Predhodna strana

Pogled iznutra - Milko Terzić iz Francuske piše za Srpsku politiku o pokušaju stvaranja nove „EU imperije“ u koju bi se mali narodi utopili bez bilo kakvog prav na odlučivanje ili suverenitet.

Evropsko ujedinjenje, od mita do stvarnosti

Evropska Unija zahteva da se učvrsti „demokratska stabilnost“, podstičući anti-nacionalnu garnituru, koja podanički sprovodi direktive koje stižu iz zapadnih strateških radionica, u kojima demokratiju treba istisnuti i zameniti je „snažnim upravljanjem“ koje povećava izglede za procvat reformatorskih snaga. Komesari Romano Prodi i Kris Paten izjavili su da je potrebno «snabdevanje značajnom finansijskom pomoću i davanje vrlo bliske podrške u uspostavljanju „snažnog upravljanja“ samo onim zemljama koje spremne da slede ove proklamovane ciljeve

Francuski intelektualac i žarki pobornik evropskog ujedinjenja Žilijen Benda (Julien Benda) je u svom znamenitom delu «Govor evropskoj naciji», objavljenom 1933, pozvao svoje istomišljenike da preduzmu ulogu apostola nove vere: «Radi se o suprotstavljanju nacionalističkom pragmatizmu drugi pragmatizam, idolima druge idole, mitovima druge mitove i božanstva, što je zapravo suprotno nauci, morate biti apostoli, nasuprot naučnicima». Ta «mistika» evropeističke ideologije, o kojoj su govorili njeni odani poklonici, zasniva se na lažnim dogmatama i manihejskom ideološkom dvojstvu: države-nacije su izvori rata i totalitarizma – Ujedinjena Evropa je izvor mira i demokratije. Slično svim ostalim modernim ideologijama, evropeizam veruje da reč stvara istinu, te da je dovoljno neku stvar ponavljati u nedogled da bi se ovaplotila i zauzela mesto stvarnosti.

Pošto evropski «kult» ne iziskuje argumentaciju i pošto njegovi sveštenici i poklonici nalaze za izlišno da se suočavaju kroz debatu sa neistomišljenicima, usvojili su kao metodu vladavine «prosvetljeni despotizam» i ograničili su demokratiju na «tehničku organizaciju vlasti». U žudnji na nametnu na brzinu nepoverljivim narodima pravila «dobrog upravljanja» ne ustručavaju se da dele direktive, kazne i tovare bombi. Čini se da je Aleksandar Zinovjev bio u pravu kada je upozorio da je «zapadno čovečanstvo ušlo u post-demokratsku eru, pošto je demokratija otsada postala izlišna za vođe zapadnog sveta, šta više počela je da im smeta u njihovom osvajanju svetske vlasti.» (1) Iako su se demokratija i mirotvorstvo ispostavili korisnima u fazi izgradnje i konsolidacije EU, fundamentalno su u nesaglasnosti sa imperijalnom logikom svojstvenoj evropskom voluntarističkom projektu.

Demokratija i Evropsko ujedinjenje
Evropeisti predstavljaju EU kao najpouzdanijeg garanta demokratskog poretka i to obrazlažu sumnjivom aritmetičkom logikom prema kojoj iz sume demokratskih država može jedino iznići demokratska super-država. Takvo kvantitativno rasuđivanje bi bilo neprihvatljivo, čak i kada ne bi se dovodila u pitanje pretpostavljena demokratičnost pojedinih država članica, pošto ne odgovara pravilima političke nauke i protivreči evropeističkim metodama i ideologiji.

Očevi vinovnici integrisane Evrope i preteče evropeizma su smatrali  kontinentalno ujedinjenje za absolutni cilj i ideal, za čije postizanje su sva sredstva opravdana i dozvoljena, uključujući žrtvovanje parlamentarne demokratije i zapostavljanje izražaja narodne volje. Nepoverljivi prema narodima, sklonim da olako podlegnu «nacionalističkim strastima», verovali su da proces integrisanja ne sme zavisiti od promenljivog raspoloženja javnog mnjenja, i da mora biti poveren «prosvetljenoj eliti», neopterećenoj «šovinističkim predrasudama». Dotična «elita» bi, strpljivim osnivanjem institucionalnih okvira, nametnula «neukim» i «nedoraslim» narodima, u ime opšteg dobra, novi nadnacionalni poredak.

U međuratnom periodu, dok još nisu snosili breme kompromitovanja sa poraženom hitlerovom «novom Evropom», evropeisti su bez trunke uzdržanosti ispoljavali svoju odvratnost prema «parlamentarizmu» i «narodnom suverenitetu», koje su nameravali zameniti «autoritarnim federalizmom». U uverenju da se čovečanstvo upućuje ka menadžerskim tehnikama vladavine, hteli su svu vlast predati tehničarima i stručnjacima i držati narode udaljene od procesa i centara odlučivanja. Zamišljali su da pripadaju revolucionarnoj avangardi čija je dužnost porušiti truli poredak utemeljen na primatu nacionalnih suvereniteta. Kada je Hitler preuzeo sudbinu zapadne Evrope u svoje ruke, lakog srca su sahranili nacionalne i ustavne slobode.

Posle propasti trećeg romano-germanskog carstva, upravljajući se savetom Žana Monea da «Evropska zajednica mora biti stvarana postepeno, samom dinamikom koju je izazvao prvi rezultat», osnovali su integracione mehanizme posredstvom kojih su potajno i neprimetno oduzimali narodima, jedan po jedan, instrumente suvereniteta, u korist nadnacionalnog autoriteta. Takva strategija je odgovarala metodi Mone «zaobilaženja demokratije», zasnovane na depolitizaciji procesa i na prednosti datoj tehničkim i ekonomskim sporazumima. «Evropa je uvek napredovala istim metodom, upozorava Žan Lik Matije, delati naočigled na ekonomskim i tehničkim poljima, a ulagati na pojedinim, bez da se o tome mnogo govori, radi delimičnog prenošenja suvereniteta, da bi se dostiglo do političkog ujedinjenja.» (2) Povremeni izlivi narodnog nepoverenja i negodovanja su imali za posledicu da još više utvrde evropeiste, opterećene «elitističkim kompleksom superiornosti» i osećajem da igraju ulogu čuvara istine, u veri da su na pravom putu, te da evropska izgradnja mora ostati stvar «prosvećenih».

Prikriveni manevri evropeista nisu umakli pažnji generala De Gola, koji je 1951 upozorio svoj narod: «Ono što se tu zapravo nudi je uspostavljanje nadnacionalne vlasti, formirane tajnim ortaklukom, vlasti koja nema ni demokratske osnove, niti demokratsku odgovornost». Međutim, upravo su u odsustvu demokratičnosti evropeisti videli veliku snagu i prednost koja koristi njihovim planovima. Sa osnivanjem Evropske Komisije (E.K), čija moć «predlaganja» i odlučivanja nije ograničena narodnom kontrolom i ne zavisi od javnog mnjenja, institucionalizovali su metode (pseudo) aristokratskog vladanja . Na takvu vrstu strukture se uveliko razmišljalo daleke 1929, kada je objavljen izazovni tekst  u  evropeističkom glasilu «La revue des Vivants»: «Jedan internacionalan autoritet je zapravo ugodan, odličan, skoro neograničen, po tome što, nalazeći se udaljen i, u nekom pogledu, skriven od svetine, pod neodređenom anonimnosti, nedosežan je podjarmljenima ; sve se sprovodi u ime jedne vlasti koju njeno ekstra-nacionalno svojstvo čini posebno nedostupnom i jakom.» (3)

S vremena na vreme, u brizi da utišaju glasine o suštinskoj nedemokratičnosti integracionog procesa, euroarhitekte pristaju, istina teškog srca i posle dugog oklevanja, na organizovanje referenduma na kojima je pojedinačnim malim nacijama dozvoljeno da izlože svoj stav o novim etapama integracije. Međutim, pred negativnim rezultatima glasanja, izbezumljeni i besni euro-usrećivači su napuštali prividno tolerantno držanje, otkrivajući pravi totalitarni lik njihove vladavine. S nepritajenom osornošću su stavljali na znanje nedisciplinovanim narodima da se njihovo glasanje neće uvažiti, te da će biti pozvani da se ponovo izjasne i da se od njih očekuje da će ovaj put glasati «kako treba», no da će se do tada nastaviti integrativni tokovi, mimo njihove «loše volje». Primerice, 15 juna 2001, samo nedelju dana posle odbacivanja ugovora u Nici od strane irskih glasača, kancelar Šreder je izjavio da irsko «ne» neće biti uvaženo i da se «Proces proširenja neće zaustaviti niti usporiti. Irski narod će morati da se o tome odluči kroz novi referendum». Pre Iraca, Danci su iskusili netrpeljivost evroktratije koja ih je čvrsto opomenula da moraru prestati stavljati klipove u točkove evropske mašinerije. Francuska vlada nije se usudila da odobri održavanje referenduma o ugovoru u Nici, pošto su ispitivanja javnog mnjenja uspostavila da je većina Francuza protiv i pošto je «postojao rizik da pobedi «ne» kako je to opravdao opunomoćeni ministar za evropske poslove, Pjer Moskovici (Pierre Moscovici). Sa svoje strane, ministar Žan Lui Debre je lično neodobrenje narodne konsultacije obrazložio sledećim argumentom : «ne bih hteo da upropastimo tu lepu evropsku izgradnju referendumom.»

Suočena sa fenomenom rastućeg euroskepticizma i nepoverenja naroda u navodna dobročinstva dalje integracije, briselska birokratija je učinila svoj mea kulpa i stavila malaksalost evropske dinamike na račun izvesnog «demokratskog deficita». Engleski historičar Erik Hobsbom (Hobsbaum) je ispoljio duboku sumnju u iskrenost takve autokritike: «EU nije osnovana kao demokratska organizacija. Ja čak ne vidim ni smisao razgovora o njenom demokratskom deficitu, jer nije ni pretpostavljeno da ona treba da bude demokratska. Uzgred, ako bi ona stvarno bila demokratska nikada ne bi postigla potreban nivo jedinstva.» (4)

Hitno nakon toga su preduzete birokratske mere radi popunjavanja jaza između naroda i evrokratije. U zajedničkoj izjavi petnaestorice donetoj posle samita u Laekenu, 14 i 15 decembra 2001, ističe se da «Unija mora postati demokratskija, providnija i efikasnija» i pominje se potreba da se «građani približe, i to na prvom mestu mladi, evropskom projektu i institucijama». U projektu ustavnog ugovora nailazi se na isti poziv da se «građani približe odlukama», što se može uzeti za priznanje da se odluke o evropskoj izgradnji donose «daleko» od navodnih građana, kojima nije doznovljeno da izraze svoje mišljenje o  tim odlukama, nego im se jedino dopušta da imaju delimičan uvid u njih.

Upotreba termina «providnost», koji uzgred budi rečeno, podseća na  Gorbačevljevu «glasnost», takođe odaje nespremnost evropskih elita da dozvole narodima da učestvuju u procesu donošenja odluka. Vođa suverenističkog bloka na izborima za Evropski parlament, historijski De Gol-ista i protivnik agresije na SRJ, Šarl Pasvka, polazeći od postavke da postoje u istoriji samo tri oblika vladavine : autokratski (pojedinac vlada), aristokratski ili oligarhiski (nekoliko ljudi vladaju) ili demokratski (narod vlada preko svojih predstavnika), je upozorio da sadašnja Evropska politička praksa ukazuje na povratak na prerepublikanske forme vladavine : «Govoreći rečnikom političke filozofije, radi se dakle o autentičnoj Restauraciji. Ništa bolje ne ilustruje tu obnovu nego sve češća zamena pojma «izbor» novim pojmom «providnost» u federalističkom govoru. Providnost tačno znači da suvereni narodi ne raspolažu više pravom da odlučuju, no samo pravom da dobijaju nekoliko odabranih informacija o odlukama koje je federalistička aristokratija [...] uzela u njihovo ime i tobože za njihovo dobro, ali bez njihove saglasnosti.» Iz toga je Paskva izvukao zaključak da je izgradnja ujedinjene Evrope «po prirodi antidemokratski proces» (5)

Serđio Romano je, u slobodnoj tribini objavljenoj u pariskom Liberasionu (6), bezočno ocenio da je «Potrebno da građani imaju poverenja u odluke koje su uzete u njihovo ime i da ih razumeju», dodajući da je poželjno da mondijalizovana svetina «bolje razume politički projekat na kome se temelji» EU. Drugim rečima,  do tada su odluke donošene u ime evropskih naroda bez da isti budu obavešteni o projektu i ciljevima evropske izgradnje.

Umesto kontradiktorne debata, predlažu se kao lek evroskepticizmu «pedagoški napor» i «vaspitanje» nezrelih građana. Kako bi im se omogućilo da budu bolje obavešteni o unilateralnim odlukama evrokratije, EK je savetovala da se «osnuju građanske konferencije» koje bi sakupljale oko okruglog stola stručnjake, odgovorne političare i «formirane» (texto sensu) pojedince. Takav «dijalog» sa «civilnim društvom» bi navodno stvorio uslove za veću harmoniju u odnosima između odlučilaca i podvlašćene mase. Slični recepti jasno odaju duboki prezir evrospkih elita (koje se osećaju kao misionari čija je sveta dužnost da donesu istinu divljacima, profesor Hiro Dixit) naspram naroda.

U zemljama kandidatima za ulazak u EU primetio se potpuni izostanak kontradiktorne debate o posledicama integracije. Opoziciji nije bio dozvoljen pristup «nosećim» medijima, dok su sav govorni prostor monopolisali zastupnici evro-atlantske opcije. Istočno-evropskim narodima nije ostavljena sloboda da izraze svoju volju. Njihova sudbina je se odigrala između post-komunističkih elita i evropskih centara moći. Prenebregavajući evrofobiju većine srpskog naroda, komesari Romano Prodi i Kris Paten su obećali da će EU sve učiniti da Beograd «ostane na izabranom putu» (7). Dogodili se nezamislivo, te pojave li se na čelu pojedinih istočno-evropskih država političari neprivrženi integracijama, kao što je to bio slučaj sa slovačkim predsednikom Vladimirom Mečiarom, ili sa predsednikom Lukašenkom u Bjelorusiji, remetioci evropskog reda se proglašavaju za opasne nacional-populiste, koji sprovode «loše upravljanje», i protiv kojih mogu eventualno biti  preduzete mere ekonomske ili vojne odmazde.

Primećuje se da se sve češće reč demokratija zamenjuje u zvaničnim dokumentima EU sa enigmatičnim izrazom «dobro upravljanje». Engleski termin «governance», koji se koristi obično u menadžerskom i bankarskom vokabularu, je prilično neobičan u političkom govoru, u kome se pojavio tek zadnjih godina. Iz kojih razloga taj hermetični pojam potiskuje neumitno «demokratiju» iz zvaničnog rečnika nadnacionalnih organa vlasti ? U Beloj knjizi o «reformi evropskog upravljanja», koju je EK obelodanila 25 jula 2001, pominje se da EU treba da učestvuje u «globalnom upravljanju» i navodi se skoro u svakoj rečenici «dobro upravljanje». U izveštaju Havijera Solane predatom na Solunskom samitu 2003 može se pročitati da E.U treba, ako bude potrebno i vojnim sredstvima, «širiti dobro upravljanje» na svojoj periferiji i dalje. Prisutan je takodje u projektu evropskog ustava Valeri Žiskar d'Estena u članku I-49 u kome piše da je cilj Evropske izgradnje da se osnuje «dobro upravljanje». Šta se krije iza tog nejasnog pojma ?

Bernar Kasen (Cassen) u članku naslovljenom «Zamka dobrog upravljanja» (8) je primetio da se radi o «radikalnom dovođenju u pitanje sadašnjih konstitutivnih oblika predstavničke demokratije i o pravoj privatizaciji javne odluke». Sa svoje strane, politolog Marie Klaud Smuts (Smouts), koja radi u Nacionalnom centru  za naučno istraživanje (CNRS), ocenjuje da je to «ideološka sprava za jednu politiku minimalne države». Izvlačeći iz toga pouke, u pravu smo zaključiti da je u pitanju fenomen koji je socijolog Beatris Ibou (Béatrice Hibou) definisala kao «privatizaciju države» od strane zapadne finansijske plutokratije.

Moguće je pronići malo dublje u suštinski značaj pojma «guvernerstvo» ako se prisetimo reči istoričara (i člana mondijalističkog Okruglog stola) Arnolda Tojbija koji je očekivao da će države biti svedene na administrativne jedinice lišene suverene vlasti. S obzirom da politika ne trpi prazninu, može se očekivati da će se suverena vlast, ako je države-nacije izgube ili je se odreknu, premestiti volens nolens na neki viši ešalon. Prema tome, države koje su se podvrgle merilima «dobrog upravljanja», čuvaju samo formalni suverenitet a njihove vlade zadržavaju jedino administrativne kompetencije neophodne za sprovođenje političkih odluka usvojenih na višoj hijerarhijskoj lestvici svetske moći. Državna vlast, ispražnjena svake moći suverenog odlučivanja o vojnoj, ekonomskoj, privrednoj, finansijskoj, socijalnoj politici je svedena na praznu administrativnu ljušturu koja izvršava, na lokalnom nivou, kolegialni, konsenzualni politički program «supranacionalne zapadne elite». Ako je još potrebno nečim podkrepiti te tvrdnje, navešćemo dokument Evropske Komisije SEC/2000 1547/7, koji objašnjava da je «dobro upravljanje» skup «pravila koja su proizišla iz konsenzusa» i čije je «sprovođenje efektivno na planetarnom nivou, čak i u odsustvu svetske vlade.» Radi se o vladavini virtualne svetske vlade posredstvom državnih aparata i u odsustvu ustanovljenih svetskih organa vlasti. Državne vlade koje sprovode «dobro upravljanje» ne služe više volji i interesima suverenih naroda, nego volji i interesima mondijalističkih zapadnih elita.

Pojasnićemo ceo koncept na primeru Srbije. EU smatra da se «dobro upravljanje» sprovodi u Srbiji sve dok ostaju na vlasti pro-evropske snage, što podrazumeva da se EU ne zalaže za demokratski politički život (9) koji pretpostavlja moguće promene vlasti u korist opozicije. Evropa zahteva da se učvrsti «demokratska stabilnost», podstičući anti-nacionalnu garnituru, koja podanički sprovodi direktive koje stižu iz zapadnih strateških radionica, da ni po koju cenu ne ispušta vlast iz ruku. Evropski komesari Romano Prodi i Kris Paten nisu ni na šta drugo mislili kada su izjavili da «snabdevanje značajnom finansijskom pomoću i pridonošenje vrlo bliske podrške u uspostavljanju snažnog upravljanja povećavaju izglede procvata reformatorskih snaga.» (10) Čak i slep može se uveriti da «snažno upravljanje» koje zavisi od evropskih subvencija nije ni u kom slučaju isto što i demokratija.

Kako bi državne kompetencije bile svedene na minimum, predlaže se da se izvesne administrativne funkcije, koje su do tada bile privilegija «javne sile», prenesu na «civilno društvo». Moćni činioci koriste takozvano «civilno društvo», shvaćeno kao skup privatnih interesa (čak i stranih) i protivteža državnom interesu, sa ciljem neutralizovanja državne politike. U Beloj knjizi Evropske komisije o «evropskom upravljanju» objašnjava se da je razvoj civilnog društva EU podupirala u zemljama kandidatima jer «civilno društvo omogućuje aktivnije učešće građana u izvršenju objektiva Unije». Nevladine organizacije, koje se mogu definisati kao militantno krilo civilnog društva, su postale privilegovano sredstvo mešanja spoljnih činioca u državne poslove. U zemljama istočne Evrope i Balkana staraju se da marionetske vlade ostanu na liniji «dobrog upravljanja» i sprovedu u delo politiku nametnutu iz zapadnih centara moći. Igraju takođe ulogu cenzora koji paze da post-komunistička društva ne skrenu sa pravog puta i ne podlegnu iskušenjima «zlokobnog nacionalizma».

Političko razoružavanje i neutralizovanje nacionalnih država se sprovodi u dva smera, kroz prenošenje izvesnog broja državnih funkcija prema dole, ka «civilnom društvu», te prema gore, kroz napuštanje važnih državnih nadležnosti u korist EK, koja  preuzima sve veći broj kompetencija. Izlazeći iz uloge sprovodioca zakona, Komisija se pretvara lagano ali neumoljivo u apsolutnu vlast koja koncentriše u svoje ruke sve poluge moći,  predlaže, preporučuje, naređuje, prisiljava i kažnjava.

Direkcija nemačke socijal-demokratske stranke je predložila 2001 da se ono malo suverenih prerogativa i nadležnosti što su države uspele sačuvati do tada, prenesu na Komisiju pod izgovorom da «raspodela poslova između EU i njenih država članica, nasleđena kroz istoriju, ne odgovara više prohtevima XXI veka» i zatražila je «preoblikovanje Komisije u jak evropski izvršni organ.» Kroz usvajanje evropskog ustava, namerava se dati EU pravna ličnost, koja bi automatski učinila od nje super-državu, pri čemu bi komisija postala vlada Evrope a predsednik komisije, evropski predsednik ili barem Prvi ministar, dok bi spoljna politika bila poverena jednom ministarstvu, sa mnogo većim ovlašćenjima od onih koje poseduje sadašnji visoki predstavnik.

Politički uređaj EU sve manje nalikuje na federaciju, postajući naprotiv nadnacionalni, piramidalan, hijerarhijski i centralizovan. Ministar spoljnih poslova Poljske Bronislaw Geremek, u času iskrenosti, je priznao da «u suštini, stvarati zajednicu iznad nacije  protivreči zakonima demokratije» pošto su se demokratski sistemi isključivo razvili u okviru nacija. (11) Nacija je jedini izvor svakog demokratskog legitimiteta. Kada evrokrati ističu da «EU crpi svoj legitimitet u demokratskim vrednostima koje prenosi, u ciljevima za kojima teži i kompetencijama i sredstvima kojima raspolaže» (izjava na Laekenskom samitu), jasno stavljaju na znanje da ne poseduju narodni mandat i da vode politiku koja se ne zasniva na narodnoj volji. Prema tome, njihova vlast može čak biti protivnarodna i ostati «legitimna».

Mir i evropsko ujedinjenje
Apologete EU računaju među najveće uspehe Evropske zajednice dugi, šezdesetogodišnji period mira, «kakav Evropa nije poznavala u celoj svojoj historiji.» Ističu da su stari antagonizmi iščezli zahvaljujući mehanizmima saradnje koje su nadnacionalne instance ustanovile. Takve tvrdnje su u najmanju ruku teško prihvatljive. Bečki kongres 1815 je inaugurisao period trajnog mira posle napoleonskih krvoprolića za ujedinjenje Evrope. Što se inače tiče postavke da su evropskim nacijama obezbedile mir nadnacionalne institucije, ona jednostavno ignoriše ostale činioce koji su u velikoj meri doprineli stvaranju povoljnih uslova za procvat zapadnoevropske solidarnosti: Američko tutorstvo, Francusko atomsko oružje i sovjetske divizije. Bez tih faktora, teško da bi išta bilo postignuto na polju pomirenja. Ipak, koliko god bio veliki uspeh koji se pripisuje Zajednici u stabilizaciji odnosa između zemalja članica,  zapadna Evropa je bila, ne zaboravimo, učesnica u skoro pedesetogodišnjem hladnom ratu protiv komunističkog bloka. Moguće je čak da su zategnuti odnosi sa suparničkim sistemom stvorili povoljan ambijent za unapređenje unutrašnje kohezije.

Uoči drugog svetskog rata, mirovnjaštvo je podstaklo mnoge evropeiste da se predaju sirenama defetizma i da skoče u zagrljaj nemačkom osvajaču, koji je donosio «pravim Evropljanima» paks germaniku. Evropeisti su pravdali nacističke vojne pohode izgovorom da služe višem cilju rađanja «velike Evrope» i da će pojednostaviti geopolitičku mapu Evrope, brišući s nje granice, «te rane evropske povjesti», i države-nacije. «Žudnja za Evropom» je bila toliko zanosna u tim krugovima da su prihvatali germansku plimu, koja na silu «čupa korene nacionalizma» (levičar Maks Lazar Dixit), kao veliko «oslobođenje» od omrznutog Versajskog poretka.

Nije primaklo pažnji profesora Brinetoa da postoji kod evropeista «kult snage i nasilja», valorizacije rata kao velikog revolucionarnog čina, koji slama stari poredak stvari i krči staze ka novom imperijalno-tehnokratskom i mondijalističkom sistemu. Rat su shvatali kao katarzično stanje koje omogućuje otklanjanje svih prepreka sa puta evropskog ujedinjenja. U destruktivnim silama nacizma su hteli videti «kreativnu snagu», pozvanu da izgradi novu civilizaciju na tabula-razi, u čemu se mogu pronaći sličnosti sa teorijom «kreativne destrukcije» neokonzervativnog teoretičara Majkla Ledina (Michael Ledeen). Da bi dobili «Evropu silu», evropeisti se nisu ustručavali da stvaraju «Evropu na silu». Takva logika ne uvažava niti međunarodno pravo, niti pravo naroda na nezavisnost i samoopredeljenje.

Hladni rat je stvorio povoljne uslove za stezanje redova pod zastavom «zapadne civilizacije». Posle poraza evropskih legija pred Staljingradom, «zapadnjaštvo» je zamenilo propalo «evropejstvo» kao nova ideologija. Pred najezdom «azijatskih hordi» zapadnoevropske elite su se uzdale  u anglo-saksonski militarizam. Završetak hladnog rata nije doneo očekivani mir,  te evropski narodi su samo za kratko vreme uživali u «dividendama mira». Nestanak komunističkog bauka je bila loša usluga učinjena evrokratiji, s obzirom da bez te velike pretnje nestaje i povod za ujedinjenje. Da se proces integrisanja ne bi zaustavio na mrtvoj tački, evropske strateške radionice su pošle u potragu za «novim izazovima». EU je pronašla idealne stimulanse za kristalisanje «zajedničke spoljne i bezbednosne politike» (PESC) u Srpskom «ekspanzionizmu», Ruskom «neoimperijalizmu», te islamskom fundamentalizmu. Skoro dvodecenijski totalni rat (ekonomski, vojni, medijski...) koji je EU vodila protiv srpkog naroda je znatno doprineo konsolidaciji evropske solidarnosti. Zajedništvo u zločinu je stvorilo tako čvrste spone između evropskih elita da je jedan nemački stručnjak za strateška pitanja ocenio da je agresija na SRJ 1999 «igrala ulogu vojnog EU-ra».

Evropski intervencionizam na prostoru avnojevske Jugoslavije temeljio se na geopolitičkim teorijama koje su pre drugog rata propovedale da je poredak zasnovan na mnoštvu nezavisnih malih država prevaziđen, pošto ne odgovara više potrebama sveta u kome su se prostor i vreme zgusnuli pod uticajem tehnološkog napretka, te da će u budućnosti isti biti podeljen na troje-četvoro veliko-prostornih država kontinentalnih razmera (Grossraum), koje bi bile samodovoljne na ekonomskom planu i u čije unutrašnje poslove ostale jedinke ne bi imale pravo mešanja. Očito je da je Žan Klod Kazanova imao na umu teoriju «evropske Monroove doktrine» nemačkog pravnika Karla Šmita kada je sa gorčinom primetio da «Amerika od 250 miliona stanovnika interveniše u centralnoj Americi kad joj se sviđa» da bi dalje upozorio da «Sve dok ne budu naoružani i upravljani, 350 miliona Evropljana će posmatrati u ogledalu Balkana svoju vlastitu slabost». (12) Radi se dakle o pozivu da Evropa kao i Amerika u zapadnoj polulopti, stekne neograničeno pravo na ingerenciju i intervenciju unutar svoje sfere uticaja.

U tom pogledu, civilni ratovi na Južnoslovenskom prostoru su poslužili kao test i laboratorija nove intervencionističke doktrine EU, dok je napad na SRJ uzet za model novih operacija «projektovanja stabilnosti» na evro-azijskom kontinentu. «Izvlačeći pouke» kolektivne agresije na SRJ, Francuski ministar spoljnih poslova Hiber Verdrin je definisao «rat za Kosovo» kao uvodnički čin koji otvara novu eru neobuzdanog intervencionizma EU: «Neće nedostajati ni vremena ni prilika za petnaestoricu da dokažu, u budućnosti, isto jedinstvo, istu odlučnost i istu efikasnost. Eto temelja na kome ćemo graditi.» (13) U projektu za Evropsku Uniju koji je Evropska komisija predala 23 maja 2002 stoji da «Unija treba da obavlja odgovornosti svetske sile», čija će dužnost biti da «izvozi stabilnost», te navodi se kao presedan agresija Nato pakta na Srbiju. Tekst dalje nastavlja: «Da bi se više afirmisala, spoljna politika Unije mora raspolagati kapacitetom odluke u odnosu na bezbednost i odbranu, u času kada [...] projekcija snaga na spoljna poprišta postaje važnija od samog pojma zajedničke odbrane».

Pripreme za agresivnu spoljnu politiku EU su uzele novu dimenziju kada je osnovan 1995 «Centar analize za prevenciju kriza» pri evropskom parlamentu. Centar, koji se u stvari nalazi «pod odgovornošću» EK je čedo nekadašnjeg francuskog Prvog ministra Mišela Rokara (Michel Rocar), koji je izjavio dnevniku Figaro-u da tim činom «stvaramo nezvanično, tiho i neosetljivo začetak buduće svetske vlade». (14) «Centar Rokar», kako ga ponekada nazivaju, je zamišljen kao prospektivna struktura zadužena za definisanje prioriteta zajedničke spoljne i bezbednosne politike u odnosu na spoljne izazove. U tu svrhu obavlja klasifikaciju zemalja u kojima prete da se pojave krizna žarišta, svrstavajući ih u tri kategorije: 1) zemlje «pod osmatranjem» 2) zemlje u «alarmantnoj situaciji» 3) zemlje «u krizi», i njom se upravlja da bi odredila prioritete i smerove budućih evropskih intervencija. Za uzor je atlantista Mišel Rokar uzeo task force CIA-e koji se bavi studiranjem «slomova država». Vredno je napomenuti da Evropski centar funkcioniše kao neprofitan organ, u čiji rad ministarski Savet EU nema pravo uvida i koji je odgovoran samo pred Komisijom.

Zvanični tekstovi EU o zajedničkoj bezbednosnoj politici u tolikoj meri preslikavaju američku «odbrambenu» doktrinu, da je izlišno tražiti  razlike između evropske i američke imperijalne strategije. Primerice, predlog o «Globalnoj strategiji» koji je Havijer Solana predao evropskom savetu u Solunu 19 i 20 juna 2003 ističe da Evropa «mora biti spremna da deli odgovornost za bezbednost u svetu» i nabraja tri «nove pretnje» koje bi mogle opravdati «preventivno angažovanje» evropskih snaga : «internacionalni terorizam», koji su, uzgred rečeno, proizvele u  značajnoj meri zapadne obaveštajne službe (15), «organizovani kriminal», te konačno ali ne i poslednje «stanje raspadanja pojedinih država» koje se okrivljuju za «loše upravljanje javnim poslovima», što važi posebno za zemlje iza evropskog limesa koje moraju biti «dobro rukovođene»: «Naš zadatak je da unapredimo na Istoku EU i na granicama Sredozemnog basena luk dobro rukovođenih zemalja». U istom izveštaju Solana predlaže da se povećaju troškovi za «odbranu» jer «moramo razviti stratešku kulturu sposobnu da unapredi rane, brze i ako bude potrebno snažne intervencije.» Preventivno angažovanje bi se upotrebljavalo protiv zemalja koje su sebe stavile «van međunarodnog društva» i koje zato moraju «platiti cenu». S obzirom na rastući broj kriznih žarišta, evropska vojska bi trebala biti osposobljena da vodi više ratova simultano. Solana je zaključio: «Naš tradicionalni pojam samoodbrane [...] je odgovarao osvajačkoj pretnji. Pred novim izazovima, naša prva linija odbrane će se često nalaziti u inostranstvu.»

Zaključak
Nasuprot tvrdnjama evropeista, istorijsko iskustvo svedoči da su zapravo sve veće ratove izazvale imperijalne ili internacionalističke ideologije. Napoleon I je nastojao ognjem i mačem ujediniti Evropu. Lev Davidovič Bronštajn, alias Trotcki je sanjao o «sjedinjenim proleterskim državama Evrope». Hitler je sprovodio «proces oružanog ujedinjenja» kontinenta. Prvi svetski rat su pokrenule Centralne imperijalne sile radi zadovoljavanja svojih ekspanzivnih apetita. Imperijalna Amerika je iskoristila slom komunističkog bloka kako bi silom oružja i ostalih prisilnih sredstava nametnula čovečanstvu novi američki poredak.

Na početku XXI veka, SAD i njihov blizanac EU, koja, kako veli ambasador Gabriel Roben, «ima postupke i snove kandidata na imperiju» (16), predstavljaju glavnu pretnju svetskom miru i demokratiji. Kada bi evropeisti naišli na poveće poteškoce u izvođenju svoga projekta, nije isključeno, kako je uočio Rolan Hiro, da bi mogli pribeći «tvrdim» metodama, te da bi se «lepi san» mogao pretvoriti u totalitarni košmar. Agresija na SRJ 1999 i nezakonito osnivanje mafijaško-terorističke tvorevine zvane Eulexland upozoravaju na ogromne totalitarne potencijale koje u sebi nosi novi evropski poredak. Narodi i nacionalne zajednice ponovo se nalaze na braniku svojih sloboda i suvereniteta protiv novih usrećitelja čovečanstva koji maštaju o svetskoj dominaciji.

 _______________________________

Milko Terzić

  Štampa