Предходна страна

Политички аналитичар Звонимир Трајковић о новом Статуту Војводине који директно води у сецесију те српске покрајине, а коју невиде или не желе да види ни ДС ни председник Тадић

Војводина на прагу сецесије

Посматрајући данашњу ситуацију у Војводини јако ме подсећа на 80-те године и ситуацију са Словенијом. Многи ће се запити каве се то паралеле могу извући између Словеније тога времена и данашњих сецесионистичких тенденција који се у Војводини појављују? Покушаћу да вам кроз овај текст то мало подробније објасним али пре тога желим да подвучем једну најзначајнију карактеристику свих оваквих процеса и тенденција.

Народ и обични грађани готово никада нису заговорници сецесије, већ искључиво политичке и интелектуалне елите. Колико су то стварне или квази елите друштва, то је посебно питање, али у готово свим случајевима они због „виших“ политичких позиција, привилегованог положаја…, и наравно новца, уводе грађане, народе или етничке групе у сецесију. Такве тежње никада нису у корист грађана већ искључиво личних интереса појединаца, а по принципу - нека је држава као авлија али да сам ја у њој главни. По овом моделу се распала и бивша Југославија мада је изгледало да се ради о националној нетрпељивости народа, народности или националних мањина. Национална мешовитост је само искоришћена као јака полуга за убацивање међунационалне нетрпељивости која се увек може потпалити, али је све то било у корист појединих група и елита, али не и свеукупног грађанства. Ако је и постојала међусобна нетрпељивост између Срба, Хрвата, Албанаца, кава нетрпељивост је постојала између Срба и Црногораца? Ради се народу истог генетског корена, истог језика и вере, где готово још једна Црна Гора живи у Србији - па је до одвајања Црне Горе ипак дошло. Ради се о чисто личном интересу црногорске политичке „елите“ а народ је у тај сецесионистички „воз“ угуран снажном медијском пропагандом, лажним обећањима, референдумским малверзацијама…, и уз активно учешће страног фактора. Кад се све саберемо сецесије су увек плод домаћих интересних група у спрези са страним фактором, иза кога стоје лични интереси једних и других, а грађани су само „колатерална штета“ како је то назвао наш „пријатељ“ Џеми Шеј.

Али да се вратим паралелама између Словеније 80-тих и Војводине данас. У Словенији се 1982 почињу да појављују при текстови како остатак Југославије, посебно Србија „пљачка“ Словенију и како је кочи у њеном даљем развоју. Почиње антисрпска медијска кампања, излазе неки нови листови попут „Младине“, а на телевизији се све чешће појављују нове „неважне“ фаце попут координатора за омладину Јанеза Јанше, уредника „Младине“ Заврла, новинара Тасића… Они добијају све шири медијски простор а прича је за наивне у основи економска – јер Србија из заједничке касе узима више, а ми радимо. Изгледа све безазлено. Када су те прве крупне речи прошле, у игру се укључује мало тежа артиљерија Милан Кучан, Јоже Шкољц, Јелко Кацин, Јоже Пучник, Димитриј Рупел, Лојзе Петерле, све чланови ЦК СК Словеније, затим Игор Бавчар, као и многи значајне личности из Скупштине и Владе Словеније. Почиње прављење новог словеначког грба, заставе, а Територијалан Одбран (ТО) добија неке мало измењене ознаке, али се и наоружава. Бољим, модернијим страним наоружањем - „а све у циљу јачања обрамбене моћи Југославије“. Корак по корак они су се припремали за оно што смо сви кроз коју годину видели а то је оружана сецесија и напад на нашу и „њихову“ ЈНА.

За сво то време председништво Југославије ћути, по мало попушта „да би се страсти смириле“, а Јанез Дрновшек члан Словеније у том Југословенском председништву, упорно објашњава како то баш и није тако те да Словенија жели само мало више економске самосталности у трговину са Светом (мимо Савезне Владе) и више политичких слобода мимо „круте“ линије СК Југославије. А што се тиче наоружавања ТО, наводно све иде по позитивним законима из области одбране и набавља се само лако наоружање које ми не производимо. Тако се у ТО Словеније увукло модерно против-тенковско наоружање па чак и амерички Стингери.

Иза свих ових припрема Словеније за отцепљење у ствари стоји Немачка и Аустрија а делују кроз њихове службе БНД и СТАПО. Оне финансирају омладински покрет, лист Младину и још неколико листова, „купују“ неке уреднике словеначке телевизије и важнијих листова, финансијски помажу интелектуалце посебно професоре универзитета. Ништа мање нису дарежљиви и када се ради о члановима ЦК СК Словеније, министрима…, али не запостављају ни Војску. Врбују словеначке официре, па и архивара поверљивих војних докумената заставника ЈНА Борштнера који постаје десна рука Јанеза Јанше. И да не дужим даље БНД и СТАПО врло профсионално стварају читав логистички полигон за подршку коју ће Словенија искористи за оружану сецесију до Југославије.

Паралелно са радом немачких и аустријских служби одвија се и снажна политичка подршка коју предводе немачки и аустријски министри иностраних послова Ханс Дитрих Геншер и Алоз Мок. Овде је прича већ другачија и акценат се ставља на „одбрану људских права“ да би се касније све то преточило у причу о помоћи „демократији“ и таласу демократских промена које би у Југославији требало извршити. Ту су Словенци „демократе“ али их ето Срби гуше у тим напорима да демократизују своју републику. То хорски понавља и већ набројана нова словеначка „елита“ сада већ сасвим отворено потресајући тако цео СКЈ у коме се воде жестоке расправе али без резултата. Председништво, Скупштина и Влада Југославије ћуте, свако из својих разлога гурајући проблем под тепих. Хрватска посматра како ће Словенија да прође, па ако „игра“ прође онда ће и они за њом. На истом чекању су и Муслимани и Хрвати из БиХ. Америчке дипломате ме чак отворено питају када ће Војска те сецесионистичке снаге у Словенији да обрише? Немам одговор јер шта би им могао и одговорити. И кључ слома Југославије убрзо се догађа на 14 ванредном конгресу Савеза Комуниста Југославије (СКЈ). Конгрес по унапред постигнутом договору напуштају Словенци, Хрвати и део делегата из БиХ. Милошевић као представник конгресне већине (53,6%), најбројнијег народа и народа коју је Југославију и створио 1918 нема политичке храбрости да дрекне и запрети да са конгреса нико неће изаћи док се „проблем не реши“ - остаје нем. Распада се једина партија СК Југославије – распада се и држава.

Почетак распада СФР Југославија се у ствари догодио променом Устава 1974 године када републике добијају знатно шира овлашћења и постају самосталне. Тада смо ми федерације „склизнули“ у конфедерацију мада то нигде није писало – Исто као што се данас пише Статут Војводине а сутра ће бити Устав. Сва ова подсећања на догађања с краја 80-тих написао сам јер је то финални чин распада земље мада је распад почео знатно раније – а циљ ми је да сми схватите у ком правцу се креће Војводина. Зато Чанак стало понавља да „наши новци треба да остану наши“ - на то су људи најосетљивији, поготову када се тешко живи. Тако су и Словенци почели а завршило се пуцњавом у ЈНА.

Војвођанска власт припрема нови Статут Војводине који ће неминовно, сутра, тај највиши државни закон унапредити у Устав. Само „терминолошка промена“, јер Статут Војводине по којем ће, ова за сада покрајина, моћи да закључује међународне уговоре, да оснива представништва у иноземству, доноси одлуке и законе у областима индустрије, пољопривреде, образовања, здравства и укупног газдовања ресурсима Војводине, је већ држава. Покрајином ће управљати Влада, а не, како је до сада било, Извршно вијеће. У предложеном статуту пише још да је Војводина аутономна покрајина грађанки и грађана, који у њој живе и да је у саставу Републике Србије. А у нацрту је наведено да се територија покрајине састоји од географских подручја Бачке, Баната и Срема, да АП Војводина има симболе, заставу и грб, а главни град покрајине је Нови Сад. Настала на основу посебних националних, историјских, културних и других својстава својега подручја, као вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална демократска европска регија, интегрисана у европску групу регија - наводи се у првом чланку Статута.

У овом низу који статут предвиђа остају још само две институције па да се заокружи држава – а то је Војска и безбедносне службе, пошто је полиција већ добрим делом аутономна. Из домена буџета потребно је још да приходи од царина иду у војвођански буџет и да имамо државу у држави, или највиши ниво конфедералног устројства Србије – која се од Србије може одвојити када то Скупштина Војводине одлучи. Може референдумом, а ко је то несигурно, може о томе одлучити и Скупштина Војводине – па у њој седе овлашћени заступници интереса грађана.

Настала на основу посебних националних, историјских, културних и других својстава и дефинисана као демократска европска регија, интегрисана у европску групу регија, говори да се под окриљем „демократије“ и „европских регионализација“ добро порадило на даљем растакању Срба. Опет су на сцени главни играчи БНД и СТАПО јер је Војводина леп залогај за обнову неке нове Аустро-Угарске или „Велике Немачке“, када се ЕУ распадне. Зато се у ЕУ на регионализацију подстичу само поједине земље, али не и оне које представљају стожере ЕУ. Ако је Немачка главни заговорник регионализације онда и није морала да потроши готово 1.000 милијарди $ на уједињење са Источном Немачком. Могле су и једна и друга у ЕУ па би кроз јединство уније и регионализацију остварити све своје тежње и циљеве. Али Немачка је желела чврсту и јединствену државу – коју нама не препоручује.

Како се сецесионизам у Војводини спроводи
По истом рецепту као некада у Словенији али за разлику од некада Словеначког данашњи војвођански сецесионизам се и не скрива. Цео процес је знатно унапређен – злобници би рекли, у складу са општом „демократизацијом“ земље. Ради се сасвим отворено, уз јавну подршку од стране „наших“ медија, „невладиног сектора“, слободних мислилаца… Али невероватно, и уз подршку коалиције на власти коју предводи ДС (Демократска странка), па и самог председника Србије Тадића. И све то уз отворену координацију са страним факторима - где је Немачка најактивнија, у чему јој здушно помажу САД и Енглеска. Председник Србије Тадић, и остали државни органи Србије није да то незнају већ на разне начине то и подстичу. Тако долазимо до тога да војвођански сецесионизам фактички потиче из Београда, и то са врха државе, и из водеће Демократске странке. Највећи сецесиониста данас у Војводини је Бојан Пајтић, потпредседник ДС-а и председник Владе Војводине – а главни центар сецесионизма се налази у ДС-у за Војводину. Да будем сасвим јасан, Тадић не да се сагласио са горе наведеним новим Статутом Војводине, већ је у свим његовим одредбама још при писању Статута координирао. Да је ДС центар војвођанског сецесионизма ваљда јасно говори чињеница да је то најјача странка у Војводини и да без њене сагласности такав Статут никада не би могао бити усвојен ни Скупштини Војводине, ни потврђен у Скупштини Србије - јер су и ДСС (Демократска странка Србије) и СРС (Српска Радикална странка) противу таквог статута. Посланици ДС-а, ДСС-а и СРС-а чине скоро 80% Скупштине Војводине и више од 75% Скупштине Србије. Али ће овај предлог Статута проћи у обе Скупштине јер у обе скупштине коалиција око ДС-а има потребну посланичку већину. Значи, војвођански сецесионизам долази из Београда и може бити сасечен истог момента када председник Тадић и његов ДС то пожеле.

Страни фактор ће свакако роварити (јер то им је посао) али токови сецесионизма зависе од нас и никакво страно мешање није могуће ако наш државни врх то не толерише и сецесионизам не подстиче. Сасвим је друга ситуација на Космету где је велика већина Шиптара и где је теже, али не и немогуће, сачувати целовитост државе – само се на томе мора озбиљно радити а не варати грађане да се ето све предузима. Стога сва сецесионистичка залагања Чанака, Костреша и остали из ЛСВ (Лиге социјал-демократа Војводине) или Иштвана Пастора и Шандора Егерешија из СВМ (Савез војвођанских Мађара) су бесмислена ако такве процесе ДС не подржава. Чанак и све остале групе сецесиониста, који се са „наших“ тв екрана и „наших“ медија не скидају, су само пробојни шпиц за оно што бар отворено неможе да изговори Тадић.

Код финализације ових активности, односно отцепљења од Србије, појавиће се један сасвим другачији проблем, а то је како убедити 70% Срба у Војводини да им је боље у новој Аустро-Угарској него у Србији. За решавање тог проблема задужена је ВАНУ (Војвођанска Академија Наука) чији је председник Јулијан Тамаш (Русин или Украјинац, према потреби) и у којој доминирају Мађари. Стога ВАНУ сада ради на програму стварања националних Војвођана, убеђујући Србе да они баш и нису Срби, већ нека нова нација Војвођани. То треба да створи бар расцеп у српској нацији, ако већ не успеју са формирањем нове Војвођанске нације. Ради се по истом моделу како је то својевремено радио Броз – па је од Јужних Срба направљена македонска нација, од Срба са простора Црне Горе црногорска, па чак и од Срба муслиманске вероисповести муслиманска нација.

Уз прављење нове нације иде паралелно и нова историја, па се све чешће чује да се 1918 Југославији, односно Краљевини Срба Хрвата и Словенаца припојила Војводина - па се сада ваљда може и да одвоји. Али ствари су битно другачије. Нема никакве Војводине 1918. године, јер ју је, као појам, Угарска укинула 1868. године. 1918. Краљевини Србији су се одлуком Новосадске Скупштине припојили бивши делови Аустро-Угарске, и то Барања, Бачка и део Баната - али не и Срем, који је као Крајина имао своју скупштину у Руми. Тек одлуком скупштине у Руми 1918. Краљевини Србији припаја се и Срем. Данашња Војводина је Брозово дело из чијег је састава издвојена Барања и део Срема и припојени републици Хрватској, а све са циљем вештачког смањења Србије – исто као што су и нове нације стваране како Срби у Југославији не би чинили 74% укупног становништва. Према томе Војводина ни као територијална целина, ни како нека државотворна целина се није припојила Краљевини Србији већ појединачни делови бивше Аустро-Угарске.

Ако сва ова играрија са новом „Војвођанском нацијом“ промењеном историјом не успе, онда ће на сцену ступити Немачка са парама. Војводини ће се понудити велики кредити убрзан развој, пријем у ЕУ и још брдо лажних обећања, како би се Срби преварили и ушли у загрљај „Велике Немачке“ - а после ће лаковерни остати на обећањима као и до сада. Присетите се само шта нам је све обећао управо овај „демократског блока“ кад Милошевић оде са власти. И од обећања ништа – али смо зато прихватили да смо починили геноциде на све стране, свима се извињавали, и послали у Хаг цео политички и војни државни врх. Све распродали државу задужили за 30 милијарди, а богами се и добро напљачкали. Више него успешан биланс „демократских“ снага.

Политичке анализе прошлих догађања се не раде да би се написало шта се догодило, о томе ће писати историчари, већ да се види где су направљене грешке, како се опет не би поновиле. А посебно важан део је да се схвате процеси и анализом предвиди будућности и будућа кретања. Жмурећи пред отвореном сецесијом још једног дела државе и дипломатским поигравањем са Косметом који се и званично одвојило од Србије, постојећа власт у којој Тадић и ДС имају апсолутну власт ризикују да врло неславно заврше осмогодшње владање. Простора за манипулисање народом више нема. Економска криза ће само убрзати неке неминовне процесе, који одавно тињају а који су плод политичких, економских, сецесионистичких, организационих….грешака или намера. Господо „демократе“ мислим да сте из анализа, извукли погрешне закључке, ако сте ишта и анализирали. Кризом се грешке не могу правдати а најмање сецесија Војводине коју видите, па је још и подржавате.

Политички аналитичар