Предходна страна

Поглед изблиза: - Стефан Космајац о заблуделим путевима Сарајевског муслиманског екстремизма и шовинизма

Сарајево изгубљени град

Сарајево највећи српски град после Београда у коме данас живи само нешто више до 12.000 Срба изгубљено у времену и простору, корача неким новим врло ризичним стазама. Опхрвано муслиманским екстремизмом и шовинизмом, угушено корумпираним квази елитама постаје центар муслиманског тероризма и расадниk антисрпства и србофобије.

Чувени енглески државник Винстон Черчил је једном приликом изјавио „Историја се стално понавља, али нас сваки пут све више кошта“. Много је година пролетело од тада али таква изјава још није и сва је прилика ни неће изгубити на актуелности, а истовремено на један сасвим јасан начин осликава српску историју у 20-ом веку.

Балканско полуострво по својим националним, културним, верским и многим другим особеностима засигурно представља редак пример константно цивилизацијски нестабилног поднебља. Неколико векова у назад на овим просторима је вођено прегршт ратова, и оружаних сукоба скоро као нигде у Европи укључујући буне, устанке, балканске ратове, као и оне велике светске од којих је један и започет управо на Балкану. Чињенице непобитно указују на неминовне историјске истине као и процесе који заједно подстичу сваког појединца да промишља и доноси закључке о болним догађајима савремене српске историје.

Империјалне тежње Западних држава у економском, војном и геополитичком смислу најбистрије су се исказале 90-их година. Својим директним и посредним уплитањем Запад је подстакао а потом трајно помагао сепаратистичке амбиције повампирене србофобије оваплоћене у режимима Милана Кучана, Фрање Туђмана као и Алије Изетбеговића. Увукавши Југославију у вртлог грађанског рата а њене становнике у патње, мучења, разарања Запад је као стари циник и вешти покварењак још једном у пракси исказао своју маестралност у презентовању старе идеолошке максиме „Завади па владај“.

Србима у бившој Југославији ма где живели остало је горко сећање на рат, на ближње које су изгубили и вечне ране које ће до века утицати на садашњост а неизбежно и на будућност. У свеже минулим смутним догађајима српски народ је претрпео голготу и страдање, масовне егзодусе и по ко зна који пут етничко чишћење као и све оне друге болне и тужне догађаје који се чак и не опраштају а камо ли заборављају. Могло се поново осетити колико је припадност српству тешко бреме али је била част носити га, и колико је била скупа цена бити Србин а многи су је без поговора главама плаћали.

И после завршетка ратних догађаја остало је само да се поброје жртве да се казне злочинци и да се искристалише историјска истина из које би српски народ могао извући још једну вековну поуку. Међутим ништа од овога није постигнуто, жртвама се манипулише у дневно политичке сврхе, кривица није одређена равноправно па с тога и не чуди што су се у Хашком трибуналу нашли само српски лидери, цео војни, државни и полицијски врх. То је вешта представа којом Запад заправо пере руке од своје умешаности у крвопролићу и сваљујући кривицу искључиво на Србе желећи да отклони и најмању могућност да права слика исплива на видело. Што се историјске истине тиче она се дуго неће презентовати и објавити а на питање „Ко је крив“ објективан одговор, ослобођен приземног субјективизма и интереса замагљивања истине, тешко да ћемо ускоро добити.

„Опсада Сарајева“ – или одбрана својих огњишта
У целокупној ситуацији никад окончане злонамерне пропаганде, Србима се током 13 година од завршетка сукоба и даље намеће улога лоших момака, који наводно као дивље звери гоњени својим шовинизмом и национализмом кидишу на недужне суседе, а који су ето невини као неки небески анђели. Таквим опасним и отровним етикетирањем постиже се атмосфера у којој су хрватске и муслиманске жртве вредније од српских, а у најекстремнијим случајевима најбезобзирније пропаганде, Срби се чак поистовећују са Хитлеровом Немачком. Тако се ствара атмосфера у којој је лава на Србе отворен, па је с тога и сваки злочин против тих „весника зла и злочина“ оправдан. У склопу тог пропагандног деловања, а по добро познатим флоскулама Србима приписују хегемонистичко и експанзионистичко деловање у циљу стварања тзв. Велике Србије а у суштини и пракси Срби су бранили само оно што је њихово од вајкада.

Срби су у целој БиХ по катастарским књигама били власници 64% земљишта, али ово светско и свето право власништва, у који се запад обавезно заклиње, није важило и за БиХ. Око Сарајева има 196 мањих или већих села и сва до једног су етнички готово потпуно Српска. Тај податак се никада не наводи јер би та такозвана „опсада Сарајева“ добила сасвим другу димензију. Када би се та врло важна чињеница распореда живљења муслимана и Срба јавности јасно презентирала, онда то не била „опсада Сарајева“ већ легитимно право да Срби бране своја огњишта. Право на самоодбрану је изнад свих осталих права, само у БиХ и у пропагандном рату запада противу на то право је заборављено. Тако је Сарајево, највећи српски град после Београда данас фактички без Срба а да то никога и не интересује. Целокупна побројана аргументација у потпуности руши стереотипе пропаганде по којима је Сарајево приказано као опседнут град чији су житељи осуђени на умирање од „четничких граната“, јер је ситуација уистину сасвим супротна. У том граду масовно су умирали Срби искључиво цивили под зверском тортуром муслиманских џелата. Нигде и никада није направљена статистика страдања, према броју становника Сарајева, јер би она несумњиво показала да је у Сарајево страдало неупоредиво више Срба него муслимана.

Општа је истина, без потребе за дубљим анализама, да су сарајевски Срби у развијању и изградњи овог града како материјалној тако и оној интелектуалној и духовној играли пресудну улогу. И дан данас многи културни споменици су остали као дар најистакнутијих и набогатијих српских породица граду Сарајеву и сведоче пркосно о некадашњем трајању и животу Срба у овом граду. Многе српске истакнуте личности како из прошлости тако и из данашњице своје порекло везују за Сарајево. Многобројна интелектуална елита с почетка 20-тог века је стицала образовање у Сарајеву а потом на истом месту поспешивала развој науке. Слободно можемо закључити да је српски народ својим најтананијим и најплеменитијим делима уградио своје биће заувек у историју овог града. С почетка 20-тог века бројчани однос између Срба и муслимана је био значајно у корист Срба, па је Сарајево представљао највећи српски град после Београда. Како је време одмицало тај однос се мењао у корист муслимана, да би данас Сарајево фактички остало без Срба.

Јасно је да су два светска рата на то битно утицала, али није јасно зашто су муслимани у свим тим ратовима били противу Срба. Зашто су били непријатељи народу од кога потичу, са којим користе исти језик, певају исте песме, пију, веселе се, па и жене се. Готово свака муслиманска породица зна од којих Срба потиче, кад су из небројено много разлога, углавном силом били принуђени да пређу у Ислам. И поред свега тога Срби су опстајали и трајали те је њихов број у Сарајеву по попису из 1991 године износио око 160 000 с тим што у тај збир није додат и значајан део оних који су се изјаснили као Југословени, а који су несумњиво били српске националности. Данас после 18 година Срба у Сарајеву има у безначајним остацима на нивоу статистичке грешке. Где су данас Срби из Сарајева? Зашто сви о томе ћуте ? Ко је протерао толике Србе? И кључно питање КОЛИКО ЈЕ СТВАРНО СРБА ПОБИЈЕНО У САРАЈЕВУ? Одговоре треба опрезно али тачно и концизно приказати. У граду Сарајеву је током ратних сукоба побијено око 8000 Срба и то су подаци које су сакупиле релевантне српске институције. Са именом презименом и адресама становања. Од око 160 000 Срба колико их је живело пре рата у Сарајеву, данас их има око 12 000!!! Где су остали, и јесу ли и они на неки начин убијени, ако не физички онда духовно. Свакоме је потребно најосновније познавање математике да би у бројевима схватио у којој су мери страдали сарајевски Срби.

Злочини над сарајевским Србима отпочети су свирепим убиством старог свата Николе Гардовића на Башчаршији. На свадби, апсолутно ничим изазваном. Како је време одмицало крвави талас злочина је узимао све више маха, а Срби су заједно са политичким вођама отпочели напуштање града остављајући целокупну имовину у покушају да спасу живе главе. Све оно што су својим знојем и трудом стекли оставили су на немилост хордама такозване армије БиХ, муслиманској територијалној одбрани, зеленим береткама и разним другим криминалним скупинама и породицама муслиманских ратних лидера и команданата. Међутим многобројни Срби нису успели правовремено да напусте град и самим тим су били осуђени на тешка мучења, убијања и злостављања, од муслиманских убица и џелата.

На самом почетку рата велики број објеката је стављен у функцију логора за Србе. Најчешће су то били подруми већих зграда (хотела, школа, приватних кућа, кафана, студентских домова), затим затвори, казнено поправни домови и касарне. Такође је постојао и велики број приватних затвора. Све наведене чињенице јасно указују на очигледан циљ насилног уништења и елиминисања Срба са одређеног простора, што се подудара са дефиницијом геноцида и етничког чишћења. Сви Срби спроведени у казамате и логоре хапшени су по крајње формалним оптужбама као нпр. „поседовање оружја, сарадња са непријатељем, подривање државе БиХ“, а многима је за овакве оптужбе пресуђено на лицу места. На ширем простору Сарајева што географски не представља велику област постојао је 126 логора и то само на територији под контролом муслиманских оружаних формација. Многобројне установе у којима су се до избијања рата одвијале крајње хумане и друштвено корисне делатности и где су се васпитавале хиљаде младих генерација попут вртића, факултета, студентских домова, основних и средњих школа претворене су у казамате и логоре смрти. Најозлоглашенији је био логор у некадашњој касарни Виктор Бубањ одакле су Срби ретко дочекали да још једном изађу на светло дана. У самом Сарајеву је постојао и велики број логора-јавних кућа као нпр. подрум хотела Загреб где се налазило од 30-40 жена српске националности над којим су се иживљавали припадници армије БиХ, затим студентски дом Бјелаве у ком је било око 30 жена, спортски центар Зетра, кафић Борсалино, затим у насељу Циглане у просторијама бивше фирме Ђорђевић као и на Грађевинском факултету.

У књизи „Страдање Срба у Сарајеву“ у издању Документационог центра комесаријата за избеглице Републике Србије детаљно су изнета сведочења о великом и тешком страдању Срба као и описи разних тортура те исповести из сарајевских логора. Вреди поменути случај Страхиње Живака који је своје страдање описао у књизи „Живим да сведочим“, наиме муслимани су му убили два сина а њега су пребацили у један од сарајевских логора. Наводи призоре масовних премлаћивања и егзекуција затим константне тортуре над трудницама, старим па чак и ретардираним људима. Наводи и имена особа која је упамтио а које су нестале у логору Виктор Бубањ. У ширем појасу Сарајева је такође било још озлоглашенијих казамата од којих је по злу сигурно далеко најпознатији логор Силос у Тарчину, где су затворенике допремали лично припадници зелених беретки.

Матица која је „продала“ сарајевске Србе
Окончање рата Сарајево је дочекало у шоку. Дејтонским споразумом, Милошевићевом преговарачком галантношћу, или немоћи, град је са свим приградским насељима припао Муслиманско-хрватској Федерацији. Све је покривено већ отрцаном флоскулом да ће се сачувати мултиетничност, која је овај град вековима красила. Знајући шта у пракси значи мултиетничност, сарајевски Срби су кренули у сеобе. Тако је Сарајево данас етнички чист град који јуриша неким новим заблуделим стазама милитантног ислама и постаје вербални расадник антисрпства и србофобије. Овај град је у потпуности изгубио своју душу а крвавим злочинима уништена је и могућност одржања било каве мултиетничости без које не би ни постојао.

Рат на овим просторима се у суштини није ни завршио само је из оружане прешао неку политичко-пропагандно-претећу форму. Срби се од стране муслимана и запада застрашују, анестезирају, а њихове властодржачке елите својим понизним понашањем отварају простор за сталне уступке дерогирајући и оно мало самосталности РС остварене Дејтонским споразумом. Матица Србија и полуге Београда као да и не постоје у одбрани српског националног корпуса који је све више угрожен. Српско не противљење отцепљењу Црне Горе, слабљење државног присуства на северу Косова и Метохије, мирно посматрање константног понижавања српске државе западно од Дрине, апсолутни изостанак државне подршке у заустављању прогона српске цркве у Македонији, јасно оцртавају неспособност владајуће српске „елите“. Када томе додамо планско уништавање борбене моћи српске војске, распродаја целокупне привреде као и уништавање српских банака само видимо јасан низ никад окончаних „грешака“ од пада Милошевића што све у укупном збиру карактерише Србију као другоразредну државу на Балкану. И заиста понижена и посрамљена Србија данас ни не жели, а и не сме да брани своју истину тај најсветији идеал и завет наших предака. Због неспособности државе да се бори за истину изложени смо прљавој кампањи бестидних лажова и лобиста. Главни метод њиховог приказивања стварности јесте очигледно извртање чињеница и на тај начин од жртве праве џелата и крвника. Пример Срба из Сарајева то најбоље осликава. Таква Србија као матица свих Срба и њихових интереса није у стању да брани ни саму себе а камо ли интересе Срба у осталим државама бивше Југославије. Владање и утицај на неком простору је флуидног типа, и ако Срби не могу да владају својим просторима ту празнину ће увек испунити неко други. Муслимански екстремизам уз подршку Турске и осталих муслиманских држава које од БиХ праве одскочну даску за експанзију ка Европи, Ватикан са својим експанзионистичким интересима или САД и ЕУ са економско експлоатационим и безбедносним тежњама…. Сви су нешто ту пронашли своје интересе само Срба на својим просторима нема.

Нажалост историјска је реалност да је Сарајево данас тврђава муслиманског екстремизма и шовинизма, центар државе која свим својим настојањима и тежњама гледа ка Истанбулу као своме духовном и цивилизацијском водичу. У 21. веку Сарајево је град који се одрекао свега што је био и град који је српском крвљу, српским животима и главама започео писање новог поглавља своје историје. По свим законима морала и праведности то ново путешествије се не може срећно окончати, управо по те екстремизмом и шовинизмом задојене муслимане. Сарајево је данас изгубљени град, кога ће опет ко други него Срби убрзо почети да враћају, на његове распознатљиве стазе битисања.

Пише: Стефан Космајац

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->