Предходна страна

Професор Др Мила Алечковић-Николић за Српску политику пише о Србији у којој постоји велики недостатак моралног мишљења и схватање, па долази до бркања физичког и моралног света

Шта је то фашистичко у "фашизму"?

У свакој идеји и идеологији постоје чланови и следбеници који су потенцијалне психопате, сурове убице, или криминалне структуре личности. Њих осуђује већ сама наука, етика, биологија, психопатологија, криминалистика и социјална психологија. Али, ове осуде нису специфичне за историјски суд. Оно што је спецификум историјске осуде јесте осуда одређене идеје или одређеног друштвеног правца. А која је то идеја осуђена у "фашизму" ?

На француски и општехришћански празник, 15. августа, 1945. године, у 4 часа ујутру, француски маршал Филип Петен осуђен је на смртну казну. У оптужници је наведена сарадња са нацистичком Немачком, тражење примирја са Хитлером и жеља да се промени врста власти у Француској. Против Петена сведочили су Пол Рејно, Едуард Даладије, Леон Блум и други. Угледан војник и победник у Верденској битци, Петен је дуговао остатак живота овој чињеници због које је генерал Де Гол одбио да изврши смртну пресуду над њим и одлучио да га помилује. Али, Де Гол никада није рехабилитовао његов чин потписа примирја са Немачком, нити је то један вођа отпора француског народа могао да учини. У питању није био маршал Петен, већ је у питању био читав режим "Вишија", иако је Геринг признао да је примирје са Француском остала највећа грешка Фирера.

Генерал Де Гол је био познат и по томе што није хтео да се сретне са Јосипом Брозом Титом. Он није хтео да прими Броза, не због тога што је овај био вођа комунистичког режима (сам Де Голов министар културе Андре Малро био је крипто-комуниста), већ због тога што је Јосип Броз стрељао његовог школског друга, Дражу Михаиловића.

У тадашњу Југославију, Де Гол је слао своје министре и несарадња са Титом није значила несарадњу са комунистичком Југославијом. Де Гол је очигледно разликовао људске и психолошке разлоге од политичких разлога, па је био и један од првих западних државника који су путовали у Совјетску Русију и комунистичку Кину. Он је имао обичај да каже: "Ми не одржавамо односе са режимима, него са државама."

1998. године, одлуком од 23. септембра, европски суд у Стразбуру дозволио је слободу чина одбране маршала Филипа Петена. Тиме Петен није рехабилитован, него је дозвољен сам чин његове одбране, или боље рећи, исти није осуђен као говор мржње. Али, режим Вишија никада у Француској није рехабилитован, нити би то учесници покрета отпора, бројни логораши, а још мање многобројне стрељане жртве икада дозволили. Из датог следи да би у Француској било немогуће рехабилитовати ратна делања Драгише Цветковића, српског потписника Тројног пакта, вероватно мање заслужног за српски народ него што је то био маршал Петен за француски.

Наравно, једно је питање да ли ми у Србији гест Драгише Цветковића можемо да објаснимо и схватимо, а сасвим је друго питање можемо ли ми такав гест (са становишта командне одговорности) да рехабилитујемо. Прво, наравно, можемо, али друго не.

На жалост, у Србији у овом тренутку постоји велики недостатак моралног мишљења и схватање да је све оно што је објашњиво, уједно и опростиво. То је бркање физичког и моралног света, чињенице и норме, бркање које је настало у продору сировог капитализма 19. века у Србију, који више не пружа никакво валидно образовање људима, и где глас "и", како би рекао Роберт Музил, доводи у инцестуозну везу све живо једно с другим, без икаквог реда и логике. Тај недостатак елементарне логике и мишљења у целини, управо је оно што је покојни Александар Зиновјев установио у обрнуто пропорционалној једначини људске политичке судбине: Што је неко на вишем политичком положају, његов говор је двосмисленији, нелогичнији, и нејаснији. Логика и кохерентност реченог престају да буду преокупације успињућег аривисте.

Шта је то фашистичко у фашизму?
У свакој идеји и идеологији постоје чланови и следбеници који су потенцијалне психопате, сурове убице, или криминалне структуре личности. Њих осуђује већ сама наука, етика, биологија, психопатологија, криминалистика и социјална психологија. Али, ове осуде нису специфичне за историјски суд. Оно што је спецификум историјске осуде јесте осуда одређене идеје или одређеног друштвеног правца. А која је то идеја осуђена у "фашизму" ?

У Мусолинијевом фашизму, замишљеном првобитно као "друштво врлина", додуше тоталитарно друштво, најгоре што постоји јесте неслобода појединца, односно нужност жртвовања појединца, при чему му се не оставља никаква слобода да сам направи људски избор. Реч је о недостатку либерализма (у изворном значењу појма слободе) и недостатку демократије. Али, Мусолинијев фашизам у свом националном и социјалном моменту (револуционарни синдикализам и анти-берзијанство) не подразумева никакав расизам, упркос спољнополитичкој највећој стратешкој грешци Бенита Мусолинија која се састојала у чину потписивања сарадње са Адолфом Хитлером. Дакле, једино што у идејном смислу може да се осуди јесте немачки нацизам, као теорија и као пракса. А оно што може да се осуди у немачком нацизму јесте: политички рехабилитована старозаветна идеја крви и тла, идеја вишег народа и више људске расе, односно позив да се сви други и другачији људи дискриминишу, уклањају и уништавају, из које ће се касније развити појам геноцида.

Међутим, чак ни сама замисао постојања виших раса не би по себи могла да буде осуђена као таква, јер она може да представља плаузибилну научну хипотезу, као што, рецимо, медицинска антропологија има право да научно проучава разлике људи у погледу величине фронталног кортекса, како индивидуалне, тако и колективне. Али, оно што је свакако за осуду, то је политичка злоупотреба оваквих непроверених и неистражених (па чак и проверених и истражених) замисли, ако би она у себи садржала позив на истребљење или просто малтретирање људи који се у такве обрасце не уклапају.

Потпуни релативизам је или глупост или нагон смрти
У Србији су ствари ипак најзамршеније. Да ли ће српске генерације у будућности постављати питања рехабилитације нас који смо живели у овом времену, рехабилитације оних који су сарађивали са "окупатором", са оним ко нам је затровао ваздух, планине, шуме и реке, унутрашње органе, ко је донео радијацију, зрачења, киселе кише, и отрове ? Да ли ће постављати питање сарадње са силама које су донеле ратове, санкције, или оно што се данас зове "економски геноцид"? Хоће ли будуће генерације рехабилитовати оне који су на слободу пустили УЧК убице са Косова, или оне који су дозволили отварање НАТО канцеларије у Београду, а данас народ желе да натерају да без референдума уђе у Нато пакт? Како ће се такве иницијативе сутра бранити и рехабилитовати? Можда ће се и у будућности говорити да су ово били само покушаји да се спасе српски народ, као што се данас говори за некадашње деловање Недића или Цветковића у окупираној Србији. Са становишта психологије, људи могу или не могу да опросте. Ја, рецимо, не могу да опростим никоме ко је сарађивао са специјалном полицијом Гестапоа у ратном окупираном нацистичком Београду, у којој су моју мајку затворили и тукли волујским жилама.

Али, питање историје је начелно, принципијелно питање.
Умро је у Београду један француски момак, потпуно невини створ, страдавши од руку обесних психопата. Али, изгинули су и бројни људи у Србији страдавши такође од руку обесних садиста и психопата сивих и моћних одела и кравата. "Смрт појединца је трагедија, а смрт хиљада људи су статистике" - говорио је француски писац Леон Доде.

Да ли то значи да треба бити релативиста? Наравно да не, јер ниједан релативиста не може доследно да одбрани своју слику света. На релативизму се не може градити ниједно друштво, оно на тај начин може само да се руши.

Српски антифашизам
Када се све врсте злочина и сви нивои расправе побркају, онда се долази до јалових расправа какве се ових дана и месеци воде у Србији. Препирке око тога д а ли су четници клали и да ли су комунисти за време рата и после рата убијали, односно закључак да је било и једног и другог, стварају привид релативизма типа: било је зла на обе стране. Наравно да га је било. Било је и утилитаристичких манипулација од стране англосаксонских служби на обе стране. Али, то зло није истога реда, нити исте врсте као оно зло због кога је идејно покренут други светски рат. Злочин онога који убија или се иживљава над невинима, спада у категорију психопатологије и криминалистике, чак и када је почињен у име неке идеје. Јалове су расправе о томе на којој је страни оваквих злочина било више, да ли код четника, или код партизана. Једино што је стварно спецификум историјског злочина, јесте зло или добро у ИДЕЈИ због које се ратовало. Јер, ми Зло не можемо да победимо докле год осуђујемо само људе који су га спроводили, а не идеју која их је покретала.

Али шта је то срж Зла другог светског рата? Упад у туђу територију без објаве рата? Свакако, међутим то је физички чин насилног напада. Одгурнућете и човека који вам недозвољено упадне у кућу, али га због тога нећете звати "фашистом". Оно што је било најнегативније у идеологији окупације и колаборације, јесте подржавање једног режима који је смишљено прокламовао истребљење одређених група људи и људских заједница, на основу чега је касније и дефинисан појам геноцида. Сви они који су са таквим режимом, односно са том идејом кокетирали, или сви они који су просто покушавали да јој се не замере, криви су у моралном смислу речи, без икакве релативизације. А сви они који су се у Србији и Југославији окупатору са таквим идејама супротстављали, морално су исправни, и исправност њихове оријентације не може да поремети чак ни постојање осветника или психопата у њиховим редовима.

Људска психолошка кривица налази се у равни психопатологије и криминалистике, односно у равни злог у дубинама људске душе. Правом крволоку није ни потребна идеја да би убијао. Насупрот етичко-психолошкој кривици, етичко-историјска кривица налази у равни погрешне, грешне, или зле идеје која је у једном тренутку историје водила или покушавала да води људски род.

Само ако се ова два нивоа раздвоје, Србија може да прекине јалове расправе о томе ко је више душа "заклао", а ко више "стрељао".

Ни политичка идеја четника, нити политичка идеја партизана-комуниста о типу и уређењу будућег друштва у Србији или Југославији нису биле за осуду. То су биле две легитимне идеје које су могле политички да се боре и међусобно супротстављају. Али, оно што је за психолошку и криминалистичку осуду с једне стране, јесте сваки психопатски чин мучења и убијања људи из ког год правца да је дошао. Са друге стране, оно што је за историјску осуду јесте неодупирање идеји смишљеног геноцида и истребљења одређених група људи и народа, такође из било ког правца да је дошло.

Ако је неко потписао пакт са оваквом идејом или са носиоцем такве идеје (нацистичка Немачка), његов чин никада не може да буде рехабилитован.

Пише: Др Мила Алечковић-Николић

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->