Предходна страна

Последњих дана у штампи су се појавиле четири на први поглед неповезане вести. Ипак, нешто заједничко у њима постоји и међусобно их повезује.

Криза и прескупи политички пројекти

Све жешћа економска криза је почела да руши све политички пројекте који никада нису били засновани на реалношћу, али су за Америчку и Бриселску бирократију представљали згодне полигоне са којих су дељене „пацке“. Неком политичке, а неком и животне. Сада се тој бирократској машинерији сузио простор, јер пара нема за разбацивање, па ће многи политички квази пројекти морати да пропадну.

У овом тону у кратким нотицама говори и „Глас Русије“ који ме је инспирисао да на тој основи напишем један мало опширнији приказ светских квази пројеката, у које су се сви заклињали а којих се запад данас покушава да ослободи, не мислећи о пустоши која иза тих започетих а нереализованих пројеката остаје. Кад политичари истрче са познатом поштапалицом да нешто „нема алтернативу“, одмах треба схвати да се ради о неком промашеном пројекту. Тако треба посматрати и свакодневне иступе наших „политичких мозгова“ кад гракну да „улазак Србије у ЕУ нема алтернативу“. Све на Свету има алтернативу, осим за оне чији мозак ради једноканално и који нису у стању да креирају добра алтернативна решења. Ако уопште и креирају?.... или само спроводе нечија већ разрађена решења.

Но, да се ипак вратимо теми промашених политичких пројеката. Последњих дана у штампи су се појавиле четири на први поглед неповезане вести. Оне су само на први поглед неповезане јер су се појавиле на различитим крајевима света али кад боље сагледамо, нешто заједничко у њима постоји и међусобно их повезује. Навешћу их по бројевима како су се појављивале и како би их кроз текст лакше пратили:

Шта је заједничко за ове теме разбацане по медијском простору? Једина заједничка компонента је то што су сви поменути пројекти чисто политичке природе, а који су за Америчку и Бриселску бирократију представљали згодне полигоне са којих су дељене „пацке“. Неком политичке, а неком и животне. Сада се тој бирократској машинерији сузио простор, јер пара нема за разбацивање, па ће многи политички квази пројекти морати да пропадну. Тенденција је очигледна – политички пројекти се затварају брзином директно пропорционалном развоју светске кризе. Па можемо констатовати да ако је криза за Свет бар у нечему добра - добра је у домену да се неке усијане главе охладе, да се спусте на земљу и не живе у виртуалном свету стварајући нереалне политички пројекте.

2. На економском самиту Европске уније одржаном у Бриселу, пред тешким задатком нашла се госпођа Меркел, јер треба да одговори на питање где наћи гас да се напуни тај моћно планирани гасовод „Набуко“ који иде до Ирана и Ирака преко Турске, Бугарске, Србије, Мађарске до старе Европе и који је дуг скоро 4.000 км. Изградња таквог гасовода би била огромна инвестиција, а тог гаса који би пунио гасовод за сада нема. Гаса нема или је његово прикупљање неизвесно а улагања у „Набуко“ се већ очекују. Криза је многе освестила па је и тихо рђајући гасовод „Набуко“ – постао само споменик неоствареним сновима о диверзификацији гасног снабдевања Европљана. Лепо је имати алтернативна снабдевања, и лепо је градити макар и политичке инфраструктурне пројекте, али не директно из џепова пореских обвезника ЕУ.

3. Испоставило се да је Обами још теже да објасни грађанима САД зашто они треба да из својих џепова плаћају изградњу антиракетног штита у Европи, намењеног заштити од иранских и северно корејских ракета које за сад, али и у догледно време, не могу ни да долете до Европских циљева. И овде је на размишљање, економска криза имала одлучујући утицај. Ако није само криза онда је западњаке на рационално размишљање навело и одлучно Руско реаговање. Америци и Европљанима свакако не одговарају накострешени „Искандери“ са истурених позиција у Калињинградској области Русија, као одговор на „антиракетне игре“. Осим тога таква ракетна накострешеност, тешко да ће погодовати побољшању узајамног разумевања и добросуседства у Европи, али и „ресетовање“ политичких односа најављених од стране САД према Русији. Термин „ресетовање“ је искористио у свом недавном иступању потпредседник САД Џозеф Бајден. Тако је он дефинисао жељу нове администрације у Вашингтону да почне сасвим нове односе с Русијом.

Криза, „Искандери“, или „ресетована политика“ свеједно, натерали су САД да преиспита постављање ракетног штита. Али Американци не би били то што јесу да и онда када су принуђени на повлачење, не покушају да и из те позиције нешто добију. Тако су овај „предлог“ о обустављању постављања ракетног штита „условили“ са захтевом Русији да утиче на Иран у правцу заустављања његовог нуклеарног програма. Од овог „условљавања“ свако неће бити ништа, јер питање је да ли ће Русија мењати „нешто“ за „ништа“, и да ли и колико стварно може утицати на Иран у правцу америчких жеља? Знају то Амери, али хајде да бар пробамо, а и „предлог“ добија условљавајућу а не форму повлачења – бар за обичног читаоца.

НАТО, КФОР, УНМИК, ЕУЛЕКС, „Независно Косово“ и на крају ништа.
Што се тиче Косова, тамо је прича још интересантнија – западни политичари већ годинама уверавају јавност да у покрајини, коју су они признали као независну државу, влада апсолутни мир. Одмах се поставља питање а зашто онда тамо држати 15 хиљада војника НАТО-а? Па полицију УНМИК-а, ЕУЛЕX-а и под тим скраћеницама још брдо неке администрације, судија… поготово што је криза, и све је скупо… Али све је то тако јер Косово ни издалека није онако како га запад својим грађанима и осталом делу Света представља - већ сасвим супротно од тако нацртане слике. Лажно и жељено приказивање ствари је посебан ризик, јер у процесу константних лажи политичари бирократском инерцијом и сами почињу да верују у оно што причају. А причају да у покрајини влада мир и благостање, да су косовски политичари доказали своје мирне намере, те да се на Косову гради демократска и мултинационална држава. А кад је већ тако, онда и КФОР треба расформирати, а војнике вратити кући.

1. Управо овде на пољу безбедности, уз повлачење мировног контингента може се на живом примеру показати како је опасно обмањивати јавност... Ако до повлачења НАТО војника дође то је управо оно што наводно косовски Албанци са нестрпљењем очекују, јер су пред своје сународнике поставили бројне задатке. Један за Албанце недовршен задатак је припајање севера, насељеног Србима, и чишћење преостале територије од чудом преживелих не-Албанаца. И ако се КФОР при томе не буде мотао око ногу Албанцима, за њих ће све бити далеко једноставније и оперативније. Кад кажем оперативно, мислим на етничко чишћење и све бруталности онако како је то урађено у погрому Срба и других не-Албанаца у марту 2004. године. Сада када покушавају да се повуку из својих „политичких игара“ о независном Косову, партнери нашег „демократског“ државног руководства мисле пре свега само на финансијску неисплативост тих њихових политичких пројеката, а понајмање на последице свих досадашњих одлука и пустоши коју ће за собом оставити. Заправо, како су се олако упустили у све то, тако се и повлаче – потпуно неодговорно. Али у косовском случају то може скупо да кошта јер се косовска „игра“ не може завршити притиском на неко чаробно дугме - а до новог рата на Балкану је само корак. Стога након вести о битном смањењу мировног контингента на Косову која је ускомешала јавност, почело је да се говори и о другим променама на плану међународног присуства у покрајини.

У марту ће у средишту пажње СБ УН бити питања преструктурисања УНМИК-а. Актуелни председник СБ, амбасадор Либије у УН Ибрахим Дабаши, саопштио је да ће 23. марта током отворене седнице чланови СБ размотрити извештај генералног секретара Бан Ки Муна о преструктурирању УНМИК-а. Треба подсетити да је процес мењања структуре и кориговања неких задатака УНМИК-а започет дозволом СБ који је дао одговарајућу изјаву 27. новембра 2008. године пошто су на то, доста олако пристале власти Србије. Сходно плану генералног секретара УН, ЕУЛЕКС треба да контролише албанске рејоне Косова, док ће УНМИК задржати превласт у српским општинама. Управљање Косовом треба да се врши у оквиру резолуције СБ УН бр. 1244 у којој је потврђен територијални интегритет Србије. УНМИК и ЕУЛЕКС морају да се и даље придржавају неутралног става према питању о легитимности проглашења независности покрајине 17. фебруара 2008. Али то и на терену није тако! Надам се да ће наш председник Тадић подсетити сталне чланове СБ да ли још памте пуну суштину заједничке изјаве коју су дали у новембру јер ситуација на Косову ни најмање не одговара тада презентираном плану генералног секретара УН. Не одговара зато што инспиратори косовске независности још увек уверавају западну јавност и себе да је „Пројекат Косово“ потпуно успео. А при томе се подразумева да тако успешно искуство треба пренети и на друге проблематичне државе - зар не?

Ако на целу ову суморну слику Косова у безбедносном смислу, додамо и катастрофалну привредну ситуацију где ни један не-Албанац није запослен, те да и сами Албанци немају посла па је степен незапослених стравичних 70%, онда слика Косова има исувише тамних тонова. Тако политички пројекат независно Косово улази у домен великог проблема јер то „ванбрачно дете“ сада треба и издржавати. Али запад сада то покушава да заборави је општа светска криза је наметнула много пречих ствари у самим тим земљама од финансирања неких промашених пројеката. Косову треба најмање три милијарде евра годишње да би могло као држава да функционише - а ко ће тај новац да даје. Страних улагања нема, а тешко их је и очекивати у тако нестабилном подручју. Стране улагаче не интересују политички пројекти већ стабилне средине где се може остварити профит. „Независна држава Косово“ није чланица УН, а тешко је да ће то и бити, па нема могућност задуживања код ММФ-а СБ и осталих финансијских институција. Чак и да јесте тешко да би нека озбиљнија средства могло да добије, јер како ће те кредите враћати и да ли их уопште може враћати? Да не елаборирам даље јер ћу све дубље упадати у живо блато без јасних одговора….

Бирократска реторика се по инерцији наставља
Пјер Лелуш који је јуче именован за специјалног изасланика председника Француске за Авганистан и Пакистан - изјавио је: „Неопходно је да Француска из темеља преиспита своју стратегију у погледу Авганистана. Дотично преиспитивање политике захтеваће, на пример, да се одреди неопходан однос између војне и цивилне помоћи“ – сматра Лелуш који своју мисију у овој земљи оцењује као веома компликовану. „Сада у погледу Авганистана постоји потпуна какофонија и потпуни неред у сфери западне помоћи – констатовао је специјални изасланик француског председника. И онда ладно извали реченицу из горе подвучених бирократских инерције у домена самообмањивања: „Показало се да су мере предузете у погледу Босне и Косова биле ефикасне“. То се, међутим, не може рећи о мерама у погледу Авганистана, пошто су напори били недовољни. Није било ни потребног нивоа њихове координације“ – нагласио је Пјер Лелуш. А онда Лелуш „тријумфално“ наставља: Уколико се у Авганистану предузму мере које су биле „ефикасне“ у БиХ ситуација у овој азијској земљи нипошто се неће побољшати. Мере које су биле ефикасне у БиХ, а која се распада на делове, су за Лелуша „ефикасне“ само зато што у БиХ нису убијани Французи. Да је тамо побијено неколико хиљада тих „супер западних војника“ и по неки Педи Ешдаун, одавно би БиХ била скинута са листе где разне војске и беспослена политичка бирократија запада радо одлазе да управљају и учи те „балканске дивљаке“ демократији. То су једина западна мерила. Јер не иде Лелуш у Авганистан да помогне том народу већ иде тамо да заради плату од 30.000$ месечно. Ако ту плату може да заради у БиХ без икаквог ризика по своју безбедност онда ће разни Лајчеки јако дуго над БиХ изводити своје експерименте јер добру плату треба на неком мирном месту зарадити.

Ко ће остваривати ове „ефикасне“ мере
4. Украјина ће током 2009. године проширити учешће свог мировног особља у саставу Међународних снага под окриљем НАТО-а како би допринела безбедности у Авганистану у складу са указом шефа државе од 26. јануара 2007. године. Кијев ће такође размотрити могућност повећања бројности свог мировног особља у саставу тренинг-мисије НАТО-а у Ираку. Кијев се побринуо и о даљем обезбеђењу ефикасне активности украјинског мировног контингента на Косову – који се може и проширити. Ако ове Украјинске најаве укрстимо са изјавом портпарола НАТО-а Џемса Апатураја, који је потврдио да Алијанса не искључује могућност смањења свог војног контингента на Косову, онда сам склон да закључим како ће Украјина на Косову имати значајнију улогу. Апатурај ода додаје: „Неколико земаља, али не све, сматра да је смањење броја војника у саставу Кфора могуће.“ Али се ово, очито, не односи на Украјину. Па ако то преведемо речником практичности, Енглези ће своје особље смањити а неке земље попут Украјине своје контингенте повећати. Топовско месо је увек потребно!

То што се у многим НАТО-земљама сматра скупим и некорисним потпуно договара Кијеву који је спреман да по сваку цену помогне НАТО-у, како би „купила“ приступање тој Алијанси. Како то Украјина која је у финансијском безнађу мисли да одвоји озбиљна средства за „мировне мисије“ по свету није јасно, али на то се наводно рачуна. Колико је та рачуница стварно реална и да ли је и она из домена промашених политичких пројеката председника Украјине Јушченка, убрзо ћемо видети. Чини ми се да је и ово само испразна бирократска реторика запада по инерцији, коју смо и до сада често слушали.

Финансијска и свеукупна криза на западу је тако великих размера са потпуно неизвесном дужином трајања и њеним крајњим ефектима, да ће запад бити приморан на крупну измену досадашње политике према кризним тачкама попут Ирака Авганистана… Стога сматрам да ће криза учинити да многи дигну руке од Космета и БиХ, те да ћемо ми овако војно ослабљени морати да преузмемо тај врућ кромпир. Уосталом то је наша територија и изволте господо Срби браните је. То што „демократе“ хоће да на дипломатском плану бране своју земљу и што су по налозима западних ментора своју Војску потпуно уништили, платићемо погинулим српским младићима, па ће тек тада многима бити јасно колики је степен разарања државе од стране садашњег руководства. Па им је још и то мало, већ и ових дана слушамо неке небулозне изјаве нашег министра одбране Шутановца.

На ову нереалну Украјинску намеру да учествује у „мировним мисијама“ по свету још је чуднија изјава српског Министра Одбране Драгана Шутановца који је управо ових дана изјавио како Војска Србије треба да се припреми за учешће у „мировним мисијама“ по свету? Да ли министар сматра да Србија нема својих безбедносних проблема у сопственој кући и блиском окружењу, већ је сада најважније да се Воска Србије опреми и припреми за решавање безбедносних проблема по Свету. Стоји ли Србија финансијски тако добро да треба да учествује у скупим војним акцијама које су други испровоцирали и којих се сада због финансијске кризе покушавају да утрапе другима. Постоји ту још читаво брдо питања које министру можемо поставити…. или и ову његову изјаву треба убацити у кош неразумних политичких изјава попут његових европских колега.

Оно што додатно збуњује је да САД Европа и остале велике земље могу правити нереалне политичке пројекте али свако не и Србија, којој су ти пројекти одузели део њене територије. Ако свему овоме додамо да се Србија изјаснила за војну неутралност, и да бар за сада не намерава да се укључује у НАТО, утолико ова изјава постаје још неразумљивија без јасног циља шта се њоме жели постићи. Могу ли наше безбедносне службе да мање раде за потребе ЦИА, МИ6 МОСАД-а по питању „светског тероризма“ и да се мало више осврну према својој земљи и њеним проблемима. Могу ли да аналитички укрсте степен кризе и њен утицај на будуће понашање разних мировних активности на нашим просторима па да министру „шапну“ да купи нешто од оружја - јер шта ако се КФОР повуче. Хоће ли праћкама да смирује Шиптаре по Космету. Ако кроз форму опремања и припремања јединица за „мировне мисије по свету“, припрема Војску за наше домаће проблеме, онда му се дубоко извињавам.