Predhodna strana

Kako zapad već viđenom taktikom, hoće biti – neće biti, pa sve dopunjeno izjava – pa demanti polako testira Srbiju i njeno rukovodstvo a Srbe navikava na prihvatanje neprihvatljivog

Kosovo – rez po živom

Tema podele Kosova sve češće se pojavljuje u štampi. Prvo se plasira informacija, zatim sledi demanti, pa opet nekakve glasine i sve u nedogled. Sve to stvara stabilan osećaj da se ova opcija razmatra u političkim krugovima.

Tako, u ponedeljak prištinska štampa javlja kako je navodno posrednik UN na pregovorima između Beograda i Prištine Endru Ledli ponudio kosovskom rukovodstvu da severnim delovima Kosova, naseljenim uglavnom Srbima, delegira pravo na sopstvenu carinu, posebnu komandnu vertikalu u policiji i izdvajanje sudstva u posebnu strukturu, koja se ne bi rukovodila u svom radu zakonima i Ustavom Kosova.
Idućeg dana ministar odbrane Nemačke Franc Jozef Jung, koji je obilazio nemački kontingent KFOR-a neočekivano izlazi sa izjavom kako je njegova zemlja protiv podele Kosova po etničkom principu, - na albansku većinu i srpsku manjinu.

Odmah zatim zvanični predstavnik UNMIK-a Aleksandar Ivanko oštro opovrgava navode prištinske štampe: „Posrednik generalnog sekretara UN na pregovorima između Beograda i Prištine Endru Ledli ne razrađuje projekat „administrativne podele“ autonomije. Ledli ništa u svoje ime ne predlaže. Njegov je zadatak da uspostavi dijalog oko šest pitanja, koje je stranama predložio na razmatranje generalni sekretar UN“, - izjavljuje Ivanko.

Ipak, ostaje zagonetka, - šta je nemačkom ministru trebalo da daje slične izjave i kakav to dokument citira prištinska štampa. Sem toga, navodno nepostojeći papir prokomentarisali su i predsednik i premijer nepriznate države. Tači i Sejdiu ocenili su sve to na isti način, - uslovljavanje.

Ako gospodin Ledli zaista vodi pregovore te vrste, curenje informacije mu nikako ne treba. Pred njim stoji težak zadatak, - da nagovori Beograd da pristane na širenje EULEKS-a po celoj teritoriji Kosmeta, na mesto UNMIK-a koji je u fazi aktivnog povlačenja. Zauzvrat treba nešto ponuditi, i posebni uslovi za sever Kosova sasvim se mogu smatrati ravnopravnom trampom. Ali samo sa pozicija velike, rekla bih globalne politike. A ako se spustimo na zemlju, i pogledamo u oči kosmetskim Srbima južno od Ibra, u njima ćemo pročitati samo jedno pitanje, - šta smo mi, građani drugog reda? Ili, kako je to formulisao lider Srpskog pokreta otpora Momčilo Trajković, - „Srbija ne može da se odrekne celog Kosova zbog severnog dela“. Na taj način, pristanak Beograda na pomenutu trampu može da ispadne ne samo moralno retardirani potez, - taj korak će izazvati aktivan i sasvim opravdan protest onih 60% kosmetskih Srba koji ostaju južno od te linije sreće.

Sa druge strane bremenit je protestima, i to ne samo na Kosmetu, već i u samom Beogradu, i pristanak srpske vlasti na širenje EULEKS-a po celoj teritoriji pokrajine. Opozicija ovaj korak unapred ocenjuje kao korak u pravcu priznanja nezavisnosti Kosova, o čemu je SRS već saopštila javnosti, podsetivši, usput, da je reč i o kršenju Ustava Srbije. Lider DSS bio je još oštriji, rekavši da će koristeći propagandu vlast i to predstaviti kao svoju veliku diplomatsku pobedu.

Da li će beogradska diplomatska lađa uspeti da mimođe Skilu i Haribdu? Malo verovatno. Svaka odluka, koju donese Beograd na Zapadu će se tumačiti u korist nezavisnog Kosova, dok će je opozicija i, što je daleko važnije, - kosovski Srbi primiti kao izdaju. Najzad, možda je jedini dostojanstven izlaz iz situacije da se pregovori o rasprostiranju EULEKS-a, o posebnim uslovima za sever Kosova i sličnim globalno-političkim pitanjima prenesu iz Beograda, Nju-Jorka i drugih prestonica negde u Gračanicu, Štrpce ili Lipljan?
 

Albanstvo umesto islama

Tako situaciju na Kosovu karakteriše list Ekspert. Po mišljenju izdanja, iskustvo koegzistencije pravoslavnih Srba i Muslimana Albanaca pokazuje: nacionalna mržnja je u mnogo većoj meri rušilačka od regiliozne.

Oni koji žele da na Kosovu nađu citadelu evropskog islama neće biti razočarani. Ovde džamija zaista ima na svakom koraku. Ne obraćajte pažnju. To islamski fondovi daju novac da se grade džamije. Albanci ih grade pored puteva, da bi oni koji proveravaju videli da novac nije uzalud izdvojen. A same džamije skoro su prazne, niko u njih ne ide. Jendom rečju, „za izveštaj“, navodi Ekspert reči Srbina Miodraga Ristića.

Albanci nisu toliko religiozno zatucani, kao što se smatra. Tačnije, oni su religiozni, ali ne sasvim na muslimanski način, govori stanovnica Kosovske Mitrovice. Evo primera: postoji pravoslavni manastir Dečani koji veoma poštuju Srbi. I Albanci ga takođe poštuju – ako Albanka ne rađa sinove, ona ide u Dečane da zapali sveću, i da joj sveštenik očita molitvu!

Dolazilo je do apsurda: kada su bila NATO bombardovanja, Albanci su se sami krili u Dečanima, zato što su bili sigurni da je to sveto mesto, tamo neće pasti bomba. Pri tome nedelju dana pre toga su mogli da dođu da pljačkaju Dečane, a zatim da se kriju tamo od bombi. Sami Srbi priznaju: konflikt sa Albancima uopšte nije religiozne, već nacionalne prirode. Religija Albanaca je ablanstvo, kažu ovde.

U prestonici nezavisnog Kosova, Prištini, još jače osećaš da ta parola zaista odražava realnost – nastavlja Ekspert. To da se u Prištini sa 500 000 stanovnika islamski fundamentalizam može naći samo ako se dobro potrudiš, jasno je kad uđeš u lokalne džamije. U prizemlju jedne od njih je supermarket, uz drugu butik ženske odeće. U centru grada blješte savremena kazina, iz filijala banaka izlaze mlade saradnice sa evropskim manikrom, a žene policajci obučene u panatalone sa interesovanjem razgledaju za vreme pauze za ručak izloge sa ženskim donjim vešom. Na ulicama nema žena u maramama, zato je mnoštvo devojaka u mini-suknjama.

Sada smo najmirnija nacija Evrope. Dobili smo nezavisnost i srećni smo, govori prištinski novinar Adus Ramadani. Njegovim rečima želeli bismo da verujemo: gigantska nezaposlenost i korupcija obrazuju takvu eksplozvinu smesu da ostaje samo da se nadamo da su kosovari apsolutno srećni. Za nas je glavno što smo svi Albanci. Reč je upravo o nacionalnom jedinstvu, govori Ramadani.

Za susedni sto prištinskog kafea sedaju dve Albanke odevene u stroge kostime sa pantalonama i naručuju late i baklavu. Bradati muškarci koji su upravo izašli iz džamije gledaju ih ravnodušno. Izgleda da je to zaista sekularno društvo, zaključuje ruski list Ekspert.

Haške egzibicije
Ali da pređemo na druge teme. Na stranicama internet-izdanja Fond strateške kulture delatnost Haškog tribunala analizira Aleksandar Mezjaev. Međunarodni tribunal je izrekao novu važnu presudu. Ovog puta bivšem načelniku genralštaba armije BiH Rasimu Deliću. Po mišljenju autora članka, tako neadekvatna presuda – 3 godine lišavanja slobode za ratne zločine ne zahteva komentare. Ipak slučaj generala Delića je mnogo složeniji, nego što je to pokušao da prestavi sud.

Slučaj Rasima Delića je iživljavanje i nad Srbima, žrtvama bosanske agresije, i nad zdravim razumom, piše gospodin Mezjaev. Još je Slobodan Milošević za vreme svog suđenja radi dokazivanja pristrasnosti tribunala prema u pogledu strana jugoslovenskog konflikta postavio jednom svedoku pitanje: Koliko bošnjaka je osudio dati tribunal? Sudija Mej, preduhitrivši svedoka, rekao je: U datom tribunalu uopšte nema ni jednog slučaja protiv bošnjaka, zato ne može ni da bude presuda! I tek zatim je sudija shvatio kako se glupo umešao. U tome i jeste problem, gospodine Mej, odgovorio mu je Milošević, podseća Fond strateške kulture.

Zaista, još 2003. godine, sedme godine delatnosti, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju ne samo da nije osudio nikoga od bošnjaka, već nije čak ni podigao protiv njih optužnicu. To je bio neoboriv dokaz pristrasnosti tribunala, zato je bilo odlučeno da se hitno pokrene optužnica protiv nekoliko bošnjaka, Albanaca i Makedonaca, između ostalog protiv Delića. Sve te optužnice uspešno su završene ili oslobađanjem ili presudom za jednu ili dve neznačajne tačke i smešnom kaznom.

Najupečatljiviji primer su slučajevi Nasera Orića i Ramuša Haradinaja. Za vreme suđenja optužba je učinila sve moguće da Orićeva krivica ne bude dokazana. Čak ako tužilaštvu zaista nije pošlo za rukom da dokaže ličnu krivicu Orića za zločine svojih potčinjenih u koncentracionim logorima, zaista je neverovatan stav suda koji se nije čak ni zapitao kakvo pravo je imao isti taj Orić da pravi koncentracione logore i vrši nad njima kontrolu! Takvo iživljavanje nad pravosuđem sasvim se uklapa u zajedničko usmerenje delatnosti Međunarodnog tribunala, piše Fond strateške kulture.

U aprilu 2008. tribunal je izrekao presudu još jednom banditu, bivšem ministru nezavisnog Kosova, Ramušu Haradinaju, nastavlja rusko internet-izdanje. Po istoj shemi, na fonu masovnog ubijanja desetine hiljada Srba, po ličnim naredbama Haradinaja, o čemu je on pisao u svojoj knjizi, tužilaštvo tribunala je pokrenulo optužnicu za pojedinačne epizode, u većini slučajeva nevezane za ubistva, već za žestoko obraćanje u koncentracionim logorima. I ponovo potpuno oslobađanje! Ponovo ni reči o tome kakvo pravo je imao premijer-bandit da stvara koncentracione logore za Srbe.

Slučaj Rasima Delića u celini se uklapa u datu shemu. Zato optužnica protiv Delića nije sadržala nikakve druge zločine osim zločina koje su izvršili mudžahedini. To znači da za Međunarodni tribunal armija BiH nije vršila nikakve zločine. Zašto tužilaštvo Međunarodnog tribunala nije primetilo ubistva desetina hiljada srpskih civila koja nije izvršila samo šaka mudžahedina, već i armija BiH. Na tom fonu pokretanje optužnice protiv komandanta armije BiH za izvršene zločine mudžahedina je demonstrativno nepravedno, jer ga oslobađa odgovornosti za izvršenje glavnih zločina. Sve to može da se uporedi samo sa situacijom kada serijskog ubicu optužuju za nezakonito držanje oružja. A zatim dokazuju da je oružje on čuvao na zakonskim osnovama! Za svoje zločine Delić nije odgovarao. Smatramo da će Haški tribunal istorija oceniti ne samo za njegove zvanične presude, već i za njegovo odbijanje da pokrene optužnice protiv onih koji su organizovali i vršili genocid srpskog naroda u Bosni od 1992. do 1995, zaključuje pravnik Aleksandar Mezjaev na stranicama internet-izdanja Fond strateške kulture.

Završićemo ovaj tekst pisanjem ruskog lista Izvestija, koji navodi fragmente intervjua sa zamenikom pomoćnika državnog sekretara SAD Metjuom Brajzom, koji je dao za grčke medije. Još od sižea oko Južne Osetije Metju Brajz je izrekao takve bisere koji su prosto ošamutili grčke novinare, pišu Izvestija. Počev od toga da rat nije započeo napadom Gruzije na Chinval, već Rusije na fruzijske pogranične trupe. A dalje je američkog činovnika ponela mašta, pa je izvalo takvu glupost da su novinari bili na kratko zbunjeni da li se radi o nekom „posebnom“ američkom humoru!! Po njegovim rečima, rezolucija SB UN br. 1244 za Kosovo tobože je ukinula prvenstveni značaj teritorijalnog integriteta. Pri tome na primedbu novinara da taj dokument nije predviđao nezavisnost Kosova, Amerikanac je bez senke sumnje odgovorio: Ne. Ali se istog trenutka ispravio rekavši – naravno, nezavisnost Kosova je došla sama po sebi, kao rezultat pregovora Martija Ahtisarija. Dodavši - Istina, sa druge strane sledi da ne treba pribegavati pojednostavljenim poređenjima Kosova sa Južnom Osetijom. Sve ste shvatili? – začuđeno pita rusko izdanje Izvestije. Ali to je Američka politika, a tu je sve moguće.

  Štampa