Predhodna strana

Književnik Vitomir Pušonjić za Srpsku politiku piše o pogrešnoj strategiji uništavanja sela i Srbiji koja je ostala bez Srba

Beogradizacija Srbije

Već ofucana priča demokratske vlasti da "Evropa nema alternativu'', što znači da se Srbija zarad svoje ''svetle i prosperitetne budućnosti" mora još više i po svaku cenu evropeizirati. Ova opcija imala je, ceneći po izbornim rezultatima, veliki odjek kod ogromnog broja obeznađenih i izbezumljenih Srba.

Kada Srbi, međutim, ne bi tako lako zaboravljali sve što je za ovih dvadeset godina Evropa učinila za Srbe i Srbiju, kao i ono što se dešavalo između predizbornih kampanja, shvatili bi koliko je njihov evro-optimizam neopravdan. Sve ovo bi ih ponukalo da, bilo tajnim glasanjem bilo na druge načine, zaista potraže alternativne puteve za sebe u okviru svog naroda i svoje zemlje.   Jer prostim zbirom činjenica lako se uviđa da se takozvana ''evropeizacija Srbije'' u praksi svodi na Beogradizaciju Srbije, obzirom da Beograd masovno naseljavaju ne samo Srbi već i mnogi drugi. U njemu su i većina onih proteranih sa, uz pomoć Evrope otetih, srpskih teritorija, nego i Srbi koji dobrovoljno napuštaju sela i gradove na još uvek priznatoj srpskoj teritoriji, uništene privatizacijom i drugim evro-reformama. Pošto u tim ekonomski urnisanim sredinama nema života, a u Beogradu se ipak može naći, ako ne pravi posao, barem nekakvo "trange -frange" zanimanje, gomile očajnika iz sela i provincija, već godinama i decenijama uvećavaju našu prestonicu. Sve ovo ukazuje da kada se proces evropeizacije Srbije privede kraju, više neće biti ni Srba ni Srbije. Tada će ostati da postojati samo megalopolis Beograd i Beograđani kao građani sveta. Postaćemo nešto poput grada-države, unutar koje ćemo živeti kao obezličeno roblje svetskog kapitala, a utehu nalaziti u alkoholu, drogi, razvratu i drugim ''slobodama''.

Beogradizacija Srbije, uprkos svežem kontekstu ratova, raspada, deoba, privatizacija i drugih demokratskih nevolja, ipak nije tekovina novih ''demokratskih vremena''. Ona je započela davno, a aktuelni trenutak mu je samo dodao svoju ornamentiku. Još sa oslobađanjem od turske okupacije istovremeno smo započeli oslobađanje i od takozvane "vekovne zaostalosti" i tu su položeni temelji beogradizaciji. Što smo se oslobađanjem od Turaka više prostorno širili, to smo se sve više duhovno sužavali, oslobađajući se "patrijarhalne i verske zatucanosti" kako bi svoj život unapredili zapadnim sistemom civilizacijskih i kulturnih vrednosti. Pohrlili smo u ''hrišćansku'' Evropu, gde je Bog, sa svim svojim datostima, već uveliko bio potisnut ''naučnim otkrićima'' i raznim ''tehničko-tehnološkim blagodetima'', uglavnom smeštenim po urbanim sredinama.

Industrijski način življenja, koji je baš negde u to vreme sve više bujao, uveliko je dokazivao kako selo i poljoprivreda predstavljaju niži oblik života. U gradovima beše smeštena ne samo državna vlast, nego i školstvo, zdravstvo, univerziteti, kao i sva naučno-kulturna božanstva kojima su se ''prosvećeni'' evropljani uveliko klanjali, dok je Hristos, kome se po inerciji još uvek iskazivala formalna odanost, polako potiskivan u domen kulturnog nasleđa, a zatim i ostatak mračne prošlosti. Njegova Bogočovečanska ličnost svedena je u rang običnog ''humaniste'', a Njegova Božanska nauka na nivo običnog ''humanističkog učenja'' između tolikih drugih.

Mi Srbi, sveže oslobođeni od azijata, puni novoprobuđenog životnog elana, a bez predznanja o pravom, u srži bezbožnom, antihrišćanskom karakteru ''napredne evropske civilizacije'' navrat-nanos pohrlismo da se pošto-poto dokopamo tako ''visokih'' kulturnih i životnih vrednosti. U tome su prednjačili naši seljački sinovi školovani po francuskim, nemačkim, pa i ruskim univerzitetima, koji su se vraćali u frakovima i cilindrima, da bi se, po rečima Danka Popovića, ''rugali svojim očevima'', tj. njihovoj navodnoj ''bedi i zaostalosti''. Već od tog doba se selo i sve njegovo, od čega smo i sa čime smo do tada živeli, odjednom počelo doživljavati kao pakleno mučilište, te je naspram grada, njegovih kulturnih dostignuća i "gospodskog života" u njemu,  sve više počelo služiti za sprdnju i porugu. Pogorđena gradska inteligencija, vaspitana u duhu pariskih manira i liberalnih evropskih ideala, nije krila prezir prema svojim sunarodnicima-seljacima od kojih je i sama potekla. I već tada se među Srbima zapatila ta paklena podvojenost između nadmenog, proevropski nastrojenog građanstva, samoproklamovane elite koja je sebi dodelila ulogu vrednosnog arbitra po svim pitanjima, i, u svom iskonskom životu ukorenjenog seljaštva, koje je, uprkos tome što je bilo istinski nosilac autentičnih srpskih vrednosti i ideala, uvek bilo prinuđeno da se stidi pred ''učenima'' i ''pametnima'' i pokorava njihovoj volji. Odavno je u našem jeziku stvoren izraz ''seljačina'' kojim se stanovnik sela označava kao nosilac primitivnog, prostačkog i u svakom smislu negativnog, a ni do danas ne postoji izraz ''građančina'', iako su se građani odavno potvrdili i sve više potvrđuju kao nosioci, ne samo negativnog, nego i mnogo čega neprirodnog i nenormalnog.

Posleratnom izgradnjom zemlje ovakav odnos prema selu doveden je do savršenstva, pa se ''građanin'' i danas smatra za nešto veoma poželjno, dok je ''seljak'' nešto što ne treba biti ni po koju cenu. Iako su i seljaci ubrajani u proletere, komunisti su svom silom radili na stvaranju velikih gradskih industrijskih centara, zapostavljajući selo bukvalno u svakom pogledu. To su radili svi državni organi, kako oni za uspostavljanje socijalističkog poretka likvidacijama i tamničenjima svih koji smetaju, tako kulturni i prosvetni svojim programima. Pored industrijskih giganata što zapošljavaju i po deset hiljada ljudi (iako, uzgred rečeno, tolikom radnom snagom posleratni gradovi nisu ni raspolagali), razvijana je i određena propaganda prema kojoj je sitan seljak prepreka na putu industrijskog razvoja, pa kao takav i nacionalna sramota. U živom su mi sećanju učitelji što su sa visine svoje ''razvijene proleterske svesti'' tvrdili da je najveća smetnja socijalističkom napretku "seljak vezan za svoju kravicu i svoju njivicu".

To su nazivali „sitnosopstvenička svest“ koju su smatrali dokazom ''zaostalosti'' i velikom smetnjom ''društvenom napretku''. Opsednuti vizijom ljudskog mravinjaka, zgomilanog u gradove i upregnutog u zahuktale strojeve industrijske proizvodnje, bili su ćoravi za sve lepote života i rada u prirodi, na svom gazdinstvu, među svojim bližnjima, rođacima, komšijama. Zato nam učitelji nikada i nisu pričali o životu u prirodnim i veštačkim uslovima, već o životu u selu i gradu, veličajući naravno grad i lepote njegovog gospodskog života, omogućenog industrijskim načinom privređivanja. Zbog tih veštačkih, industrijskih vrednosti smeštenih u gradovima, nad onim prirodnim, božijim i ljudskim vrednostima smeštenim na selu, i na školskim geografskim kartama gradovi su beleženi jasnim krugovima i posebnim znacima, dok nijedno selo nije zavređivalo čak ni onu jedva uočljivu crnu tačkicu kojom su označavani i najbeznačajniji gradovi. Sve je to nas, đake, teralo da se stidimo samih sebe i potajno zavetujemo kako nećemo doveka živeti kao seljaci, nego ćemo postati ''napredni građani'' čim ugrabimo prvu priliku.

Ali iako su procesi industrijalizacije i gradizacije seoskog stanovništva pokazali tolike izražene negativnosti, stvarnost nam je i dalje takva da čovek rođen u gradu, pre svega Beogradu, poseduje veći društveni ugled kao i mnoge druge prednosti u odnosu na svoje sunarodnike sa sela. Rođeni na selu, čim odmakne četrdesetak kilometara od zavičaja, grdnu muku vidi dok sagovorniku objasni ko je, šta je, odakle je.

Pitanje "odakle si", jedno od uobičajenih prilikom upoznavanja, zadaje veću muku nego pitanje o kvadratnom korenu nekog desetocifrenog broja. Ime sela, posle koga te sagovornik gleda kao neko čudo, obavezno povlači pitanje  "a gde ti je to", što te primorava da se dovijaš pomoću najbližeg poznatog geografskog pojma (grad, reka, planina). Još je gore kada te umesto ''gde'' pitaju ''a šta ti je to", pa bi se pomislilo da tvoje rodno mesto i nije geografski pojam, nego nekakva naprava iz koje si ispao kao kakav industrijski proizvod. I kad mu na kraju ipak uspeš objasniti,  u očima sagovornika lepo vidiš da nisi iz Vrbova, Babina, Jabuke, Bučja ili Goleša, već iz neke ''čuke '', odnosno ''vukojebine", što automatski znači - po svakom pitanju niža sorta. A kad si iz Beograda, takvih problema nemaš ni u Evropi.

Drugi razlog zbog koga je bolje roditi se u Beogradu, nego bilo gde u Srbiji, po preovlađujućem srpskom mišljenju i u Beogradu i van njega, jeste u tome što je bolje u Beogradu "i ulice čistiti'', nego se ''na svojoj njivi mučiti". Čišćenje ulica, doduše, jeste mučenje, čak i poniženje, ali u Beogradu postoji šansa da postaneš i nešto drugo. Jeste da je Beograd mravinjak u kome živiš potpuno neprimećen, dok te u tvom selu znaju svi iz okolnih pet sela, ali samo ti se u Beogradu može posrećiti da postaneš, recimo, "medijska ličnost", dok ti je na selu, makar se isticao ne znam kolikom pameću, veštinom ili čak bogatstvom, sasvim svejedno - uvek si samo običan seljak, ukoliko ne i ''seljačina''.

Ni najveći proizvođač mesa, mleka, krompira ili pasulja nikada nije ni likom ni delom zavredio pažnju bilo koje TV kuće, dok se proizvođači folk, pop, rok, tehno, pank i drugih drnkoljica ne skidaju sa ekrana. Da se i ne pominju proizvođači političko-ideoloških pripovedaka koji su redovan sadržaj svih TV dnevnika. A kad si poznata, javna ličnost, ne samo da se ljudi za tobom okreću ili čak trče da te pozdrave, nego ne moraš da kucaš ni na jedna vrata, pošto ti se otvaraju sama. Niti moraš da moliš za ono što poželiš, jer ti se takođe nudi samo. A toliko možeš postići samo u Beogradu ili tako nekom megalopolisu. Usled toga, i stanovnik bilo kog grada koji nije prestoni, odnosno velegrad (ili kako se za takvoga kaže -  provincijalac) u sistemu vrednosti je vremenom svrstan u nižu društvenu sortu, odmah pored stanovnika sela.

Što je katastrofalan učinak nekad gradizacije, a danas samo beogradizacije Srbije postao vidljiv tek sada, razlog leži u tome što je Srbiju napalo stotinu drugih nevolja, preteći joj ne samo smanjenjem, nego i potpunim odumiranjem. Sve što se jasno vidi danas, primećivalo se i ranije, ali se uvek zataškavalo novoizmišljenim ideološko-reformističkim pričama. Još je ona, socijalistička Država, sedamdesetih godina osetila da će industrijalizacija i gradizacija, umesto u svetlu budućnost, zemlju odvesti u nedođiju i bestragiju, te je preko opština, mesnih zajednica i podobnih organa, pokušala  da zaustavi ovaj nesrećni odliv mlađarije "izgradnjom i unapređenjem infrastrukture sela".Davala je pare, mehanizaciju i razna sredstva kako bi selo dobilo put, struju, telefon, vodovod i druge blagodeti koje su do tada bile isključiva privilegija gradova, ne bi li se pogubni proces pustošenja sela makar ublažio i koliko-toliko povratio prirodni poredak stvari. I moje Vrbovo je, zahvaljujući tome, neočekivano dobilo infrastrukturne objekte u vidu asfaltnog puta, telefona i trofazne struje.

U toj "čuki'' i ''vukojebini" čovek je mogao da vidi i čuje na televizoru gotovo sve, kao i u Beogradu. Ali, investicija je bila promašena i uzaludna. Bar pola kuća u selu već je tada bilo zatvoreno, mlađarija se ukorenjivala u gradu, dok su preostalo stanovništvo činili uglavnom starci, koji su svoju perspektivu gledali na Onom svetu. Za promašaj ove plemenite investicije samoupravne Države ilustrativan je doživljaj aktiviste Mesne zajednice koji je prikupljao novčani samodoprinos za izgradnju puta. Kada je jednom od vrbovskih staraca zatražio prilog za asfaltni put, koji će proći tik ispred njegove kuće, dobio je odgovor: ''Neka ti da onaj kome asfalt treba, meni je do Onog svijeta dobar i ovaj dosadašnji put''.

Potpuni odliv seoskog stanovništva sprečila je propast naše socijalističke industrije, a i gradski ''tehnološki višak'' koji se uvećao tokom devedesetih unekoliko je popravio broj seoskih žitelja, pa se uz nešto staraca i baba, po selima do danas sačuvalo i nešto mlađih. Ali ni to nije predstavljalo nikakvu garanciju za bilo kakvu, a kamoli svetlu budućnost sela, jer su taj mlađi svet činili, a i danas čine, isključivo pripadnici muškog pola od trideset do pedeset godina starosti. I obzirom da su gotovo svi neoženjeni, učitelji u tim selima i dalje predstavljaju "tehnološki višak", dok sveštenici zarađuju samo opelima, a od krštavanja ili venčavanja retko kada otkinu dinar. Obzirom da su tehnologija i savremeni način privređivanja i na selu omogućili veliki prinos za kraće vreme i sa manje rada, slobodnog vremena je na pretek. A to vreme treba negde "utucati". Pošto duhovni i zabavni život ovih momaka ne mogu da popune televizor i druge tehnološke naprave, oni ga nalaze ili po kafanama ili pred seoskom prodavnicom "uz bocu piva". Vremenom se, naravno, stekla navika koja se uvukla pod kožu, pa se oni na tim mestima često okupljaju i u ''najvećem jeku radnog vremena".

Razlog tako očajnog i, za taj uzrast, neprimerenog bračnog stanja, svih tih "momaka" prema njihovim izjavama leži u tome što "nema devojaka'', a ako se neka slučajno i zatekla ne pada joj na pamet ''da se uda u selu". To doduše zaista jeste istina, ali na pitanje koliko su puta bili odbijeni kao prosci, oni sležu ramenima ili daju neki smušen odgovor po kome se vidi da se baš i nisu pretrgli u ulozi prosaca i da im status "muške usedelice", kako se to nekada zvalo na selu, više i ne smeta. Objektivno, na selu je očigledan manjak stanovništva ženskog pola devojačkog uzrasta, što može navesti na zaključak da se tamo rađaju isključivo muška deca, ali pre će biti da priča o lagodnom gradskom životu i dalje više odjekuje u svesti pripadnika ženskog nego muškog pola.

I dok traje ''evropeizacija Srbije'', koja od oslobođenja od Turaka nikada u stvari nije ni prestajala (i komunizam je bio samo faza te iste evropeizacije), selo ubrzano propada i nestaje, pojavljujući se na televizoru samo u predizbornim kampanjama kada stranački lideri odu u seosko domaćinstvo da grle telad i maze krave u propagandne svrhe. Čak i vođe tzv. ''seljačkih'' i  ''narodnjačkih'' stranaka žive u gradu, tretirajući seljake samo kao biračko telo koje žele pridobiti zarad učvršćivanja ličnih političkih pozicija i sticanja evropskih blagodeti. Velja Ilić se, na primer, predstavlja kao nekakav izvorni šumadinac, narodnjak, dok se istovremeno s ponosom slika pored svog unutrašnjeg bazena, reklamirajući po nedeljnoj štampi sav raskoš i luksuz svog doma, tipičan za evro-skorojevićizam.

Prema tome, Evropa – to su prenaseljeni gradovi, pored kojih planine, reke, šume, polja i druge "prirodne lepote" imaju vrednost eventualno kao "turističke atrakcije". Po evropskim standardima, šumom i livadom destilovani vazduh,  hvali se i preporučuje samo bolesnicima, dok ''zdrav'' i ''normalan'' čovek i dalje udiše onaj gradski, obogaćen izduvnim gasovima i raznim industrijskim isparenjima. Ne maltretira se odlaskom na izvore, već, "kao sav normalan svet", pije hlorisanu ili "prirodnu" vodu iz plastičnih kanistera. Veliki gradovi nisu veliki samo po broju stanovnika, već i što su centri ogromne političke, ekonomske, finasijske, kulturne moći, a paralelno sa tim i nebrojenih mogućnosti "hleba bez motike". Zato za one koji su već uveliko evropeizirani, odnosno rasrbljeni, Srbija sa naseljenim selima i malim gradovima ne može biti nikakva alternativa Evroamerici sa ogromnim industrijskim megalopolisima.

"Raj na zemlji", po evropskim standardima, ne ostvaruje se u vlastitoj prizemnoj kući sa dvorištem u kome se deca komotno i bezbedno igraju dok oko njih gače i kokodače pernata živina, već u visokim soliterima pored kojih tutnje, brundaju i brekću besne limuzine. A tek  "komotno i bezvizno putovanje po Evropi bez granica" deluje blistavo i omamljujuće i predstavlja biser u kruni evroameričkog sna.

Dovršavajući najnovijim evro-standardima napredak započet pre dvesta godina, Srbija je sve praznija, a Beograd sve puniji, čime se san Evrosrba približava svom konačnom ostvarenju.  I ne samo Kosovo i drugi otuđeni srpski predeli, nego ni Beograd, po svemu sudeći, uskoro neće biti srpski, već svetski velegrad, što je još davno nagovešteno evro-transparentima "Beograd je svet".

Onaj drugi deo Srba, koji bi Srbiju da spase od svih zamki evro-budućnosti u želji da je sačuva kao nešto prepoznatljivo naše, tj. da je uredi prema našim, izvorno srpskim životnim standardima i u skladu sa srpskim, a ne belosvetskim bićem, ima mnogo teži zadatak koji se ne može ostvariti isključivo tajnim glasanjima. Taj deo Srba, mora pre svega u sebi pronaći i vaskrsnuti neophodnu duhovnu, a bogami i fizičku snagu,  kojom su se i naši preci očuvali kao Srbi, što bi samo sobom sprečilo, ne samo  beogradizaciju Srbije,  nego i mnogo toga od čega smo propali ili i dalje propadamo.

I što više budemo odoleli njihovim evro-obećanjima i sopstvenim potrošačkim strastima i drugim niskim porivima koji nas čine podložnim tim obećanjima, to su nam veće šanse da sačuvamo i Kosovo, ali i (pre)ostale srpske prostore.

Vitomir Pušonjić

  Štampa