Предходна страна

Забранити и прогласити фашистичким све што није у владајућој жутој боји, све оне који желе да национално мисле и делују, је једини пут да Србија заборави своју ближу и даљу историју и буде угурана у НАТО

„Насилничка и фашистичка“ Србија

У Србији нема фашизма, а бука око насилништва и насилника је подала власти да се не би причало о отпуштенима са посла, о онима који ће ускоро добити отказе… Требало је дићи велику буку око било чега само да се о многобројним штрајковима и општем привредно-финансијском колапсу не би говорило.

Ових дана сведоци смо поплаве насилништва, разних „фашистичких организација“, напада на станце, навијачких сукоба и осталих облика екстремизма, који озбиљно прете да угрозе нирвану у Србији. Гледајући све вести на „нашим“ тв каналима стиче се утисак да је Србија упала у вртлог општег насиља, а дa су главни актери тога углавном млади којима је фашизам и агресивност неко напрасно уградио те младе главе. Јасно ми је да адреналин код тих младића убрзано струји, али ме је министар Унутрашњих послова Дачић додатно „уплашио“ апелујући на грађане да сарађујемо са полицијом. Дачић каже да се полиција сама не може да избори са тим „потпуријем зла“, састављеним од криминала, насилништва, фашизма, фашисодних организација и фудбалских навијача, па и народ треба да помогне. Питам одмах сина да ли у том брду спортских реквизита имамо и безбол палицу, а он ме смешећи пита да ли и ја планирам да идем на „параду поноса“. Ма не, смејемо се обојица, да помогнем Дачићу јер полиција не може сам да одбрани народ од силних „фашиста“ и „насилника“. Па да помогнем држави!

Пошто ми богато политичко и животно искуство напросто не дозвољава да све ове медијско-политичкие небулозе посматрам у црно белој техници, склон сам да завирим и иза тих наивно постављених „паравана“. Е, ту тек има шта да се види и чује. Са те позиције иза паравана сав овај српски фашизам, насилништво и навијачка тортура, изгледају сасвим другачије и у другим бојама. Па да претресемо коме сво то насилништво треба, у чијој се режији изводи, и да ли то раде или иницирају националне групе и покрети? Тешко да би они то могли, ако знамо да сви ти покрети имају по 50 до највише 200 чланова, и да се сва њихова активност своди на немедијско вербално или интернет оглашавање. Нешто другачија је слика са навијачима, али шта се ту десило, па они су били ДОС-ова ударна песница 05. октобра. Вероватно да и они више не могу да поднесу пропадање и понижавање Србије па су постали потенцијална опасност за владајући „елиту“.

Када све саберемо једина би оваква хајка на националистичке организације, неименоване хулиганске групе (???) и навијаче могла одговарати владајућој структури, а хулиганске групе би једино могле бити у њеној режији како би се могли организовати контролисани нереди. Стара комунистичка метода, кад никако не иде, одмах измислиш унутрашњег непријатеља и све снаге упериш у његово уништавање, јер они је главни кривац за све што иде наопако. Пошто у Србији ама баш све иде наопако, а собзиром да је „демократски комунизам“ на власти, примењују се методе које они једино и знају.

Сву ову лавину насиља и „фашизма“ како „наши“ медији то најчешће описују покренула је „параде поноса“ (геј параде) која је недавно требала да се одржи у Београду. Бројне националистичке организације су на разне начине али без насиља, јасно изнеле свој негативан став о тој манифестацији. Како се датум тог скарадног догађаја приближавао и графити уличних „уметника“ су постајали све бројнији. Нарочито у последњих пет дана пред одржавање параде, напетост у Београду је почела нагло да расте, и у ваздуху је лебдео сукоб са неизвесним обрисима како ће се завршити. Наши а у суштини западни медији су целу ствар тенденциозно подгрејавали што је код националних организација и већине грађана изазвало осећај још једног понижења Србије и свих наших традиционалних вредности. Наши политичари, проевропске орјентације, су параду срама наравно подржали, јер Боже, све што долази са запада је „тако свето“, да се о томе не сме ни дискутовати. У целој овој напетој ситуацији одједном се појављује нови моменат - дошло је до неколико напада на стране држављане (што се до сада није појављивало) а медији и полиција су ове инциденте почели да повезују са националистичким организацијама, хулиганима, и наводним фашистичким организацијама. Као одговор на ту медијско-политичку пресију два дана пред параду појавио се одштампан самолепљиви непотписан флајер, на коме је писало „Београдом ће се крв лити геј параде неће бити“. У суботу је геј парада отказана а у недељу је похапшено 35 особа које су како се наводи у вези са „националистичким организацијама”. Отприлике такав је био хронолошки низ који је претходио садашњој хајци на све оне који су се противили тој манифестацији а који се по већ опробаном и доказаном моделу карактеришу као недемократски, силе мрака и зла из деведесетих, па све до фашиста.

Невладине организације су после отказивања параде на сав глас урлале како је држава поражена, наводећи имена оних који су је победили. На том њиховом црном списку нашла су се следећа имена: Отачаствени покрет Образ, Удружење 1389, СНП 1389, Српски сабор Двери, Национални строј, навијачи Црвене Звезде, Партизана, Рада… али и још неке неименоване групе „хулигана“, као и студенти појединих факултета. Богами, кад све саберем, знатан део омладине Београда проглашен је хулиганима и фашистима. Што се државе Србије тиче она није поражена већ одбрањена, а што се политичара европејаца и њихове политике тиче они се могу сматрати пораженим - а ја бих рекао више уплашеним јер потпуни пораз тек наилази.

Про-западне ТВ станице у Србији предвођене перјаницом Б92 започеле су одмах немилосрдну кампању етикетирајући поменуте покрете као фашистичке и клеро-фашистичке стварајући тако шизофрену атмосферу која кад грађанина изазива само контра ефекат. Том позиву на линч придружили су се и поједини државни функционери као и званичне институције приклонивши се погрешним проценама да ће то уопште имати снагу деловања на јавно мњење. У Србији нема фашизма, а овде се заправо ради о властодржачкој замци коју су поставили српској јавности. Да се не би причало о отпуштенима са посла, о онима који ће ускоро отказ добити… Требало је дићи велику буку око било чега само да се о многобројним штрајковима и општем привредно-финансијском колапсу не би говорило.

После свега најзад се чуло шта је у суштини прави проблем актуелне власти, а обелоданио га је нико други до лично председник Тадић. Проблем је што су штрајкачима почели да се прикључују бивши припадници ЈСО-а, а и навијачи наших познатих клубова, који су понудили да штите раднике штрајкаче од репресивних претњи Власти. Стварно по власт опасна ствар. 180.000 отпуштених радника, па најављена нова, бар још толика отпуштања, и још два пута толико оних који као раде а не примају плате, па још једно 1.000.000 заиста гладних…, Гадно, а решења нема. Е, сад ако се њима придруже још и те „убице“ из ЈСО-а, па навијаче који се радо и зналачки туку са „кљуновима“ (полицијом), па ове „фашистичке“ организације, онда овој власти на „стакленим ногама“ стварно прети „чишћење“. И то на улици, баш онако како су и дошли на власт.

Тако је јавност с једне стране сведок све учесталијих хулиганских инцидената којих се свака нормална особа гнуша и ставова поменутих организација који су реторички оштрији али који немају никакву рушилачку и агресивну делатност. Замка се састоји у томе што се у исти кош трпају стварни али врло малобројни изгредници, оне које је власт послала да изгреде праве, и они који се супротстављају званичним властима мирним путем, сигурни у исправност својих идеја и ставова. На све ово српска јавност углавном ћути, али ови нису научили од Милоша да је та ћутња у ствари најопаснија. Најавама о могућој забрани тих покрета, ризикује се да се начини jош један преседан у већ повећем низу, и по први пут од успостављања вишестраначког система нека организација забрани због различитог мишљења и различитих идеја. Али батина увек има два краја, па ко је данас на власти не значи да ће бити и сутра, па ће се сутра начињени преседани ломити и по њиховим леђима. Али да мало отворених чула погледамо шта је идеологија ових покрета и које су њихове делатности, те колики је заиста њихов утицај у српском друштву.

Кад патриотизам и национализам постану забрањени
Почетком деведесетих Небојша М. Крстић творац и идејни креатор покрета „Образ“ започиње замашну писану делатност и штампање књига посвећених националној борби. Кроз то писано стваралаштво на мала врата се пропагирају идеје државе, нације, националне борбе, националног препорода и управо се у том периоду јавља замисао о формирању једног родољубивог и политичког покрета дубоко инспирисаног православним вредностима који би се борио за државотворно обнављање српске државе на јаким Светосавским темељима. Недуго после започиње издавачка делатност и крајем деведесетих Небојши Крстићу се прикључују студенти филозофског и богословског факултета стварајући језгро будућег покрета. Крстић започиње своје појављивање у медијима а уједно и његова организација почиње да се нагло омасовљава. Тада су отпочети први медијски напади на покрет због „прогласа српским непријатељима” који је тада објављен. Недуго затим 2001. године учествовали су у разбијању прве геј параде у Београду. Упоредо Образ организује многобројне трибине по разним градовима у Србији које су биле врло посећене и стекао се утисак да ће покрет са све већим бројем присталица ускоро прерасти у завидну политичку опцију са јаким државотворним програмом изразито националног усмерења. Међутим као хладан туш српску јавност је погодила вест да је Небојша Крстић погинуо у саобраћајној несрећи, која до дан данас није разјашњена, а вероватно и неће што наравно свему даје једну завидну дозу сумње у заверу. Тада је покрет из темеља уздрман и све више почиње да личи на бледу сенку онога што је могао бити. Све до актуелних догађаја и до хапшења Крстићевог наследника Младена Обрадовића Образу није придавана скоро никаква важност у медијима нити је неко респектовао њихову снагу по питању утицаја у друштвеним токовима.

Као и сваки други покрет сличних идејних начела и Образ је веома прожет симболиком поготово по питању обележја. Њихово знамење представља један од нај значајнијих хришћанских симбола – крст цара Константина из ИВ века. Крст чине укрштена грчка слова X (хи) и Р (ро) тј. почетна слова речи Христос а са леве и десне стране су грчка слова алфа и омега по јеванђеоским речима које је Христос изрекао: „Ја сам алфа и омега, почетак и крај“. Што се заставе тиче чине је плава и црвена боја то су уједно најстарије познате боје српске заставе о којима сведоче и списи из дубровачког архива.

Својим програмом пропагирају Богољубље и родољубље, домаћински поредак а уједно и подсећају на важност јуначких тековина херојства и чојства српске војске. Најконтраверзнији део њиховог вербалног деловања јесте тзв. „Проглас српским непријатељима“ где се обраћају Ционистима, усташама, муслиманским екстремистима, шиптарским терористима, сектама и наркоманима, означавајући их као главне противнике српства и српских интереса од „Крупе до Вардара и од Дунава до Јадрана“. Али шта је у томе фашистичко?

И поред јаке реторике агресивних вербалних наступа (што је углавном својствено адреналину младости) ни на један начин нису позивали на насиље изигравајући неке анархисте, револуционаре, противнике поретка и система. Нису извршили ни један акт насиља у коме су доведени у питање или угрожени туђи животи. Једино са чиме не могу да се помире јесте континуирано рушење и омаловажавање Српства и Србије. Напротив учествовали су организовано у одбрани Срба и српског насеља Брђани на Косову. Шта је у свему томе фашистичко, и да ли је то разлог за забрану ? У оваквој Србији са оваквом власти очигледно да јесте!

„Српски сабор Двери“ је још једна од организација које се константо од стране „наших“ медија блати. Наиме и ова се организација слично Образу изродила из претходне издавачке делатности. На Филолошком факултету у Београду при катедри србистике 1999. године основане су „Двери српске“ као јавно гласило свих православних, верујућих и национално опредељених студената. Двери српске као културни часопис високе репутације своју тематику заснивају на пропагирању и величању српских националних и верских идеја. То је један академски часопис који нуди рационалан поглед на актуелне теме тако и на неразјашњена питања српске ближе и даље прошлости. Треба нагласити избор тема које су у разним бројевима овог часописа обрађене а то су: „Рат и библија“ (поводом рата 1999. године), српска језичка политика, ванзаветна „Историја Срба од Доситеја до ДОС-а“, где се први пут на Универзитету у Београду појављују критички досијеи посвећени преиспитивању културне политике Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Светозара Марковића, Јована Скерлића и Добрице Ћосића. Ту су још и наслови „Сабор српске омладине“, „200 година Првог српског устанка“, „Статус Косова и Метохије“… Поред ових изузетно квалитетно обрађених тема Двери су објавиле богате и исцрпне зборнике о Светом Сави, Достојевском, Јустину Поповићу, Милошу Црњанском, ђенералу Дражи Михаиловићу, др. Марку С. Марковићу, Светом Николају Српском. Импозантан стваралачки рад вредан сваке похвале. Њихову делатност краси један велики национални полет и замах који треба да је на понос целом Српству поготово у данашња времена када је све већа реткост да неко на такав начин обрађује сличну тематику на једом заиста интелектуално завидном нивоу.

Стога логично је било очекивати да ће својим радом на себе навући гнев дежурних мрзитеља Српства, јер Боже мој, како се то неко у Србији у овим временима уопште усудио да глорификује вредности и стваралаштво највећих синова српског рода. Уместо похвала и све веће помоћи Двери су добиле етикету клеро-фашистичке организације. Да није тужно било би смешно. У броју 39. часописа Двери изнето је сведочанство о једном од највећих књижевника, мислиоца и нобеловца 20. века Александру Солжењицину са одабраним текстовима из пера српских и руских интелектуалаца као сто су: Сергеј Аверинчев, Игор Шафаревич, Татјана Лопухина, Александар Шмеман, Андреј Курајев, Владика Атанасије, Никола Милошевић, Милован Данојлић, Драгош Калајић, Матија Бећковић. Поред овог броја вреди поменути и друга штампана издања са темама од највеће важности за Српство данас – „Сребреница“, „На Николајевом путу“ (завештања Светог Николаја Жичког), „Нато геноцид над српским народом“ итд.

Поред ових издавачких делатности Двери су организовале многобројне трибине и промоције свога часописа где им је приступао велики број младих људи. На тај начин изродио се покрет „Српски сабор Двери“ као удружење младих људи оданих Светосавској култури и Светосавским вредностима. Делатност српског сабора Двери је заиста фасцинантна, организовали су преко 100 трибина на Филолошком и Машинском факултету о шароликим темама од књижевности, преко уметности, политике па све до историје и цркве. Такође свој рад су представили на преко 200 трибина по унутрашњости Србије, по Републици Српској и расејању. Једна заиста активна, пре свега у писаном и интелектуалном раду, организација без икакве помисли на било какав вид насиља. Али данашњим србомрзцима у облику невладиних организација, којима се често придружује и актуелна власт, и они представљају камен спотицања.

„Организација 1389“ из које се потом одвојио „СНП 1389“ настала је после 05. октобра, у време сукоба између ДСС и ДС. Ове организације су представљале заправо идеолошку потпору ДСС. Њихова главна, можда вероватно једина активност јесте „Видовдански марш“, који је заживео тек од 2007. године. Можда ова активност најбоље показује, психолошки профил чланова ове организације. Они четрнаест дана иду од манастира до манастира, пешице до Газиместана, како би тамо били на прослави Видовдана. Како изгледају чланови ове организације? Већином су то младићи до своје тридесете године, који се још увек нису озбиљније одали неком пороку и који нису имали дугорочније стабилније везе. Они су дакле нека врста градских монаха, који имају своје идеје, које унапређују до савршености. Једини начин њиховог оглашавања је интернет, на њиховом сајту може се наћи много занимљивих и поучних текстова, на које нико из СПЦ (Српске Православне Цркве) не би могао да стави ниједну замерку.

Председник управног одбора „Покрета 1389“ је Радојко Љубичић. Раде је из Шумадије, а неколико његових рођака, били су веома утицајни удбаши-комунисти. Раде је можда најбољи пример, једног повратника који из комунистичког антисрпског окружења, постаје један искрени борац за српство и Православље. Радетови ставови се могу оспоравати, али је он у својим ставовима и вери искрен и немају никакве везе са насилништвом, а још мање са фашизмом. На ПМФ-у, он ради као домар, и крајње је скроман. Радету се може замерити на његовој лидерској жељи, и параноји, која понекад може да буде претерана, па ће му се некад чинити да су његови најближи сарадници, управо послати од неких „других“ како би му сметали. Тада може да буде веома оштар, али све то остаје само на речима. Његови пријатељи, не могу ни да се сете да се он било када потукао. У својим говорима он инсистира на томе да је српски народ угрожен, и да је жртва светских силника, али да он ни не може нити треба да против својих насилника примењује насиље. Треба да пружи отпор. Најтачнији опис организацију 1389. би био да се они залажу за ненасилан али константан отпор.

Када је ова организација почела да добија популарност у националним круговима, са њима су почели да ступају у везу многи људи, из Србије али и из иностранства. У Србији их је подржавала СРС, још док је в.д. председника био Томислав Николић. Претпоставља се да су им они у својој штампарији штампали плакате, али се њихова сарадња завршавала на томе. Организације из иностранства, са којима су углавном ступили преко интернета, такође су сличне њима, без било каквог утицаја у друштву. После хапшења Радована Караџића, Раде је свакодневно више од годину дана на тргу републике окупљао људе одржавајући протест противу хапшења Караџића. Број тих људи никада није био такав да би било кога угрозио, а кретао се од тридесет до хиљаду у првим данима после хапшења.

Организација 1389 се крајем 2008. године поделила, када је портпарол те организације Миша Вацић основао своју „СНП 1389“. Зашто се једна мала организација поделила? Због догађаја на политичкој сцени, подела у СРС-у, а које се могу директно повезати са цепањем Организације 1389. Нова СНП 1389 је своју подршку добијала од СНС, а њихов програм је заправо копија програма СНС. Укратко 1389 и СНП 1389 су биле партијске омладине фризиране СРС, а онда СНС. Њихово чланство су млади људи, идеалисти, спремни да се жртвују за идеју, али који уопште нису насилни. Да ли је то разлог за забрану? У оваквој Србији са оваквом влашћу очигледно да јесте.

Организација „Национални строј“, пре неколико месеци је добила своју партију НСП(Нова српска политика). Чланство ове организације односно партије, чине већином мушкарци у својим тридесетим годинама, који су под великим утицајем западне културе. Њихови програми су слични програмима организација десничарског типа, које постоје на Западу, али које нико не забрањује. Њихово чланство није познато јавности осим Горана Давидовића. По њему се може и претпоставити психолошки профил остатка чланства. Горан је човек који жели да буде у центру пажње. Његови покрети, односно маска, коју носи, а која је националсоцијалистичка, не мора да значи да је и насилничка. Он је више теоретичар националсоцијализма, него што је неки ћелави момак, који разбија прозоре, или убија своје неистомишљенике.

Оно што је карактеристично за НСП и 1389. је да су ово организације, које немају контролу над својим чланством, тако да се постваља логично питање, да ли ће заиста хапшење и забрањивање ових организација, на било који начин зауставити даље деловање ових покрета. Друштво Србије се декларише као демократско, то значи да би свако у том друштву па и они који су против владајућег режима, требају и морају да имају право на изражавање свог протеста, неслагања и незадовољства. Ненасилно противљење владајућем режиму је добродошло, јер се на тај начин јача демократија, а спречава тиранија. У програмима и другим декларацијама Националног строја и НСП, се могу уочити оштре речи, али нема позива на насиље у било ком облику. Зато је потребно водити рачуна, бити опрезан, правити разлику између насилника појединаца и целих организација.

Навијачи црвене звезде, партизана, рада… били су ударна песница у насилном обарању власти Милошевића 05. октобра 2000. Тада је њихова агресивност и спремност да се туку са полицијом била на цени и врло поштована. Многе навијачке вође су у ДОС-у биле уважаване а неки од њих су кроз ДОС правили и своје мале политичке или у бизнису привилеговане каријере. Али после девет година на трибине наших познатих клубова дошли су неки нови клинци, који уопште нису „одушевљени“, сталним понижавањем Србије, и постојећом влашћу која такав концепт спроводи. Сад су некадашњи „кућни љубимци“ ДОС-а постали врло опасни по владајућу структуру која је на стакленим ногама, и треба их некако дисциплиновати. Тако је и фудбалска утакмица наше репрезентације са иначе пријатељском Румунијом проглашена утакмицом високог ризика. Није ризик сама утакмица, ни да ће наши навијачи напасти румунске, већ је ризик кад тих педесетак хиљада незадовољних, свако из свог разлога, изађе на улицу после утакмице. Хоће ли отићи својим кућама или ће можда застати, да постојећу власт са улице запитају зашто смо ту где јесмо. То је за њих озбиљан ризик и власти не знају како тај ризик отклонити.

Неоспорно је да међу навијачима постоје и појединци који су спремни на насиље, али њихов броје је ипак врло мали. Уопште није спорно да се против таквих појединаца требају покренути све законске мере, али тиме власт није и неће решити свој проблем ризика. Зато контролисани медији јавности желе навијаче појединих клубова представити као неке фашистичке организације које ће свемоћни а у суштини јадни Републички јавни тужилац Србије Слободан Радовановић укинути. Нити ће их он укинути нити је то могуће, осим ако не будемо једина земља где ће утакмице играти пред празним трибинама. Можда чак и то не би било задовољавајуће решење за постојећу власт. Ти навијачи ће остати у граду и шта им све може пасти на памет не бих елаборирао…

Клима која је у друштву створена, неуспешним вођењем државе у сфери општедруштвених односа, привреде, губитка територије и сталног понижавања Србије уз обавезно пљување по њој и Српству, толико су затегли уже толеранције да оно може сваког тренутка пући, и са сцене збрисати ову квази демократску и лоповску власт. Према томе у Србији нема фашизма ни фашистичких организација већ има неуспешне власти, која ту тему намеће да би своје грађане још једном обманула, и скренула јој пажњу са реалних проблема, на нешто што не постоји. Та превара у овако заоштреној ситуацији неће проћи. И само наметање геј параде („параде поноса“) од стране власти представљало је само тест који је требало да покаже колики је степен одлучности тог угњетеног српског народа да реагује на још једно провокативно понижење. Резултати су врло јасни и убедљиви. Према томе хапшењем тридесетак наводних хулигана или „фашиста“, па и укидањем неких патриотских организација у Србији се ситуација битно неће поправити. Проблем је у државном и владајућем врху и потпуно погрешно вођеној политици, а не у неколико стварних уличних хулигана за које полиција одавно зна ко су.

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->