Predhodna strana

Treba dobro razmisliti da li je na red došlo novo silovanje istorije kao učiteljice života, i da li smo stvarno želeli da svoje živote uništavamo oslobađanjem od komunizma da bi nas u kandže eksploatacije dočekao globalizam.

Skrivene poruke silovane učiteljice života

Zabludom nesvesnog naroda jedna velika prošla jeres komunizam, zamenjuje se još većom, globalizmom. Jedina razlika između ove dve uništavajuće jeresi internacionalizma jeste što se globalisti više ne oslanjaju na radničku, nego kapitalističku klasu, hijerarhijski ustrojenu od krupnijih svetskih biznismena, multinacionalnih kompanija, najužeg kruga super-bankara i špekulanata, do lokalnih jajara i nikogoviće, spremne na sve moguće pronevere na štetu države i svog naroda.

Upitan svojevremeno “šta misli o Titu”, Slobodan Milošević je kratko odgovorio: “O tome će Istorija reći svoj sud”. Ta rečenica zvučala je obećavajuće, jer se činilo da je doba komunizma zauvek prošlo i da će decenijama obeščašćivana “učiteljica života” napokon dobiti svoju satisfakciju. Podrazumeva se samim tim i priliku da saopšti punu istinu o srpskom stradanju pod komunistima i drugim katastrofalnim učincima njihove strahovlade. Pošto su novi pobednici – antikomunisti (među koje se s početka verovalo da spada i Milošević) - uveliko rušili delo i raskrinkavali lik Josipa Broza Tita, izgledalo je da ćemo vrlo brzo saznati, ne samo istinu o Golom otoku, nego i o drugim, daleko gorim i dalekosežnijim antisrpskim, antihrišćanskim, antiporodičnim, antidomaćinskim komunističkim zločinima. A onda, odbacivši tekovine njihovog internacionalizma, koji nas je razorio fizički i duhovno, moralno i materijalno, započeti postepenu nacionalnu obnovu kroz pokajničko vraćanje izvornim srpskim i hrišćanskim vrednostima.

Suprotno takvim očekivanjima, Milošević je, tek unekoliko promenivši svoje ideološko ime, i dalje neustrašivo stajao na komunističkim temeljima. Mada se predstavljao za “nacionalnog vođu”, bilo je sve očiglednije da Milošević ne želi da pljuje po svom ideološkom ocu. Zbog pritajenog obožavanja ili iz puke pristojnosti. Ili je možda odnekud znao da nastupajući evro-pobednici, čiji je skori dolazak na vlast verovatno slutio, osim nekih terminoloških ogrebotina, neće vršiti značajnije nasilje nad, već dosta vremešnom i istrošenom “komunističkom učiteljicom života”, pa nije hteo da im se svojim “nacionalizmom” preterano zamera.

Tako se “komunistička učiteljica života” u doba navodnog “antikomunizma” samo privremeno pritajila, da bi sa dolaskom evro-demokratije ponovo sinula. Sinula i to u svom punom nekadašnjem posleratnom sjaju, dodatno glamurizovana i obogaćena novom terminologijom “globalne internacionale”.   

Tu svoju “učiteljicu života” komunisti su oblikovali proglašavanjem Marksove ideologije za “naučnu istinu”, pa su na bazi toga “naučnim činjenicama” potisnuli Boga iz Istorije, da bi na Njegovo mesto postavili Josipa Broza Tita, pod čijim će se vođstvom umesto božanskih ostvarivati samo ideološke vrednosti. Internacionalizam, bratstvo i jedinstvo, opšta jednakost svakoga sa svakim, visoka klasna proleterska svest itd. Vera u Boga, ljubav prema svom rodu, imovinske, starosne, polne i druge od Boga date nejednakosti, našle su se pod neposrednim udarom “komunističkog sistema vrednosti”. Mada su tokom četvorogodišnjeg rata uporno tvrdili da vode borbu protiv okupatora (okupator – vojna sila jednog naroda koja zaposeda zemlju drugog naroda), što su u periodu od 1941-1945, kada je o srpskim zemljama reč, bili Nemci, Italijani, Hrvati, Albanci, Bugari i Mađari. Ali je kako se rat bližio kraju, negativno težište sa reči okupator polako prelazilo na reč fašizam. Tek se po završetku rata ispostavilo da njihovom revolucionarnom internacionalizmu nije smetao okupator kao takav, već ideali koje je fašizam kao “nacionalistička ideologija” sobom oličavao. Drugim rečima, odlaskom Nemaca, Italijana i njihovih lokalnih pomagača sa okupiranih srpskih prostora, nisu ispunjeni “prvobitni ciljevi” komunističke borbe (iako su mnogi čestiti Srbi i ušli u partizanske redove verujući da je baš “borba protiv okupatora” pravi i jedini cilj te borbe).Čak naprotiv, borba za komunističke prave ciljeve tek je trebala da počne, sa prvim danima tzv. “mira”.

Borba protivu okupatora je zamenjena borbom protivu fašizma

Naime, počinjena zlodela Nemaca i Italijana za vreme okupacije naših prostora nisu pripisana okupatorskim pretenzijama dotičnih naroda, koje se kao takve suštinski nisu razlikovale od bilo kojih poznatih u Istoriji, nego njihovim ideološkim opredeljenjima. Fašizam i nacizam posle 1945. godine više nisu postojali nigde u svetu, pa ni u Srbiji, ali pošto su fašizam i nacizam bili “nacionalističke” ideologije, težište negativiteta protiv koga se dalje trebalo boriti, komunisti su pomerili za još jedan krupan korak. Taj korak se odnosio na “nacionalizam”, koji od tog trenutka predstavlja najveće zamislivo zlo, makar i nemao nikakvih dodirnih tačaka sa ideologijama nastalim u okrilju nemačkog i italijanskog naroda. Po tom osnovu, u zlu torbu omraženih ideologija na silu su strpani čak i oni koji su se protiv nacizma i fašizma tokom Drugog svetskog rata borili, poput npr. ravnogoraca Draže Mihailovića.

Pripadnici Mihailovićeve “Jugoslovenske vojske u otadžbini”, koji su se posle 1945. godine zatekli “po šumama i gorama”, ostavljeni na cedilu od tzv. “saveznika” (Engleza i Amerikanaca, takođe “internacionalista”) iako su im bili odani do samog kraja, zverski su ubijani i mučeni od strane komunista kao “saradnici okupatora”, odnosno “fašisti”. Kao “fašisti” su u “izvojevanoj slobodi” streljani i zatvarani ne samo njihova najbliža rodbina i prijatelji, nego čak i oni koji su bilo kog četnika bilo kada poslužili i tanjirom čorbe, makar i iz najelementarnijeg ljudskog obzira.

Komunistička logika bila je jednostavna. Ako su fašisti u stvari nacionalisti, a ravnogorci su bili nacionalisti, to znači da su ravnogorci isti što i fašisti. I ne samo oni, nego bilo koji Srbin, ukoliko bi držao do svoje nacionalnosti i svega što ona predstavlja, ubuduće se imao smatrati “fašistom”.

Dalekosežno ludilo ovog internacionalističkog silogizma (u svojoj tadašnjoj, komunističkoj fazi ostvarivanja), uzrokovalo je sve “naprednija” otkrića tokom narednih decenija. Iako su i fašizam i nacizam bili izrazito ateističke ideologije, a takođe i antimonarhističke (što ih je sve činilo bližima komunizmu nego bilo kom obliku srpskog nacionalizma), Bog i Kralj, koji su uz Otadžbinu predstavljali uporišne tačke srpskog nacionalnog programa, morali su nestati. Trebalo ih je ukloniti kao “fašističke tekovine”, iz života naroda, obzirom da su svi srpski “nacionalisti” bili po automatizmu i “dokazani” fašisti. No i tu su se pojavili neki čudni aršini pa je samo srpski „nacionalizam” opasan. Neki drugi nacionalizmi su tolerisani čak i gajeni objašnjavajući to kao neophodnošću nacionalnog buđenja (posebno viđena u odnosu prema Šiptarima). Otadžbina je postala nepoželjna reč, pošto je “komunistička internacionala” težila brisanju svih granica među državama i narodima. Kralju je zabranjen povratak u zemlju, a Bog proglašen za nepostojećeg. Zato je komunistima i Crkva izgledala vrlo “fašistička”, pa su je, uprkos svemu što je vekovima značila za srpski narod, sasvim uklonili iz njegovog života, ponižavajući je na sve moguće načine. Sveštenici koji su se tome usprotivili, ubijani su, zatvarani i ponižavani kao “fašisti” (a neki “antifašisti” koji su ih jahali i danas sede u našoj skupštini).

Iako pravom fašizmu više nije bilo ni traga ni glasa, internacionalisti, koji su se tada zvali komunisti, decenijama potom nisu obustavljali svoju “antifašističku borbu”, tamaneći u “miru” i “izvojevanoj slobodi” nacionaliste, buržuje, kulake, „nepoštene” intelektualce, crkvene velikodostojnike i mnoge druge, koji sa fašizmom nisu imali ama baš nikakve veze. U tu svrhu formirali su OZNU, USAOJ, SKOJ, pa čak i “Antifašistički front žena” (AFŽE).

Po srpskim selima i gradovima ljudi su se obeznanili i prestravili, jer se “sloboda” pokazala sunovratom, gde “oslobodioci” od njih čine ono što ni okupator nije. Samo jedna pogrešna reč značila je saslušanje, batinanje, zatvor i presuda bez suda. Jer, svako ko je imao makar i “informativni razgovor” sa OZNOM, postajao je neprirodno ćutljiv, dok bi odnekud “procurilo” da su ga u “unutrašnjem” tukli kao vola, kako bi im o sebi i komšijama priznao sve što zna i ne zna. A pri puštanju na “slobodu” isti bi mu zapripretili: “Ako o ovome ikome progovoriš, likvidiraćemo i tebe i sve što je tvoje”.

Čak i ako u ratu nije učestvovao kao pripadnik “nacionalista” (fašista), čovek se mogao odati kao krivac ako ma čim liči na pretke: religioznom i patrijarhalnom svešću, odanošću monarhiji, nepoštovanjem ženske ravnopravnosti sa muškarcima i drugim “fašističkim” osobinama, osećanjima i shvatanjima. Dojučerašnji “viđeni domaćini” i “ljudi za ugled” najednom su bili prinuđeni na neviđen oprez i pred kućnom čeljadi, koja su postala članovi i aktivisti AFŽE-a ili SKOJ-a. Čak ni pred svojim ukućanima ni jednim gestom se nisu smeli pokazati kao “klasni neprijatelji”, odnosno neprijatelji “Tita, Partije i „naprednih” tekovina NOB-a”.

Tako su i u mom rodnom Vrbovu i okolnim selima, mladi SKOJ-evci i AFŽE-eovke, sve momci i devojke u cvetu mladosti, programirani od lokalnih komunističkih velikodostojnika na “omladinskim konferencijama”, vodili žestoku “antifašističku borbu” protiv svojih “patrijarhalnih očeva, đedova, rođaka i komšija”. Zna se za jednu mladu pripadnicu “Antifašističkog fronta žena”, koja je u sred krsne slave uputila oštre reči prekora rođenom ocu, inače po svemu valjanom čoveku i uglednom domaćinu, zbog “zaostalih religioznih shvatanja” i “upražnjavanja prevaziđenih običaja”, a zatim demonstrativno napustila skup da bi i njemu i prisutnim gostima pokazala svoju “naprednu svest”. Iako besan, otac je morao da ćuti i u sopstvenoj kući crveni pred gostima, da kao “retrogradni element” i “fašista” ne bi trunuo u nekom od internacionalističkih kazamata.

Emancipacija
Ova “antifašistička borba” dobrodošla je omladini oba pola, koju su “nazadna shvatanja” patrijarhalnih roditelja i starijih generacija do tada ometala u upražnjavanju raznih “sloboda”. Naime, jedina mogućnost da se dođe do bliskih odnosa sa suprotnim polom, koju je dotadašnji patrijarhalni moral nije dozvoljavao, bio je brak. Nije postojala veća nesreća za jednu devojku ako bi, ne daj Bože, “zgrešila sa nekim” pre udaje, jer bi time bila zauvek osramoćena i ona i njena kuća. Devojke su stoga strogo nadzirane od očeva i majki, čuvale poštenje po cenu života, ma koliko ih mučili hormonski nemiri. To je i mladiće onemogućavalo da se ponašaju “avanturistički neozbiljno” (tj. da devojku iskoriste i ostave), jer su se devojci mogli približiti jedino kao “prosci”. Ovo patrijarhalno pravilo vekovima se pokazivalo kao delotvorno, jer zahvaljujući njemu gotovo da nije bilo neoženjenih ili neudatih, usedelica. Međutim, “internacionalisti” su i njega poništili kao retrogradnu “fašističku zaostavštinu”, pa se npr. jedan od moje znatno starije braće, iako je u SKOJ stupio, ne iz ideala, već rukovođen inercijom svoje generacije, veoma rado seća tog svog perioda, koji mu je omogućio da “izgubi nevinost” pre braka. O svom iskustvu sa jednom “drugaricom” pričao je ovako:

“Pošlje rata, bio sam momak, a ona đevojka. Tada, dok se ne oženiš nisi mogao prići ženskoj. Međutim, došao socijalizam, drugi običaji, omladina u prvim borbenim redovima: konferencije, sastanci, aktivnosti, i to najviše po noći. Ona skojevka i afežeovka, a i ja skojevac. Jedne noći kada smo se vraćali sa “konspirativnog” sastanka, navalim ja, najprije izdaleka, no ona se ne brani, rada ko i ja, te na Mokrovcima svratimo u staju punu sijena. I tu bi-što bi... a što je najgore pošlje toga zaspimo ko đeca. Kroz san čujemo kako neko zove, razaberemo se, kad njen otac. Pogledamo, a ono sunce dva jarma odskočilo od brda, trebalo je da je već odavno ovce otvorila... te ti ona niz, a ja uz potok i bježi. Sreća te je uveliko zavladao socijalizam, pa joj otac nije smio reći ništa, iako se mogao dosetiti o čemu je riječ. Ali eto, kći bila na “konspirativnom”... borili se protiv “mračne prošlosti”. A da nije bilo socijalizma, to se ne bi moglo ni desiti. Jer žensko nije puštano samo, bez pratnje, ni danju a kamoli po noći...”.

Eto kako je izgledao posleratni “revolucionarni preobražaj” kada su muško-ženski odnosi bili u pitanju, na temelju čega se kasnije, tokom šezdesetih godina porodila i tzv. “seksualna revolucija” kada su se “drugarice” u još većem stepenu oslobodile “predrasuda prošlosti”. Izborivši se za pravo da “menjaju partnere” i hodaju u više nego oskudnoj garderobi, sve do današnjih dana kada je “revolucija” valjda doživela svoj vrhunac ozvaničivši sve “seksualne slobode” mogućim, čak i najgnusnije seksualne nastranosti. Od kćerke AFŽE-eovke koja je na krsnoj slavi izbrusila rođenog oca pred gostima, do savremenog deteta koje se ne libi da roditelje, nastavnike i starije ljude tera “u materinu“ pa na njih i fizički nasrne. Takođe postoji revolucionarni kontinuitet, koji je počeo sa tekovinama “antifašističke borbe”, da bi danas dospeo do čestih bračnih lomova uništavanja porodice i razorenog društva. Dobar deo te „svetske emancipacije“, „naprednosti“ i nastranosti uvezeno je upravo od danas vodećih zemalja globalizma, a gde će nas sve ono dovesti nije teško zaključiti.

Taj svoj borbeni antifašistički oreol komunisti su ukrasili miroljubivošću i revolucijom kao nečim što je samo po sebi plemenito. Međutim, “mir” do koga je komunistima bilo stalo, nije onaj kakvom se oduvek nadao običan čovek, koji bi da živi i radi neopterećen bilo kakvim i bilo čijim “ideološkim vrednostima”. Komunisti, kao i svi potonji “internacionalisti”, borili su se za “mir” u kome bi njihova vlast bila apsolutna, a narod ropski pokorno prihvatao i sprovodio sve njihove “ideje”. Ali za isti takav “mir” verovatno se borio i Hitler, pa se postavlja pitanje u čemu je razlika između njega i “internacionalista” koji su ga u ratu pobedili. Možda “nacionalizam” i može postati destruktivan, ako se odvoji od Boga i postane samom sebi cilj, kao što se to desilo u slučaju nacizma i fašizma, koji u periodu četvorogodišnjeg rata jesu naneli velika zla mnogim narodima. Ali se čak ni najveća zlodela Hitlerovih i Musolinijevih sledbenika prema tuđim narodima u Ratu, ne mogu meriti sa zlodelima koje su počinili sledbenici Staljina, Mao Ce Tunga, Josipa Broza Tita i drugih “internacionalista” svojim narodima u “Miru”. Jer, čak ni Hitler od pokorenih naroda nije zahtevao da se odreknu svoga imena, vere, jezika, običaja i morala, kažnjavajući fizičkim likvidacijama isključivo za otvorenu neposlušnost svojoj diktaturi, dok su “internacionalisti” (komunisti) pored fizičkih likvidacija, razarali celokupan sistem vrednosti i duhovnu strukturu naroda na svim nivoima.

Komunizam i globalizam
Da “učiteljici života” nisu podmetnuti “internacionalistički” kriterijumi određivanja pozitivnih i negativnih učesnika nekog rata, već pravi istorijski i ljudski kriterijumi, ono što nam se dešavalo od 1941-1945. godine ne bi se ponovilo 1991. godine, Taj se “mir” među jugoslovenskim narodima, uspostavljen komunističkim internacionalizmom, raspao kao kula od karata obzirom da je bio sazdan na zločinu, održavan diktaturom i ideološkom indoktrinacijom putem školstva i medija. Pod tom okupacijom živeli smo čitavih pedeset godina, kada su nas od komunističkog terora “oslobodili” ujedinjeni neokapitalisti, svetski i domaći. I mada su se o Josipu Brozu Titu počele obelodanjivati mnoge znane a i po neka prećutkivana ili sasvim neznana istina, tekovine njegovog internacionalizma i dalje su ostajale netaknute. Kako pod navodno “nacionalističkom” vladavinom Slobodana Miloševića, koji gotovo ni u čemu nije odstupao od komunističkih ideala svoga preteče, tako i pod aktuelnom vladavinom “evrodemokrata”, sa kojima je započela nova faza internacionalizma koji se više ne zove komunizam nego globalizam. Pojmovi stvoreni komunističkom pobedom 1945. godine, ostali su na snazi kao i dalje važeća “nepobitna istorijska istina” sa kojom se vladine, provladine i nevladine organizacije bore protiv neprijatelja “evro-atlantskih integracija” sa ništa manjom žestinom od nekadašnjih AFŽ-a i SKOJ-a. Oni koji rečju ili delom zastupaju bilo šta srpsko i dalje slove kao “fašisti”. 

Jedina razlika između ove dve faze internacionalizma jeste što se globalisti više ne oslanjaju na radničku, nego kapitalističku klasu, hijerarhijski ustrojenu počev od krupnijih svetskih biznismena, multinacionalnih kompanija, najužeg kruga superbankara i špekulanata a sve sa namerom da zagospodare planetom. Lokalne jajare i nikogovići, spremni na sve moguće pronevere na štetu svoje države i naroda, su tom hijerarhijski ustrojstvu samo puki izvršioci „velikih zamisli“ svojih globalističkih gazdi, realizatori prljavih poslova i dežurni policajci za držanje porobljenog neroda pod kontrolom. “Radnička klasa” koja je u bivšoj fazi internacionalizma verovala da je “na vlasti” sada je pretvorena u “jeftinu radnu snagu” odnosno roblje svetskog kapitala. U procesu globalizacije sveta “Međunarodna zajednica” smiče neposlušne državnike po Srbiji, Ukrajini, Gruziji Iraku i drugde, ukoliko su umesto za “internacinalne”, radili za “nacionalne” interese. To čini uz pomoć dobro organizovanih nezadovoljnih narodnih masa, koje je prethodno izmrcvarila višegodišnjim sankcijama. Ukoliko ništa od toga ne pomogne u smeni neposlušnih lidera, onda pribegavaju i bombardovanju ili ratnom agresijom. Kada sve to sagledamo sve doslovce izgleda kako su i predvideli “Sionski Mudraci” u “Protokolima” zarad uspostavljanja vladavine nad čitavim svetom.

Globalizam za najveće zlo smatra “nacionalizam” koji svim silama treba iskoreniti, kome ne priznaje baš ništa dobro i plemenito. Krsteći ga etiketama retrogradnog nasleđenim iz komunizma, od kojih mu je “fašizam” najomiljenija. Iako su i fašizam i komunizam potpuno identični po vrsti i količini počinjenih zločina, globalizam se obrušava jedino na fašizam kao najnegativniju istorijsku pojavu, dok komunizam, čak i ako mu ne odriče diktatorski karakter, manje-više ostavlja po strani, obzirom da sa njim deli zajedničku, internacionalističku ideološku matricu. Šezdeset miliona Rusa, žrtava komunizma nestalih u Staljinovim čistkama, nisu neoprostiv zločin, ali navodnih šest miliona Jevreja, žrtava nacizma i fašizma, itekako jesu. Nova internacionalistička “učiteljica života” poručuje nam otprilike sledeće: Hitler je bio zločinac, Staljin samo diktator, dok je Lenjin „bezazleni” ideolog, pošto je carska porodica Romanovi (koji su po njegovom naređenju svi do jednog pobijeni) sama po sebi predstavljali zlo, pa ih treba smatrati bezvrednim bićima, koji su i zaslužila što ih je snašlo. Zanemarivanje komunističkog zla i pridavanje drugorazrednog značaja tolikim njegovim žrtvama, uz svođenje fašizma samo na antisemitizam, i pored činjenice da Hitler nije napao i tamanio samo semite, već gotovo sve evropske narode (u prvom redu slovenske), dodatno potvrđuje istinu iznetu u “Protokolima sionskih mudraca” - da su samo semiti taj povlašćen narod koji treba da zavlada drugim narodima kao “gojskim” (životinjskim).

Osim internacionalizma, u Novi globalni svetski kapitalistički poredak uklopile su se i druge “napredne humanističke tekovine” ostvarene u komunističkim “diktatorskim sistemima”. Sve što razara hrišćanski moral, crkvu, porodicu, naciju i ma kakvu zajednicu (osim “međunarodne”), sve što naciju slabi, degradira, uništava i ponižava, dočekuje se kao veliki doprinos “procesima integracije” u globalni poredak. A čak i najbezazlenije protivljenje tolikom sunovratu i bezbožništvu anatemiše se kao “povampireni fašizam”. Sa neskrivenom skojevskom mržnjom i netrpeljivošću, svaku reč u korist opstanka i postojanja srpstva mirne savesti kvalifikuju kao “govor mržnje” i pretnju “ evro-budućnosti”. Ko ne bude pristao da mu se iz Brisela, Strazbura i drugih centara internacionalističke moći, evro-standardima reguliše svaki detalj života, u budućnosti može očekivati isto što u posleratnom komunizmu. Svojim “govorom ljubavi i tolerancije” novi internacionalisti neodoljivo podsećaju na svoje prethodnike, koji su pokličem “udri bandu” likvidirali sve koji nisu prihvatali “odluke samoupravnih organa narodne vlasti”.

Ako nacizam, fašizam i drugi izvitopereni oblici obezboženog nacionalizma jesu činili zla za osudu, ta osuda pripada isključivo onima koji imaju moralno pravo na nju, a to sigurno nisu komunisti, globalisti, američki intervencionisti, evrounijati, natovci i drugi “internacionalisti”. Ne može se suditi ni Aušvicu ni fašizmu, sa Gulagom, Golim otokom, Hirošimom, Nagasakijem, Vijetnamom, Kambodžom, Srbijom, Irakom i drugim brojnim mestima internacionalističkih zločina na savesti. I ako su se sve internacionalističke ideologije pokazale kao sušto zlo, u neprekinutom kontinuitetu od evo pa skoro čitavog veka, žrtvama daleko nadišavši i fašističke, s kojim moralnim pravom (osim na silu pribavljenim) mogu spočitavati fašizam čak i samim fašistima, a kamoli Srbima. Srbi  su i od fašista i od antifašista trpeli (od ovih drugih još uvek) sve što se zamisliti može, stekavši time još uvek nepriznati status “mnogostradalnog naroda”.  

Jasno je, dakle, da “globalistička učiteljica života” čini isto što i komunistička – laže, podmeće, zamajava, zavodi, sputava, etiketira, uništava čineći teške zločine. Ta globalističa ruka nas je bombardovala a i dalje nas šamara onemogućavajući time našu pravu nacionalnu obnovu koja je uvek i svuda započinjala samo sa Istinom.

Piše: Vitomir Pušonjić

  Štampa