inteligencije iznad prosečnog, ali koji u svakom slučaju nema nikakve
moralne zasluge, niti ima bilo kakva dela, da takav
momčić, nekom monopolističkom prečicom, u tragičnom trenutku za zemlju bude
podpredsednik vlade! To je horizontalno ruganje čitavoj duhovnoj ljudskoj
vertikali građenoj 3.000
godina, što je upravo u skladu sa naci globalizmom.
Naci-liberalne stranke koje niču u svim postkomunističkim zemljama (obično
male, ali sa puno američkih dotacija) vode marginalni ljudi i histerične
žene, bez pravog političkog obrazovanja. Cilja se uzrast hormonalnih
previranja i psihološki nedovoljno oformljenih bića. Ovakve stranke su
upravo zastupnici najgoreg monopolističkog kapitalizma i najvulgarnije
desnice, zaodevene u rok stil tobožnje ležernosti. ONE SU KORISNA I DOBRA
OPOZICIJA (Bloh,
Markuze)
ZA OČUVANjE VELIKE MONOPOLISTIČKE FINANSIJSKE HEGEMONIJE. Njihovi članovi su
američki đaci koji nikada nisu shvatili borbu jednog Če Ge Vare, niti
zajedničku borbu za socijalno i nacionalno oslobođenje oslobodilačkih
narodnih pokreta. Takvi liberali cupkaju u ritmu hard roka i u uglovima
dolarskih vila jedu svoj kavijar. Oni su za liberalizaciju droga, ali ne za
liberalizaciju nacionalnih osećanja. Oni mrze tradicionalističku levicu, jer
tradicionalistička levica ima DEONTOLOŠKE VREDNOSTI, dok su njihovi bogovi
dolar i zlatno tele.
Oni misle
da je PANK majica simbol levičarstva, a istrzano drmanje glavom i brojni
neurotični tikovi, znak političkog ubeđenja. Oni su samo blede kopije
holivudskih statista koji za lažno-štampane dolare, na pozornici krvavog
sveta, u kome, konje ubijaju zar ne ?, loše igraju loše liberale.
Zato sprečimo da se šire dalje. Ako nešto među njima i valja, samo će se
otrezniti.
Čitava
priča o ideji liberalizma u stvari je priča o slobodi i pravdi. Da li ćemo
život provesti u besmislu, stvarajući do starosti «uslove za njega», ili
ćemo imati vremena da volimo, pišemo, gradimo, komponujemo, slikamo,
lečimo... sa punom svešću o tome da živimo u ovakvom telu samo jednom i
nikada više,ali i da smo dužni svojim precima, zavisi najviše od toga koliko
se budemo oduprli globalnim lažima.
«Dobro je
doneti narodu demokratiju, ali je mnogo bolje pripremiti ga i vaspitati za
nju» - govorio je Šarl de Monteskije.
Zašto uvoziti «američku liberalno-demokratsku partiju», ako je moguće
poštovati sopstvenu socijalnu tradiciju?
Zašto
«širiti dalje» ideju utilitarizma i nazivati ga «slobodom», kad je on
ropstvo koristoljublja, ljudske prevrtljivosti i laži? Zašto ne naučiti
nešto od socijalnog korena Istočne crkve od koga su učili svi pravi
evropski socijalisti , umesto od pukog sredstva Džeremi Bentama ?
«Svet u kome svako radi za svakog...,pravedniji je od onoga u kome su svi
svima samo usputno sredstvo»..., pisao je u svojoj knjizi «Smisao i značenje
ruskog komunizma», inspirišući, ne hipike i decu američkih bogataša, već
prave hrišćane i prave revolucionare, Nikolaj Berđajev.
Iskrena opcija danas je samo antiglobalizam. To je svet socijalne pravde i
slobodnih naroda, a tek onda svet slobodnoh jedinki.
Dr Mila Alečković Nikolić |
